"Bilo mi je, veli, onda devet godina. Ni sam se ne sećam svega baš natanko. Pričaću vam koliko sam zapamtio. I moja od mene starija sestra zna za to, a moj mlađi brat baš ništa. Nisam pao na teme da mu kazujem!

   Meni je mati pričala mnogo štošta kad sam odrastao pa je zapitkivao. Otac, naravno, nikad ni slovca!

   On, tj. moj otac, nosio se, razume se, turski. Čisto ga gledam kako se oblači: džemadan od crvene kadife s nekoliko katova zlatna gajtana; povrh njega ćurče od zelene čohe. Silaj išaran zlatom, za njega zadenuta jedna harbija s drškom od slonove kosti, i jedan nožić sa srebrnim cagrijama i s drškom od slonove kosti. Povrh silaja tranbolos, pa rese od njega biju po levom boku. Čakšire sa svilenim gajtanom i bućmetom, pa široki pačaluci prekrili do pola nogu u beloj čarapi i plitkim cipelama. Na glavu turi tunos, pa ga malo nakrivi na levu stranu, u rukama mu abonos-čibuk s takumom od ćilibara, a s desne strane pod pojas podvučena, zlatom i đinđuvama izvezena duvankesa. Pravi kicoš!

   Naravi je bio - otac mi je, istina, ali kad sam već počeo pričati, ne vredi šeprtljati -, naravi je bio čudnovate. Ozbiljan preko jego, pa samo zapoveda, i to on jedanput što rekne, pa ako ne uradiš, - beži kud znaš! Osorljiv i uvek hoće da bude na njegovu, tj. niko se nije ni usuđivao dokazivati što protivno njemu. Kad se zdravo naljuti, a on psuje aliluj. Tukao je samo šamarom, i to samo jedanput, ali, brate, kad odalami, od časa se prućiš! Lako se naljuti; natušti se, griska donju usnu, desni brk suče i izdiže ga naviše, veđe mu se sastale na čelu, a one crne oči sevaju. Jao! Da onda neko dođe da mu kaže da nisam znao "alekcije"! Ne znam čega sam se tako bojao, naposletku baš i da me ćuši jedanput, pa sta? Ali ja strepim od onih očiju: kad ih prevali, pa kao iz praćke, a ti, ne znaš zašto ni krošto, ceptiš kao prut!

   Nikad se nije smejao, bar ne kao drugi svet. Znam, jedanput drži on na krilu mog malog bratića. Dao mu sahat da se igra, a moj Ðokica okupio  pa gura ocu sahat u usta i dernja se iz petnih žila što on neće da otvori usta. Ja i sestra da umremo od smeha, a to se i ocu dade nešto na smeh pa nekoliko puta razvuče malo levu stranu od usta, i oko levoga oka nabra mu se koža. To je bila velika retkost, i eto tako se on smejao kad se desilo štogod gde bi neki drugi razvalio vilice da bi se čulo u Tetrebovu mehanu.

   A znam, opet, kad je umro moj čiča s kojim je babo ortački radio i koga je jako voleo. Moja strina, mati, svojte, mi deca - udri kukaj, plači, zapevaj, stoji nas vriska, a moj babo ništa, ama baš ni suze da pusti, ni "uh!" da reče. Samo kad ga poneše iz kuće, a babi zaigra donja usna, dršće, dršće; prislonio se na vrata, bled kao krpa, pa ćuti.

   Što rekne, neće popustiti ni za glavu. Pa makar da se on kaje u sebi. Znam kad je otpustio Proku momka iz službe. Vidim da se kaje i da mu je žao, ali popustiti neće. Toga Proku je najvoleo od sviju momaka. Znam samo jedanput da ga je udario što, točeći rakiju, nije dobro zavrnuo slavinu na petačci, pa skoro akov rakije istekao. Inače nikad ni da ga je kljucnuo! Sve mu je poveravao, slao ga u sela po veresiju i koješta. - A znate što ga je otpustio? - Na pravdi boga!... Video ga da igra krajcara! - Tek ćete se vi posle čuditi!

   To o Ðurdjevu dne. Došao Proka u dućan da mu se nanovo potpiše bukvar. Babo izvadi devedeset groša, pa kaže: "Na, evo ti ajluka! Meni više ne trebaš; idi pa traži gde se može igrati krajcara!" Turio Proka fes na oči, plače ko kiša i moli. Darnu to mog oca, baš videh, ali mislite da je popustio? - Bože sahrani! Izvadi još jedan dukat pa mu dade: "Na, na put za uši!" Ode Proka, a on se kaje u sebi što istera na pravdi boga najvaljanijeg momka.

