K O D   K I C O A

 
Borisav Stanković
 
BABA STANA
 
I
 
   To je bila čuvena i jedina pralja koja je oduvek prala strance iz toga kraja i iz tih hanova, furuna, ačinica. Svi su oni bili većinom Grci, Cincari. Ona ih je prala odreda, kako gazde i njihove sluge, tako i putnike i koji bi padali na konak i tu po nekoliko dana odsedali, da se odmore, operu, očiste i opet dalje krenu na put.
   Za nju se nije znalo odakle je i čija je. Znala se samo kao takva: stara, pogrbljena, sa suvie dugačkim rukama, zabrađena novom, velikom utom amijom, u takođe novoj irokoj anteriji koja se za njom vukla, i sa onom njenom, u onoj pravoj, irokoj ulici, starom, sniskom kućicom, koja se jo odovud crnela i u koju je ona odlazila svako veče, jedva vukući za sobom te velike zaveljaje i boče prljava vea.
   Kao za sve, tako i za nju se govorilo da je prvo bila slukinja, da je, kao sve druge, tako i ona bila upropaćena od slugu, a za nju se govorilo da je od samoga gazde, jer je bila toliko lepa i mlada da posle, kada je ostala trudna i kad je htela da rodi, gazda oterao od kuće i onda ona ovamo sila i počela da pere te strance i da se viđa po tom kraju.
   Bila mlada, lepa i tek, kao svaka, posle prvog porođaja, sasvim razvijena, a poto dosta zarađivala od pranja tih stranaca, uvek raskono obučena.
   I tada, kada već bila sasvim stara, jo se pamtilo njeno nekadanje noenje. Znali se njeni mintani, od jumbasme, od svile. Oko pasa i prsiju tesni da puknu, a rukavi im iroki i, da bi se to vie videla njena puna, obla ruka, čak gore, do lakata, kratko zakopčani. Dugačke i teke joj alvare nikada joj nisu bile dobro stegnute, čvrsto opasane, već ovla, tako da se jedva drale, jedva joj visile o kukovima, te joj uvek između njih i mintana bilo, za čitavu aku, gole koulje, kroz koju se video njen razvijen, jedar stas.
   Uvek zakićena cvećem, i to mnogo, utrpano; u tim njenim takođe novim haljinama, a sve od jasnih, otvorenih boja, da čim bi se pojavila, jo s kraja ulice ili čarije, odmah bi se videla.
   Uvek, čim bi se pojavila, jo izdaleka videlo bi se njeno crnpurasto lice i okrugline joj od očiju i vlanih usta. Ne gledajući ni u koga, već, kao u inat, besno ide, kri se, uti, zabaca ramena i laktove. O njoj se svata govorilo. Za nekad bogate neke Grke i Cincare iz toga kraja, a tada sasvim već osirotele i ostarele, govorilo se da je to zbog nje. Ona sila ovamo, počela da se viđa, i otada oni počeli da propadaju. Za svaki nestanak novca kome putniku u kom od tih hanova ili mehana govorilo se da je i ona bila umeana. Da je, tobo, uveče, noću, i ona zvata i da je ona tamo u skrivenim i uvučenim sobama sa tim putnicima pila, pevala, veselila se i posle pokradeni novac sa gazdama delila.
   Otuda, govorilo se, toliko bogatstvo kod nje, tolike svakidanje nove, raskone haljine. Otuda je mogla za kratko vreme da kupi onu staru, snisku i, dok ona nije dola, gotovo pustu kućicu. Otuda je mogla onu sobicu, koja je gledala na ulicu, da okreči, na prozorima da se viđaju čiste, bele zavese, saksija sa cvećem, a unutra da je lepo nametena: puno belih čarava, puno obeenih haljina, pa čak i slika... I da zato, to je tako raskono nametena, kako se govorilo, trebalo je imati mnogo, mnogo novaca da bi se moglo u tu sobu i kod nje ući.
   Tako, za svaki tobo dolazak ma koga Grka, Cincara iz toga kraja k njoj, znalo se već zata on dolazi. Za svako due, docnije gorenje sveće uveče u toj njenoj sobi znalo se zata toliko dugo gori. Noću, duboko u noć, samo neka se otuda, oko te njene kućice, čuje kakvo veselje, kakva pesma, svirka, svaki bi znao da je to sigurno kod nje. A već znalo bi se zata je kod nje.
   Dok u stvari ničega nije bilo.
   Preplaena tim osramoćenjem od gazde, isterivanjem iz kuće, znajući da nema ta vie da izgubi, čega da se vie plai, strepi, kao u inat tamo njima, gore, u varoi, prva ona sila ovamo i počela da pere te strance i da se viđa po tom kraju. Nijedna enska nije ne samo smela, nego smatralo se za neto najgore da tu dođe, da njih pere i da se tamo, međ njima viđa.
   U početku imala muke. Koliko njih morala rukama da udara. Koliko njih da surovo, silno odgurava od sebe. Naročito gazde od hanova, ustajale, besne, zasićene. Pa onda njihove sluge, koji su se zaboravili, nasrtali, traili zgode, mraka, ćokove. A na zadirkivanje i podsmehe: zato, kada je tako potena, onda vie tamo gore u varoi ne pojavljuje se, a jo manje da se vidi u onoj ulici gde je pre sluila, i kako tobo, poto gazda umro, sada je njegovi sinovi zovu da se ponova vrati njinoj kući.
   - Kada opusti! - odgovarala bi kratko, nabusito i, čisto beeći, urno bi počela da ide iz hana u han, kupeći to pre taj ve i noseći ga tamo svojoj kućici koja je bila na domaku, sa kraja, u početku one prave iroke ulice. Bila je to stara, sniska i uvučena kuća. Od nje se videlo samo polegli krov koji se mogao rukom dohvatiti i jednim korakom na nj popeti. On se pruao čak do sredine ulice i čisto kvario celu ulicu sa kućama većinom bogataa: sve četvrtaste, visoke, sa balkonima i batama. Dok njena kuća bila sasvim srozana, pola u zemlji. Unutra, sem one sobe čiji su prozori gledali na ulicu, i moda kujne, mučno da je jo togod bilo, ili bar od tog irokog krova nita se ne viđalo. Moglo je samo da se vidi malo dvorite koje je bilo kaldrmisano starom, već pobelelom kaldrmom. Tamo su stajala korita u kojima se prao i leao nakvaen prljav ve, odakle je ovamo curila i irila se sapunica i ostala voda.
