K O D   K I C O Š A
  
Borisav Stanković
 
BABA STANA
 
I
 
   To je bila čuvena i jedina pralja koja je oduvek prala strance iz toga kraja i iz tih hanova, furuna, aščinica. Svi su oni bili većinom Grci, Cincari. Ona ih je prala odreda, kako gazde i njihove sluge, tako i putnike i koji bi padali na konak i tu po nekoliko dana odsedali, da se odmore, operu, očiste i opet dalje krenu na put.
   Za nju se nije znalo odakle je i čija je. Znala se samo kao takva: stara, pogrbljena, sa suviše dugačkim rukama, zabrađena novom, velikom žutom šamijom, u takođe novoj širokoj anteriji koja se za njom vukla, i sa onom njenom, u onoj pravoj, širokoj ulici, starom, sniskom kućicom, koja se još odovud crnela i u koju je ona odlazila svako veče, jedva vukući za sobom te velike zavežljaje i bošče prljava veša.
   Kao za sve, tako i za nju se govorilo da je prvo bila sluškinja, da je, kao sve druge, tako i ona bila upropašćena od slugu, a za nju se govorilo da je od samoga gazde, jer je bila toliko lepa i mlada da posle, kada je ostala trudna i kad je htela da rodi, gazda oterao od kuće i onda ona ovamo sišla i počela da pere te strance i da se viđa po tom kraju.
   Bila mlada, lepa i tek, kao svaka, posle prvog porođaja, sasvim razvijena, a pošto dosta zarađivala od pranja tih stranaca, uvek raskošno obučena.
   I tada, kada već bila sasvim stara, još se pamtilo njeno nekadašnje nošenje. Znali se njeni mintani, od jumbasme, od svile. Oko pasa i prsiju tesni da puknu, a rukavi im široki i, da bi se što više videla njena puna, obla ruka, čak gore, do lakata, kratko zakopčani. Dugačke i teške joj šalvare nikada joj nisu bile dobro stegnute, čvrsto opasane, već ovlaš, tako da se jedva držale, jedva joj visile o kukovima, te joj uvek između njih i mintana bilo, za čitavu šaku, gole košulje, kroz koju se video njen razvijen, jedar stas.
   Uvek zakićena cvećem, i to mnogo, utrpano; u tim njenim takođe novim haljinama, a sve od jasnih, otvorenih boja, da čim bi se pojavila, još s kraja ulice ili čaršije, odmah bi se videla.
   Uvek, čim bi se pojavila, još izdaleka videlo bi se njeno crnpurasto lice i okrugline joj od očiju i vlažnih usta. Ne gledajući ni u koga, već, kao u inat, besno ide, krši se, šušti, zabaca ramena i laktove. O njoj se svašta govorilo. Za nekad bogate neke Grke i Cincare iz toga kraja, a tada sasvim već osirotele i ostarele, govorilo se da je to zbog nje. Ona sišla ovamo, počela da se viđa, i otada oni počeli da propadaju. Za svaki nestanak novca kome putniku u kom od tih hanova ili mehana govorilo se da je i ona bila umešana. Da je, tobož, uveče, noću, i ona zvata i da je ona tamo u skrivenim i uvučenim sobama sa tim putnicima pila, pevala, veselila se i posle pokradeni novac sa gazdama delila.
   Otuda, govorilo se, toliko bogatstvo kod nje, tolike svakidašnje nove, raskošne haljine. Otuda je mogla za kratko vreme da kupi onu staru, snisku i, dok ona nije došla, gotovo pustu kućicu. Otuda je mogla onu sobicu, koja je gledala na ulicu, da okreči, na prozorima da se viđaju čiste, bele zavese, saksija sa cvećem, a unutra da je lepo nameštena: puno belih čaršava, puno obešenih haljina, pa čak i slika... I da zato, što je tako raskošno nameštena, kako se govorilo, trebalo je imati mnogo, mnogo novaca da bi se moglo u tu sobu i kod nje ući.
   Tako, za svaki tobož dolazak ma koga Grka, Cincara iz toga kraja k njoj, znalo se već zašta on dolazi. Za svako duže, docnije gorenje sveće uveče u toj njenoj sobi znalo se zašta toliko dugo gori. Noću, duboko u noć, samo neka se otuda, oko te njene kućice, čuje kakvo veselje, kakva pesma, svirka, svaki bi znao da je to sigurno kod nje. A već znalo bi se zašta je kod nje.
   Dok u stvari ničega nije bilo.
   Preplašena tim osramoćenjem od gazde, isterivanjem iz kuće, znajući da nema šta više da izgubi, čega da se više plaši, strepi, kao u inat tamo njima, gore, u varoši, prva ona sišla ovamo i počela da pere te strance i da se viđa po tom kraju. Nijedna ženska nije ne samo smela, nego smatralo se za nešto najgore da tu dođe, da njih pere i da se tamo, međ njima viđa.
   U početku imala muke. Koliko njih morala rukama da udara. Koliko njih da surovo, silno odgurava od sebe. Naročito gazde od hanova, ustajale, besne, zasićene. Pa onda njihove sluge, koji su se zaboravili, nasrtali, tražili zgode, mraka, ćoškove. A na zadirkivanje i podsmehe: zašto, kada je tako poštena, onda više tamo gore u varoši ne pojavljuje se, a još manje da se vidi u onoj ulici gde je pre služila, i kako tobož, pošto gazda umro, sada je njegovi sinovi zovu da se ponova vrati njinoj kući.
   - Kada opusti! - odgovarala bi kratko, nabusito i, čisto bežeći, žurno bi počela da ide iz hana u han, kupeći što pre taj veš i noseći ga tamo svojoj kućici koja je bila na domaku, sa kraja, u početku one prave široke ulice. Bila je to stara, sniska i uvučena kuća. Od nje se videlo samo polegli krov koji se mogao rukom dohvatiti i jednim korakom na nj popeti. On se pružao čak do sredine ulice i čisto kvario celu ulicu sa kućama većinom bogataša: sve četvrtaste, visoke, sa balkonima i baštama. Dok njena kuća bila sasvim srozana, pola u zemlji. Unutra, sem one sobe čiji su prozori gledali na ulicu, i možda kujne, mučno da je još štogod bilo, ili bar od tog širokog krova ništa se ne viđalo. Moglo je samo da se vidi malo dvorište koje je bilo kaldrmisano starom, već pobelelom kaldrmom. Tamo su stajala korita u kojima se prao i ležao nakvašen prljav veš, odakle je ovamo curila i širila se sapunica i ostala voda.
   Sem toga, drugo, ono što se o njoj govorilo i pričalo, nije se moglo ništa da zna. Pošto sem nje i uvek po jedne sakate ili ćorave starice, neke bivše prosjakinje, koja je kod nje bila više čuvar nego sluškinja, a najviše da ima ko, kad ona nije kod kuće, da primi taj prljavi veš koji bi bio poslan, niko se više nije viđao da kod nje ulazi ili izlazi. Sa komšijama niti ma sa kojim iz te njene ulice nije ni govorila, niti se zdravila, nazivala boga. Jedino što bi se pokatkad videlo kako pokoja baba, odozgo iz varoši, ili iz komšiluka dolazi kod nje. Ali i to se znalo zašta. Sigurno kakvoj sirotoj ženi, udovici sa sitnom decom, nestalo brašna. I sada, pošto do pazara mora da kupuje gotov hleb iz tih furuna, a para nema, zato šilju tu babu da ona kod nje, Stane, dodje, moli je da ona ode i kaže kome od tih pekara, koje ona pere, da joj ovaj daje na veresiju hleba.
   - Hoću! - radosno, predusretljivo dočekivala bi. Uvodila bi je u onu njenu nameštenu i okrečenu sobu. I od radosti što može kome da učini, toliko bi babu nudila kafom, rakijom, i to najboljom, da bi ova, ako bi bila halapljiva, morala pijana da odlazi od nje. A odmah posle babe videlo bi se kako i Stana zaista odlazi tamo, kod tih pekara, i naručuje da, za njen račun, toj i toj udovici daje se koliko ona zaište hleba, brašna, što god hoće. I raspoložena, zadovoljna, sva srećna, pobedonosno kršeći se, šušteći svojim raskošnim haljinama, u visokim lakovanim cipelama, zakićena cvećem, produžavala bi da ide dalje po tim pekarnicama, mehanama i po tom kraju.
 
