K O D   K I C O A

 
Borisav Stanković
 
GUGUTKA
 
   Zadugo sam lutao po groblju traeći njihove grobove. Nije se tako lako moglo naći. Stari grobovi sa velikim pločama, ozidani čerpičima, ugnuti, poispreturani. Već ih nestaje. Mesto njih svei, novi, ograđeni "filaretama" s malim spomenicima, natpisima, cvećem... Da ih nisu prekopali? Ali nisu. Jo nije proao toliki niz godina a niti imaju potrebe, jer zemlje ima jo toliko, toliko... Pamtim pravac kojim sam iao kad nosah zadunicu. Tad se od crkve ilo na desno, pa sve putanjom, pored adijskih grobova i odmah na nae. Ali sada putanja duga. Crkva okrečena, slike premazane, čak i zvonara ukovana novim daskama obojenima narodnim bojama. Uzeo sam stari pravac. Desno od crkve udarih navie, ali jedva iznalazih stazu. Morao sam vie puta da preskačem male, svee grobiće sa jo neosuenim cvećem i prekrtenim vencima preko njih. Ili me prepreči istrulela greda stara groba. Zemlja oronula a ispod nje zija dubina i hladnoća. Jedva naiđoh na panj odsečenog duda pod kojim su ene posle pomena sedele u hladu i uzimale za duu. Poznajem samo duinu grobova čija se sredina ugnula. Jedva naiđoh na upale kamene krstove. Pamtim te iroke, mrke nezgrapne kamenove sa urezanim krstom. Na vrhu njinom tamna udolica od mnogo paljenih sveća, suza i poljubaca. Čovek je čudan. Nikad ne moe da pokae onakav kakav je. Kad sam polazio suze su mi navirale pri pomisli na te grobove. A sada stojim nem, pognut. Kajem se to sam dolazio. Skidoh kapu, ne prekrstih se, samo klekoh i dodirnuh usnama hladno kamenje. Zatim pripalih sveću i sedoh. Nikoga nije bilo u blizini. Nedaleko stoji izbačena vlana zemlja nove rake. Oko porte sede prosjaci i čekaju pratnju i prolaznike, da ih daruju. Čuje se udar motike sa brega gde okopavaju kukuruz. Dopire pesma iz njiva zasađenih duvanom, a letnji dan u Boga na izmaku pa toplo i svee. Digoh se. Udarih na desno. Groblje pa groblje. Samo ugledah crkvenjakovicu gde obilazi nove grobove i pali kandila po "gospodskim" i "golemakim" grobovima. No, iza crkve, međ starim grobovima (sada tu ne daju nove grobove) čije se bele, mramorne ploče ispreturale i kameni sanduci izvalili, naiđoh na iako star, a ono tako uredan, suh, čist grob, ko da je juče u njemu ko zakopan.
   Iza krstače spazih gologlava starca, gde se zaneo oko čupanja trave i čićenja kamenčića. Neto je gunđao. Posle razabrah da psuje pse to se noću lunjaju urličući i loču zejtin iz kandila.
   Kleknuo, iroke čakire zemlju mu dodiruju. Bio je pod kapom. Lice se nije moglo videti, jer bee nad očima, pod ubarom kruto parče debele hartije, valjda zaklon od sunca...
   - Pomozi Bog!
   - Bog ti pomoga, sinko... gospodine! - dodade brzo kad me vide. Die glavu i zagleda se u mene. Zatim brzo ustade i priđe mi.
   - Ama ciji bese ti?
   - Ja? Stojanov!
   - E, bre, sinko... Gle! A ja star... ne vidim! - dodade tuno kao pravdajući se... Bee sav smeuran. Ruke su mu drhtale, glava se uvek tresla, a oči mu i kratki brkovi bili su po sredi ući, valjda od mrkanja burmuta. Za pojasom, u silavu, video se bosiljak i crvena maramica lepo uvijena... Do grla mintan bio mu je raskopčan, zavrnut, te se videla čista, bela koulja ispod koje su provirivale sede dlake suhih, upalih i kotatih mu grudi... Stajao je onako mali, pognut preda mnom, gledajući me tiho, i tresući sa sebe travu, korenje i grudve zemlje, jednako raspitujući me...
