K O D   K I C O A

 
Svetolik Ranković
 
ĐAVOLJA POSLA
PRIČA KEZUNA VODENIČARA
 
   Ali to Andrija Đerić ima ćerku, to mislim niđe u svetu nema. Ako će ljepotu - ko molovana; ako će vrednoću - ko mrav; oće li pamet, nadmudriće, vala, i učitelja i kapetana, pa ne ver'em te neće i samog gospodina popu ustuknuti; trai li je za aikovanje, u tome ti je pretekla sve varoke, a oće li đavo'stva - nije joj ni sam repati, budi Bog s nama, ravan... O tome ba 'oću da vam pričam, kako je ona i sa samim đavolom posla imala. Nije, istina, ni ona na lijo prola, ali tek, hej brale, imati posla s nečistom silom... thi ha, budite Bog s nama i anđeli Boji!...
   Ali čujte samo.
   Okomio se neto onaj repati na jednu kuću u naem selu, pa nema, brate, no ne da da'nuti. Obrći, okreći od svake ruke - aja! Čuje ti to Jelica Đerića, pa ti ona jedno veče spremi rogonji taku poparu, da je po celom selu čitav sat duvao vetar od njegova kijanja. Kau da se on posle, poto se iskijao, sila cerekao i bozna zorli pripretio Jelici, da će joj se kad tad naplatiti, ali ona, kau, ba ni abera!... Mi već posle ko ljudi, raspituj, moli, samo da doznamo čime mu do'aka - aja, ni opepeliti!...
   Nita. Prođe ravna godina. Uda se naa Jela u dobar dom, ali inokosan. Nikog u kući do Mića i nje. Samo to je Mićo bio 'nako nekako, ne liči na druge. Ono istina radnik druga mu nema, bolji od sviju nas, kozbaa, pa to ti je!... Pa na dokolici to ti je znao priča i 'nako ale, to nema. A to je pusnik bio jak, to vi se ne moe kazati. Priđe ceriću ko detinja butina, pa vikne:
   - Daj paklić od groa!
   Mi već znamo ta će. Skupimo gro, pa bacimo na travu. Dok trenuli, cerić ko da nije ni bio. Ako će iz korena, ako će po sredi, đe voli tu će i pući... Ali sve to, kako se oeni, bi i prođe. Pazio je onu Jelicu jo devojkom ko dve oči u glavi: lud, pa to vi je. A ona ba 'nakog i traila. Kad se venčae, ona uze da komandira i njim i kućom. Bojao se nje kao ive vatre. Ona ga tuče, a on zaurla, pa se busa u prsa, misli sikirom u bačvu, pa plače ko kia. A mog'o je, slobodno, vala, da je digne na malom prstu. Taki ti je čovek. Kau, čim oseti enu, on izgubi silu. Ja vala nisam prob'o, al' daba mu!... Elem, tako ti Jelica i Mićo sve iz dana u dan, čas dobro čas zlo, dok se ne zamilovae ona i na ćato, pa posle već - ne pitaj... A to nam je ćato bio, u zemlji ga nema. Kad je minister u nae selo dolazio (bio na Kiseloj Vodi, pa veli: daj da pređem u Bukulju,  da vidim kako je tamo), on sve s naim ćatom, a ministerka već ne odvaja očiju od njega, pa ga sve pipa po demadanu, pa pita: poto je i ko je io? Rekla mu, kau, da je mog'o jo tri dinara od terzije okrnjiti. A to je bio demadan u naega ćata - uh, i sad me mravi podilaze, kad se setim. Kad ga pusnik prekrsti preko grudi, pa potpae pasom, to je "u levle" tkan, pa vezen, pa odozgo srmali jelek... A s grudi, Boe 'prosti, eće sija, no petrakilj naeg pojke, to mu priloio Jovo Katanić i platio 10 utih minaca. E od tog dzemadana poludese, vala, sve nase cure, pa i mlade. Kad je svecanik, polomise se vatajuci se do cata u kolo. A on, belaj, nakrivi onaj tombolos, pa počne da uvija leđima, da bolje sija demadan, i da potrupkuje tivletnama, e nema, sve se polomi... - Zna već ceo na srez za taj demadan, jer su ga njih petorica oblačili, kad su ili pred vladiku, to na Kiselu Vodu, to dalje, to u nau okrunu varo. Naredio, vele, čak gospodin načelnik, da predsednik obuče ćatov demadan, da pokae vladici, kako smo sigurni ljudi... Vala i jesmo. Imamo svega to gođ oće, samo smo oskudni lebom i mrsom, a već novac nam i ne treba: nai slabo pue... Elem, zna ti ćatov demadan i sam načelnik, a kad on zna, onda već tu je i okrug.