 
II
 
   A ceo opet taj "njen" kraj, gde je bila stara crkva, kao svaki početak varoši, odavno ostavljen i napušten, bio je sasvim već truo, sekući varoš i čaršiju protezao se pravo ka groblju. Po njemu se nizali ti hanovi, mehanice, pekarnice i aščinice. Sve staro, rasklimatano sa trulim ćepenkama i uvučenim ulazima. I kao što se oduvek znalo, jednako su tu bili naseljeni samo stranci, Grci, Cincari, uvek bez porodica, sami. Tu noćivali, prali se, čistili, te je izgledalo još prljavije, trulije. Navek čaršijom i olucima bila je crnina. Ispod svakog praga i ulaza curila je nečistoća i sapunica te se navek osećao vlažan, kiseo zadah.
   Odmah u početku, do same crkve, izdizao se čuveni Šareni han. Njime je taj kraj i počinjao. Zidan na dva sprata. Gore redovi prozora, olepljeni hartijom, više njih polegao krov sa bezbroj dimnjaka. Sa lica nekadašnje šare, kreč, razne figure - zbog čega se i zvao Šareni han - odavno otpale i jedva, mutno se raspoznavale. Sa tim gornjim spratom, crnim krovom, bezbrojnim dimnjacima, onako glomazan, nadnoseći se nad čaršijom pretio je da je svojim padom svu ne ispuni, ne zatrpa. Donji mu sprat već bio uži. Tu je bila mehana, klupe, kelneraj, razastrte asure, na kojima su putnici sedeli, jeli, pili i odmarali se. A kao u svakom hanu, dvorište po kome se od nečistoće i konjske mokraće čisto gacalo. Tamo bio i bunar, štala i, čak ukraj, bila i ona neizbežna kazandžinica. Ona se i leti i zimi pušila. Uvek se od nje širio miris na presnu kominu od rakije koja se u njoj pekla i u kojoj je, navek, bilo vatre i ognja, ne zbog posla, koliko običaja, adeta radi. Pa se i za nju, kao i za sve kazandžinice pri takvim starim, napuštenim hanovima, priča kako se u njoj noću, kad po mećavama i snegovima, izdaleka, kakav nepoznat i stran putnik u gluho doba noći tu padne na konak, onda se on ubija, novac mu se sav oduzima i on se mrtav nosi u kazandžinicu da tamo do zore izgori, te tako traga mu nestane.
   Od toga se Šarenog hana i sa još nekoliko furuna i mehana sproću njega taj kraj i sastojao, jer jedino su one ličile na prave istinske zgrade. Što se dalje išlo ka groblju, sve je bilo raspadnutije, trulije. Jedva se moglo zamisliti da se može tu živeti. Sve dublje u zemlji. Gotovo bez krova. Jedino što se videli ćepenci i truli pragovi, a tamo unutra nabijen pod sa starim kamenjem od nekadašnjih zidova i opeka. Ali opet za sve te zgrade nikada se nije znalo koji je gazda, čija je radnja. Gazda bio uvek "na vilajet", a u radnji večito zastupnik, obično gazdin kakav rođak: brat, sinovac. Taj bi tu nekoliko godina sedeo, išao natrag, a otuda, sa "vilajeta" opet dolazio drugi, da zastupa, da sa momcima i slugama nastavlja radnju. I uvek, valjda usled dobrog života, počeo bi brzo da se goji. Čakšire bi postajale uske, vise samo o kukovima; pintani sasvim mu otesne i prsa, kao u ženske, klempavo vise, a lice podbuhlo, bezizrazno. I, svi oni, nikada kako treba obučeni. Ovlas, onako kako su noću ustajali, pekli hleb, gotovili jela, točili pića, takvi su i danju ostajali, u jedva navučenim čakširama, nezakopčanim nogavicama, odakle su virili goli listovi nogu. Bosi, sa jedva uguranim prstima u speknute papuče i ogrnuti starim, masnim kolijama, tako bi se uvukli. Ili bi išli iz dućana u dućan jedni drugima; ili bi se izvaljivali bilo po ćepencima, gde je doskora vađen i rađen hleb; ili unutra po klupama i astalima, na kojima se doskora jelo i gde je još bilo mrva i oglodanih kostiju. Ili, što je najgore, zavlačili bi se iza dućana i tamo, u dvorištima, ograđenim, da ih niko ne vidi, čistili bi se, prali. Jedan drugoga šišali, brijali.
   I cele nedelje bilo bi tako. Dok bi gore, više njih, varoš, čaršija, brujala, dotle bi ovamo bilo mrtvo. Niko se ne viđao da dolazi, prolazi, još manje da ko, iz varoši, silazi ovamo. Ovi opet, kao da nisu smeli gore, u čaršiji, ni da se pojave. Što bi imalo, obično hleb, on bi se još ujutru, po momcima razneo. Čak, da ne bi putnici, seljaci, mušterije, dolazeći ovamo u varoš i ulazeći u nju onom pravom ulicom, morali tu da prođu pa onda naviše, gore, u pravu varoš i da se u čaršiju popnu, bila je prosečena uska ulica, koja je vezivala tu pravu ulicu i više njih čaršiju. Tako se taj kraj smatrao kao nešto nečisto, kao nešto ostavljeno u varoši silom, bez krivice, ko zna po kakvoj kazni i zbog čijeg greha - kao kakav žig, sramota, dosuđena joj celog veka.
   I da nije bilo službe i onih praznika, a naročito sprovoda, opela mrtvaca, niko ne bi tu sišao, još manje da vidi kakav taj kraj izgleda. Znalo bi se samo da on postoji, da je dole, oko crkve. Sasvim propao, od njega su svi digli ruke, i kad god se čuje da je neko ubijen, poharan, da je to bilo tamo i da samo neko treba da se tamo viđa, odlazi, pa da je sasvim propao i pokvaren.
