Srpska Kraljevska Akademija izdala je prošle godine, kao III. knj. Etnografskog Zbornika, Srpske narodne pesme i igre s melodijama iz Levča, koje je prikupio Todor M. Bušetić. Upoređivao sam ove sa pesmama  iz svoje zbirke pesama, koje već poodavno pribiram po Timoku, pa sam, u koliko se da odmah primetiti, našao nekoliko varijanata, koje ovde iznosim. Pored ovih ovde, valja uporediti i pesme Bušetićeve zbirke pod brojevima 144. i 166. sa varijantima, štampanim u god. izveštaju gimn. Dositeja Obradovića, za školsku 1901. - 1902. godinu, gde sam opširnije progovorio o narodnoj pesmi u Timoku. - Pesme sam zabeležio tačno po pevanju i kazivanju pedesetogodišnje starice Magdalene N. iz Jakovca (okruga i sreza timočkog (1)).

 

   1) Čini mi se u koliko se zna o govoru levačkom, g. Bušetić nije sasvim tačno zabeležio pesme u pomenutoj zbirci. I ako narodne pesme, kao izraz narodnoga duha, nisu uvek najvernije ogledalo narodnoga govora, ipak, o ovim pesmama, da ne stoji odakle su, niko, po njima, ne bi sudio da su iz Levča! Valja uporediti, primera radi, samo ove stihove.

Umre meni lijepa devojka - str. 47.

Prste vije prelijepa Jana - str. 47.

Poreza se po dijesnoj ruci - str. 49.

Kad doneše krvavu dolamu,

u dolami dijesnicu ruku - str. 51. i t. d. da ne ispisujem dalje, jer ovakih primera ima dosta. - G. Bušetić ne reče ni za jednu pesmu od koga je i gde (u kome selu) zabeležio. A to je, u ovakom poslu, vrlo potrebno. Možda bi se, u tom slučaju, i ovakva pojava lako objasnila. Ovako, pak, izgleda kao da ijekavski govor potiskuje ekavski, što je neverovatno. U Dragačevu se govori, u glavnom, južnim narečjem. "Ali se već jako oseća i uticaj istočnog narečja, tako da se neke reči već nikako i ne govore po južnom nego samo po istočnom narečju. Za druge pak reči, a negde i za veliki broj reči, govore se oba oblika, pa nije retko čuti, da ih jedan isti čovek upotrebljava. Ovo gubljenje južnoga narečja ima se pripisati nadmoćnome uticaju istočnoga narečja, koji mu daje njegova zvanična upotreba. U školi, u crkvi, kod vlasti i u vojsci, pa zatim i u varošima uopšte narod svuda čuje samo istočni govor, i onda nije čudo, što je dosta od njega primio. Svud se zapaža i to, da stariji ljudi govore pravilnije a neki i sasvim pravilno južnim govorom - znak, da istočno narečje prodire jače tek u novije doba". (Naselja srpskih zemalja, knj. I, str. 100).

   Ni opisom običaja, ne mogu da prećutim a da ne kažem, nije se mnogo više iznelo, nego što je to već učinio Milićević u Kneževini Srbiji, str. 219 - 223. Što je jednom kazano, nije potrebno ponavljati ga. A u opisu narodnoga života, njegovih običaja, ne traži se samo akademska ozbiljnost!

 

 

1. (52) (2)

 

Slavej pile ne poj rano,

Oj-oj-oj, slavej pile ne poj rano,

Ne budi mi gospodara,

Oj-oj-oj, ne budi mi gospodara (3)

Sama s'm ga uspavala,

Sama ču ga razbuditi.

Ulegnuču u az-bašče,

Otćinuču (4) struk bosilj'k,

Struk bosilj'k, (5) struk karanvil,

Brknučem ga u vodice,

U vodice u svetene;

Šibnučem ga prez bel obraz:

"Dig' se, dig' se, gospodaru,

Dojde vreme za budenje."