   Da li zbog demadana, da li zbog samog ćata - ne znam, tek Jelica obavija za njim, ko ćure, kad se napase "ljutice". A i ćato se, vala, esno zagledao u nju. Kud god ide, mora proći pokraj Mićove kuće... Opčinila ga, pa da poludi za njom. A Mićo, jadan, i ne sanja. Ko bi mu kaz'o - ne bi vie znao za vruću proju... Pa, svet ko svet, pred njim belo, a za njim crnje od ugarka. Tako ti se to protezalo čitavu godinu, dok se onom repatom ne dosadi gledati kako Jela uiva, te ti on okrete drugi kraj.
   Ba bee okrilje Velike Gospođe. Dole na Kiseloj Vodi vaar tri dana. Prvi dan, na Gospođu, već se diglo sve nae selo... Ja nisam i'o; nikad jo nisam bio u varoi, a i to ću? Kau da je bilo demadana ećih no u naeg ćata, ali ja ne verujem... Jelica i ćato, kau, sve jedno do drugog igraju, pa tu ti se, valjad, to i dogovarali. Tek sutra dan, na okrilje, Jelica tera Mića u atru. Zna, mi nemamo kavane, no tako dva-tri puta u godini. Kuzo Kondul otvori atru, te mu Rudničani, to prolaze tude na vaar, ostave po neki marja, a i od nai' svrati po neko, samo gleda da ne naiđe pojka. Elem tako, čim ručali, Jelica tera Mića, a njemu se ne ide. Nema, veli, para. A ona ti u sanduk, pa njemu pljus dvodinar. Jes' crkve mi!... Moja kuća za po godine ne potroi 'noliko, a ona njemu tura za po dana. Mićo veseo, pa pravce u atru. Kad tamo, a neki Kalanjevčani i učani zakartali se lage, pa sve u groeve. Prisedne ti Mićo uz nji', pa daj vino. A već kad se zagrejao, udari i on u karte. Kartalo se tako, jelo i pilo do ponoći. Mićo - ko majka, ni bele ne vidi.
   Kad bilo oko ponoći, Kuzo vidi nema vie ćara: ni mogu to da piju, ni da jedu; samo se krive i svađaju. On ti pokupi zairu, utuli sveću, pa ajd!...
   Mićo pođe kući... Ja Boe samozdani, to bee ondaj mesečina!... Nema, more, jes' čuo, no sija ko u podne. Sećam se, ko da sad gledam. Davno nije 'nako bilo. Pa, brate, i one puste zvezde nije da sijaju, no - jadi su!... A one đavolje abe iz močila nadale dreku, pa ti zagluie ui. Pa se gora utajala, ko u grobu... Uivanje, pa to ti je!...
   A Mićo se podupro batinom, pa ljulja li, ljulja!... Čas okupi u levo,  pa dr', dr', do nizbrdice, pa onda udri u desno nakričke do pod brdo, pa ćeraj napred desetak koraka đa tamo, đa ovamo, to napred, to natrag, tek ne stoji, no ide... Pa se raćeiflio, pa udario u neke pesme i brojenice - da reknem od dumbusa!... A sve peva Jelici; malo, malo, pa tek: "Jelo, eno, diko, moraće me poljubiti"... Tako ti on ide i sve jednako peva - neto priča:
   - Ko pijan... Zarr ja... Trrista mu... hm... buoa... Stane pa zapeva: Ej, Jelo... Jelo... di... boaa... Stoj mirrrno!... Stoooj... uh...
   Pa onda opet stane da priča:
   - Ko, on mene... ja njega vakooo... rrazbiću... proburaziću... ja njega... bre, đido! ih, Jelo!...