   Nikad se nije šalio; ni s nama decom, ni s majkom, ni s kim drugim. Čudno je živeo s mojom majkom. Nije to da rekneš da je on, ne daj, bože, kao što ima ljudi, pa hoće da udari i tako što, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tuđina, pa to ti je! A ona, sirota, dobra, brate, kao svetac, pa pilji u njega kao noje u jaje. Kad se on što obrecne, ona da svisne od plača, pa još mora da krije suze i od nas i od njega. Nikad i nikuda nije s njome išao, niti je ona smela pomenuti da je kuda povede. Nije trpeo ni da se ona što meša u trgovinu i njegova posla. Kaže ona jedanput:

   - Mitre, što ne daš Stanoju rakiju? Skoro će i nova, pa gde ćeš je?

   A tek se on izdrači na nju:

   - Jesi li ti glada ili ti je čega malo? Novci su u tvojim rukama, pa kad ti nestane, a ti kaži! A u moj se posao ne pleći!

   Pokunji se mati pa ćuti.

   Sa svetom je takođe malo govorio. U kafani imao je svoje društvo, i samo međ' njima što rekne pokoju. Kuma Iliju je poštovao što može biti; i to je jedini čovek koji mu je smeo reći šta je hteo, i koga se moj otac čisto pribojavao.

   Nas je decu, kao i majku, voleo, nije fajde, to se vidi, ali nas je držao prestrogo. Ja se ne sećam nikad i nikakva znaka nežnosti od njega. Pokrivao nas je, istina, noću kad se otkrijemo, i nije nam dao da se nadnosimo nad bunar i penjemo na dud, - ali šta mi je to? To rade i drugi očevi, ali kupuju deci i šećerlemeta, zlatne hartije i loptu od gumalastike što skače s vrh jablana!

   U crkvu je išao samo na Ðurđevdan, u kafanu svako veče. Večeramo, on turi čibuk pod levu mišku, zadene duvankesu pod pojas, pa hajd! Dolazio je leti u devet, a zimi i ranije, ali neki put prevali i ponoć, a njega nema. To je moju sirotu majku i sestru peklo - ja vam se onda još nisam razumeo u lumpovanju. - Nikad one nisu zaspale pre nego on dođe, pa ma to bilo u zoru. Sede u krevetima - ne smeju ni sveću da upale. Ljuti se on, bolan, kad vidi da sveća gori. Čuo sam jedanput, kad dođe docne kući, gde progunđa:

   - Šta će ta sveća u ovo doba?

   - Pa da se vidiš svući, Mitre, - kaže moja mati.

   - A zar ja ne znam upaliti sveće, ili sam, valjda, pijan, pa ne umem naći?

   - Pa nije, Mitre - uvija se moja mati - nego kao velim...

   - A šta veliš? Valjda da mi komšiluk misli da mi leži mrtvac u kući!

   Kakav mrtvac! Vi mislite on to zbilja misli? Mari on i za susedstvo! Nego ne da on da moja mati vodi računa o njegovu dolasku i odlasku, pa ne zna od zla kako će da počne. Hteo bi da mati spava, samo da on može bez brige bančiti. Peklo je to i njega, vidi se to.

   Pio je vrlo malo, i to samo vino. Rakiju, i kad ogleda za kupovinu, ispljuje, pa nakiseli lice. Ni za kafu nije bogzna kako mario... Pa šta je radio svu noć po mehančinama? - pitate vi.

   Nesreća, pa to ti je! Da je pio, čini mi se, ni po jada. Nego... Videćete!

   To je mojoj majci pola veka ukinulo. Plače nekih puta da svisne. A nikome da se pojada.

   Jedanput dođe on, tako, docne kući... Ništa!... Sutradan - ništa... Kad, moj brate, opazi majka da on nema sahata! Prekide se žena, pita ga:

   - A gde ti je, Mitre, sahat?

   On se namrgodio. Gleda na stranu, kaže:

   - Poslao sam ga u Beograd da se opravi.

   - Pa dobro je išao, Mitre.

   - Valjda ja nisam ćorav ni lud; valjda ja znam kad sahat ide i kad ne ide!