 

   2) Broj u zagradi upućuje na pesmu u g. Bušetićevoj zbirci.

   3) Svaki se stih ponavlja s predmetkom: Oj-oj-oj.

   4) Grleni suglasnici g i k umekšavaju se ispred e i i, i to: g, u đ, a k, u ć: veriđe m. verige, nođe m. noge; đinem m. ginem, đibanica m. gibanica; ruće m. ruke; Raćita m. Rakita, ćinem i kinem (kidam).

   5) Poluglas se očuvao: p's (pas), op'n'k, bosilj'k, r'd'kva, ja s'm (sam, jesam).

 

 

2. (61) (6)

 

Zbirajte se, mome, na sedenjću

Da klnemo svinjarovu majku,

Koja rađa svinjara đavola.

Ti prokaza, mloga živna goro,

Ta otoše svi tuđinci,

Svi otoše i dojdoše,

A moj vojno otide, ne dojde.

Da znam da je ga klada pritisla,

Tri dana bi do pladne (7) žalela;

Da znam da ga sećira posekla,

Jedan dan bi do pladne žalela!

 

   6) Ova se pesma peva na sedeljkama. Pribeležio sam je u selu Jakovcu (srezu i okrugu timočkom) od devojčice Natalije N. - Pada u oči da jako odstupa u glasovnim osobinama od ostalih pesama. Kod mlađega sveta osobine timočkoga dijalekta se sve više gube.

   7) Podne (t. j. pola-dne - pladne, rus. полдень)

 

 

3. (62)

 

Mesečina, Davino,

Ogrej mene u dvori,

Da ja vidim što ljubim,

El je mlado, el staro

Volim s mlado po goru oditi

Nel s's staro po ravni dvorove,

Volim s mlado iz lis (8) vodu piti,

Nel s's staro iz c'klenu (9) čašu,

Volim s mlado na kamen spavati, (10)

Nel s's staro na meći dušeci.

Staro to si stara kladurina

Mlado to si beli struk bosilj'k,

Ćiša pada, klada se raspada,

Ćiša pada, bel bosilj'k raste.

 

   8) List. U grupama suglasnika: žd, št, zd, st, krajnji suglasnici (d, t) otpadaju na kraju reči: groz m. grozd, lis m. list, veš m. vešt, d'ž m. d'žd (dažd-a).

   9) Staklen caklen (c'klo, c'klen).

   10) Infinitiv se u govoru izgubio, ali u narodnim se pesmama nalazi:

Sama ču ga razbuditi - (br. 1.)

Volim s mlado na kamen - spavati -

Koj če majće og'nj naklas!

Koj če majće vodu dones!

Koj če majće dvore pomes! - (br. 4.),

Ovako okrnjeni infinitivi (bez - ti) su ređi.

 

 

4. (65)

 

Ima majća dve devojće,

Jedno Kata, drugo Zlata,

pa ji obeg jedn'g (11) devi (12),

Jedn'g devi, jedn'g ženi (13).

Obe su se pobolele,

Pobolele i umrele.

Za nji majća žalno žali,

Žalno žali, pa nariča:

"Lelo, Kato! vore (14) Zlato!

Koj če majće og'nj naklas!

Koj če majće vodu dones!

Koj če majće dvore pomes!"

Mrtva Kata progovara:

"Ne boj mi se, stara male!

K'd ogreje jasno slnce, (15)

Ete tebe jas'n og'nj;

K'd udari tija (16) rosa,

Ete tebe ladna voda;

K'da dune vij'r vet'r,

On če tebe dvore pomes!"

 

   11) Odmah, zajedno.

   12) Deviti, spremati dar devojci za udaju.

   13) Udaje: "devojća se ženi".

   14) Vaj, kuku!

   15) Sunce. U Timoku se očuvalo vokalno l,: slnce klnem, vlna, vlk, vlčem, glčim i t. d.