   Tako ti on sve lijepo do Paun-stijene, a tamo već znate ta će da bude. Svi ste čuli za to mesto, jer, vele, da se otalen koti ona utvar za ceo svijet; tamo ti je, brate, i u podne strano proći, a u ponoći - i ne pitaj... I s jedne i s druge strane digla se brda i gora čak do nebesa, a između njih bruji naa brza Bukulja, vijugajući se tamo i amo, a pored nje na seoski put, jedva da se razmimoiđu dvoja kola. Znam ba kad 'no kapetan dolazio s kočijama, pa se pod Paun-stijene susreo s Milenkom Rogonjom; ovi ćerao puna kola sena, pa ni tamo ni amo. Viče, veli gospodin kapetan, psuje, a Rogonja i 'nako lud, pa se pravi jo luđi. Tamo, amo, pa se kapetan skine, a pandur ispregne konje, pa i konje i kola pljus u bukulju, te Rogonja provede kola, pa onda popnu kapetana... I, braćo, to se od to doba poasi Rogonja, ne smem mu 'voliko reći; o'ma on: "ta ti, ovaki - onaki, kad i sam kapetan ispred mene skače u Bukulju". Eto, tako vi je to mesto, a vie njega iznikle tri velike stijene: svaka je vala deset puta veća od nae crkve. To vi je Paun-stijena. Po njoj raste slatka paprat, a u njoj spavaju slijepi mievi iz celog Kačera i Jasenice... Nećete mi verovati: dobio sam sto - jok, slagao sam - pedeset... tries, vala, jesam pari čarapa, to sam vadio naim đevojkama i udovicama te slepaće iz stijenja... a jesam, vala, i po nekoj snai, ih, Jana Maričića! Kad bi znao Jovan, bi joj preselo, al' zna mene sve nae enskinje: neće Kezun prosloviti, pa da ga peku... Ko, ja zar, hm... Ene de, ja i zaboravio da vam pričam o Miću...
   Kaz'o sam već kako se Mićo nakitio, pa do'o do Paun-stijene. Ide ti on tako, moj brate, i sve neto priča; pred njim se put čisto bijeli, a mesec ozgor grije ka' i sunce. Tako ti on krivelja i broji, dok ne dođe ba spram stijenja; kad tamo, ima ta viđeti: na sred puta onaj nečastivi, budi Bog s nama, čučio ko kuče, podvio rep, pa mrda njim po praini, a izbekeljio jezičinu ko ruka - da crkne od stra, pa to ti je!... Al' Mićo ni abera... Nakitio se oni đido, pa pravce na njega... Bekelji se ona pogan, o krivi se, o poskakuje - trista koje kaki, ko to već on ume... A Mićo se zagled'o u njega, pa ide i govori:
   - 'Oće, bre, da se po'rvemo!... Odi ako sme... da ti prebrojim kočice na rtenjači...
   A oni ebek to jedva dočeka, pa trup pred Mića. Podavi repinu, pa čuči. A Mićo ti napred, pa mu stade na rep, a rukama u'vati za rogove... Ja kuku li si, majko moja, da vas je samo Bog naneo tude, pa da čujete i vidite, to niste ni snili... More ehej, zagrmi sav nas potes od krivnjave onog pakosnika... Zaurlae svi nai psi, a ovce, pričaju mnogi ljudi, poiskakae iz torova...
   A Mićo pijan, ko i bio; u'vatio anatemu za rep i rogove, pa ga presavio ko lovac lisca, pa zaturio na leđa; ide tako, pa pjeva li pjeva... a kad se pribliio selu - zaveza, pa ni beknuti; da l' to navalice il' 'nako - ne znam, tek zavezao, pa samo meri put desno i levo, a oni na leđima samo se gicka, ko dviska kad je nose na klanje...
   A kod Mićove kuće ta je dotle bio ne smijem vi ni pričati, a ba i kad bi ćeo, ne bi sve znao... zna, ja sam, od kako sam u vodenici, pa i ne znam za neka đavolstva... No tek znam pozdravo, da je ćato večerao s Jelicom i da se kod nje zadrao do ponoći, jer mu Pajo birov kaz'o to je s Mićom...
   Kad prola ponoć, ćato se digne da ide kući, a Jelica ga izvede do voćnjačića, to je ba kraj seoskog puta. Tu ti se oni zdravili, ta li su radili, tek neće se ni jednom ni drugom da se rastaju. Sednu u zaladak i stanu se opet benaviti, to li... pa ti se tu zabandaju i zaborave, valjad' na ceo svijet oko nji?