   - Pa to tako ovamo?
   - Dođoh da obiđem nae!
   - Ako, ako, sinko!... Zato su se mučili, ako ne za to. Rodili su te. Evo i ja. (I pokaza na grob.) Do'odim, ne ostavljam... Trebae on meni, ali Bog... Hvala mu.
   Poto zagleda kandilo i sveće da li gore, poljubi krst i pođosmo. Čim nas spazie prosjaci i bogalji oko kapije, opkolie nas. Svi oko njega, kao da im je duan.
   - Za tvojega Mitu! - bogorade oni i svaki nabraja usluge to čini njegovu grobu. Jedan donosi svako jutro vode i sipa mu u testijicu do krstače, drugi cveće, treći sveću. A neki počeo da priča, kako ga je Mita, dok je bio iv, častio... Starac izvadio kesu, ruke mu se tresu te jedva vadi novaca iz kese. Daje, smekajući se zadovoljno, detinjski.
   - Na... Pa neka vidim da mu to vali... Sve ću u Anadol da surguniem. Na, za njegovu mladu duu.
   Jedva iziđosmo iz porte i uputismo se irokim, pranjavim putem za varo. S desne strane je zid groblja, a s leve njive i polja. Pogdegde doprlo bi do nas preko zida naricanje na kome grobu, a iz njiva pesma ili udarci motika. Ili smo ćutke. Starac je iao nesigurno. Jednako se zagledao da mu to ne vali. Doterivao pojas, čakire i čistio se.
   Uđosmo u mahale. Starac mi poče pričati. Raspitivao me je. Onda poče o mojima. Kako je s mojim ocem ivovao, putovao po Turskoj, ili čak u Serez za espap... Glas mu je bio slab, ali nije drhtao, pitao kao drugi starački glasovi, već kao jedva, jedva izlazio iz njega. Sunce se klonilo zapadu. Jo malo pa da zađe. Njegovo rumenilo, kao ar posut po pepelu, tako odsjajivae po drveću, zidovima. Dođosmo do Itine kasapnice. Bilo je to sve. I kafana, mlekadijinica, ćevabdinica i bakalnica. Pred njom je stajalo obeeno i rasparčano meso u torbama. Muhe su zujale, lepile se za torbe i padale po tezgi na kojoj su obično sedele muterije, a na kojoj sada bee sedeo sam Ita "kovač". Jo se iz daleka poznavao u njegovim belim čakirama starog kroja, bez gajtana. Pribliismo mu se. On seo na tezgu. Prekrstio noge, zavalio se i pui na svojoj velikoj i debeloj mutikli poduhvativ lakat desne ruke u levoj...
   Čim nas spazi, skoči, obu cipele koje su bile na zemlji i pođe nama. Ali kad spazi mene, seknu se, no poto ču da sam "njihov", oslobodi se i zdravi.
   - Kod Mite li bee, Jovane?
   - Tamo! - odgovori moj starac Jovan.
   - A i ja pre neki dan svrnu' te mu zapali' sveću. 'Oćete da sednete? - ponudi nas kad dođosmo do dućana.
   Zatim iznese č'a-Jovanu malu, trononu stoličicu, a meni, kao "gospodinu" veliku, teku i glomaznu. Pa onda iznese u lejci vode, poli Jovana, ovaj umi ruke, obrisa ih svojom maramicom iza silava i izvadi burmuticu pa poče da mrče, poto ponudi i Itu.
   Ita ga je raspitivao čas za ovo za ono. A najvie za njihovo staro vreme. Uopte, ne znam da li zbog mene, tek Ita se je prema starcu ponaao kao saaljevajući ga a opet potujući i ugađajući mu.
   - Ito, daj nam po jednu, ako hoće.
   Ita iznese kavu nama, a i sebi.