   16) H se ne čuje, već ili se izostavlja: lad'n, leb, dunem, - ili se mesto njega čuje j,: orej, smej, vij'r (vihor), grej, ili v,: ruvo (ruho), suv i t. d.

 

 

5. (68)

 

Jova konja za Kosovo sprema,

Ljube mu se okol konja vije,

Konja grli a Jovu si ljubi:

"K'd češ, Jovo, od Kosovo (17) dojdeš

- "Gledaj, ljubo, nebu u oblake:

K'd se rodi slnce od zapada,

Tega ču ti od Kosovo dojdem!"

 

   17. Deklinacija je u govoru skoro sva izgubljena, ali se u narodnim pesmama nalaze i čisti, padeški oblici: Gledaj, ljubo, nebu u oblake, k'd se rodi slnce od zapada i t. d. ali i: Stojan ide od oranje, bela Rada od belilo (br. 6).

 

 

6. (69)

 

Stojan ide od oranje,

Bela Rada od belilo,

Stojan Rade govoreše:

"Stani, Rado, da vrevimo, (18)

Da vrevimo, da dumamo,

Oču l' k noči (19) da dojdem"

Rada njemu govori:

"Nemoj k noči da dojdeš,

K noči če mi gosti dojdu:

Mater (20) majća - mene baba,

Mater' sestra - mene tetka,

Mater' brajća - mene ujće,

Mater' bašta (21) - mene deda,

Mater' snaje - mene ujne,

I snajini poodžanje". (22)

Toj si Stojan ne posluša,

Nel si uze vrana konja,

Pa otide ravni dvori.

Pa nadzrnu (23) na pendžeri:

Bela Rada premenjena, (24)

Premenjena, naćitena,

Uz devera naklonjena. (25)

T'g se diže premlad Stojan,

Pa otide u gradinu,

Veza konja za malinu

A on leže pod malinu,

Turi ruće u bosilj'k,

Bele nođe u stratora.

K'd je bilo okol zore,

Rano rani bela Rada,

Rosno cveće da si bere,

Smesne (26) ćite da si voje.

T'g si ripi (27) premlad Stojan,

Pa uvati belu Radu,

Izreza je itre nođe,

Izreza je bele ruće,

Izreza je sitnu kosu,

Pa je turi pred konjiče:

"Jedž (28) mi, konje, sitno seno,

Ti si svu noč glad'n stoval, (29)

I ja i ti bez večeru."

Izvrte je crne oči:

"Pij mi, konje, bistru vodu,

Ti si svu noč žed'n dubrel, (30)

I ja i ti bez večeru."

Pa govori premlad Stojan:

"Idi, Rado, kude možeš,

L'ži, Rado, koga možeš,

Ljubi, Rado, koga očeš!"

 

   18) Govorimo.

   19) Ć, od št, zamenjeno je pravilno svuda sa č,: noč, sveča, leča, plačam i t. d.

   20) M. matere.

   21) Otac. (bašta, baštin, baština).

   22) Gosti t. j. oni koji pohode (pohođani).

   23) Pogleda.

   24) Odevena; premena - odelo, haljine.

   25) Naslonjena, prislonjena.

   26) Kite od različitoga cveća.

   27) Skoči.

   28) Jedi. Žd, je zamenjeno pravilno svuda sa dž: jedž, vidž, vedža, gledž; poodžanin i t. d.

   29) L na kraju reči i sloga ostaje nepretvoreno: sokol, sol, vol; stoval, dubrel i t. d.

   30) Stajao.

 

 

7. (90)

 

Janu majća na doleko dava,

Proz tri gore u ravno Zagorje. (24)

Jana neče na dolek da ide.

Jane (25) majća (26) potijo govori:

"Ajde, Jano, ajde mila ćerko, (27)

Jel ti imaš devet mila brata,

Često če ti u gosti doode,

Svaku Petku i svaku Nedelju."

Jana si je majću poslušala:

Otišla je u ravno Zagorje.