   Sem toga, drugo, ono to se o njoj govorilo i pričalo, nije se moglo nita da zna. Poto sem nje i uvek po jedne sakate ili ćorave starice, neke bive prosjakinje, koja je kod nje bila vie čuvar nego slukinja, a najvie da ima ko, kad ona nije kod kuće, da primi taj prljavi ve koji bi bio poslan, niko se vie nije viđao da kod nje ulazi ili izlazi. Sa komijama niti ma sa kojim iz te njene ulice nije ni govorila, niti se zdravila, nazivala boga. Jedino to bi se pokatkad videlo kako pokoja baba, odozgo iz varoi, ili iz komiluka dolazi kod nje. Ali i to se znalo zata. Sigurno kakvoj sirotoj eni, udovici sa sitnom decom, nestalo brana. I sada, poto do pazara mora da kupuje gotov hleb iz tih furuna, a para nema, zato ilju tu babu da ona kod nje, Stane, dodje, moli je da ona ode i kae kome od tih pekara, koje ona pere, da joj ovaj daje na veresiju hleba.
   - Hoću! - radosno, predusretljivo dočekivala bi. Uvodila bi je u onu njenu nametenu i okrečenu sobu. I od radosti to moe kome da učini, toliko bi babu nudila kafom, rakijom, i to najboljom, da bi ova, ako bi bila halapljiva, morala pijana da odlazi od nje. A odmah posle babe videlo bi se kako i Stana zaista odlazi tamo, kod tih pekara, i naručuje da, za njen račun, toj i toj udovici daje se koliko ona zaite hleba, brana, to god hoće. I raspoloena, zadovoljna, sva srećna, pobedonosno kreći se, uteći svojim raskonim haljinama, u visokim lakovanim cipelama, zakićena cvećem, produavala bi da ide dalje po tim pekarnicama, mehanama i po tom kraju.
 
 
II
 
   A ceo opet taj "njen" kraj, gde je bila stara crkva, kao svaki početak varoi, odavno ostavljen i naputen, bio je sasvim već truo, sekući varo i čariju protezao se pravo ka groblju. Po njemu se nizali ti hanovi, mehanice, pekarnice i ačinice. Sve staro, rasklimatano sa trulim ćepenkama i uvučenim ulazima. I kao to se oduvek znalo, jednako su tu bili naseljeni samo stranci, Grci, Cincari, uvek bez porodica, sami. Tu noćivali, prali se, čistili, te je izgledalo jo prljavije, trulije. Navek čarijom i olucima bila je crnina. Ispod svakog praga i ulaza curila je nečistoća i sapunica te se navek osećao vlaan, kiseo zadah.
   Odmah u početku, do same crkve, izdizao se čuveni areni han. Njime je taj kraj i počinjao. Zidan na dva sprata. Gore redovi prozora, olepljeni hartijom, vie njih polegao krov sa bezbroj dimnjaka. Sa lica nekadanje are, kreč, razne figure - zbog čega se i zvao areni han - odavno otpale i jedva, mutno se raspoznavale. Sa tim gornjim spratom, crnim krovom, bezbrojnim dimnjacima, onako glomazan, nadnoseći se nad čarijom pretio je da je svojim padom svu ne ispuni, ne zatrpa. Donji mu sprat već bio ui. Tu je bila mehana, klupe, kelneraj, razastrte asure, na kojima su putnici sedeli, jeli, pili i odmarali se. A kao u svakom hanu, dvorite po kome se od nečistoće i konjske mokraće čisto gacalo. Tamo bio i bunar, tala i, čak ukraj, bila i ona neizbena kazandinica. Ona se i leti i zimi puila. Uvek se od nje irio miris na presnu kominu od rakije koja se u njoj pekla i u kojoj je, navek, bilo vatre i ognja, ne zbog posla, koliko običaja, adeta radi. Pa se i za nju, kao i za sve kazandinice pri takvim starim, naputenim hanovima, priča kako se u njoj noću, kad po mećavama i snegovima, izdaleka, kakav nepoznat i stran putnik u gluho doba noći tu padne na konak, onda se on ubija, novac mu se sav oduzima i on se mrtav nosi u kazandinicu da tamo do zore izgori, te tako traga mu nestane.
   Od toga se arenog hana i sa jo nekoliko furuna i mehana sproću njega taj kraj i sastojao, jer jedino su one ličile na prave istinske zgrade. to se dalje ilo ka groblju, sve je bilo raspadnutije, trulije. Jedva se moglo zamisliti da se moe tu iveti. Sve dublje u zemlji. Gotovo bez krova. Jedino to se videli ćepenci i truli pragovi, a tamo unutra nabijen pod sa starim kamenjem od nekadanjih zidova i opeka. Ali opet za sve te zgrade nikada se nije znalo koji je gazda, čija je radnja. Gazda bio uvek "na vilajet", a u radnji večito zastupnik, obično gazdin kakav rođak: brat, sinovac. Taj bi tu nekoliko godina sedeo, iao natrag, a otuda, sa "vilajeta" opet dolazio drugi, da zastupa, da sa momcima i slugama nastavlja radnju. I uvek, valjda usled dobrog ivota, počeo bi brzo da se goji. Čakire bi postajale uske, vise samo o kukovima; pintani sasvim mu otesne i prsa, kao u enske, klempavo vise, a lice podbuhlo, bezizrazno. I, svi oni, nikada kako treba obučeni. Ovlas, onako kako su noću ustajali, pekli hleb, gotovili jela, točili pića, takvi su i danju ostajali, u jedva navučenim čakirama, nezakopčanim nogavicama, odakle su virili goli listovi nogu. Bosi, sa jedva uguranim prstima u speknute papuče i ogrnuti starim, masnim kolijama, tako bi se uvukli. Ili bi ili iz dućana u dućan jedni drugima; ili bi se izvaljivali bilo po ćepencima, gde je doskora vađen i rađen hleb; ili unutra po klupama i astalima, na kojima se doskora jelo i gde je jo bilo mrva i oglodanih kostiju. Ili, to je najgore, zavlačili bi se iza dućana i tamo, u dvoritima, ograđenim, da ih niko ne vidi, čistili bi se, prali. Jedan drugoga iali, brijali.
