Vino pije Musiću Stevane
U Majdanu čisto srebrnome,
U svom krasnom dvoru
gospodskome;
Vino služi Vaistina sluga.
Kad se ladna podnapiše vina,
Al' besedi Musiću Stevane:
"Vaistino, moje čedo drago,
Ja ću leći sanak boraviti,
Ti večeraj pa se napij vina,
Pa pošetaj pred gospodskog
dvora,
Pa pogledaj čistom vedrom
nebu:
Je li jasan mesec na zaodu,
Je l' Danica na istoku
zvezda;
Je li nama putovati vreme
Na Kosovo, lepo polje ravno,
Na ročište čestitome knezu;
Jer znadeš li, moje čedo
drago,
Kad ono smo na zakletvi bili,
Kako nas je zaklinjao kneže,
Zaklinjao, priklinjao ljuto:
"Ko je Srbin i srpskoga roda,
I od srpske krvi i kolena,
A ne doš'o na boj na Kosovo,
Ne imao od srca poroda,
Ni muškoga ni devojačkoga;
Od ruke mu ništa ne rodilo:
Rujno vino ni šenica bela;
Rđom kap'o, dok mu je kolena!"
Leže Steva u meke dušeke,
Povečera Vaistina sluga,
Povečera i napi se vina,
Pa išeta pred gospodskog
dvora
I pogleda čistom vedrom nebu:
Jeste jasan mesec na zaodu,
Jest Danica na istoku zvezda;
Jeste njima putovati vreme
Na Kosovo, lepo polje ravno,
Na ročište čestitome knezu;
Pa se šeće konjma u ahare,
Pa izvede dva konja viteza,
Osedla i' i opravi lepo,
Jednog sebi, drugog
gospodaru;
Pa se šeće u gospodske dvore,
I iznese krstat svilen
barjak,
Na kome je dvanaest krstova,
Svi dvanaest od čistoga
zlata,
I ikona svetoga Jovana,
Krsno ime Musića Stevana;
Prisloni ga uz gospodskog
dvora,
Pa se šeće gore na čardake,
Da probudi gospodara svoga.
Kad je bio čardaku na vrati,
Kob ga kobi Stevanova ljuba,
Zagrli ga, pa ga i poljubi:
"Bogom brate, Vaistino slugo,
Višnjim bogom i svetim
Jovanom!
Do sad si mi verna sluga
bio,
Od jako si bogom pobratime,
Nemoj budit gospodara moga;
Jer sam jadna zao sanak
vid'la:
Gdi poleti jato golubova,
I pred njima dva sokola siva,
Ispred našeg dvora
gospodskoga,
Odletiše na Kosovo ravno
I padoše međ' Muratov tabor;
Gdi padoše, već se ne digoše;
To je, braćo, vaše zlamenije,
Bojati se da ne izginete."
Al' besedi Vaistina sluga:
"Draga seko, Stevanova ljubo,
Neću, seko, nevere činiti
Gospodaru i mome i tvome;
Jer ti nisi na zakletvi bila;
Kako nas je zaklinjao kneže,
Zaklinjao, proklinjao ljuto:
"Ko je Srbin i srpskoga roda,
I od srpske krvi i kolena,
A ne doš'o na boj na Kosovo,
Od ruke mu ništa ne rodilo:
Rujno vino ni šenica bela;
Ne imao poljskog berićeta,
Ni u domu od srca poroda!
Rđom ka'o, dok mu je kolena!"
Pa ja ne smem nevere činiti
Gospodaru i mome i tvome."
Već ušeta u čardake gornje,
Pa probudi gospodara svoga:
"Ustanite, dragi gospodaru,
Jeste nama putovati vreme!"
Usta Steva na noge junačke,
I umiva svoje lice belo,
I oblači gospodsko odelo,
Pa pripasa sablju okovanu,
Pa uzima kondir vina rujna,
Te napija krasnu slavu božju,
Sretna puta i krsta časnoga
U svom dvoru za stolom
svojijem,
Vojvodi je to i pre i posle;
Pa išeta pred gospodske
dvore,
Usedoše dva konja viteza,
Razaviše krstate barjake,
Udariše bubnji i svirale,
Digoše se bogom putovati.
Bela i' je zora zabelila
Na Kosovu, krasnom polju
ravnom,
Susrete i' Kosovka devojka,
U ruku joj dva kondira
zlatna,
Oba zlatna, al' obadva
prazna,
Pod pazuom klobuk svile bele,
Za klobukom bela kita perja,
U dnu perje srebrom zaliveno,
A po sredi zlatom prepleteno,
I po vr'u biserom kićeno;
Al' besedi Musiću
Stevane:
Božja pomoć, moja seko draga!
Gdi si, dušo, na ograšju
bila?
Otkuda ti klobuk svile bele?
Daj mi, seko, klobuk svile
bele,
Da ga poznam, koga je
vojvode;
A tako mi sretna puta moga,
Nevere ti učiniti neću!"
Al' besedi Kosovka devojka:
"Zdravo da si, kneževa
vojvodo!
Nisam nigdi na ograšju bila,
Rano me je probudila majka,
Mi ranimo te vodu grabimo;
Kad ja dođo na vodu Sitnicu,
Al' Sitnica mutna i povodna,
Nosi, brate, konje i junake,
Turske kape i bijelečalme,
Krasne srpske bijele klobuke;
Ovaj klobuk blizu kraja beše,
Ja zagazi u vodu Sitnicu,
I uvati klobuk svile bele:
Brata imam od mene mlađega,
Nosim klobuk bratu rođenome,
Ja sam mlada, milo mi je
perje."
Čim ga vide Musiću Stevane,
Čim ga vide, tim ga i
poznade,
Prosu suze niz gospodsko
lice,
Udari se po kolenu rukom,
Čisti skerlet na kolenu puče,
Zlatna kopča na desnom
rukavu:
"Teško meni i do boga moga!
Na meni je ostanula kletva
Od mojega čestitoga kneza."
Klobuk dade Kosovki devojki,
Pa se maši u džepove rukom,
Te joj dade tri dukata žuta:
"Naj ti, seko, Kosovka
devojko!
A ja idem na boj na Kosovo
U presveto ime Isusovo;
Ako bog da te se natrag
vratim,
Lepšim ću te darivati darom;
Ako l', seko, ja pogibo amo,
Pomeni me po peškešu mome."
Udariše konje mamuzama,
Pa Sitnicu vodu prebrodiše,
Udariše u carevi tabor.
Kako dođe Musiću Stevane,
Tri je paše bio i ubio;
Kad započe biti četvrtoga,
Tu pogibe Musiću Stevane
I sa njime Vaistina sluga
I vojske mu dvanaest iljada;
I tu nam je i knez poginuo.
Tu su Srblji izgubili
carstvo
Čestitoga cara zemaljskoga.