Jana je se odma povalila,

Povalila s devet mila brata.

Jane nema nikoj da doodi,

Janu su si z'lve (28) prekorele

"E, ti sada naša mila snao,

Još se nesi ni od konja slezla,

A ti si se s brajću povalila!

S'ga ima devet godin (29) d'na,

Tebe nema nikoj da doodi".

Vrlo je se Bogu s'žalelo,

Jane prati najmladžega brata: (30)

"Ajde, Jano, ajde, mila sejo,

Zaženimo najstareja (31) brata".

- "Čekaj, brate, poklon (32) da napraim".

- "Ajde, sejo, tam poklon napraji".

- "Čekaj, brate, dete da okupem".

- "Ajde, sejo, tam dete okupi".

Pa je pošla niz goru zelenu:

- "Što mi, bratće, na t'vnjan (33) miriše?"

- "Tude ima trava t'vnjaniči (34)".

- "Što mi, bratće, čamovo (35) miriše?"

- "Tude ima d'šće čamovite".

- "Što mi, bratće, na ples'nj miriše?"

- "Tude ima zemlja plesnjovita. -

"Čekaj, sejo, prsten da si najdem."

A on se je u grob'k skutao,

Sestrica je brala počekala,

Pa otišla u zeleni dvori:

Dvori su je u pelin urasli,

I u dvoru drvo jablanovo,

I u drvo kukavica kuka.

Toj si neje sinja kukavica

Več toj bila ostarela majća.

Žive su se s dušicu s'stale,

Mrtve su se jedn'g i rastale.

 

   24) Zagorje se vrlo često pominje u narodnim pesmama iz Timoka. NIje li i ovo, pored predanja koje živi u narodnoj pameti, znak, da su se mnoge porodice, ako ne i čitave kolonije, naselile ovde iz Zagorja (u Bugarskoj)?!

   25) Stari dativ i lokativ od imenica na -a, čuje se vrlo često, kako u pesmi tako i u govoru, na -e: Jane majća potijo govori; Jane nema nikoj da doodi.

   26) Ako se ispred k, nađe kakav mek suglasnik (osobito: lj, nj, j,) pretvara se u ć: majća, devojća, ljuljća, sedenjća, nišaljća i t.d. Ali se uvek kaže: kokoška, miška, kvačka (kvočka), sučka i t. d.

   27) Nisam nikad čuo: čerka, kako bi se očekivalo, već uvek: ćerka, ili još češće: d'šti. Po gde gde čuće se: kerka, ali se to smatra kao ačenje u govoru.

   28) Zaove.

   29) Često se tako i govori i peva: devet godin, dve godin, prva (prvu) godin. Govori se n. pr.

A. - Kude č'?

B. - Idem u planin.

ali se kaže, bez ikakva dodatka, godina, a u množ. godine.

   30) Očevidno je ovde nešto izostavljeno. Ali tako mi je kazivano, pa sam tako i zabeležio. Interesantno je u nar. pojeziji ovoga kraja da se dijalozi u pesmi, kao i u govoru, nižu bez ikakve veze, n. pr. bez onoga stereotipnoga: "Progovara....." ili: "Odgovara....." (Uporedi n. pr. stihove u pesmi 10 (90) - 24 - 26 - 28 - 33).

   31) Najstarijega. Komparativ se gradi od pozitiva i predloga po: pobel (belji), povisok (viši), pomlad (mlađi), postar (stariji), pocrn (crnji) i t. d. Od prideva mlad i star čuje se komparativ starije forme: starej (uz: postar) i mladžej (uz: pomlad):

Jane prati najmladžega brata -

Zaženimo najstareja brata. -

   Od prideva dob'r uz podob'r čuje se bolji, pobolji i pobolj. - Zanimljivo je da se ovde komparuju i imenice kao i pridevi: "Ja s'm od tebe pojunak" (veći, bolji junak). - "Ovde je poravnina" (ravnije) i t. d. Još je zanimljivija ova pojava kod glagola:  Ja od tebe poznam, m. ja znam bolje od tebe (ili: više nego ti). - U svima ovim slučajevima akcenat skače na predlog (po).