   Ali se ipak moralo radi te crkve, službe božje, radi sprovoda, opela mrtvaca. Moralo bi se prateći mrtvaca tu da dođe, tim krajem da se ode na groblje. I još, što uvek prilikom subote, pazara, kao nekada za vreme Turaka, tako i tada, Turci i Arnauti i ostali trgovci, koji su dolazili da kupuju konje i ostalu stoku, jednako su tu odsedali, tu padali na konak.
   I zaista, čim bi došao petak, uoči subote, uoči pazara, i počeo da pada mrak, već bi otuda bilo drukše, življe. Počeo bi da se širi miris pečenja, zapržavanih, masnih jela. Svetlost od obešenih fenjera, pokazujući ulaze na mehanama, već bi šikljala i ukrštavala se. Iz one prave ulice, kojom se ulazilo u varoš, videlo bi se kako se tamno, u gomilama, približavaju grupe putnika. Turci, Arnauti, Cigani, džambasi. I kao da dolaze u svoju kuću, tako ovamo pravo, slobodno dolaze, razuzuravaju se. Iz varoši, iz sporednih ulica, silaze i stiču se starice, žene, deca, sluge; idu iz mehane u mehanu, iz hana u han tražeći te Turke, nadajući se da im oni, od njinih muževa ili sinova koji su sa radnjama tamo, u Turskoj, štogod ne donose: novaca, poruke kakve i pozdrava. I što mrak jači, dolazak putnika veći. Već bi počela da se oseća konjska vonja iz štala i dvorišta.
   Sproću Šarena hana ispred svoje pekarnice po običaju već stoji čuveni Mana Grk. Grbav, dugačke glave, jakih vilica, utrpan pamuklijama, brošljav, sa brojanicama, radosno, sladeći se, kao pozdravljajući putnike, goste, dere se:
   - Kevalos!
   Krezubi, nekada bogat, a tada sasvim propao Kosta Kazak, sa pola uvučenom u usta muštiklom, zavučenim rukama u stare, otrcane čakšire, sišao i, znajući da im čini čast, ide iz mehane u mehanu probajući rakiju. Suludi Jovan, star, a još bela, sveža lica, koji večito po podrumima pretače vino i rakiju, već pijan, izišao i nasred čaršije dere se koliko ga glas drži. Iz gornjeg dela varoši i čaršije sve gazde, bogataše, niže i meće na neko svoje "t'nko vlakno" i nosi ih čak u Carigrad. Stojmen Gajdardžija, sa dugačkom, crnom kolijom, sa gajdetom ispod pazuha, spotiče se pijan, batrga po čaršiji, idući iz mehane u mehanu svirajući. Suv, visok, ispijen. Jednako zaudara na kamfor, jednako leži po bolnicama. Vuče se za njim ona duga kolija, on se naginje nad gajdetom, svira i jedva s mukom izdiže od gajdeta glavu u stranu pevajući:
Otkad tebe ja poznadoh,
otad patim ja!
   I što noć jače, svirka, pesma i graja sve veća. Cele noći bi se čulo kako pište zurle, biju bubnjevi, prozori se tresu, hartija i ćerčiva zveckaju. U samom Šarenom hanu, po običaju, igrali bi čočeci. Istina, ne kao pre mladi, lepi, ali još pod vođstvom nekada bele, strasne, čuvene Ajše, zvane "dukat".
   Krupna, odavna ostarela i ugojena, ali još u belim šalvarama, još u jako otvorenim i isečenim jelecima. Nabeljena lica, sa crnom pegom, tačkom međ obrvama, ona sedi međ gostima pijući zajedno s njima, a umornim, malaksalim glasom i dahirom prati igru i pesmu ostalih čočeka. I tek duboko u noć, valjda sasvim opijena, videlo bi se kako i ona igra. Kako njeno staro i teško telo vije se i trese. Igra "na nož". Pada i udara kolenima o pod, i uz divlje, pomamno odobravanje i tapšanje, vitla se, krši svoju oznojenu snagu, svoja mlitava, sparuškana prsa, a sva u znoju, sa ulepljenom kosom, belilom koje bi počelo da curi od znoja, i sa tamnim, strasnim krezubim ustima.
   Govorilo se da i Stana, kada je bila mlada, da je tamo dolazila, viđala se, dočekivana pozudno i dopadljivo. Mnogi Turci, begovi, trgovci, nudili je da je vode sa sobom, u svoje hareme, uzmu za svoju ženu, što je ona, sa radošću, zadovoljstvom, sve odbijala.
   Sutra, u samu subotu, to se produžavalo. Još jače, bešnje i sa većom gužvom i larmom od dovedene i kupljene stoke i od dolaska seljaka, koji, svršivši posao, pijani silazili bi ovamo, da se tu još do mile volje napiju i najedu. Sa njima počele bi da se viđaju i seljanke, takođe "čuvene", nabeljene, sa obojenim i potkresanim zulufima... Dok uveče ne bi nastala ona čuvena gužva, larma i oko plaćanja računa bitke, svađe, da bi morala policija da siđe, što je ona jedini put tada i silazila, i bijući sve odreda, i gazde, mehandžije, i goste, počela da raščišćava, da ih rasteruje. Pijane silom da ubacuje u njihova kola ili na konje i, zajedno sa kupljenom stokom ispred sebe, da ih tera čak do na kraj varoši, i da ih tek izvan varoši ostavlja da odlaze u gunguli, produžujući piće, boj, pesme.
 