  Opet razgovori. Počee da pričaju, ali to kao da je bilo namenjeno meni. Najvie su grdili dananja vremena, kako je svet postao "vr'ovinja", spominjući staro dobro vreme, svoj ivot, mladost.
   - Jo, Ito!
   Pijemo svi. Veče tek da padne. Iz polja idu radnici. Čuje se pesma i duduk. Na bregu i u reci pojavile se ovce. Zvonik crkve, pokriven plehom, bleti i odudara. Krstovi se na crkvi crne tamno i kao da tonu. Pred nama njive, jednolike zelene ravni.
   - to me, Ito, ne tera? - tre se č'a Jovan. - Ja se zadocni'.
   I brzo ustade.
   - De, de... Jo je rano - zaustavlja ga Ita. - Stići će!
   - E, zna ti mene. Pođem pa zabasam. Izgubim se, a moji viču...
   Oprostismo se i pođosmo. Morao sam da odem i do njegove kuće, "da me vide njegovi", kao to č'a-Jovan veli.
   - 'Ajde, sinko, 'ajde nama. Istina nismo Bog zna to... Ali nai smo...
   Pođosmo. Zađosmo u Odinku navie. Reka presuila i samo pesak i tek po koji veliki kamen nanos. Kuće se jedva vide od bata, gustog drveća, tako bujnog da se samo dole, kroz stabla naziru.
   Stigosmo do njegove kuće. Pređosmo jendek, i zađosmo u batu. Tu bate nije ni bilo. Bilo je kao ledina sa gustom travom. Na sredi se dizao stari, veliki orah. Iza njega je dvorite s bunarom, stara kuća, uzdignuta s doksatom. Oko kuće, bata, aleje luka, paprike i kupusa, pa onda ambar od pruća i pokriven tuluzinom, i jo druge staje. Č'a Jovan mi je pokazivao sve, drveće koje je zasadio, opravke to je učinio...
   Čim nas spazie, istrča pred nas stara, mala, podgrbljena starica. Iziđe nam na susret s izrazom koji se ticao č'a-Jovana i kao da govorae kako mu se ne čude to me poveo, niti da mu je to prvina... Ali čim ona ču čiji sam, poče me starica grliti i celivati aleći i vajkajući se, "to moja majka nije iva te da me vidi koliki sam"...
   Nudi me u kuću, a grdi č'a Jovana.
   - to ne uvede dete u kuću, nego ovde, na ovaj zeleni? Kao da nema kuće... - kori ga, a on se i ne pravda, već zapoveda da nam iznesu to...
   Iznesoe nam pokrovčić i prostree pod orahom, o čijoj je najblioj grani visilo crno, masno ue i o njemu čengel. Sigurno tu kolju, jer se jo po stablu poznaju mrlje krvi i isuena, ulepljena parčad creva. Posle nam iznesoe jastuke, da nam je meke. Ja seo na stolicu, a č'a Jovan prekrstio noge, poto je izuo cipele, i skinuo kapu. Donesoe nam rakije i mezeta od mlada, kisela luka. Do nas sede i stara, a sluila nas je njihova snaha, ena u godinama sa velikim, ispucanim rukama i mirnim, pitomim licem...
   - Tamo li si bio? - upita ga starica.
   - Tamo. Pa tamo se i nađosmo. (I pokaza na mene.) Doao da zapali sveću i zateče me... Jedva sam ga poznao.
   - Tugo, tugo, slatko dete! - i pogleda me bolno i tronulo starica. - Pamti li nanu, sine? E, more sinko, da zna kakva ti je bila majka?! Njena rabota, vrednoća, i lepotinja, nadaleko bee... A ti bee mali... Znam te, kad ona dođe kod mene, na posed. Tebe donese povijenog, a ja sam ba bila odbila moga Mitu, bee već trećak. Dođe li Mita moj, a tebe majka razvije, ti se praćka u pelenama, prua ručice, smeje se, a moj Mita oko tebe... I tako ceo dan igrate. Mita mi oko tebe zaboravi na mleko... Hej, ej...