   32) Poklon je svadbeni dar. Obično je iz jednoga hleba (od pšenična brašna), obmotanoga svilom ili vunenim vlasom, jednoga pečenoga pileta i buklije vina. - Pòklon se cuje i pòklan; mn. pòklonje i pòklanje.

   33) Tamnjan. Glas m se često zamenjuje sa v, (osobito u grupi suglasnika mn, mnj): t'vno (tamno), t'vnica, t'vnina, guvno (gumno), t'vnjan (tamnjan), t'vnjaniči (tamnjanika) i t. d.

   34) Neka trava što miriše tamnjanom.

   35) t. j. na čamovinu, na čamove daske.

 

 

8. (91)

 

Proletelo jato golubato, (36)

Pa je padlo (37) Lazine pendžere

Laza reže pero paunovo,

Poreza se po desnicu ruku.

Laza muči, ništa ne govori,

A sestra mu potijo govori:

"Brale Lazo, boli li te ruka?"

"Sele Jele, ne boli me ruka!"

Ven'c gori, te rane zasalja (38);

Platno reže, te rane uteže;

Slze roni, te rane odmiva (39).

Brat sestrice potijo govori:

"Sele Jele, ne boli me ruka!

Ne gor' ven'c, ne grubi (40) si lice;

Ne rež' platno, ne mali (41) si dara,

Ne ron' slze, ne grubi si lice!"

 

   36) Jato golubova.

   37) Grupa suglasnika dl, trpi se svuda:

Sedla Jana, pa popeva:

O moj Jovo, što te nema! (pripev). -

Pa je padlo Lazine pendžere.

   38) Posipa.

   39) Spira.

   40) Grub je ružan, otuda: grubiti

   41) Ne umanjuj.

 

 

9. (100)

 

Piju vino dve mlade delije

Na Gmitrovi dzidani (42) podrumi,

Na Gmitrovi i na Mijajlovi,

Vino piju, pa se dodumuju:

Da opoje Gmitra i Mijajla,

Da zaljube (43) dve mlade jetrve.

Gmitrovica blizo vrata bila,

Pa je mlada tursći razbirala,

Dokazala Gmitru i Mijajlu:

"Vojno Gmitre i brale Mijajlo,

Vino pijte, ne opivajte se,

S'n spavajte, ne ospavajte se:

Turci vi se tursći dodumuju,

Da opoje Gmitra i Mijajla,

Da zaljube dve mlade jetrve".

 

   42) U timočkom govoru čuje se dz: dzid, (dzidam, dzidanje, dzidar i t. d.); dzvezda, dz'vni (Kum dojezdi, kumu konj privišta. | Konj privišta, dvori zadz'vneše -); dzilja-v; dzindzov i t. d.

   43) Obljube.

 

 

10. (102)

 

K'k'v junak sprama selo šeta,

Od selo se štitom zaštituje,

A od slnce s's belu maramu,

A od vet'r s's okato (44) pero?

Ne može ga nikoj ugledati,

Ugleda ga jubava devojća:

"Boga tebe, moja stara majćo,

K'k'v junak sprama selo šeta,

Od selo se štitom zaštituje,

A od slnce s's belu maramu,

A od vet'r s's okato pero?

Lele male, ja bi ga uzela!"

A majća je potijo govori:

"Lele ćerko, prevarila si se,

On je junak već davno oženjen,

On si ima ljube Andjeliju, (45)

I ima si sina Mijajila".

Progovara jubava (46) devojća:

"Klni male, obe da klnemo:

Čenica (47) mu po dela prezrela!

Jerica (48) mu bregove zadala!

Rojeve mu slnce zamrežili!"

