Konje jašu do dva pobratima:
Beg Kostadin i Kraljević
Marko;
Beg Kostadin besedio Marku:
"Pobratime, Kraljeviću
Marko,
Da ti meni o jeseni dođeš,
O jeseni, o Dmitrovu danku,
A o mome krsnome imenu,
Pa da vidiš časti i poštenja,
A i lepa, brate, dočekanja,
I gospodske đakonije redom."
Al' besedi Kraljeviću Marko:
"Ne vali se, beže, s
dočekanjem!
Kad ja traži brata Andrijaša,
Ja se desi u dvoru tvojemu
O jeseni, o Dmitrovu danku,
A o tvome krsnome imenu, -
Vidio sam tvoje dočekanje,
I vidi ti do tri nečoveštva."
Al' besedi beže Kostadine:
"Pobratime, Kraljeviću
Marko,
Ta kakva mi nečoveštva kažeš?"
Veli njemu Kraljeviću Marko"
"Prvo ti je, brate,
nečoveštvo:
Dođoše ti do dve sirotice
Da j' naraniš leba bijeloga
I napojiš vina crvenoga,
A ti veliš dvema sirotama:
"Id't' odatle, jedan ljudski
gade!
Ne gad'te mi pred gospodom
vina!"
A meni je žao, beže, bilo,
Žao bilo dveju sirotica,
Pa ja uze do dve sirotice,
Odvedo i dole na čaršiju,
Narani i leba bijeloga
I napoji vina crvenoga,
Pa pokroji na nji čisti
skerlet,
Čisti skerlet i zelenu svilu,
Pa i onda posla dvoru tvome,
A ja, beže, gledam iz
prikrajka
Kako ćeš i onda dočekati;
A ti uze jedno siročadi,
Uze njega na lijevu ruku,
Drugo uze na desnicu ruku,
Odnese i u dvore za stole:
"Jed'te, pijte, gospodski
sinovi!"
Drugo ti je, beže,
nečoveštvo:
Što su bili stari gospodari,
Pa su svoju aznu izgubili,
I na njima stari skerlet
beše,
One mećeš u donju trpezu;
A koji su novi gospodari,
I odskora aznu zametnuli,
I na njima novi skerlet beše,
One mećeš u gornju trpezu,
Pred nji nosiš vino i rakiju
I gospodsku đakoniju redom.
Treće ti je, beže,
nečoveštvo:
Ti imadeš i oca i majku,
Nijednoga u astalu nema,
Da ti pije prvu čašu vina."