   Na Mićo vrdao tako desno i lijevo, a kad se pribliio kući, oni ebek se ućutao, pa ni mrdnuti. Stegne Mićo, pucaju rogovi - aja!... Nita... Ide ti tako Mićo, glava ga zanosi, a on samo neto u sebi apuće. Kad do'o ispod voćnjačića, đerne okom u stranu, kad ima ta veti... krv mu se sledi i on - ko da nije ni okusio vino!... Ama ko od majke rođen, eto!... Čučio tako ispod vrljike, pa viri i stenje, a oni iza leđa ni da mrdne... Gleda Mićo, trlja oči jednom rukom - aja! "Ko će drugi?" veli u sebi, "ala, da 'oće iz zalatka!" I, ko da uvrača! Malo postoja, pa ti se ozgor iz ljivića digoe dvoje, pa pravo na nie, na njega. Sad je ba lepo video... stade mu neto na grudi teko ko kamen, a srce - ne pitaj!... Ba uz vrljike, otud iz voćnjaka, levo od Mića bila ostruga, pa ti nji' dvoje op cup, te za onu ostrugu. A Mićo prekorači vrljike, pa baulj - baulj, te 'vako uz nji?... Čuje, more, kako diu...
   - Ba, vala, 'vako se vie ne more, veli on; sad moram ići, doći će ti Mićo, al' posle moramo gledati kako ćemo. Ja bez tebe ne ivim...
   - More sedi jo, neće onaj ludak noćas ni doći... veli mu ona, pa mu se obvija oko vrata i vuče sebi...
   Miću odjedanput zaigrae svetlaci pred očima... Je li ko gođ od vas padao s kola?... Znate li kad se zaukću volovi niz brdo, pa navedu na stranu... vi ne osećate u taj ma' nita, niti vidite, samo tek kanate se izvrću i vi - bup!... Oko vas mrak, pa se polako pribirate... Tako i Mićo... Svaka mu ona reč srce para, al' on pusnik ne čuje i ne vidi, samo mu neto seva pred očima... on vidi neku gomilu, neke ljude, ta li, a ni sam ne zna kako; tek riknu eće no Vulićev bik... za trenut skide anatemu, pa s njim đipi pred ono dvoje... Nasta guva, pa jauk i stenjanje, eće no to priča na pojka da će biti tamo u paklu... Mićo uz'o sve troje poda se, pa gnjavi ko meaja pogaču... Oni ozdo stenju, a đavo skiči ko mi u gvođicama, pa od esna zora čepa zubima za ćatov demadan... puca demadan, kida se i samo meso ćatovo, a ćato se potlje poče krivnjati eće... Ih, sozdatelju, ećih muka, valjad' i nema!... Ehej, brate, ta će crnje, no kad te sam sotona čepa zubima za meso!... Pa jo uz to oseća kako ti puca tvoj demadan, to ti je ljepi od svakog đevojačkog jeleka i miliji od careva grada... Crn mu demadan i gori mu ivot!
   A Mićo navalio, pa samo stee i mesi... pucaju kočice ko zrno međ rnevljem, meso utanja ko pamuk, a oni ozdol stenju i ječe pa se tako i utajae...
   Putuje mesec sve nie i nie, nestade one zvijezde, to mi zimi izgrijeva svakad nad Vulićevićima a ljeti nad Vaganom, a to ti je ciguran sat: jo es' čereka od sata, pa će i zora. Otud, od Moravaca, ukaza se gust oblačak; penje se sve na vie i biva sve veći; dok dođe do nas, prosu iz sebe lijepu kiicu, pa ga nestade tamo iza Bukovika... Du'nu ladan vetrić, podie malo praine, pa nesta i njega. Osta sam mesec sa zvezdama, ko pevac s kokokama, te griju jo i gledaju čudesa u Mićovu voćnjaku...
   A oni na gomili pomrli svi, sem onog sotonjaka, to ga ni samrt neće. Utajao se on, pa razgleda Mića sa sviju strana: oči otvorene, al' nekako se cakle ko staklo, a u njima nita ne more viđeti; usta razjapljena, pa se zubi iskezili ko u gladna kurjaka, a onim pustim mengelama steg'o, pa ako mo' od kamena sinjeg to odvaliti to i od njega. Vidi reponja da je i Mićo svrio. Vrda siroma i okreće od sto ruku kako samo on zna, ne bi l' se iskobeljao - aja!... Reko' vi: ko od kamena!... Mučio se tako dugo, dok se tanjir ne okrete: vidi on s jedne strane svoju braću - svi s repovima i rogovima, a s druge neke svetle prilike, od kojih se sav sledi... Ovi s desne strane pruaju ruke na sve tri due, a reponje ne dadu. Onaj pod Mićom namiguje svojima, da ga kako oslobode iz mrtvih ruku, al' ga sad niko i ne gleda. Nastade svađa eća no među enama na groblju. Đavoli trae prvo Mićovu duu:
   - On je na, veli najveći od njih. Zar nije on ubio ovo dvoje, a vi sami velite: ko ubije - ide đavolu.