 
III
 
   Ali sve to za baba-Stanu odavno bilo. A i ona odavna se bila zaboravila: kada bila tako mlada, lepa; kada se onako raskošno, besno, kao u inat nosila; kada sama živela u onoj svojoj kućici, pomagala one sirote žene, udovice... Sve se to jedva pamtilo, a ona znala se samo kao takva: stara, pogrbljena, sa suviše dugačkim rukama. A od celog njenog života pamtilo se samo ono "njeno": ono pobacivanje i ubijanje deteta; ono njeno vučenje kod tih stranaca i na tom kraju i docnije, kada ostarela, onda njihovo dolaženje ovamo kod nje. Istina, retko, kao u goste, da je vide, obiđu, donesu joj ponuda, jer sve to bile njene svakidašnje mušterije, koje je ona još kao decu, čim su sa vilajeta ovamo došli, jednako prala i krpila. Ali baš to njihovo dolaženje ovamo kod nje, to se njoj nije moglo nikako da zaboravi i oprosti. Ne što su im oni smetali, već što su tim svojim dolaskom kod nje, u njihovu ulicu, time ih kao vezivali, sa tim krajem i njih, prave varošane, i tu njihovu ulicu sramotili. A opet, što god je bilo kod nje najljuća rakija, najbolja kafa, najlepša kruška i jabuka iz turšije, znalo se da je to od njih, da su to oni njoj donosili, i to su posle iz cele mahale za sve bolesnike krišom, da se ne dozna, tražili i uzimali od baba-Stane za ponudu duša. Ali baba Stana to niti je gledala niti htela o tome da zna. Uvek, cele nedelje, videlo bi se kako otuda iz toga kraja, već zaista mnogo ostarela, zaista suviše pogrbljena, vuče za sobom one zavežljaje prljava veša, ili kako sedi ispred one svoje kućice. Viri zajedno sa onom više sebe uskom kapijom. Zgrčena, obgrljenih kolena. Celog dana, ma koliko on bio dugačak, dosadan i pust, ona bi tu tako presedela ćuteći, ne gledajući ni u koga, klonule glave kao dremljući. Retko, više na zadirkivanje no na pitanje, čulo bi se kako, uporno, odgovara:
   - Kako si, baba-Stano?
   - Dobro!
   - Šta radiš?
   - Ništa!
   Ali ma koliko bila slaba, stara, uvek posle one subote, onog pazara, gužve, tišme - sutra, u nedelju, ona bi morala tamo da se vidi. Ide iz hana u han, iz furune u furunu, tobož skupljajući veš. Čas bi sustala, odmarala se, čas bi produžila dalje. Jedva ide. A sa sviju strana, iz sviju dućana, radosno, mada još mamurni, još neispavani od pazara, dočekivali bi je, zvali i nudili rakijom:
   - Na, baba! Na, baba!
   Ona jedva odgovara:
   - A... a... hoću.
   - Na, baba, rakije! Pij, baba, rakije!
   I čak do nje u sredinu čaršije istrčavali bi nudeći je. Ona bi od svih pila. Što nije mogla da popije, to bi zajedno sa stakletom gurala u džepove od one njene duge, široke anterije i produžavala da ide. A već ispred furundžinice Mane Grka sam bi je Mana Grk dočekivao stojeći, radosno, sa poštovanjem. Uzimajući od nje te bošče i unoseći ih za njom, ponizno, poslušno bi je uvodio unutra, kod sebe, u svoju pekarnicu.
   - Majčice! Kako si, majčice? - nudio bi je tronuto, usrdno, jer njega je ona kao i odnegovala. Ne samo što ga još kao dečkom prala, nego ga i upućivala. Novac, od ajluka što dobijao, njoj davao i ona mu to čuvala, štedela, da je mogao brzo da kupi tu svoju pekarnicu. Pa i sada, ovako ostareloga, jednako ga prala i krpila.
   Mana Grk odmah, ako bi video da su joj bošče teške, naređivao bi slugama da oni to uzmu i odnesu njenoj kući, a nju bi jednako nudio, častio. A svakada najboljom pečenom jagnjećom glavom, koju je on za nju od tolikih za vreme pazara silnih pečenja sam izabrao i ostavio... Tako isto bila bi dočekivana i u Šarenom hanu i svuda. Svi su nju radosno dočekivali, gledali. Pored toga što ih je ona jednako prala, još više zato što im je ona bila jedina kao neka spona, veza sa tom varoši, sa tim gore ulicama, čaršijom, i kućama, međ kojima je bila i njena kuća, u koju su oni mogli da dolaze, smeli da uđu i da slobodno kao kod svoje kuće, tako i kod nje, "majčice", tamo, sede, odmaraju se, budu posluženi slatkim, kafom. I što je najglavnije, jedini put u svome životu što im je bilo kao dopušteno da tamo, u onoj njenoj sobi, ako ne mogu da imaju, ono bar kod nje da osete miris kuće, kreveta, nameštene sobe, zavesa, čaršava i ženskih haljina.
 