   I cele nedelje bilo bi tako. Dok bi gore, vie njih, varo, čarija, brujala, dotle bi ovamo bilo mrtvo. Niko se ne viđao da dolazi, prolazi, jo manje da ko, iz varoi, silazi ovamo. Ovi opet, kao da nisu smeli gore, u čariji, ni da se pojave. to bi imalo, obično hleb, on bi se jo ujutru, po momcima razneo. Čak, da ne bi putnici, seljaci, muterije, dolazeći ovamo u varo i ulazeći u nju onom pravom ulicom, morali tu da prođu pa onda navie, gore, u pravu varo i da se u čariju popnu, bila je prosečena uska ulica, koja je vezivala tu pravu ulicu i vie njih čariju. Tako se taj kraj smatrao kao neto nečisto, kao neto ostavljeno u varoi silom, bez krivice, ko zna po kakvoj kazni i zbog čijeg greha - kao kakav ig, sramota, dosuđena joj celog veka.
   I da nije bilo slube i onih praznika, a naročito sprovoda, opela mrtvaca, niko ne bi tu siao, jo manje da vidi kakav taj kraj izgleda. Znalo bi se samo da on postoji, da je dole, oko crkve. Sasvim propao, od njega su svi digli ruke, i kad god se čuje da je neko ubijen, poharan, da je to bilo tamo i da samo neko treba da se tamo viđa, odlazi, pa da je sasvim propao i pokvaren.
   Ali se ipak moralo radi te crkve, slube boje, radi sprovoda, opela mrtvaca. Moralo bi se prateći mrtvaca tu da dođe, tim krajem da se ode na groblje. I jo, to uvek prilikom subote, pazara, kao nekada za vreme Turaka, tako i tada, Turci i Arnauti i ostali trgovci, koji su dolazili da kupuju konje i ostalu stoku, jednako su tu odsedali, tu padali na konak.
   I zaista, čim bi doao petak, uoči subote, uoči pazara, i počeo da pada mrak, već bi otuda bilo druke, ivlje. Počeo bi da se iri miris pečenja, zapravanih, masnih jela. Svetlost od obeenih fenjera, pokazujući ulaze na mehanama, već bi ikljala i ukrtavala se. Iz one prave ulice, kojom se ulazilo u varo, videlo bi se kako se tamno, u gomilama, pribliavaju grupe putnika. Turci, Arnauti, Cigani, dambasi. I kao da dolaze u svoju kuću, tako ovamo pravo, slobodno dolaze, razuzuravaju se. Iz varoi, iz sporednih ulica, silaze i stiču se starice, ene, deca, sluge; idu iz mehane u mehanu, iz hana u han traeći te Turke, nadajući se da im oni, od njinih mueva ili sinova koji su sa radnjama tamo, u Turskoj, togod ne donose: novaca, poruke kakve i pozdrava. I to mrak jači, dolazak putnika veći. Već bi počela da se oseća konjska vonja iz tala i dvorita.
   Sproću arena hana ispred svoje pekarnice po običaju već stoji čuveni Mana Grk. Grbav, dugačke glave, jakih vilica, utrpan pamuklijama, broljav, sa brojanicama, radosno, sladeći se, kao pozdravljajući putnike, goste, dere se:
   - Kevalos!
   Krezubi, nekada bogat, a tada sasvim propao Kosta Kazak, sa pola uvučenom u usta mutiklom, zavučenim rukama u stare, otrcane čakire, siao i, znajući da im čini čast, ide iz mehane u mehanu probajući rakiju. Suludi Jovan, star, a jo bela, svea lica, koji večito po podrumima pretače vino i rakiju, već pijan, iziao i nasred čarije dere se koliko ga glas dri. Iz gornjeg dela varoi i čarije sve gazde, bogatae, nie i meće na neko svoje "t'nko vlakno" i nosi ih čak u Carigrad. Stojmen Gajdardija, sa dugačkom, crnom kolijom, sa gajdetom ispod pazuha, spotiče se pijan, batrga po čariji, idući iz mehane u mehanu svirajući. Suv, visok, ispijen. Jednako zaudara na kamfor, jednako lei po bolnicama. Vuče se za njim ona duga kolija, on se naginje nad gajdetom, svira i jedva s mukom izdie od gajdeta glavu u stranu pevajući:
Otkad tebe ja poznadoh,
otad patim ja!
   I to noć jače, svirka, pesma i graja sve veća. Cele noći bi se čulo kako pite zurle, biju bubnjevi, prozori se tresu, hartija i ćerčiva zveckaju. U samom arenom hanu, po običaju, igrali bi čočeci. Istina, ne kao pre mladi, lepi, ali jo pod vođstvom nekada bele, strasne, čuvene Aje, zvane "dukat".
   Krupna, odavna ostarela i ugojena, ali jo u belim alvarama, jo u jako otvorenim i isečenim jelecima. Nabeljena lica, sa crnom pegom, tačkom međ obrvama, ona sedi međ gostima pijući zajedno s njima, a umornim, malaksalim glasom i dahirom prati igru i pesmu ostalih čočeka. I tek duboko u noć, valjda sasvim opijena, videlo bi se kako i ona igra. Kako njeno staro i teko telo vije se i trese. Igra "na no". Pada i udara kolenima o pod, i uz divlje, pomamno odobravanje i tapanje, vitla se, kri svoju oznojenu snagu, svoja mlitava, sparukana prsa, a sva u znoju, sa ulepljenom kosom, belilom koje bi počelo da curi od znoja, i sa tamnim, strasnim krezubim ustima.