   - Muke su njegove velike, odgovara jedan s terazijama u ruci: et' ka'te pravo zar je znao on ta je radio, i poče duljiti, Bogo blagi, misli: ode Mićo u svece... Priča, brate, sam mu med iz usta teče... Ama zna, rođače moj, kad je to Mićo pomislio, ama sve; et'... Bog i dua, mi jesmo Mića 'nako, to no kau, smatrali i bozna kako... i sve to... ali, brate, nismo znali da je 'nako esna dobričina ko to ga grade oni anđeli... Al' 'oće!... Ja kad ti se onaj rogati rastoroka, majo moja, da zine od čuda: priča, more, to ni u snu snio nisi... ama sva đavolstva i 'nako... onogaj... sve to je kad runo pomislio, ama sve!... E nije druge: po njegovim reč'ma trebalo bi jake muke izmiljati, da se na nji' turi na Mićo. Ali mu anđeo odgovori tako estoko, da se i on već uzvrda, pa neće vie o Miću, no 'oće da vidi ta će se s Jelicom. Otpoče ti, draganoviću moj, nabrajati njena čuda i stra'ote: nema tu pe' devet, no đavo nad svima đavolima... I sam najveći anatemnjak izgleda od nje bolji... A anđeli počee da vrdaju, pa ded' na ćata... Ocrnie i ćata, već crnje biti ne more, al' ga anđeli obijelie ko snijeg livadu, pa ba ni 'voliko crne... Tamo amo, 'oće ćato u svijece... Jes', kamen da se posvijeti, kad oni crnjani počee da pričaju njegovu radnju po optini i po nekim kućama, dje ima dobra mlada, ja l' udovica... E, međer ti mi ni 'voliko nismo znali... bolan brate... ih!... Pa on nas lijepo drao ko i svaku marvu, a mi - ba ič!... Et', to ti je zlokomni gejak: gazi ga i ala i vrana, deru ga đe gođ sretnu i ko gođ 'oće, pa - nita!... Ajde već ćato... 'nako... i čovek je, i liči mu, brate, s 'nakim demadanom, al' kad ti se navrze, more, neka ćevkalica ozdo, to čeće obilazi nae selo, pa vidi ga... thi-ha... ta da vi pričam, svi znate... Al' to jes' - jes': i ćato je zabrazdio...
   A mesec već sav poblijedio, zvezde se utulie; tek po neka veća zvjezdica to sine, ko eravica, kad se po njoj stane puor vatati, pa opet pobeli... Otud iza Bukovika bijeli se nebo, a petlovi oglasie...
   Oni oko gomile nikako da se pogode; dok će se tek oni ispod Mića nečemu dosetiti, pa kaza neto svojima. Jedva se setie njega, i na jedvite jade izvukoe ga polu-mrtva. On se otrese, pa poče:
   - Ama ta, veli, vi se jo niste pogodili. Pa nemojte se ni pogađati. Due jo nisu uzete od nji', pa ajde da ih ostavimo 'vako, nek jo ive, pa poslije ili će se sasvijem prodobriti i doći vama svi troje, il' će svi okrenuti na nau stranu...
   Vide anđeli to misli ovi sotonjaković: jadno mu popravljanje poslije ove bruke, al' badava... ao im, bolan, 'nake due, pa pristae. Ko vele: ko zna, mogu i na dobro okrenuti, a i ovako nisu nai...
   Kad zaurla Maretića Gigov, odletee i dobri i zli... A oni sotonjak da crkne od cerekanja...
   kripe poneđe vrata, po neđe slijetaju kokoi sa sedala, iza Bukulje se pojavljuje rumen, a oni se troje bude...
   I to da vi duljim jo, kad ostalo znate. Videli ste ćatovu bruku i belaj. Oplakasmo svi za 'nakim krasnim demadanom, a ćatu već alije njega no mesa, to mu sve iskaiano i isparčano, pa kune Mića: "Ajde, veli, to me kla zubma, ne alim; ali to mu skrivi moj demadan!?..." I posle već niko se nije ćata bojao: meki, bolan, od pamuka... A Jelica - ne pitaj!... Trepti, more, pred onim Mićom, ko pred samim Bogom, pa on okom, a ona skokom... nema, no veze!...
   A oni sotonjak, kad gođ preleti preko naeg sela, kine... trese se sve selo, čude se svi ljudi, a ja jok... Zar ja vodeničar, pa da ne znam ta posla!...
 
Nazad
 

Copyright 2005-2012 kodkicoa.com