Progovara njojna stara mati:

"Boga tebe, mila moja ćerko,

Ne klneš ga, nel' ga blagosiljaš!" (49)

 

   44) Okato pero - pero s okcima.

   45) Ako se g nađe u starim rečima ispred e, i i, umekšava se, pravilno svuda, u đ: anđel, Anđelko, Anđelija, Ranđel, đida, đidija i t. d. Ovde idu i: Ðora, Ðorđa, Ðole, Ðurđija, Ðurđev-d'n, đurđil, ali se čuje i: Džora (n. pr. čuven je baja Džora, drugi Nasradin-odža) i džurdžil (đurđevsko jagnje).

   46) j + ubava; m. h, čuje se j: orej

   47) Pšenica; tako uvek: tica, čela m. ptica i pčela.

   48) Vrsta pšenice.

   49) Ovu pesmu pevaju pevice o svadbi svatovima za novac (bakšiš).

 

 

11. (110)

 

Što Morava mutna teče?

El mi vezir konji poji,

El mi Ad'r konja poji,

El mi vojska prebroduje,

El vojnici konji poje?

- Ni mi vezir konji poji,

Ni mi Ad'r konja poji,

Ni mi vojska prebroduje,

Ni vojnici konji poje.

Banjale se dve devojće,

Alivera i Todora,

Todora se udavila,

Alivera isplivala.

Todora je govorila:

"Alivero, verna druško,

K'd odideš ravni dvori,

Pa te pita stara majća:

"Alivero, kam' Todora?"

A ti ovak da je kažeš:

"Todora se oženila:

Dve tišine - ravni dvori;

Mermer kamen - mladi vojno;

Dva brega je dva devera;

Dve ribice - dve z'lvice,

Dve je ribe dve pevice."" (50)

 

   50) Pevice su devojke što pevaju o svadbi. Ima ih četiri, pa dve i dve pevaju: jedne zapevaju a druge otpevaju.

 

 

12. (123)

 

Obloži (51) se momče i devojče,

Da spavaju da se ne diraju.

Momče zaspa k'no v'klo (52) jagnje

A devojče zmija ridovćinja,

Pa govori jubava devjoća:

"Uštipi me, ruće ti otpadle!

Zaljubi me, usta ti us'la!" (53)

On si spava k'no v'klo jaknje.

Ona je se majće pobolela,

Zaiskala što-no nigde nema.

Na Petrov-d'n leda devet peda,

Na Božiča beli struk bosilj'k.

Uplaši se mlado neženjeno,

Gde da najde leda devet peda,

Na Božiča beli struk bosilj'k,

A ona mu mlada progovara:

"Ne boj mi se, moje ludo mlado,

Ja s's tebe ispitiju (54) činim,

Ja da vidim je l' te žalba za men'."

 

   51) Opkladi se, obloga - opklada.

   52) Vaklo: Uz jagnje skoro je redovan epitet v'klo (vaklo).

   53) Usahla.

   54) Probu.

 

 

13. (127)

 

Sokol stoji na jeli,

Čujete li što veli?

Sokol veli, pa veli:

"Što se Milan ne ženi?"

- Ženiče (55) se jeseni,

K'd uzreju ćesteni.

Ćesteni su oresi,

Dušo Milice, moja si. (56)

 

   55) Buduće vreme se izgubilo, ali se u narodnim pesmama čuje. Buduće vreme gradi se perifrazom (sa da,  i sadašnjim vremenom): Oče da se ženi, ja ču da dojdem. Moze se da izostaviti, pa se n. pr. kaže: Ja ču dojdem, ti češ dojdeš i t. d.

   56) Ova je pesma pripev. Ako se n. pr. Milica i Milan vole (l'žu se), onda se ovako pripeva. Samo devojke pripevaju, nikako momci. Najčešće se pripeva s jeseni o sedeljkama.

 

 

14. (136)

 

Sinoč Marko od Soluna dojde

I dovede Solunku devojću.