   Govorilo se da i Stana, kada je bila mlada, da je tamo dolazila, viđala se, dočekivana pozudno i dopadljivo. Mnogi Turci, begovi, trgovci, nudili je da je vode sa sobom, u svoje hareme, uzmu za svoju enu, to je ona, sa radoću, zadovoljstvom, sve odbijala.
   Sutra, u samu subotu, to se produavalo. Jo jače, benje i sa većom guvom i larmom od dovedene i kupljene stoke i od dolaska seljaka, koji, svrivi posao, pijani silazili bi ovamo, da se tu jo do mile volje napiju i najedu. Sa njima počele bi da se viđaju i seljanke, takođe "čuvene", nabeljene, sa obojenim i potkresanim zulufima... Dok uveče ne bi nastala ona čuvena guva, larma i oko plaćanja računa bitke, svađe, da bi morala policija da siđe, to je ona jedini put tada i silazila, i bijući sve odreda, i gazde, mehandije, i goste, počela da račićava, da ih rasteruje. Pijane silom da ubacuje u njihova kola ili na konje i, zajedno sa kupljenom stokom ispred sebe, da ih tera čak do na kraj varoi, i da ih tek izvan varoi ostavlja da odlaze u gunguli, produujući piće, boj, pesme.
 
 
III
 
   Ali sve to za baba-Stanu odavno bilo. A i ona odavna se bila zaboravila: kada bila tako mlada, lepa; kada se onako raskono, besno, kao u inat nosila; kada sama ivela u onoj svojoj kućici, pomagala one sirote ene, udovice... Sve se to jedva pamtilo, a ona znala se samo kao takva: stara, pogrbljena, sa suvie dugačkim rukama. A od celog njenog ivota pamtilo se samo ono "njeno": ono pobacivanje i ubijanje deteta; ono njeno vučenje kod tih stranaca i na tom kraju i docnije, kada ostarela, onda njihovo dolaenje ovamo kod nje. Istina, retko, kao u goste, da je vide, obiđu, donesu joj ponuda, jer sve to bile njene svakidanje muterije, koje je ona jo kao decu, čim su sa vilajeta ovamo doli, jednako prala i krpila. Ali ba to njihovo dolaenje ovamo kod nje, to se njoj nije moglo nikako da zaboravi i oprosti. Ne to su im oni smetali, već to su tim svojim dolaskom kod nje, u njihovu ulicu, time ih kao vezivali, sa tim krajem i njih, prave varoane, i tu njihovu ulicu sramotili. A opet, to god je bilo kod nje najljuća rakija, najbolja kafa, najlepa kruka i jabuka iz turije, znalo se da je to od njih, da su to oni njoj donosili, i to su posle iz cele mahale za sve bolesnike kriom, da se ne dozna, traili i uzimali od baba-Stane za ponudu dua. Ali baba Stana to niti je gledala niti htela o tome da zna. Uvek, cele nedelje, videlo bi se kako otuda iz toga kraja, već zaista mnogo ostarela, zaista suvie pogrbljena, vuče za sobom one zaveljaje prljava vea, ili kako sedi ispred one svoje kućice. Viri zajedno sa onom vie sebe uskom kapijom. Zgrčena, obgrljenih kolena. Celog dana, ma koliko on bio dugačak, dosadan i pust, ona bi tu tako presedela ćuteći, ne gledajući ni u koga, klonule glave kao dremljući. Retko, vie na zadirkivanje no na pitanje, čulo bi se kako, uporno, odgovara:
   - Kako si, baba-Stano?
   - Dobro!
   - ta radi?
   - Nita!
   Ali ma koliko bila slaba, stara, uvek posle one subote, onog pazara, guve, time - sutra, u nedelju, ona bi morala tamo da se vidi. Ide iz hana u han, iz furune u furunu, tobo skupljajući ve. Čas bi sustala, odmarala se, čas bi produila dalje. Jedva ide. A sa sviju strana, iz sviju dućana, radosno, mada jo mamurni, jo neispavani od pazara, dočekivali bi je, zvali i nudili rakijom:
   - Na, baba! Na, baba!
   Ona jedva odgovara:
   - A... a... hoću.
   - Na, baba, rakije! Pij, baba, rakije!
   I čak do nje u sredinu čarije istrčavali bi nudeći je. Ona bi od svih pila. to nije mogla da popije, to bi zajedno sa stakletom gurala u depove od one njene duge, iroke anterije i produavala da ide. A već ispred furundinice Mane Grka sam bi je Mana Grk dočekivao stojeći, radosno, sa potovanjem. Uzimajući od nje te boče i unoseći ih za njom, ponizno, posluno bi je uvodio unutra, kod sebe, u svoju pekarnicu.
   - Majčice! Kako si, majčice? - nudio bi je tronuto, usrdno, jer njega je ona kao i odnegovala. Ne samo to ga jo kao dečkom prala, nego ga i upućivala. Novac, od ajluka to dobijao, njoj davao i ona mu to čuvala, tedela, da je mogao brzo da kupi tu svoju pekarnicu. Pa i sada, ovako ostareloga, jednako ga prala i krpila.
   Mana Grk odmah, ako bi video da su joj boče teke, naređivao bi slugama da oni to uzmu i odnesu njenoj kući, a nju bi jednako nudio, častio. A svakada najboljom pečenom jagnjećom glavom, koju je on za nju od tolikih za vreme pazara silnih pečenja sam izabrao i ostavio... Tako isto bila bi dočekivana i u arenom hanu i svuda. Svi su nju radosno dočekivali, gledali. Pored toga to ih je ona jednako prala, jo vie zato to im je ona bila jedina kao neka spona, veza sa tom varoi, sa tim gore ulicama, čarijom, i kućama, međ kojima je bila i njena kuća, u koju su oni mogli da dolaze, smeli da uđu i da slobodno kao kod svoje kuće, tako i kod nje, "majčice", tamo, sede, odmaraju se, budu poslueni slatkim, kafom. I to je najglavnije, jedini put u svome ivotu to im je bilo kao doputeno da tamo, u onoj njenoj sobi, ako ne mogu da imaju, ono bar kod nje da osete miris kuće, kreveta, nametene sobe, zavesa, čarava i enskih haljina.