 
IV
 
   No, docnije, i to je sve ređe i ređe bivalo. Da ju je bar tada htela smrt, te koliko-toliko, opet bi lepo bilo. Ali to nije bilo, a baba Stana nije mogla više. Morala da prestane da ih pere. A izgledalo je da nije bilo ni potrebno. Odavno, valjda videći po njoj kako se može pranjem tih stranaca doći do lepe zarade, mnogog novca, počele da se viđaju kako iz varoši dolaze druge žene, mlade žene čak i devojke, i nude se da ih peru. I to toliko njih da je gotovo svaki han i aščinica imao svoju. I što je najgore, ne kao ona, da sve odbijajući, ne smejući niko da joj priđe, nosi se besno, raskošno; već sve, druge, čisto im se umiljavale. I kako bi koja otuda sišla, više iz toga kraja ne bi ni izlazila. Tu bi ostajale i da spavaju. Eno "Strižena Marika", istina seljanka, nabeljena, ali sa večito vrelim rumenim jagodicama, nikako ne izbija. A i na samim njima, tim Grcima, Cincarima, to se poznavalo. Lica su im bila već čistija; haljine oprane, okrpljene i ne kao pre navek nezakopčani, neumiveni, razuzureni... Baba Stana je sve to videla i znala. Istina sa jetkošću, ali ipak znala je zašto oni sve ređe i ređe dolaze ovamo kod nje. Još manje da ko pre, posle svake subote, obilaze je. A kamoli da joj, kao nekada, ako ne oni sami a ono po slugama šalju ponuda: rakije, pečenja, što im preostaje od pazara. Čak ni Mana Grk. I on prestao da joj dolazi. A nije bolestan. Svake subote, uoči pazara, čula bi ona njegov još jak, kreštav glas kako dočekujući, pozdravljajući goste, putnike, dere se sa nasladom:
   - Kevalos?
   Ali najteže joj je bilo što ovamo kod nje u kući nigde nikoga. Ona njena sluškinja, koja je nekada sedela tamo oko ognjišta, oko korita, da čuva i pazi, sada, videvši kako Stana sasvim ostarela, kako ćuti, nikad joj ništa ne zamera, što god zaište ona joj daje, time oslobodivši se, samo je od Stane tražila da joj da da se što više najede i onda celoga dana, drhteći da ne izmrzne, makar u najvećim vrućinama, leži tamo u kujni uvijajući se ponjavama i krpama. Korita u dvorištu, osušena, stojala su izvaljena i sva isprepukla. A i sama kuća došla trošnija i trulija. Zaudarala na prašinu i crvotočinu. Trebalo je samo jedna iskra pa sva da izgori. Zato valjda baba-Stani i ne milelo se da sedi unutra, još manje da ide u kujnu, dvorište, vidi, nadgleda. Zato je valjda nje i bilo celoga dana ispred kapije, slušajući kako prolaznici, naročito komšije, videći je, odmah sećajući se na ono "njeno", a sada ovako sasvim zgrčenu, ostarelu, sa gnušanjem, okrećući glave od nje, čak kada izmaknu, sami sebi govore:
   - I još ne umre!
   A ona je htela da umre. Želela je. Dosadilo joj već. S dana na dan osećala je kako joj ćoškasta laka glava sve više teži, vuče je zemlji. Kako joj se prsa sa leđima lepe, dodiruju, te jedva može na svojim već otečenim nogama da ih drži, a kamoli da ih nosi. A i vreme joj dosađuje. Svako vreme, zima, proleće, svaka promena nju stiska, gnjavi, da ne može oči da otvara, a kamoli ruke da diže. Ali smrt neće. A ona sama na sebe ruku da digne, sama sebi smrt da stvori nije smela, jer zna se da onda čovek na onom svetu mora biti osuđen da samoga sebe, svoje telo i mršu jede...
   A najgora joj bila bi jesen. Kada sve ogoli, opusti. Kada počnu oni neprekidni vetrovi da, prodirući svuda, kroz zidove, vrata, pukotine, zavijaju, huču, pa posle, kao sjedinivši se, dižu se iznad kuća, iznad varoši i goneći se gore rasprostiru se i jure po poljima sušeći i ono malo što po prisojima na zaklonima preostalo. A tamo gore, u varoši, nastajalo bi dovlačenje drva, kupusa, klanje stoke, spremanje pastrme. Nastaju veselja, svadbe, slave, proševine. Nikako ne prestaju svirke i pucnji pušaka. A dok ovamo kod nje jedino što se ona njena sluškinja, sasvim obezobrazivši se, sve više i jače drala i natresala na nju:
   - Daj mi, mori, da jedem!