   I umuknu, tre se, pogleda u snahu i kao da na njenu licu opazi neto, te se die i ode izvinjavajući se poslom. I č'a Jovan kao da bee dirnut. Pognuo glavu i ćuti. Zatim se obrati snahi i reče joj da ide. Ona se nećka. Ali i ja je zamolih, i ona naposletku ode, ostavi nas same.
   - enska rabota! - reče č'a Jovan kao pravdajući staricu... - ta će joj! I govorim joj sto puta, da pred njom to ne počinje... Aja, ne moe...
   - A to? - upitah začuđeno.
   - Eh, to?... Pa ne li, to je ena Mitina? Kad mi umre, ne ostavi nita iza sebe, do nje. A ja, kuda ću? ta ćemo sami mi, dve due, u ovolikoj kućetini? ta ću da radim, nego, ovu istu, to je vide, snaju mi, udadoh za drugoga, dovedoh ga kod mene i usinih... Na Mitino mesto... Pa kao to vidi... Eh, bre, sinko, bre, sinko... Gledam, pa ne mogu... Pa i ne idem međ svet. Tako, ako se nađemo mi stari. ta će mu? Stari ljudi, pa... A ostarelo se već. Noge me ne dre, kosti mi se tresu. Neću jo mnogo da trajem, bre, sinko!... A i dosta bee. Dosta... Pini, srkni! Zdravica ti!
   I ispi čau. Ispih i ja. Rakija stara, komovica i čista kao suza te pali, gori.
   Već je noć. Ali ne mrak, već neka sredina od prozračne tmine i vedroće. Oko nas mrak, a u daljini čisto. Vie nas jasno se ocrtavaju granje i liće prema nebu. Iz varoi dolazi agor, po kućama počele da vreče koze dovedene s pae. Pred nama, kroz stabla, iza Odinke crno se ocrtavaju prostrane, izbrazdane njive, a iza njih, na padini, crnila se Sobina sa svojim starim kestenima i orasima... a vie nas sklopilo se liće, ukrtalo i uka, klizi tako tajanstveno i meko. Sve se utajava i tone, ali dajući od sebe ivota u onom tihom blagom i silnom mirisu zelenila.
   Snaha nam iznese sveću. I kad je dobro utvrdi u zemljani čirak, ode da spava, poto je mi nagnasmo, jer jedva zadravae zevanje dok utvrđavae sveću.
   - Kao koko rano se saviju - poče č'a Jovan. - Ama da se i tebi ne spava, a ja te ovde...? Zna, takva mi narav. Nema noći, a da ne sedim ovde i gledam... Isprva, morao sam, čuvao sam kuću, znam, svata ima, jer, kao to vidi, odgrađeni smo. A posle pređe mi to u krv. I sada, da me zakolje, ne sklapam oči, dok se sve ne smiri, utia. I prvi, drugi petli kad već počnu, ja jedva zaspim. I to pola sata ako spavam, a posle, opet se probudim, trenem i do zore ne spavam. Samo mijem, ćutim, leim, a sve čujem. ta znam drugo da činim? Starost, bre, sinko, teka starost! Sedim tako, pa se zamislim. Preda mnom čeprnja vina, ali i ono mi se ne pije, već samo da ga ima preda mnom, da ga gledam... I tako sedim, svi moji zaspe. A ja sedim, eto ba ovde... Sedim, gledam. A niti me je strah, ni čudno kao nekad u mlado vreme. Sluam, a ne znam ni sam ta sluam... Ama ti ne pije? Pij, sinko...
    Popismo. Sveća je gorela. Njen ut, slab plamičak igrao se, vio i čas trnuo da ugasne od jačeg vetrića, čas bi buknuo, uspraviv se i obasjao mene, č'a-Jovana, čije lice sad dolo uće, a čelo i vie, ue, ispupčenije i otrije. Samo mu oči drukčije, jagodice tamnije. Ruku suvu pustio na koleno i prsti mu se tromo savili. On se zagledao pred sebe. Malo glavu nakrivio. Kao da neto slua.