 
 
IV
 
   No, docnije, i to je sve ređe i ređe bivalo. Da ju je bar tada htela smrt, te koliko-toliko, opet bi lepo bilo. Ali to nije bilo, a baba Stana nije mogla vie. Morala da prestane da ih pere. A izgledalo je da nije bilo ni potrebno. Odavno, valjda videći po njoj kako se moe pranjem tih stranaca doći do lepe zarade, mnogog novca, počele da se viđaju kako iz varoi dolaze druge ene, mlade ene čak i devojke, i nude se da ih peru. I to toliko njih da je gotovo svaki han i ačinica imao svoju. I to je najgore, ne kao ona, da sve odbijajući, ne smejući niko da joj priđe, nosi se besno, raskono; već sve, druge, čisto im se umiljavale. I kako bi koja otuda sila, vie iz toga kraja ne bi ni izlazila. Tu bi ostajale i da spavaju. Eno "Striena Marika", istina seljanka, nabeljena, ali sa večito vrelim rumenim jagodicama, nikako ne izbija. A i na samim njima, tim Grcima, Cincarima, to se poznavalo. Lica su im bila već čistija; haljine oprane, okrpljene i ne kao pre navek nezakopčani, neumiveni, razuzureni... Baba Stana je sve to videla i znala. Istina sa jetkoću, ali ipak znala je zato oni sve ređe i ređe dolaze ovamo kod nje. Jo manje da ko pre, posle svake subote, obilaze je. A kamoli da joj, kao nekada, ako ne oni sami a ono po slugama alju ponuda: rakije, pečenja, to im preostaje od pazara. Čak ni Mana Grk. I on prestao da joj dolazi. A nije bolestan. Svake subote, uoči pazara, čula bi ona njegov jo jak, kretav glas kako dočekujući, pozdravljajući goste, putnike, dere se sa nasladom:
   - Kevalos?
   Ali najtee joj je bilo to ovamo kod nje u kući nigde nikoga. Ona njena slukinja, koja je nekada sedela tamo oko ognjita, oko korita, da čuva i pazi, sada, videvi kako Stana sasvim ostarela, kako ćuti, nikad joj nita ne zamera, to god zaite ona joj daje, time oslobodivi se, samo je od Stane traila da joj da da se to vie najede i onda celoga dana, drhteći da ne izmrzne, makar u najvećim vrućinama, lei tamo u kujni uvijajući se ponjavama i krpama. Korita u dvoritu, osuena, stojala su izvaljena i sva isprepukla. A i sama kuća dola tronija i trulija. Zaudarala na prainu i crvotočinu. Trebalo je samo jedna iskra pa sva da izgori. Zato valjda baba-Stani i ne milelo se da sedi unutra, jo manje da ide u kujnu, dvorite, vidi, nadgleda. Zato je valjda nje i bilo celoga dana ispred kapije, sluajući kako prolaznici, naročito komije, videći je, odmah sećajući se na ono "njeno", a sada ovako sasvim zgrčenu, ostarelu, sa gnuanjem, okrećući glave od nje, čak kada izmaknu, sami sebi govore:
   - I jo ne umre!
   A ona je htela da umre. elela je. Dosadilo joj već. S dana na dan osećala je kako joj ćokasta laka glava sve vie tei, vuče je zemlji. Kako joj se prsa sa leđima lepe, dodiruju, te jedva moe na svojim već otečenim nogama da ih dri, a kamoli da ih nosi. A i vreme joj dosađuje. Svako vreme, zima, proleće, svaka promena nju stiska, gnjavi, da ne moe oči da otvara, a kamoli ruke da die. Ali smrt neće. A ona sama na sebe ruku da digne, sama sebi smrt da stvori nije smela, jer zna se da onda čovek na onom svetu mora biti osuđen da samoga sebe, svoje telo i mru jede...
   A najgora joj bila bi jesen. Kada sve ogoli, opusti. Kada počnu oni neprekidni vetrovi da, prodirući svuda, kroz zidove, vrata, pukotine, zavijaju, huču, pa posle, kao sjedinivi se, diu se iznad kuća, iznad varoi i goneći se gore rasprostiru se i jure po poljima sueći i ono malo to po prisojima na zaklonima preostalo. A tamo gore, u varoi, nastajalo bi dovlačenje drva, kupusa, klanje stoke, spremanje pastrme. Nastaju veselja, svadbe, slave, proevine. Nikako ne prestaju svirke i pucnji puaka. A dok ovamo kod nje jedino to se ona njena slukinja, sasvim obezobrazivi se, sve vie i jače drala i natresala na nju:
   - Daj mi, mori, da jedem!