   Pa ne samo to, nego počela da dovodi i neke svoje drugarice, takođe prosjakinje. Čak suludi Jovan i Stojmen Gajdardžija, kada bi ih isterali iz koje mehane i štale, tu bi dolazili da sa onim prosjakinjama po kujni i po dvorištu noćivaju. A uvek tukući se među sobom tobož što jedan drugome kradu ponjave. I onda prava jesen. Večita magla, večita kiša. Duge noći. A ona ne može iz kreveta da se makne. Leži. Oseća kako joj kosti, kao raspadnute i odvojene, svaka za sebe teži. Noću, granje od susednog drveća, povijano vetrom, obaralo bi sa krova ćeramide. Sutra oko kuće, po oluku od streje čitava hrpa. A nema ko da raščisti, nema ko da pozove majstore da dođu, metnu druge. Uzalud uzela neku devojčicu. Čak je i usvojila. Bila bez igde ikoga. Zvala se Cveta. Vižljasta i već dosta velika. Istina sa još uskim, ali već očišćenim licem i izrazitim, ocrtanim ustima. Ali ništa to ne pomoglo. Ona mogla samo po koji sud da metne na mesto gde bi prokapljavalo, kakvu krpu u koju rupu da ugura i zapuši je i još da ode u čaršiju i iz dućana donese šta treba, kafe, šećera, a ovo, drugo, veće, nije mogla. A da bi je i poslala da nekoga, čoveka, muškoga, potraži i ovaj dođe, vidi, uredi, sagradi što treba u kući, koja vajda, kada je znala da i sa njom, Cvetom, i to samo zato što je njena usvojenica, niko ne bi hteo ni da progovori a kamoli da se sa njom razgovara. Jer našta? I za nju znalo se šta će biti. Isto to što i baba Stana. Sigurno će i ona biti upropašćena od nekoga. Posle će i ona prati te Grke, Cincare; i onda će se s njima tamo i po tim hanovima vući... I onda našta? I tako je ostajalo da se Cveta mesto nje, baba-Stane, viđa kako izlazi, ide po čaršiji, kupuje, donosi, a baba Stana da tamo u sobi, u krevetu leži, ćuti i čeka...
   Retko, vrlo retko, kada bi bilo lepo vreme, ako bi mogla da se izvuče i da se vidi ispred kapije. I to nikada u drugi dan do samo kada bi bila subota i onaj pazar. I to uveče, kada bi nastalo ono razilaženje i njihovo onda ovamo ispred njene kapije prolaženje zajedno sa kupljenom stokom, videla bi se i ona. Jedva bi se ona raspoznavala na kapiji, toliko bi bila zgrčena, a opet obučena u novu anteriju i povezana novom šamijom. S mukom, ali ipak još raspoznavajući, svakog bi odgledala, kao otpraćala, mada nju niko već nije pozdravljao. I ko bi je video, činio bi se nevešt. Jedino Suljo Ciganin. Ako bi i on došao tada na pazar, kupovao kao uvek konje, pošao ovamo, čim bi nju video, odmah bi zastajao. Još odozgo, čim počnu da ovamo polaze poznao bi se njegov buljuk. Najveći, najlepši. Sve povezano repovima jedno za drugo. On napred na najlepšem konju. Uvijen velikom čalmom i šalom oko glave, i kao nekada sa po deset i više oko pasa obešenih kamdžija. Samo sada pogrbljen. Ne izvija se kao pre i besno kamdžijama ne izmahuje da iza sebe dovodi u red buljuk. Pogrbljen, malaksao, gotovo kao usađen i učvršćen u samaru, klati se tromo i uspavano. Oko njega sinovi, unuci. Dugih glava, dugih nogu, na neosedlanim konjima i s prutovima pomamno teraju i obilaze buljuk. I čim počnu da se ovamo ka njenoj kapiji približavaju, videći da je ona već tamo, a znajući šta će sada biti, da će on, otac, čim je vidi, odmah sići, zastati, i sobom i svom tom kupljenom stokom zakrčiti celu ulicu, privući opštu pažnju, odmah bi, kao da to izbegnu, počeli življe, brže da teraju konje... A to bi baš starca trzalo, razdremljivalo. Odmah bi zaustavljao, silazio sa konja. Poturajući se, vadeći iz pojasa, silava "pljosku" sa rakijom, dolazio bi k njoj.
   - Stano! Baba-Stano! Kako si, mori? Kako si, starke? Može li se? - nudio bi je.
   Ona, jedva, s mukom raspoznavajući ga, radosno, čisto kao da grakće, predusretala bi ga.
   - A... Može! Može!
   - De rakije! Nazdravi mi! - I da ne bi ona kao ispustila pljosku sa rakijom, on bi joj sam brižno, pažljivo uturivao u njene suve, drhtave ruke.
   Ona bi pila. Ali posle svakog gutljaja sa neugodnošću, - jer da njega nije bilo, ne bi ona toliko pila, ne bi joj posle, kao što će joj sigurno sada, uveče, noću teško biti, - odbijala bi ga:
   - Ne mogu više!
   - Pi, Stano! Pi, stara Stano! Kako si? Živiš li? Možeš li da živiš?
   - Živim! - Čudno, nekako resko, čulo bi se kako ona odgovara.
   Sulja, zagrejan, nazdravljao bi joj. Počeo bi da se s njome šali, da je dira:
   - Zašto, mori, ne pođe za mene kada te toliko molih, kada ti tolike haljine i nize dukata davah?
   - Hajde! Hajde, pijanico! - već bi ga ljutito ona prekidala čim bi počeo o tome da joj priča, nadovezuje, kako ju je i koliko voleo, kako nikada nije smeo to da joj kaže, a sada, ovako pijan i star, nemajući valjda zasta sada da crveni, eto joj priča, govori.
