- Iz
pripovetke Jedna noć
-
-
Oko pet sati po podne stigao sam u Krivi Vir; to
je selo u podnoju same
Čestobrodice i Rtnja...
Prekodan bee uasna pripeka, a ja sam peice
putovao; to je, valjda, sudbina sviju
učitelja... Noge su me jako bolele, a sa
čela mi
je curio znoj; bio sam gladan, ali od umora
nisam mogao nita okusiti do same vode, lepe,
studene, planinske vode... Smejaćete mi se vi
koji znate da radije pijem vina; ali kod onoga
umora i onake vode, ne bih se nikad setio
malvasije.
-
Posle sam naao, ba pored
česme, jedno
hladovito mesto; metnuo sam moju torbicu pod
glavu, pa sam se onde odmarao. Gledao sam tamo u
daljini podgoračke i sumrakovačke planine... Ono
golo tavno stenje plavi se u sivoj daljini; samo
onde gde sunčevi zraci dopiru vidi kako neke
bele kule, - to su stene od krečnog kamena.
-
Ceo taj predeo uzvien je, divlji, rekao bih da
u tim pustim planinama i ne
ive ljudi, a,
ovamo, i sam sam u njima proveo dve pune godine
- mogao bih reći: dve tune godine... Jer u tim
planinama ja ne imadoh nijednog poznanika iz
doba moga detinjstva, ni brata, ni prijatelja...
Pa zato mi je
ao tih planina?...
ta su meni
ti Vlasi podgorački i ti Srbi Sumrakovljani?...
Nita drugo nego gostoljubivi domaćini, a ja
bejah njihov gost iz daleka, primljen i ugoćen,
a po tim mrkim planinama
etao sam se ba kao
naa gospoda po parkovima, s tom samo razlikom
to mene u mojim mislima nikad ne uznemiravae
muzika ili cerekanje bezobraznih varokih
enturina.
-
Sam sam onuda hodao, a oko mene nema tiina...
Mogao sam misliti to sam hteo. To mrko stenje
čuvalo bi moje tajne i nikad ne bi ono svedočilo
protivu onoga koji mu se i srcem i duom
poveravae...
-
Sa takim mislima sam i zaspao. Kad sam se trgao,
bee sunce na zahodu, a
čelo moje glave video
sam jednoga čoveka gde poji konja...
Čovek bee
obična izgleda, suvonjav, srednjih godina; na
njemu sukneno gunjče,
čakire i crven pojas, a
za pojasom jedno pitoljče... To je obična
nonja tamonjih seoskih trgovčića.
-
Na konja je natovario tri-četiri stotine
jagnjećih koica, stegao ih je dobro, pa ih je
podelio na obe strane drvenog samara da ne klima
ni tamo ni amo... Kad je konja napojio, a on se
i sam saze, zaiti akom hladne vodice, umi se
njome, a posle se i sam napio, izvadio je pekir
iza pojasa, ubrisao se njime, a zatim se okrete
meni:
-
- A ti, brate, otkud ti putuje?
-
- Ja, prijatelju, iz Sumrakovca.
-
- Da, da, bio si onde uča... Sećam se da sam te
nekako proletos, kad sam onuda koice kupovao,
pred mehanom viđao; i ručali smo zajedno... E,
pa lepo! A kuda misli putovati u ime boje?
-
- Ja, prijatelju, do Beograda.
-
- Daleko - reče
čovek - ali
ta
će, ljudi smo!
Svaki od nas ide za svojom srećom, niko ne zna
gde ga ta
čeka... Bio sam i ja u Beogradu, ali
ne bih eleo vie u njega ulesti; istina, i oni
su ljudi, ali nekako
čudni, smeni!... Sve mi se
čini da bih u ovim naim planinama blejanje
ovcino pre razumeo nego njihov razgovor... Pa
sam onde video i vaba i Madara - kakvi su to,
opet, gadovi! Da te bog sačuva!...
-
Čovek se posle toga ućuta malo, a posle se
okrete meni, pa, poto me je jos jedanput
pogledom premerio, a on ce onda reći:
-
- Zna
ta je, brate, hajde da mi u drutvu
pređemo
Čestobrodicu, dok je za hladovine, a
ujutru ćemo biti u Sv. Petci; a ako si ba
umoran, eno ti konja, pa sedi gore naone koice;
kad budemo tamo dublje u planini, a mi
ćemo se
onde i odmoriti.
-
Ja sam primio ponudu, a na licu putnikovu
primetio sam izraz zadovoljstva.
-
- Nije bas probitačno po ovim planinama bez
druga prolaziti - dodade, zadovoljan
to je u
meni naao drugara - ima ovuda svakojakih ljudi;
planina je ovo, hej...