   Pa ne samo to, nego počela da dovodi i neke svoje drugarice, takođe prosjakinje. Čak suludi Jovan i Stojmen Gajdardija, kada bi ih isterali iz koje mehane i tale, tu bi dolazili da sa onim prosjakinjama po kujni i po dvoritu noćivaju. A uvek tukući se među sobom tobo to jedan drugome kradu ponjave. I onda prava jesen. Večita magla, večita kia. Duge noći. A ona ne moe iz kreveta da se makne. Lei. Oseća kako joj kosti, kao raspadnute i odvojene, svaka za sebe tei. Noću, granje od susednog drveća, povijano vetrom, obaralo bi sa krova ćeramide. Sutra oko kuće, po oluku od streje čitava hrpa. A nema ko da račisti, nema ko da pozove majstore da dođu, metnu druge. Uzalud uzela neku devojčicu. Čak je i usvojila. Bila bez igde ikoga. Zvala se Cveta. Viljasta i već dosta velika. Istina sa jo uskim, ali već očićenim licem i izrazitim, ocrtanim ustima. Ali nita to ne pomoglo. Ona mogla samo po koji sud da metne na mesto gde bi prokapljavalo, kakvu krpu u koju rupu da ugura i zapui je i jo da ode u čariju i iz dućana donese ta treba, kafe, ećera, a ovo, drugo, veće, nije mogla. A da bi je i poslala da nekoga, čoveka, mukoga, potrai i ovaj dođe, vidi, uredi, sagradi to treba u kući, koja vajda, kada je znala da i sa njom, Cvetom, i to samo zato to je njena usvojenica, niko ne bi hteo ni da progovori a kamoli da se sa njom razgovara. Jer nata? I za nju znalo se ta će biti. Isto to to i baba Stana. Sigurno će i ona biti upropaćena od nekoga. Posle će i ona prati te Grke, Cincare; i onda će se s njima tamo i po tim hanovima vući... I onda nata? I tako je ostajalo da se Cveta mesto nje, baba-Stane, viđa kako izlazi, ide po čariji, kupuje, donosi, a baba Stana da tamo u sobi, u krevetu lei, ćuti i čeka...
   Retko, vrlo retko, kada bi bilo lepo vreme, ako bi mogla da se izvuče i da se vidi ispred kapije. I to nikada u drugi dan do samo kada bi bila subota i onaj pazar. I to uveče, kada bi nastalo ono razilaenje i njihovo onda ovamo ispred njene kapije prolaenje zajedno sa kupljenom stokom, videla bi se i ona. Jedva bi se ona raspoznavala na kapiji, toliko bi bila zgrčena, a opet obučena u novu anteriju i povezana novom amijom. S mukom, ali ipak jo raspoznavajući, svakog bi odgledala, kao otpraćala, mada nju niko već nije pozdravljao. I ko bi je video, činio bi se nevet. Jedino Suljo Ciganin. Ako bi i on doao tada na pazar, kupovao kao uvek konje, poao ovamo, čim bi nju video, odmah bi zastajao. Jo odozgo, čim počnu da ovamo polaze poznao bi se njegov buljuk. Najveći, najlepi. Sve povezano repovima jedno za drugo. On napred na najlepem konju. Uvijen velikom čalmom i alom oko glave, i kao nekada sa po deset i vie oko pasa obeenih kamdija. Samo sada pogrbljen. Ne izvija se kao pre i besno kamdijama ne izmahuje da iza sebe dovodi u red buljuk. Pogrbljen, malaksao, gotovo kao usađen i učvrćen u samaru, klati se tromo i uspavano. Oko njega sinovi, unuci. Dugih glava, dugih nogu, na neosedlanim konjima i s prutovima pomamno teraju i obilaze buljuk. I čim počnu da se ovamo ka njenoj kapiji pribliavaju, videći da je ona već tamo, a znajući ta će sada biti, da će on, otac, čim je vidi, odmah sići, zastati, i sobom i svom tom kupljenom stokom zakrčiti celu ulicu, privući optu panju, odmah bi, kao da to izbegnu, počeli ivlje, bre da teraju konje... A to bi ba starca trzalo, razdremljivalo. Odmah bi zaustavljao, silazio sa konja. Poturajući se, vadeći iz pojasa, silava "pljosku" sa rakijom, dolazio bi k njoj.
   - Stano! Baba-Stano! Kako si, mori? Kako si, starke? Moe li se? - nudio bi je.
   Ona, jedva, s mukom raspoznavajući ga, radosno, čisto kao da grakće, predusretala bi ga.
   - A... Moe! Moe!
   - De rakije! Nazdravi mi! - I da ne bi ona kao ispustila pljosku sa rakijom, on bi joj sam brino, paljivo uturivao u njene suve, drhtave ruke.
   Ona bi pila. Ali posle svakog gutljaja sa neugodnoću, - jer da njega nije bilo, ne bi ona toliko pila, ne bi joj posle, kao to će joj sigurno sada, uveče, noću teko biti, - odbijala bi ga:
   - Ne mogu vie!
   - Pi, Stano! Pi, stara Stano! Kako si? ivi li? Moe li da ivi?
   - ivim! - Čudno, nekako resko, čulo bi se kako ona odgovara.
   Sulja, zagrejan, nazdravljao bi joj. Počeo bi da se s njome ali, da je dira:
   - Zato, mori, ne pođe za mene kada te toliko molih, kada ti tolike haljine i nize dukata davah?
   - Hajde! Hajde, pijanico! - već bi ga ljutito ona prekidala čim bi počeo o tome da joj priča, nadovezuje, kako ju je i koliko voleo, kako nikada nije smeo to da joj kae, a sada, ovako pijan i star, nemajući valjda zasta sada da crveni, eto joj priča, govori.
   - Idi! Idi, pijanico! - okrećući glave od njega, oterivala bi ga od sebe.
   - Zata? Hajde sa mnom! - nastavljao bi on odlazeći i podravan sinovima penjući se na konja, upadajući u onaj svoj dubok samar. - Hajde, Stano! Hajde tamo sa mojom babom da sedi. Hajde bar da se gledamo! Imanja imam, stoke imam!
   Ona, odavna okrenuta od njega, ne bi mu ni odgovarala. A opet, i dalje bi ostajala ispred kapije da gleda za svima ostalim, da ih kao prati, gleda kako se preko mosta, izvan varoi, drumom u noć gube. I dugo, duboko u noć tako bi ostajala, dogod ne bi nastalo tamo ispod mosta, u reci, oko optinske kasapnice, urlikanje pasa to loču krv. Jo i kada bi izbila mesečina, kada bi se mesec nadneo nad mostom, počeo po reci, igrajući se, da se ogleda, te oni, psi, preplaeni, usplahireni, urlikajući, jureći za njim, nastali da ga hvataju i dave po vodi, počeli da tim svojim jezovitim urlikanjem i lajanjem na mesec ispunjavaju i potresaju celu varo, - ona bi i tada i dalje ostajala. Uzalud bi Cveta, preplaena time, a bojeći se da jo koji zaostali pijani prolaznik slučajno se ne omakne i ovamo na nju, kod kapije, ne padne, prikljeti je, počela svaki čas da istrčava i da je moli i preklinje da uđe unutra. I nju bi ona vraćala natraga, odgurivala od sebe:
   - Hajd i ti! Ne diraj me!