   Moja mati šta će, ućuta.

   Kuka posle s mojom sestrom: "E, teško meni! Daće sve što imamo, pa pod starost da perem tuđe košulje!"

   Jedanput opet - jali je bilo deset, jali nije - a njega eto iz kafane. Nakrivio jednu astrahansku šubaru, preko prstiju zlatan lanac s prsta debeo, za pojasom jedan srebrnjak iskićen zlatom i dragim kamenjem. Uđe on, a kao da mu se nabrala koža oko levog oka. Nešto je dobre volje.

   Kako uđe, izvadi sahat iza pojasa, kao sanćim da vidi koliko je.

   - Zar si povratio?... - trže se. - Zar ti je već opravljen sahat?

   - Opravljen! - kaze on.

   - A kakav ti je to lanac?

   - Lanac kao svaki lanac - kaže on, ali nekako mekano, nije da se izdire.

   - Znam, - kaže moja mati - a otkud ti?

   - Kupio sam!

   - A ta šubara? To ima samo u Miće kaznačeja.

   - Kupio sam i nju!

   - Prodao ti?

   - Prodao!

   - A kakav...?

   Ali tu moj otac pogleda nekako preko oka moju majku. Ona umuče.

   On se uze skidati. Gledam ispod jorgana. Izvadi iza pojasa jedan zamotuljak kolik' pesnica pa baci na sto, i ono zveknu: sam samcit dukat, brate!

   - Na, - reče - ostavi ovo! - Pa onda iziđe u kuhinju. Moja mati uze onu hartiju nekako samo s dva prsta, kao kad diže prljavu dečju pelenu.

   - A šta ću - kaže sestri - s ovim novcima? Ovo je prokleto!... Ovo je đavolsko!... Ovo će đavo odneti kako je i doneo!...

   Kao što vidite, nema tu sreće ni života!

   I tako je moja mati bila nesrećna, i mi smo svi uz nju bili nesrećni...

   Nekad, pričala mi je mati, bio je on sasvim drugi čovek; a i ja ga se sećam, kao kroz maglu, kako me je često držao na krilu dok sam bio sasvim mali, pravio mi od zove svirajku i vodio me sa sobom na kolima u livadu. Ali, kaže majka, otkako se poče družiti s Mićom kaznačejem, Krstom iz Makevine ulice, Olbrektom apotekarom i još tako nekima, sve se okrenu i pođe kako ne treba.

   Obrecuje se. Ne trpi nikakva zapitkivanja, odmah ispreči: "Gledaj svoja posla!, ili: "Imaš li ti druge kake brige?"

   Nije fajde, kazao sam ja: video je on sam da ne valja šta radi; ali ga uzeo budiboksnama na svoju ruku, pa ga ne pušta.

   Pa ipak, smešno je kazati, ali opet, opet je on bio dobar čovek. Jeste, bogami! Ali tako...

 

   Jedanput vrati se on u neko doba noći. Nije sam! Čudi se moja mati. Prođe on još s nekim pored vrata, nešto polako gunđaju. Odoše u avliju. Čujemo mi malo posle konjski topot i rzanje. Ne znam ja šta je to.

   Kad on posle uđe, ja počeh hrkati i moja se sestra učini da spava. Nazva dobro veče, pa ućuta. Ćuti on, ćuti majka, čekam ja.

   Onda moja mati otpoče, a glas joj promukao:

   - Odvedoše vranca!

   - Odvedoše - kaže on.

   Opet ćute, samo mati čas po useknjuje se, a ja čisto osećam kako plače.

   - Mitre, tako ti Boga, tako ti ove naše dece, ostavi se, brate, drugovanja s đavolom. Ko se njega drži, gubi i ovaj i onaj svet. Eno ti Jove kartaša pa gledaj! Onakav gazda, pa sad spao na to da pregrće tuđu šišarku i da kupuje po selima kože za Čifute. Zar ti, zaboga, nije žao da ja pod starost čekam od drugog koru hleba i da ova naša dečica služe tuđinu?... - Pa onda poče jecati.

   - A šta si ti uzela mene zaklinjati decom i plakati nada mnom živim? Šta sliniš za jednom drkelom? Nije on mene stekao nego ja njega! Sutra, ako hoćeš, da kupim deset!