-
Kad smo u planinu uli, već se smrkavalo, ali se
prema vedrini večera lepo video crven put
to,
kao tanka zmija, presecae mračnu
Čestobrodicu,
pruajući se
čas gore u visinu, a posle opet u
ponore. S jedne i druge strane
čuo se tihi
umor
mračnih lugova, a tamo izdalje hujao je
ubor
potoka.
-
Sve je izgledalo veličanstveno, puno tajne,
čisto ti disanje u grudima zastaje,
čini ti se
da je i onaj skakavac
to iz guste trave siče
jači od tebe... Na jednome mestu pređe nam put
kornjača, ja se htedoh, i sam ne znam zato,
jednim ljunkom baciti za njome, ali moj drugar,
koji se zvao Miladin, tre mi ruku.
-
- Ne diraj je, - reče - ova je planina njena
kuća.
-
Posle toga se ućuta i tek onako, kao kroza san,
aputao je za sebe:
-
- Ali to ba tako da se desi da nam prvo
kornjača pređe put?... To nije dobra kob!...
-
- A to, Miladine? - rekoh mu ja. - Ta ova
planina puna je svakojakih
ivotinja, pa nam je
neka morala put preći, a, posle, svakako je
bolje kornjaču sukobiti nego medveda ili vuka...
-
- Jest, brate, tako je... Ali ja na putu volim
sresti i hajduka no kaluđera...
Čudno je to,
ali se meni na dobro ne sluti...
-
I Miladin se nanovo udubio u misli; izgledao je
tako kao da mu se već desila neka nesreća; a
korak mu bee trom, len, kao u
čoveka koji ide
nekuda gde se nikakvoj radosti nema nadati, a
posle die sumorno glavu i stade mi pripovedati:
-
- Tako, pre nekoliko godina, iao sam sa mojim
koicama u Paraćin na vaar iz Krivog Vira.
Poao sam jo pre svanuća, a kad je zora
zarudela, bio sam nasred
Čestobrodice... Ne zna
kakva je to milina u ovakvoj mračnoj gori
dočekati prvi zračak rumene zore!
Čoveku kao da
nesto odlane; disanje mu je slobodnije, lice
vedrije, pa i sam konj uzdigne glavu vie, zare
i veselije korača unapred... Tako je i onda
bilo. Ali u jedan mah zastadoh, konj mi ućuli
ui, pa ni da kroči unapred. Ukraj puta, u
jednome bunu,
čulo se
ukanje. Pogledam bolje,
a to zmija uzdigla glavu visoko iznad trave, oči
joj se sjaje ba kao oni mali svici u crnoj
noći; posle se oprui i brzo kao strela prejuri
preko puta, a po prainjavome njenom tragu video
sam nekoliko kapi krvi.
ta li je to prodrla? -
mislio sam u sebi. Pribliim se
bunu... Sirota
mala veverica onde je leala, sva u krvi...
-
- U mene se koa najeila,
marci me podilazie,
slutio sam da će mi se neka nesreća dogoditi...
Onaka pogan nikada nije dobra kob... Iao sam
dalje, i već sam počeo zaboravljati na ono
to
sam na putu video, al' kad sam i poslednju
ćupriju, ba ispod same Sv. Petke, hteo
pregaziti, konj mi se zaplete u nekakvu
razvaljenu talpu, te strmoglav pa dole u neku
jarugu. Onde je i ostao, siromah! A kakav bee!
He, moj brate, ja ti onakoga već neću za
ivota
uzjahati!... Na vaaru sam
tetovao na koicama,
kod kuće, opet, zastanem
enu gde se razboela;
zlo, da ne bee teta-Mace! Al' ona neto tamo
obaja, te, hvala bogu, eno je i sad,
iva i
zdrava... Tek, evo, kaem ti; sve je u boijoj
ruci, i ljudi i ivotinje, al' onaku pogan ne
treba ni sniti, a to li na putu videti...
-
Tako u razgovoru dođosmo do jednoga proplanka.
Tu bee jedna livada vrljikama ograđena. Moj
koarski trgovac dodade mi ular od konja, skide
nekoliko vrljika dole, i tako smo preveli konja
u livadu.
-
- Prostri, brate, tvoje japunde - rece Miladin
- ovde se moemo malo i poodmoriti... Ovo je
livada moga pobratima
ivka iz Mitnice, neće nam
zameriti ba i da nas zastane...
-
Noć bee tiha, trava mirisna, sve je mirno...
Samo čujem kako konj griska tu mekanu travu...
-
- 1875.