On večera, ona ne večera;

On govori, ona ne govori;

On se smeje, ona se ne smeje.

A Marko je potijo govori:

"Večer' (57), Maro, ne večerala ga!

Govor', Maro, ne govorila ga!

Smej se, Maro, ne nasmejala se!"

Devojća mu potijo govori:

"Večer', Marko, ako ti s' večera;

Govor', Marko, ako ti s' govori;

Smej se, Marko, ako ti se smeje.

Mene neje za tvoju večeru;

Mene neje za tvoje govore;

Mene neje do tvoje smejanje,

Nel je mene do moje nevolje

Gde dva stanu, sve od mene vreve:

"Ovoj mi je kradena (58) devojća?"

A ja nes'm kradena devojća,

S's slnce s'm iz baštini dvori,

S jasni mesec u vojnovi dvori."

 

   57) U imperativu se često krnji krajnje i: govor, vidž, jedž i t. d. i to kako u narodnim pesmama, tako i u običnom govoru. Vidž i jedž samo tako glase. - Pa i ostali imperativi (na -j) krnje se: večer m. večeraj, ali manje u govoru, više u narodnim pesmama (stiha radi).

   58) U Timoku ima još otmice devojaka, t. j. momak devojku, i mimo njene volje, odvuče (ovamo kažu odvleče). Ali ako se momak i devojka vole, pa im na put staju roditelji (devojački ili momački), onda se devojka pristàne, t. j. dogovori se momak s devojkom, te je on odvede svojoj kući, i to se kaže pristala se, a nju zovu pristanjuša ili pristanjuška. Otmica ređe biva, i to je sramota po devojku. Otuda se ovde Mara jada svome Marku, kako ona nije kradena (silom odvedena), već se redovnim putem (s's slnce iz baštini dvori a s's mesec u vojnovi dvori) udala za nj.

 

 

15. (157)

 

Ti otodiš, mili kume, otodiš,

Na koga me ludo mlado ostavljaš? (59)

- Ostavljam te moje majće i tvoje;

- Ostavljam te tvome ocu i mome;

- Ostavljam te tvoje brajće i moje;

- Ostavljam te tvoje sestre i moje. (60)

 

   59) Prva dva stiha ponavljaju se posle svakoga daljega stiha.

   60) Ovu pesmu pevaju pevice kumu, kad, po svršenoj svadbi, polazi kući.

 

 

16. (179)

 

Pošle devojće u cveće,

Mlada momčeta u vile. (61)

Devojče zmija izede,

Sićira momče poseče.

Momče to (62) voze na kola,

Devojče nose nosila;

Momče kopaju pred crkvu

A devojče do crkvu si.

Na momče sade zelen bor

A na devojče boriku.

Momčetu mati doodi,

Studenu vodu donosi,

Te mu koren'k poljeva,

Te mu koren'k viraje.

Na devojče mati doodi,

Ćipelu vodu donosi.

Te je koren'k zaljeva.

Bor si boriće govori:

"Rasti mi, rasti, boriko,

U koren da se srastemo,

U vra da se spletemo."

Borika boru govori:

"Tebe si majća doodi,

Studenu vodu donosi,

Te ti koren'k viraje;

A men' mačeja (63) doodi,

Ćipelu vodu donosi,

Te mi koren'k poljeva,

Te mi koren'k us'nu."

 

   61) t. j. da seku vile.

   62) Postpozitivni član t, ta, to, vrlo se retko čuje kako u govoru tako i u narodnim pesmama. Sem ovoga člana čuje se i: n, na, no, i v, va, vo. Tako: čovèk't, ženàta, detèto; čovèk'n, ženàna, detèno; čovèk'v, ženàva, detèvo. Ako uz imenicu ima prideva, član dolazi uz pridev a uz imenicu ne. - Između člana i imenice muš. roda u jedn. dolazi poluglas: čovek'v, čovek't, čovek'n.

   63) Maćeha.