Uranila Kosovka devojka,
Uranila rano u nedelju,
U nedelju prije jarka sunca,
Zasukala bijele rukave,
Zasukala do beli lakata,
Na plećima nosi leba bela,
U rukama dva kondira zlatna,
U jednome lađane vodice,
U drugome rumenoga vina;
Ona ide na Kosovo ravno,
Pa se šeće po razboju mlada,
Po razboju čestitoga kneza,
Te prevrće po krvi junake;
Kog junaka u životu nađe,
Umiva ga lađanom vodicom,
Pričešćuje vinom crvenijem
I zalaže lebom bijelijem.
Namera je namerila bila
Na junaka Orlovića Pavla,
Na kneževa mlada barjaktara,
I njega je našla u životu,
Desna mu je ruka osečena
I lijeva noga do kolena,
Vita su mu rebra izlomljena,
Vide mu se džigerice bele;
Izmiče ga iz te mloge krvce,
Umiva ga lađanom vodicom,
Pričešćuje vinom crvenijem
I zalaže lebom bijelijem;
Kad junaku srce zaigralo,
Progovara Orloviću Pavle:
"Sestro draga, Kosovko
devojko,
Koja ti je golema nevolja,
Te prevrćeš po krvi junake?
Koga tražiš po razboju mlada?
Ili brata, ili bratučeda,
Al' po greku stara roditelja?"
Progovara Kosovka devojka:
"Dragi brato, delijo neznana,
Ja od roda nikoga ne tražim:
Niti brata, niti bratučeda,
Ni po greku stara roditelja;
Mož' li znati, delijo
neznana,
Kad knez Laza pričešćiva
vojsku
Kdo prekrasne Samodreže
crkve,
Tri nedelje tridest kaluđera;
Sva se srpska pričestila
vojska,
Najposlije tri vojvode bojne:
Jedno jeste Milošu vojvoda,
A drugo je Kosančić Ivane,
A treće je Toplica Milane;
Ja se onde desi na vratima,
Kad se šeta vojvoda Milošu,
krasan junak na ovome svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovano perje,
Na junaku kolasta azdija,
Oko vrata svilena marama,
Obazre se i pogleda na me,
S' sebe skide kolastu azdiju,
S' sebe skide, pa je meni
dade:
"Na, devojko, kolastu azdiju,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
Po azdiji, po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
Moli boga, draga dušo moja,
Da ti s' zdravo iz tabora
vratim,
A i tebe dobra sreća nađe,
Uzeću te za Milana moga,
Za Milana, bogom pobratima,
Koj' je mene bogom pobratio,
Višnjim bogom i svetim
Jovanom;
Ja ću tebi kum venčani biti."
Za njim ide Kosančić Ivane,
Krasan junak na ovome svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovano perje,
Na junaku kolasta azdija,
Oko vrata svilena marama,
Na ruci mu burma pozlaćena,
Obazre se i pogleda na me,
S ruke skide burmu pozlaćenu,
S ruke skide, pa je meni
dade:
"Na, devojko, burmu
pozlaćenu,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
A po burmi, po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
Moli boga, moja dušo draga,
Da ti s' zdravo iz tabora
vratim,
A i tebe dobra sreća nađe,
Uzeću te za Milana moga,
Za Milana, bogom pobratima,
Koj' je mene bogom pobratio,
Višnjim bogom i svetim
Jovanom;
Ja ću tebi ručni dever biti."
Za njim ide Toplica Milane,
Krasan junak na ovome svetu,
Sablja mu se po kaldrmi vuče,
Svilen kalpak, okovano perje,
Na junaku kolasta azdija,
Oko vrata svilena marama,
Na ruci mu koprena od zlata,
Obazre se i pogleda na me,
S ruke skide koprenu od
zlata,
S ruke skide, pa je meni
dade:
"Na, devojko, koprenu od
zlata,
Po čemu ćeš mene spomenuti,
Po kopreni, po imenu mome:
Evo t' idem poginuti, dušo,
U taboru čestitoga kneza;
Moli boga, moja dušo draga,
Da ti s' zdravo iz tabora
vratim,
Tebe, dušo, dobra sreća nađe,
Uzeću te za vernu ljubovcu."
I odoše tri vojvode bojne.
Nji ja danas po razboju
tražim."
Al' besedi Orloviću Pavle:
"Sestro draga, Kosovko
devojko,
Vidiš, dušo, ona koplja
bojna,
Ponajviša a i ponajgušća,
Onde j' pala krvca od junaka
Ta dobrome konju do stremena,
Do stremena i do uzenđije,
A junaku do svilena pasa,
Onde su ti sva tri poginula,
Već ti idi dvoru bijelome,
Ne krvavi skuta i rukava."
Kad devojka saslušala reči,
Proli suze niz bijelo lice,
Ona ode svom bijelu dvoru
Kukajući iz bijela grla:
"Jao jadna, ude ti sam sreće!
Da se, jadna, za zelen bor
vatim,
I on bi se zelen osušio."