   Moja mati plače još jače:

   - Znam, Mitre brate, - kaže ona milostivno - ali hoće dušmani sve da odnesu. Ostavi se, brate, tako ti ove naše nejači, proklete karte! Znaš da smo mi na našoj grbini i krvavim znojem stekli ovo krova nad glavom, pa zar da me kojekakve izelice iz mog dobra isteraju?...

   - A ko te tera?

   - Ne tera me niko, brate, ali će me isterati ako tako i dalje radiš. To je zanat od Boga proklet!

   - Ama ja sam tebi sto puta kazao da mi ne popuješ i da sliniš bez nevolje! Nije meni, valjda, vrana popila pamet, da mi treba žena tutor!

   Ćuti plemenita duša. Guši se. Ni suza nema više. One teku kroz prsi, padaju na srce i kamene se.

 

   Dan za danom, a ono sve po starom. Donosio je često pune višeke novaca. Gubio je takođe. Dolazio je često bez prstenja, bez sahata, bez zlatna silaja. Donosio je drugi put i po dva-tri ahata i po nekoliko prstenova. Jedanput: jedne čizme, jednu ćurdiju; drugi put: konjsko sedlo; posle, opet: tuce srebrnih kašika; a jednom: puno bure lakerde i - svakojakih drugih komendija. Jedanput dovede uveče vranca, onog istog, našeg.

   Sutra mu kupio nove 'amove: vise remeni do nize kolena i biju ga rojte po vilicama. Upregao ga u kola, a stolicu turio na dućanska vrata, pa kroz varoš rrrrrr!, da sve izleće kaldrma ispod nogu.

   Mi smo već bili oguglali, samo je mati plakala i brinula se. Kako da nije, bolan? Trgovina zabataljena. Momak se jedan po jedan odpušta. Sve ide kao u nesrećnoj kući, a novci se troše kao kiša.

   Počeše, bogme, oni njegovi pajtaši dolaziti i našoj kući. Zatvore se u veliku sobu, upale po nekoliko sveća, zveči dukat, puši se duvan, klizi karta, a naš momak Stojan ne prestaje peći im kave (a sutradan pokazuje po nekoliko dukata što je nadobijao napojnice). A naša mati sedi s nama u drugoj sobi; oči joj crvene, lice bledo, ruke suve, i čas po ponavlja: "Bože, ti nama budi prijatelj!"

   I tako se on sasvim otpadi od kuće. Samo ćuti. Materi nikad ne gleda u oči. Nas decu ne miluje, ni osorne reči da rekne, a kamoli blage. Sve beži od kuće. Samo nam para daje koliko koje hoćemo. Ako ištem da kupim legršter, a on izvadi po čitavu pletu. Za jelo je kupovao sve što je bilo najlepše u varoši. Moje haljine najlepše u celoj varoši. Ali opet nešto mi je tako teško bilo gledajući moju majku i sestru: čisto postarele, blede, tužne, ozbiljne. Nikud podbogom ne idu, pa i na slavu slabo kom da idu. A i nama su žene slabo dolazile već samo ljudi i to gotovo sve samo one "lole" i "pusta'ije", kao što ih je moja mati zvala. Dućan gotovo i ne radi. "Zar ja" - kaže moj otac. - Da merim gejaku za dvaest para čivita? Eno mu Čifuta. - Mati ne sme ništa više ni da proslovi. Kaže, jedanput joj kazao:

   - Jesi čula, ti, razumej srpski što ću ti reći: ako ti meni ciglo jedanput još što o tome prosloviš, ja ću sebi naći kuću; pa se iseliti; a ti ovde popuj kome hoćeš! U-pam-ti do-bro!"

   Ćuti ona, sirota, kao zalivena. Stegla srce, kopni iz dana dan, a sve se moli Bogu: "Bože, ti mene nemoj ostaviti!"

   E, pa valjda vidite šta će iz svega da bude!

   Dođose oni svi jedno veče. Dođe s njima još nekakav Pero Zelembać, nekakav svinjarski trgovac koji, vele, "radi s Peštom". Brkove ušiljio, kosu ostrag razdelio, a zolufe pustio, do jagodica. Debeo u licu, šiškav u telu; nakrivio nekakav šeširić, a preko prsluka zlatan lanac; isti onakav kakav je babo imao. Na ruci mu nekakav prsten, cakli se, brate, ne da u se pogledati. Gega se kad ide; govori krupno i promuklo, a sve se smeši onim malim, kao jed zelenim očima, da te nekakav strah uhvati kao od sovuljage.