   - Idi! Idi, pijanico! - okrećući glave od njega, oterivala bi ga od sebe.
   - Zašta? Hajde sa mnom! - nastavljao bi on odlazeći i podržavan sinovima penjući se na konja, upadajući u onaj svoj dubok samar. - Hajde, Stano! Hajde tamo sa mojom babom da sediš. Hajde bar da se gledamo! Imanja imam, stoke imam!
   Ona, odavna okrenuta od njega, ne bi mu ni odgovarala. A opet, i dalje bi ostajala ispred kapije da gleda za svima ostalim, da ih kao prati, gleda kako se preko mosta, izvan varoši, drumom u noć gube. I dugo, duboko u noć tako bi ostajala, dogod ne bi nastalo tamo ispod mosta, u reci, oko opštinske kasapnice, urlikanje pasa što loču krv. Još i kada bi izbila mesečina, kada bi se mesec nadneo nad mostom, počeo po reci, igrajući se, da se ogleda, te oni, psi, preplašeni, usplahireni, urlikajući, jureći za njim, nastali da ga hvataju i dave po vodi, počeli da tim svojim jezovitim urlikanjem i lajanjem na mesec ispunjavaju i potresaju celu varoš, - ona bi i tada i dalje ostajala. Uzalud bi Cveta, preplašena time, a bojeći se da još koji zaostali pijani prolaznik slučajno se ne omakne i ovamo na nju, kod kapije, ne padne, priklješti je, počela svaki čas da istrčava i da je moli i preklinje da uđe unutra. I nju bi ona vraćala natraga, odgurivala od sebe:
   - Hajd i ti! Ne diraj me!
   I jedva na jedvite jade ako bi Cveta uspela da je unese, i to gotovo silom, na rukama, onako zgrčenu i već obamrlu od noćne vlage i svežine.
   Dugo, po čitave mesece ne bi se viđala. Dok ne nastupi ono što je najgore, najstrašnije: da je živa, a mrtva. Svi su bili uvereni, znali su da je mrtva. Uzalud bi se opet pokatkad viđala, izlazila na kapiju, videlo se da je živa; ipak, svaki je znao da je mrtva. I to opet ne kao za sve druge, koji se kao ona tako "zapekli", godinama ne umiru, pa svi već čisto žele, jedva čekaju da umre.
   Za nju ni to. Znalo se da je mrtva. Samo se nije znalo kada i u koji je dan umrla. A da je umrla, to je bilo sigurno, i da je ili u kući ili u dvorištu tamo negde zakopana. Te njene pare ili ta Cveta ili neko, opet iz tog kraja, ko zna kakav i koje vere, uzeo, ili među sobom razgrabili i razneli. Kada bi neko u čudu pitao se: kako, da je zaista umrla, da bi joj sigurno bila pratnja, pogreb, odgovaralo se:
   - Eh, za kakvu opet pratnja! Za kakvu dušu crkva, opelo, pogreb!
   I onda nastade ono: deca komšijska, oslobodivši se, počeše da prolazeći uvek sa krova svlače ćeramide i lupaju njima po ulici; gotovo svakog dana da se blatom i kamenjem bacaju u kapiju, gadjajući i učeći se nišanu, puneći i zasipajući dvorište kamenicama. Cvetu uvek da dočekuju hukom, vikom, obasipljući je i udarajući je kamenjem, da se je ona uvek morala da vraća sa kapije cvileći od udaraca:
   - Majčice! Majčice!
   Kljasti, slepi, prosjaci iz cele varoši počeše ovamo da silaze, viđaju se oko kuće i po ulici, i kao osećajući miris skore smrti, gozbi, jela, podušja, sve više i više da se skupljaju. I noću bi se tu vukli. Koliko puta čuli bi se jezoviti, sa grozom, uzvici prolaznika, koji noću, pošav kući pa natrapavši spotakne se o nekoga od tih kljastih, suludih koji zavukav glavu u zid, rupu, isprečio se ovamo na ulici i hrče, drhti, trese se. I ovaj, naišav na njega u mraku, pazeći ga, odskače ispunjen strahom i grozom i psujući:
   - More, šta je ovo i otkuda ih ovoliko! I što ta veštica već ne crkava?
   A za nju, i to komšije koji su znali da je još živa, govorili su kako još ne može da umre, još ne može da se raskrsti, rastane sa dušom, što počela majka u snu da joj dolazi, zove k sebi na onaj svet, ali neće da je primi samu, već sa onim detetom, koje je ona udavila i zakopala. Pa sad tobož viđa se kako u gluho doba izlazi iz sobe, ide po kući, po dvorištu, tražeći to dete, naričući, plačući za njim... Kako tobož jednako ište, traži popa da mu se ispovedi, da je pričesti i očisti kakvom molitvom, jevanđeljem, božjom reči... što, naravno, niko za to popu nije smeo ni da spomene, pošto se znalo da on kod nje ne bi smeo ni da se pojavi, a kamoli vidi... A sve to ko zna da li je bilo. Jedino što je bilo i što se znalo, to je da ona jednako leži, da je bolna, i to mrtvo bolna.
 