   I jedva na jedvite jade ako bi Cveta uspela da je unese, i to gotovo silom, na rukama, onako zgrčenu i već obamrlu od noćne vlage i sveine.
   Dugo, po čitave mesece ne bi se viđala. Dok ne nastupi ono to je najgore, najstranije: da je iva, a mrtva. Svi su bili uvereni, znali su da je mrtva. Uzalud bi se opet pokatkad viđala, izlazila na kapiju, videlo se da je iva; ipak, svaki je znao da je mrtva. I to opet ne kao za sve druge, koji se kao ona tako "zapekli", godinama ne umiru, pa svi već čisto ele, jedva čekaju da umre.
   Za nju ni to. Znalo se da je mrtva. Samo se nije znalo kada i u koji je dan umrla. A da je umrla, to je bilo sigurno, i da je ili u kući ili u dvoritu tamo negde zakopana. Te njene pare ili ta Cveta ili neko, opet iz tog kraja, ko zna kakav i koje vere, uzeo, ili među sobom razgrabili i razneli. Kada bi neko u čudu pitao se: kako, da je zaista umrla, da bi joj sigurno bila pratnja, pogreb, odgovaralo se:
   - Eh, za kakvu opet pratnja! Za kakvu duu crkva, opelo, pogreb!
   I onda nastade ono: deca komijska, oslobodivi se, počee da prolazeći uvek sa krova svlače ćeramide i lupaju njima po ulici; gotovo svakog dana da se blatom i kamenjem bacaju u kapiju, gadjajući i učeći se nianu, puneći i zasipajući dvorite kamenicama. Cvetu uvek da dočekuju hukom, vikom, obasipljući je i udarajući je kamenjem, da se je ona uvek morala da vraća sa kapije cvileći od udaraca:
   - Majčice! Majčice!
   Kljasti, slepi, prosjaci iz cele varoi počee ovamo da silaze, viđaju se oko kuće i po ulici, i kao osećajući miris skore smrti, gozbi, jela, poduja, sve vie i vie da se skupljaju. I noću bi se tu vukli. Koliko puta čuli bi se jezoviti, sa grozom, uzvici prolaznika, koji noću, poav kući pa natrapavi spotakne se o nekoga od tih kljastih, suludih koji zavukav glavu u zid, rupu, isprečio se ovamo na ulici i hrče, drhti, trese se. I ovaj, naiav na njega u mraku, pazeći ga, odskače ispunjen strahom i grozom i psujući:
   - More, ta je ovo i otkuda ih ovoliko! I to ta vetica već ne crkava?
   A za nju, i to komije koji su znali da je jo iva, govorili su kako jo ne moe da umre, jo ne moe da se raskrsti, rastane sa duom, to počela majka u snu da joj dolazi, zove k sebi na onaj svet, ali neće da je primi samu, već sa onim detetom, koje je ona udavila i zakopala. Pa sad tobo viđa se kako u gluho doba izlazi iz sobe, ide po kući, po dvoritu, traeći to dete, naričući, plačući za njim... Kako tobo jednako ite, trai popa da mu se ispovedi, da je pričesti i očisti kakvom molitvom, jevanđeljem, bojom reči... to, naravno, niko za to popu nije smeo ni da spomene, poto se znalo da on kod nje ne bi smeo ni da se pojavi, a kamoli vidi... A sve to ko zna da li je bilo. Jedino to je bilo i to se znalo, to je da ona jednako lei, da je bolna, i to mrtvo bolna.
 
 
V
 
   Jedne jeseni, ko zna zata, kako, da li to zaista oseti grob, da zaista dolazi smrt, da je zaista već tu, da nema vie, da je svreno sve - pa da li kao u inat, kao poslednje, kao od jada, bola, tek sve, celu varo iznenadi i zaprepasti. Ne samo da se pokaza iva, da poče opet da se viđa na kapiji, nego, to je najgore, to niko nije mogao ni u snu da sneva, a kamoli da pomisli, - poče da podvodi.
   Na uas i gnuanje sviju počee kod nje da se viđaju enske. Većinom one pralje iz tog kraja, a i druge. Čas u godinama, prezrele, ali zato u raskonom odelu, čas mlade, tek devojčice.
   Odmah se sve razbee. I prosjaci, kljasti i deca komijska. Ona, baba Stana, poče opet da se viđa kako stoji na kapiji i sva obučena u novo odelo, i čak zakićena cvećem, a ovamo od starosti sva zborana, crna, skamenjena lica. Samo joj oči dole nekako čudne, vrele.
   I brzo se kuća opravi. Krov proredi, stee; kapija se podie, učvrsti. Noću, po pustoj ulici poče otuda da ikće svetlost, dopire toplota, ugrejanost, pesma, smeh ljudski. Danju viđalo se kako momci, sluge, opet kao nekada, donose bureke, pečenja, rakije... Prvi, čim poče kod "majčice" da ima da se pije i jede, siđe i dođe Stojmen Gajdardija sa onim gajdetom, da po cele noći svira i peva. Takođe i Mana Grk. Kao da nikada nije ni prestajao. Mada sasvim krezub, star, ipak jednako se tu vrzao. Cele noći i ostajao, vie da slua i gleda te enske i pesme. Kao da je tek tada uvideo kako mu je celog ivota u onoj njegovoj furuni navek bilo hladno međ tolikim branom, drvima, čađi i pepelom...