   Dođoše oni, velim. Stojan odmah uz ognjište, pa peci kafu.

   Zapališe četiri sveće. Udari dim od duvana kao iz dimnjaka. Piju kafu, ćute kao Turci, samo karta klizi, i čuješ kako zveči dukat.

   To je bila strašna noć.

   Mi se s majkom zatvorili u drugu sobu. Ona više ne plače. Ni sestra. Ispijene u licu, oči upale pa gledaju strahovito uplašeno. Prema ovome je ništa ono kad mi je stric umro.

   Nekoliko puta ulazio je naš otac u našu sobu. Bio je sav znojav. Razdrljio džemadan, raspučio košulju pa mu se vide guste crne dlake na grudima. Namrčio se kao Turčin.

   - Daj još! - veli mojoj majci.

   Ona stegla srce. Ćuti kao kamen, otvara kovčeg pa šakom sipa u njegovu, a on vezuje u maramu.

   Gleda uzvereno i na stranu, odlaže nogama kao ja kad me društvo čeka napolju, a ja stojim dok mi seša ne odseče hleba. Uzima novce, glavu okrenuo na drugu stranu, pa kad prođe, progunđa kao za se: "Još samo ovo!" I onda čisto beži iz sobe. Ali "još ovo", "još ovo", uđe ti on, čini mi se, peti put u našu sobu, a tako oko tri sahata po ponoći.

   - Daj! - veli majci, a došao u licu kao zemlja.

   Mati pođe kovčegu, a noge joj klecaju, sve se navija. Onda ja videh, ispod jorgana, kako se onaj moj veliki otac strese i kako se prihvati za peć.

   - Brže! - kaže majci, a odlaze nogama i rukavom briše znoj.

   Mati mu pruži.

   - Daj sve! - reče on.

   - Poslednjih deset dukata! - reče ona. Ali to ne beše više glas, ni šapat, već nešto nalik na ropac.

   On skopa one novce i upravo istrča iz sobe.

   Moja mati klonu kraj kovčega i onesvesti se. Sestra vrisnu. Ja skočih iz postelje. I Ðokica skoči. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: "Nano, nano!"

   Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto. Onda skoči, upali svitac pa prižeže kandilo pred svetim Ðorđem.

   - Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti! - reče ona. Glas joj zvoni kao zvono, a oči svetle kao večernjača na nebu.

   Mi potrčasmo njoj pod ikonu i svi klekosmo, a Ðokica klekao pred majku, okrenuo se licem njoj, krsti se i, siroče, čita naglas onu polovinu Očenaša što je već bio naučio. Onda se opet krsti i ljubi mater u ruku, pa opet gleda u nju. Iz njenih očiju teku dva mlaza suza. One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beše nešto što je ona videla; tamo njen Bog kog je ona gledala i koji je nju gledao. I onda joj se po licu razli nekakvo blaženstvo i nekakva svetlost, i meni se učini da je Bog pomilova rukom, i da se svetac nasmeši, i da aždaja pod njegovim kopljem ze'nu. Posle mi zablesnuše oči, pa padoh ničice na kraj njene haljine i na njenu levu ruku, kojom me pridrža, i molih se po stoti put: "Bože, ti vidiš moju majku! Bože, molim ti se za babu!" I onda, a ne znam zašto: "Bože, ubij onoga Zelembaća!"

   Dugo smo se tako molili.

   Posle moja mati usta, pope se na stolicu pa celiva svetog Ðorđa. I moja sestra to isto učini, a posle diže i mene i Ðokicu, te i mi celivasmo. Onda mati uze suvu kitu bosioka što je stajala za ikonom i staklence s bogojavljenskom vodicom što je visilo pod ikonom, pokvasi onom vodom bosiljak, pa, nešto šapćući prekrsti njime sobu. Onda polako otvori vrata na prstima dođe do velike sobe, pa prekrsti kitom vrata od nje.

   Ej, kako mi je onda lako bilo! Kako sam se osećao blažen kao okupan! Ama što mi sad ne može više da bude onako?

   Istom što mati prekrsti vrata od velike sobe, a unutra se diže žagor. Ne može ništa da se razume, samo što Zelembać jedanput viknu, koliko igda može:

   - A ko mene može naterati da igram više? Kamo toga?