 
V
 
   Jedne jeseni, ko zna zašta, kako, da li što zaista oseti grob, da zaista dolazi smrt, da je zaista već tu, da nema više, da je svršeno sve - pa da li kao u inat, kao poslednje, kao od jada, bola, tek sve, celu varoš iznenadi i zaprepasti. Ne samo da se pokaza živa, da poče opet da se viđa na kapiji, nego, što je najgore, što niko nije mogao ni u snu da sneva, a kamoli da pomisli, - poče da podvodi.
   Na užas i gnušanje sviju počeše kod nje da se viđaju ženske. Većinom one pralje iz tog kraja, a i druge. Čas u godinama, prezrele, ali zato u raskošnom odelu, čas mlade, tek devojčice.
   Odmah se sve razbeže. I prosjaci, kljasti i deca komšijska. Ona, baba Stana, poče opet da se viđa kako stoji na kapiji i sva obučena u novo odelo, i čak zakićena cvećem, a ovamo od starosti sva zborana, crna, skamenjena lica. Samo joj oči došle nekako čudne, vrele.
   I brzo se kuća opravi. Krov proredi, steže; kapija se podiže, učvrsti. Noću, po pustoj ulici poče otuda da šikće svetlost, dopire toplota, ugrejanost, pesma, smeh ljudski. Danju viđalo se kako momci, sluge, opet kao nekada, donose bureke, pečenja, rakije... Prvi, čim poče kod "majčice" da ima da se pije i jede, siđe i dođe Stojmen Gajdardžija sa onim gajdetom, da po cele noći svira i peva. Takođe i Mana Grk. Kao da nikada nije ni prestajao. Mada sasvim krezub, star, ipak jednako se tu vrzao. Cele noći i ostajao, više da sluša i gleda te ženske i pesme. Kao da je tek tada uvideo kako mu je celog života u onoj njegovoj furuni navek bilo hladno međ tolikim brašnom, drvima, čađi i pepelom...
   Komšije, prenerazeni, ne znajući šta da rade i da čine, počeše da joj nude trostruku cenu za tu njenu kućicu; posle da joj prete kako će je silom oterati, ili kako će je zapaliti, da i ona zajedno sa kućom izgori, te tako jednom već je nestane, izgubi se, da se svet jednom već nje oprosti i dahne dušom. Jer, eto, od sramote, čuda, u svet ne može se izići. A najgore to što dolaženjem tih stranaca ovamo kod nje, vučenjem sa tim ženskima mogu oni otuda, iz njenog dvorišta i njene kuće, da gledaju i slučajno, možda, i njine kćeri i mlade žene da opaze, sablazne. Ko zna šta može biti. A i za same njih, ljude, bilo je teško da, kada čovek pođe iz kuće u dućan, pa prolazeći tu ne mora, slučajno, silom, pogled da mu se otima tamo, ka njenoj kapiji, nadajući se da će videti nešto...
   Ali kada još poče i Cveta! Da li od rana bluda, tek odjednom razvi se i prolepša kao da iz vode izniče. U njena pre vremena jako razvijena prsa nadođe toliko strasti i topline. A govorilo se da je sama baba Stana kupa, oblači, doteruje; da Cveta ne sme da iziđe, a da prvo ona vidi, sama joj svilenu šamiju ne namesti, kosu joj udesi: razmakne je i razredi i u kosi cveće dotera, da ono istaknutije stoji, da jače i lepše miriše.
   - Tako, sinko! Bar za života!... - govorilo se kako joj ona nameštajući je vrelo, drhtavo govori.
   Danju, videlo bi se kako ona stoji na kapiji obučena i zakićena cvećem, nepomično i pognute glave. Tamo, iz kuće, čulo bi se Cvetino, tobož poslom, pevanje. Glas joj pun, topao i strastan, razdragan, da je čisto smetao i bunio prolaznike. Kada bi Cveta iz kuće izašla, pojavila se u dvorištu, mogla se pokatkad, pored baba-Stane na vratima, i ona okom da uhvati i ona da vidi: njena razvijena mlečna prsa, njeno još detinje, ali okruglo i puno lice i njena raskošna polovina gotovo gola od tanke joj košulje oko pasa. Noću, opet, nastalo bi ono što je najgore. Po dve-tri noći svetlost se ne gasila, pesma i svirka ne prestajale. Ona, baba Stana, govorilo se, sedi tamo u čelu. Senke ljudi krijući se oko kuće jednako se viđale. I što bi noć više nastajala, sve bi gore i bešnje bivalo. Stojmen Gajdardžija već bi se valjao pijan sa svojim sparuškanim gajdetom i onom dugom kolijom, ne mogući više da peva i svira. Gore u čaršiji, oko česme gde su fenjeri, nastalo bi hvatanje od pandura ovih što su bili kod nje, i ako nisu imali novaca da se otkupe, onda bijenje i odvođenje u zatvor. Po okolnim ulicama, po kapijama, u zaklonu, mraku, viđale bi se matere sa decom, čiji sinovi i muževi još nisu došli kući, kako cele noći drežde, strepe i premiru od straha, iščekujući da se otuda od nje, baba-Stane, ne pojavi... A izgledalo je da je baba Stana baš to, taj strah, tu strepnju želela: da je jednom svi oni, cela varoš, vide, osete. A ne kao obično, nikada ništa. Čovek se rodi, živi... Upropaste ga, i ni okom da se pogleda; celoga veka radi i rinta, ni reč da mu se kaže. I još "duša joj nije za crkvu, nije za groblje, za opelo". Živi, diše, a oni ga sahranjuju. I kada je tako, onda bar ova deca, Cveta i druge, za života, dok žive, neka žive! Neka se nose, krše. Neka snagu, lepotu troše, rasipaju... A ne kao ona što celog života dušu isposti, snagu isuši.
   I svake noći bilo bi isto. Sve gore, sve bešnje, da komšije nisu znale šta da rade. Čisto ne želeli  ni noć da dođe. I još ujutru, kada bi se videlo kako, čisto kao u inat, nepomično i pognute glave, opet stoji na kapiji, opet obučena u novo i zakićena cvećem, od jeda, besa, približujući joj se, počeli bi:
   - A mori, veštice! Šta ih dovlačiš, mori, šta ih dovlačiš, mori, šta ih puštaš, skupljaš?... More, što neće jednom da se pokolju i pokrve, pa i tebe da zakolju. I tebe, tebe, veštice!
   - Ao, što opet moja glava... I ne vredi, - ni to ne bi htela da dovrši, toliko bi je mrzelo da odgovara.
   - Glava ti ne vredi. Ali duša ti pogana. Jezik ti pogan. Pogan i ko te rodi, zdade... I gde će ti, bre brate, duša na onom svetu?
   - Koji "onaj" svet? Čiji "onaj" svet? Tvoj onaj svet, - kao nikada dotle, tako bi se čulo kako mu odgovara.
   Ovaj još više besneći, zgranjavajući se, jer, eto, sada i odgovara, što do pre, celog života, nije se usuđivala, nastavljao bi:
   - Pa kada već ti, veštice... kada je tebe đavo nosio, kao što te nosi i odneće te; ali što ovo drugo, što ovu decu...
   - Deca! Šta? To će im ostati. - I jasno, uporno, gledajući ga pravo, okretala bi mu se ona. - A šta ti? Šta će tebi ostati? Šta ćeš ti imati?
   Ovaj već obezumljen od tolike drskosti njene, odgovaranja, počeo bi da diže ruke i da se nad njom natresa, kao da je smoždi:
   - Ja! Je li ja, veštice? Ja - kuća, dom, deca, imanje, veštice! To ću ja...
   - Ponesi, ponesi sobom u Šaprance! - pokazujući mu glavom na groblje, okretala bi se od njega da ga ne gleda više; još manje da ga gleda kako će sada ovaj odlazeći, od besa ne znajući šta da radi, mada mu je kolija navučena, ipak je svlači i opet oblači, pljujući oko sebe i psujući:
   - Bre, bre! Koliki poganluk! Pih!
 
1907.
 
Nazad
 
Copyright © 2005-2013 kodkicoša.com