   Komije, prenerazeni, ne znajući ta da rade i da čine, počee da joj nude trostruku cenu za tu njenu kućicu; posle da joj prete kako će je silom oterati, ili kako će je zapaliti, da i ona zajedno sa kućom izgori, te tako jednom već je nestane, izgubi se, da se svet jednom već nje oprosti i dahne duom. Jer, eto, od sramote, čuda, u svet ne moe se izići. A najgore to to dolaenjem tih stranaca ovamo kod nje, vučenjem sa tim enskima mogu oni otuda, iz njenog dvorita i njene kuće, da gledaju i slučajno, moda, i njine kćeri i mlade ene da opaze, sablazne. Ko zna ta moe biti. A i za same njih, ljude, bilo je teko da, kada čovek pođe iz kuće u dućan, pa prolazeći tu ne mora, slučajno, silom, pogled da mu se otima tamo, ka njenoj kapiji, nadajući se da će videti neto...
   Ali kada jo poče i Cveta! Da li od rana bluda, tek odjednom razvi se i prolepa kao da iz vode izniče. U njena pre vremena jako razvijena prsa nadođe toliko strasti i topline. A govorilo se da je sama baba Stana kupa, oblači, doteruje; da Cveta ne sme da iziđe, a da prvo ona vidi, sama joj svilenu amiju ne namesti, kosu joj udesi: razmakne je i razredi i u kosi cveće dotera, da ono istaknutije stoji, da jače i lepe mirie.
   - Tako, sinko! Bar za ivota!... - govorilo se kako joj ona nametajući je vrelo, drhtavo govori.
   Danju, videlo bi se kako ona stoji na kapiji obučena i zakićena cvećem, nepomično i pognute glave. Tamo, iz kuće, čulo bi se Cvetino, tobo poslom, pevanje. Glas joj pun, topao i strastan, razdragan, da je čisto smetao i bunio prolaznike. Kada bi Cveta iz kuće izala, pojavila se u dvoritu, mogla se pokatkad, pored baba-Stane na vratima, i ona okom da uhvati i ona da vidi: njena razvijena mlečna prsa, njeno jo detinje, ali okruglo i puno lice i njena raskona polovina gotovo gola od tanke joj koulje oko pasa. Noću, opet, nastalo bi ono to je najgore. Po dve-tri noći svetlost se ne gasila, pesma i svirka ne prestajale. Ona, baba Stana, govorilo se, sedi tamo u čelu. Senke ljudi krijući se oko kuće jednako se viđale. I to bi noć vie nastajala, sve bi gore i benje bivalo. Stojmen Gajdardija već bi se valjao pijan sa svojim sparukanim gajdetom i onom dugom kolijom, ne mogući vie da peva i svira. Gore u čariji, oko česme gde su fenjeri, nastalo bi hvatanje od pandura ovih to su bili kod nje, i ako nisu imali novaca da se otkupe, onda bijenje i odvođenje u zatvor. Po okolnim ulicama, po kapijama, u zaklonu, mraku, viđale bi se matere sa decom, čiji sinovi i muevi jo nisu doli kući, kako cele noći drede, strepe i premiru od straha, ičekujući da se otuda od nje, baba-Stane, ne pojavi... A izgledalo je da je baba Stana ba to, taj strah, tu strepnju elela: da je jednom svi oni, cela varo, vide, osete. A ne kao obično, nikada nita. Čovek se rodi, ivi... Upropaste ga, i ni okom da se pogleda; celoga veka radi i rinta, ni reč da mu se kae. I jo "dua joj nije za crkvu, nije za groblje, za opelo". ivi, die, a oni ga sahranjuju. I kada je tako, onda bar ova deca, Cveta i druge, za ivota, dok ive, neka ive! Neka se nose, kre. Neka snagu, lepotu troe, rasipaju... A ne kao ona to celog ivota duu isposti, snagu isui.
   I svake noći bilo bi isto. Sve gore, sve benje, da komije nisu znale ta da rade. Čisto ne eleli  ni noć da dođe. I jo ujutru, kada bi se videlo kako, čisto kao u inat, nepomično i pognute glave, opet stoji na kapiji, opet obučena u novo i zakićena cvećem, od jeda, besa, pribliujući joj se, počeli bi:
   - A mori, vetice! ta ih dovlači, mori, ta ih dovlači, mori, ta ih puta, skuplja?... More, to neće jednom da se pokolju i pokrve, pa i tebe da zakolju. I tebe, tebe, vetice!
   - Ao, to opet moja glava... I ne vredi, - ni to ne bi htela da dovri, toliko bi je mrzelo da odgovara.
   - Glava ti ne vredi. Ali dua ti pogana. Jezik ti pogan. Pogan i ko te rodi, zdade... I gde će ti, bre brate, dua na onom svetu?
   - Koji "onaj" svet? Čiji "onaj" svet? Tvoj onaj svet, - kao nikada dotle, tako bi se čulo kako mu odgovara.
   Ovaj jo vie besneći, zgranjavajući se, jer, eto, sada i odgovara, to do pre, celog ivota, nije se usuđivala, nastavljao bi:
   - Pa kada već ti, vetice... kada je tebe đavo nosio, kao to te nosi i odneće te; ali to ovo drugo, to ovu decu...
   - Deca! ta? To će im ostati. - I jasno, uporno, gledajući ga pravo, okretala bi mu se ona. - A ta ti? ta će tebi ostati? ta će ti imati?
   Ovaj već obezumljen od tolike drskosti njene, odgovaranja, počeo bi da die ruke i da se nad njom natresa, kao da je smodi:
   - Ja! Je li ja, vetice? Ja - kuća, dom, deca, imanje, vetice! To ću ja...
   - Ponesi, ponesi sobom u aprance! - pokazujući mu glavom na groblje, okretala bi se od njega da ga ne gleda vie; jo manje da ga gleda kako će sada ovaj odlazeći, od besa ne znajući ta da radi, mada mu je kolija navučena, ipak je svlači i opet oblači, pljujući oko sebe i psujući:
   - Bre, bre! Koliki poganluk! Pih!
 
1907.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com