Vino piju Novak i Radivoj
A kod Bosne, kod vode
studene,
Kod nekoga kneza Bogosava.
A kad su se vina ponapili,
Knez Bogosav stade besjediti:
"Pobratime, Starina Novače!
Kaži pravo, tako bio zdravo!
Sa šta, brate, ode u hajduke?
Kakva
tebe oćera nevolja
Vrat lomiti, po gori hoditi,
Po hajduci, po lošu zanatu,
A pod starost, kad ti nije
vrime?"
Veli njemu Starina Novače:
"Pobratime, kneže Bogosave!
Kad me pitaš, pravo da ti
kažem:
Jes mi bilo za nevolju ljutu:
Ako moreš znati i pamtiti,
Kad Jerina Smederevo gradi,
Pa naredi mene u argatluk,
Argatovah tri godine dana,
I ja vukoh drvlje i kamenje
Sve uz moja kola i volove,
I za pune do tri godinice
Ja ne stekoh pare ni dinara,
Ni zaslužih na noge opanke!
I to bih joj, brate,
oprostio;
Kad sagradi Smedereva grada,
Onda stade pa i kule zida,
Pozlaćuje vrata i pendžere,
Pa nametnu namet na vilaet,
Sve na kuću po tri litre
zlata,
To je, brate, po trista
dukata!
Ko imade, i predade blago;
Ko predade, onaj i ostade;
Ja sam bio čovek siromašan,
Ne imadoh da predadem blago,
Uzeh budak, s čim sam
argatov'o,
Pa s budakom odoh u hajduke,
Pa se niđe zadržat ne mogoh
U državi Jerine proklete,
Već pobjegoh do studene
Drine,
Pa se maših Bosne kamenite.
A kad dođoh blizu Romanije,
Tu sam turske svatove susreo,
Oni vode kadunu đevojku;
Svi svatovi s mirom
prolazili,
Zaostao Ture mladoženja
Na doratu konju velikome;
Ono ne šće da prolazi s
mirom,
Već poteže trostruku
kandžiju,
Tri su na njoj lule od
tumbaka,
Pa udara mene po plećima;
Triput sam ga bogom pobratio:
"Molim ti se, Ture
mladoženja,
A tako ti sreće i junaštva,
I tako ti sretnoga veselja,
Prođi me se, hajde putem s
mirom,
Vidiš da sam čovek siromašan."
Opet Ture da s' okani neće,
Već me stade većma udarati;
Kad je mene malo zaboljelo,
I ja sam se vrlo ražljutio,
Pa potegoh budak sa ramena,
Te udarih Ture na doratu;
Kako sam ga lako udario,
Umah sam ga s konja oborio,
I k njemu sam onda priletio,
Udarih ga još dva i tri puta,
Dok sam njega s dušom
rastavio;
Vatih mu se rukom u džepove,
Kod njeg' nađoh do tri kese
blaga,
Pa ih pustih sebi u njedarca;
Otpasah mu sablju od pojasa,
Njem' otpasah, a sebi
pripasah;
Ostavih mu budak više glave,
Da čim će ga zakopati Turci,
Pa posjedoh njegova dorata,
Odoh pravo gori Romaniji;
To gledaju svi turski
svatovi,
Ne šćedoše mene ni ćerati,
Ja ne šćeše, jali ne
smjedoše.
Evo ima četr'est godina,
Romaniju goru obiknuo
Bolje, brate, nego moje
dvore,
Jer ja čuvam druma kroz
planinu,
Dočekujem Sarajlije mlade,
Te otimam i srebro i zlato
I lijepu čohu i kadifu,
Odijevam i sebe i društvo,
A kadar sam stići i uteći
I na strašnu mjestu
postajati;
Ne bojim se nikoga do boga!"