   Posle opet nasta nejasan žagor i svađa. Onda čusmo kako se vrata otvoriše, gunđanje i korake.

   Ali babo ne uđe u sobu. Zalud mi čekasmo. I dan zabeli, ja i Ðokica zaspasmo, a on jos ne dođe.

 

 

* * *

 

   Kad se probudih, sunce beše daleko odskočilo. Osećao sam se strašno umoran i prazan, ali ne mogah više zatvoriti očiju. Ustanem.

   Sve izgleda nekako svečano, pa tužno. Napolju mirno, svež zrak pada kroz otvoren prozor, a pred ikonom drkće plamičak u kandilu. Moja mati i sestra blede kao krpe, oči im vlažne, lice kao od voska, krše prste, idu na prstima i ništa ne govore, samo što šapuću neke pobožne reči. Ne donese nam doručak, ne pitaju jesmo li gladni, ne šalje me mati u školu.

   - Šta je ovo? - pitao sam se ja. - Je li ovde mrtvac u kući li se moj pokojni stric vratio pa ga valja nanovo sahranjivati.

   Onda pretrnuh kad se setih šta je noćas bilo i mehanički prošaptah: "Bože, znaš ono za babu!" I opet: "Bože, ama ubij onog Zelembaća!"

   Ne misleći ništa, obučem se i iziđem iz sobe. I nehotično pođem vratima od velike sobe, ali se očas trgoh, jer osetih kako me majka dohvati za ruku.

   Ja se okretoh, ali ona ne reče ništa, samo turi prst na usta; onda me odvede do vrata od kuće, pa me pusti. Ona se vrati natrag u sobu, a ja stajah na vratima. Gledam za njom - ne znam šta da mislim.

   Onda se nanovo prišunjam na prstima do velike sobe, pa provorim kroz ključaonicu.

   Gledam.

   Sto nasred sobe. Oko njega razbacane stolice; dve ili tri preturene. Po podu leži tisuću karata, razgažene i nerazgažene cigare, jedna razbijena kafena šolja i ispod jedne karte viri dukat. Zastor na stolu svučen s jedne strane skoro do polovine. Po njemu razbacane karte, isprevaljivane šolje, puno trina i pepela od duvana. Stoji još nekoliko praznih tanjira, samo na jednom duvan istresen iz lule. Četiri prazna svećnjaka; samo u jednom što bukti debela hartija kojom je sveća bila omotana i crn dim mirno se uzdiže i dohvata za tavan.

   Na jednoj stolici za stolom, leđima okrenut vratima, sedi moj otac. Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao čelom, pa se ne miče.

   Gledao sam tako dugo, ali on ama da je mrdnuo. Samo videh kako mu se slabine kupe i nadimaju. Čudno sam i mračno nešto mislio. Činilo mi se, na primer, - a ne znam, upravo, zašto - da je on mrtav, pa sam se čudio kako mrtvac diše. Posle mi se činilo da mu je ona snažna ruka od kabaste hartije, da ne može više njom udarati, - i sve tako koješta.

   Bog zna dokle bih ja tako virio da me se opet ne dotaknu majčina ruka. Ništa mi ne reče, samo onim blagim očima pokaza put vrata.

   Ja - ne znam zašto - odjedanput skidoh kapu, poljubih je u ruku, pa iziđoh napolje.

   Taj dan bio je subota.

   Kad iziđoh na ulicu, ide svet kao i obično; svaki gleda svoja posla. Silni seljaci doterali koješta na pijacu. Trgovci zaviruju u vreću i pipaju jagnjad. Novak pandur dere se i određuje gde će ko da pritera kola. Deca kradu trešnje. Sreten ćata ide s dobošarem po varoši i čita da se zabranjuje puštati svinje po ulicama. Trivko izvadio jagnje pa viče: "Hodi, vruće!", a pijani Joza igra u jednoj barici.

   - A što je, more, vaš dućan zatvoren? - zapita me Ignjat ćurčija koji u taj par prođe.

   - Tako! - kažem ja.

   - Da nije bolestan Mitar?

   - Nije - kažem ja.

   - Otišao, valjda, nekud?

   - U selo - rekoh ja, pa pobegoh u avliju.

   Eto ti zatim dva takozvana "devera", tj. mojih drugova koje je poslao gospodin da vide što nisam došao u školu.

