Pojezdiše do dva pobratima
Preko krasna Miroča planine,
Ta jedno je Kraljeviću
Marko,
A drugo je vojvoda Milošu;
Naporedo jezde dobre konje,
Naporedo nose koplja bojna,
Jedan drugom belo lice ljubi,
Od milošte do dva pobratima;
Pake Marko na Šarcu zadrema,
Pak besedi pobratimu svome:
"A moj brate, vojvoda Milošu!
Teško me je sanak obrvao,
Pevaj, brate, te me
razgovaraj!"
Al' besedi vojvoda Milošu:
"A moj brate, Kraljeviću
Marko,
Ja bi tebe, brate, popevao,
Al' sam sinoć mlogo pio vino
U planini s vilom Ravijojlom,
Pak je mene zapretila vila:
Ako mene čuje da popevam,
Oće mene ona ustreliti
I u grlo i u srce živo."
Al' besedi Kraljeviću Marko:
"Pevaj, brate, ti se ne boj
vile,
Dok je mene, Kraljevića
Marka,
I mojega vidovita Šarca,
I mojega šestopera zlatna."
A krasnu je pesmu započeo
Od svi naši bolji i stariji,
kako j' koji drž'o
kraljevinu
Po čestitoj po Maćedoniji,
Kako sebe ima zadužbinu;
A Marku je pesma omilila,
Nasloni se sedlu na oblučje,
Marko spava, Miloš popijeva;
Začula ga vila Ravijojla,
Pa Milošu poče da otpeva;
Miloš peva, vila mu otpeva,
Lepše grlo u Miloša carsko,
Jeste lepše nego je u vile;
Rasrdi se vila Ravijojla,
Pak otskoči u Miroč planinu,
Zape luka i dve bele strele,
Jedna udr'ri u grlo Miloša,
Druga ud'ri u srce junačko.
Reče Miloš: "Jao moja majko!
Jao, brate, vila me ustreli!
A nisam li tebe besedio
Da ne pevam kroz Miroč
planinu?"
A Marko se trže iza sanka,
Pa otskoči s konja šarenoga.
Dobro Šarcu kolane poteže,
Šarca konja i grli i ljubi:
"Jao, Šaro, moje desno krilo!
Dostigni mi vilu Ravijojlu,
Čistim ću te srebrom
potkovati,
Čistim srebrom i žeženim
zlatom,
Pokriću te svilom do kolena,
Od kolena kite do kopita;
Grivu ću ti izmešati zlatom,
A potkitit sitnijem biserom;
Ako li mi ne dostigneš vile,
Oba ću ti oka izvaditi,
Sve četiri noge podlomiti,
Pa ću t' ovde tako ostaviti,
Te se tuci od jele do jele,
K'o ja Marko bez mog
pobratima."
Dovati se Šarcu na ramena,
Pak potrča kroz Miroč
planinu;
Vila leti po vr'u planine,
Šarac jezdi po sredi planine,
Nigde vile čuti ni videti.
Kad je Šarac sagledao vilu,
Po s tri koplja u visinu
skače,
Po s četiri dobre u napredak,
Brzo Šarac dostigao vilu;
Kad se vila vide na nevolji,
Prnu jadna nebu pod oblake;
Poteže se buzdovanom Marko
Pustimice dobro neštedice,
Belu vilu međ' pleći udari,
Obori je na zemljicu čarnu,
Pak je stade biti buzdovanom:
Prevrće je s desne na lijevu,
Pak je bije šestoperom
zlatnim:
"Zašto, vilo, da te bog
ubije!
Zašt' ustreli pobratima moga?
Daj ti bilje onome junaku,
Jer se nećeš nanositi glave."
Šta ga vila bogom bratimiti:
"Bogom brate, Kraljeviću
Marko,
Višnjim bogom i svetim
Jovanom!
Daj me puštaj u planinu živu,
Da naberem po Miroču bilja,
Da zagasim rane na junaku."
Al' je Marko milostiv na
boga,
A žalostiv na srcu junačkom,
Pusti vilu u planinu živu;
Bilje bere po Miroču vila,
Bilje bere, često se odziva:
"Sad ću doći, bogom
pobratime!"
Nabra vila po Miroču bilja,
I zagasi rane na junaku:
Lepše grlo u Miloša carsko,
Jeste lepše nego što je bilo,
A zdravije srce u junaku,
Baš zdravije nego što je
bilo.
Ode vila u Miroč planinu,
Ode Marko s pobratimom
svojim,
Otidoše Porečkoj krajini,
I Timok su vodu prebrodili
Na Bregovu, selu velikome,
Pa odoše Krajini vidinskoj;
Ali vila međ' vilama kaže:
"O, čujete vile drugarice!
Ne streljajte po gori junaka,
Dok je glasa Kraljevića
Marka,
I njegova vidovita Šarca,
I njegova šestopera zlatna;
Što sam jadna od njeg'
pretrpila!
I jedva sam i živa ostala."