   - Nema je! - anu kao za sebe, a opet očekivae.
   - Ko to? - upitah naglo.
   - Gugutka. Od neko vreme sve mi u snu dolazi, predskazuje mi se. Skoro ću već. Pa samo čekam nju da čujem, i onda znam. I čekam je celo veče, svake noći. Sluam, čekam. U ovo doba sam je čuo i odmah izdahnu...
   - Ko?
   - On, bre, sinko, moj Mita, sin... Kako da ne pamtim... Sve izdado' na njega, lekove. Vodih i po manastire i kuda ti ne. Aja! Glava odsečena, lek nema. Dete mi kopni, kopni. Gledam gde ga nestaje, a ne mogu nita. Da li njega da gledam, ili onu staru, majku mu, koja jedva ide i samo kuka. Jedne večeri, ba kao ovo sad. Toplo i meko. Mi seli da večeramo. Kakva nam je večera! Nego samo pred njim da se pokaemo. On lei. Mi jedemo. Ja ga gledam, pa kad vidim da me ne gleda, brzo vadim zalogaj, i mećem pod sofru. A neto me spopalo pa od muke da crknem... Gledam ga, on se izvalio, gleda me, oči mu čudne. Pozva me. Dođoh, nadnesoh se. On pokaza na majku. Čedo moje slatko, oseća već, pa da mu ne vidi majka. A za mene k'o veli: Moe on. Jak sam. Rekoh joj da izađe i neto mu donese. Toboe on to da trai. Iziđe ona... "Tatko, će ti umrem..." "Ne, bre, sinko!"... Ne znam ni kako sam to kazao, samo se vidoh gde sam pao, seo... Gugutka pisnu. On se izdie, dohvati za grudi, pogleda me kao da me zove, moli... a ja?... Ne znam to je bilo. Ko mu je sveću dao... Nita ne znam. Samo pamtim gugutku, i čekam je, i sluam...
   Plamen planu jače, pravo. Osvetli ga. Kao da me neto uhvati za srce kad ga pogledah. Ne bee ni tuan, ni plačljiv... Nego nabran, suv, kao pečen.
   Retka, prilepljena kosa po suvoj mu otroj lubanji dola kao ono kad dete dobije temenjaču. Kosti od slepoočnjače, jagodice, sve kosti u glavi bile su tako otre, jasne, i obasjane utom svetloću, izgledale su da jedva čekaju da lice, da ta suva, bez masti koa, samo na jednom mestu pukne i one sve da, razglobljene, trule, poispadaju i od celog lica ostanu samo tamni, hladni očni i usni otvori. Noć kao beskonačnost. Čini ti se da pada, tone. Vie nas uti liće, beli se do pola osvetljeno, ispucano na krike, stablo orahovo. A on stao, naperio ui, i zagledao se i čeka... Sa visine odjeknu pucanj... Sigurno gone verc. Poduze me jeza.
   - Noć je. Da idem.
   I ustadoh.
   - Zar ide? - tre se č'a Jovan. - Istina, noć. Hajde da te ispratim.
   I uze sveću. Isprati me čak do puta sa kojeg se videla čarija. Nita nismo govorili. On jednago dri sveću vie glave, osvetljava put, dbunove, iprag gde smo prolazili, i po kojima se čuo uanj poplaenih insekata, od svetlosti.
   - E zbogom, sinko. Proćavaj, ispratio bih te jo, ali tamo ne idem. - I pokaza rukom na čariju iz koje je dolazio mlaz svetlosti.
   Oprostismo se. On se vrati, idući jednako nesigurno, polako, dreći sveću vie glave i gubeći se u mrak... zajedno sa onim krugom svetlosti koji se rasipae zrakasto od njega i gubljae u mrak.
   Pogledah oko sebe, a ono potpuna noć. Noć topla, meka, čudna. Sva okolna brda i bila planinska crne se i ćute, samo se krečnjava Čuka beli, bleti i odskače od opte crnine i noći.
 
1898.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com