   Sad se tek setih da je trebalo ići u školu. Uzmem knjige i komad hleba, a gledam majku i devere.

   - Kažite, deco, gospodinu da Miša nije mogao pre doći - imao je posla.

   O, ova ruka! Da mi je da je se sit naljubim, kad ona spava, kad me ne vidi!

   Šta je bilo u našoj kući za vreme dok sam bio u školi - ne znam... To jest, znam: jer kad se vratih iz škole, nađoh sve onako kako sam ostavio: moja mati i sestra sede s rukama u krilu; ne kuva se ni ručak; prolaze na prstima pokraj velike sobe i samo othukuju - isto onako kao kad mi je stric umro. Ðokica u avliji vezao mački džezvu za rep, pa se uveseljava njenom trkom. Momci šiju gunjeve u svojoj odaji, a Stojan se izvalio u seno pa hrče kao da je po noći.

   Moj otac još isto onako sedi, ne miče se. Zateglo mu se ćurče preko širokih leđa, a oko pojasa se razmiče od duboka daha.

 

   Odavno je već bilo zvonilo na večernje.

   Dan se kloni svojemu kraju, a u našoj duši ista ona pučina, - nigde kraja da vidiš, samo što se oblaci sve gušće gomilaju. Sve postaje nesnosnije, strašnije i očajnije. - Bože, ti na dobro okreni!

   Ja sam sedeo na pragu pred kućom. Držao sam u ruci nekakvu školsku knjižicu, ali je nisam čitao. Video sam na prozoru bledo lice moje matere naslonjeno na suvu joj ručicu. U ušima mi je zujalo. Nisam umeo ništa da mislim.

   Ujedanput škljocnu brava. Moje majke nesta s prozora. Ja pretrnuh.

   Vrata se od velike sobe otvoriše. Na pragu stajaše on, moj otac!

   Fes malo zaturio, pa mu viri ispod njega kosa i pada mu visoko čelo. Brkovi se opustili, lice potamnelo, pa ostarelo. Ali oči, oči! Ni nalik na one pređašnje! Čisto posuknule, utekle u glavu, upola pokrivene trepavicama, polako se kreću, nestalno i besmisleno gledaju, ne traže ništa, ne misle ništa. U njima nešto prazno, nalik na durbin kome su polupana stakla. Na licu nekakav tužan i milostivan osmejak - nije to nikad pre bilo! Takav je izgledao moj stric kad je pred smrt iskao da ga pričeste.

   Polako pređe hodnik, otvori vrata od naše sobe, promoli samo glavu unutra, pa se, ne rekavši ništa, brzo povuče. Zatvori vrata pa iziđe na ulicu i lagano se uputi kum-Ilijinoj kući.

   Pričao mi je posle Toma, kum-Ilijin sin, da se moj otac s njegovim zatvorio u jednu sobu, da su nešto dugo polako razgovarali, da im je posle doneto hartije i mastila, da su nešto pisali, udarali pečate i tako dalje. Ali šta je to bilo, to se ne zna niti će ikad iko znati.

   Oko deset i po sahata mi smo svi ležali u postelji, samo mati što je sedela s rukama u krilu i beznačajnim pogledom gledala u sveću. U to doba škripnuše avlijska vrata. Mati brzo pirnu u sveću, pa i sama leže u krevet.

   Meni je ispod jorgana kucalo srce kao da neko bije čekićem u grudima.

    Vrata se otvoriše i moj otac uđe. Obrte se jednom-dva po sobi, pa onda, ne paleći sveće, skide se i leže. Dugo sam još slušao kako se prevrće po krevetu, pa sam posle zaspao.

   Ne znam koliko sam tako spavao, kad osetih nešto mokro na čelu. Otvorim oči, i pogledam: pun mesec gleda pravo u sobu, a njegov paučinast zrak pao na lice moje majke. Oči joj zatvorene, lice kao u nekog teškog bolesnika, a grudi joj se nemirno dižu.

   Više nje stoji moj otac. Upro pogled u nju i ne miče se. Malo posle priđe našem krevetu. Gleda nas sve, gleda moju sestru. Dođe opet nasred sobe, opet pogleda uokrug, pa prošaputa:

   - Spavaju! - Ali se trže od svog šapata i kao da se okameni nasred sobe. Dugo je tako stajao ne mičući se, samo što opazim pokatkad kako mu se'nu oči, gledajući čas na nas čas na mater.

   Ali mi nijedno ni uvom da maknusmo!

   Onda on pođe porebarke na prstima čiviluku, a ne skida oka s nas; skide pažljivo onaj srebrnjak, turi ga pod džube natuče fes na oči, pa brzo i celom nogom stupajući iziđe napolje.

   Ali tek što se vrata pritvoriše, a moja se mati ispravi u krevetu. Za njom se diže i sestra. Kao kakvi dusi!

   Mati brzo ali pažljivo usta i pođe vratima; za njom prista i seša.

   - Ostani kod dece! - prošaputa majka, pa iziđe napolje. Ja skočih pa i sam pođoh na vrata. Seša me uhvati za ruku, ali ja se otrgoh i rekoh joj:

   - Ostani kod dece!

   Kad iziđoh napolje, pritrčim plotu, pa sve pored plota a ispod višanja dovučem se do bunara i čučnem iza njega.

   Noć je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svež - nigde se ništa ne miče. Onda videh babu kako se nadviri nad prozor od momačke sobe, pa opet ode dalje. Stade najzad pod krov od ambara, pa izvadi pištolj.

   Ali u isti mah, ne znam otkud, stvori se moja majka uz njega.

   Prenerazi se čovek. Upro pogled u nju pa bleji.

   - Mitre brate, gospodaru moj, šta si to naumio?

   Moj otac uzdrhta. Stoji kao sveća, šupljim pogledom gleda moju majku, a glas mu kao razbijeno zvono.

   - Idi, Marice, ostavi me... Ja sam propao!

   - Kako si propao, gospodaru, bog s tobom! Što govoriš tako!

   - Sve sam dao! - reče on pa raširi ruke.

   - Pa ako si, brate, ti si i stekao!

   Moj otac ustuknu jedan korak, pa blene u moju mater.

   - Ama sve, - reče on - sve, sve!

   - Ako će! - reče moja mati.

   - I konja! - reče on.

   - Kljusinu! - kaže moja mati.

   - I livadu!

   - Pustoliju!

   On se primače mojoj majci. Gleda je u oči, čisto prožiže. Ali ona kao jedan božji svetac.

   - I kuću! - reče on, pa razrogači oči.

   - Ako će! - reče moja mati. - Da si ti živ i zdrav!

   - Marice!

   - Mitre!

   - Šta ti to veliš, Marice?

   - Velim: da Bog poživi tebe i onu našu dečicu! Nije nas hranila ni kuća ni livada, nego ti, hranitelju nas! Nećemo mi biti nijedno gladni dok si ti međ nama!

   Moj otac kao da se malo zanese, pa se nasloni laktom na rame materino.

   - Marice, - poče on - zar ti?...

   Zagrcnu se, pa pokri oči rukama i ućuta. Majka ga uhvati za ruku:

   - Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osim one ponjave, jedne tepsije i dva-tri korita, a danas, hvala Bogu, puna kuća!

    Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram mesečine.

   - Pa zar si zaboravio na čardak pun šišarke?

   - Pun je! - kaže otac glasom mekanim kao svila, a rukav prevuče preko očiju i spusti ruku.

   - Pa šta radi ona moja niska dukata? Što će onaj ležeći novac? Uzmi ga u trgovinu!

   - Uložićemo u žito!

   - Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala Bogu, a zdrava su nam dečica. Molićemo se Bogu, pa raditi.

   - Kao pošteni ljudi!

   - Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je još onoliki!

   - Pa ćemo opet steći kuću!

   - Izvešćemo našu decu na put - kaže mati.

   - Pa me neće mrtvog kleti... Otkad ih nisam video!

   - Hodi da ih vidiš! - reče mati, pa ga kao neko dete povede za ruku.

   Ali ja u tri koraka već u sobi. Samo što prišaptah mojoj sestri: "Lezi!", pa povukoh jorgan na glavu.

   Upravo njih dvoje stupaju preko praga, a na crkvi grunuše zvona na jutrenje. Gromko se razleže kroz tihu noć i potrese se duša hrišćanska. I kao talas suvo granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i pečal, kida uze taštine, a skrušena duša razgovara se s nebom...

   - Sine, ustani da idemo u crkvu!...

 

 

* * *

 

   Kad sam išao lane u Beograd po espap, video sam u Topčideru Peru Zelembaća u robijaškim haljinama: tuca kamen!"

 

1879.