K O D   K I C O A

 
Krsta Dimitrijević
 
IZ LESKOVAČKE OKOLINE
Beleke
 
 
 
O vampirima.
 
   - U zimu 1899. g. pojavi se vampir u Mrtanu (sr. leskovački). Uvampirila se neka mlada ena, koja se rodila u Mrstanu, a udala se u Biljanici, preko Morave.
   Dolazila je kući jednog seljaka u Mrtanu, pa mu "popila" 3 ovce; drugom pak tako isto "popila" 3 ovce i izvela volove u dvorite, skinula im oglav (ular) pa ih vodila po dvoritu.
   Tako mi pričae dva seljaka, koji behu doli k meni.
   "Ama, čini mi se, vampir ne moe preko reke da pređe," rekoh im ja.
   "Ovako ne sme da pređu, no kazuju, da se prevozi na buvaljku (pirajku)," odgovorie oni.
   Kao i obično u ovakim prilikama, tako se i sada razveze govor o vampirima na dugačko i na iroko.
   Pr. Ned. seljak iz Mrtana pletijae onda kolski plot, pa poče da priča kako je on video vampira. On se rodio u subotu, a "subotanima" se daje vampir da ga vide.
   "Bee jedna ena jo za ivota dandrljiva i pakosna, ali kad umre, bee pravo čudo! Oči joj iziđoe na vrh glave i u malo ne prskoe. Oteče kao bure. Odmah čim je sahranismo, trećeg jutra ču se da se uvampirila. Odmah počee po selu da nestaju kokoke.
   Jedanput sedimo mi nasred sela, a ja videh nju, pa je pokazah i drugima, da je vide. Aja, ne vidi je niko, jer sam među njima samo ja bio "subotan". Ona bee onakva ista, kao to bee iva, samo je u licu bila mnogo crvena, kao krv. Iđae sve pored plotova, a psi ne laju malo no prosto promukoe. Ona dri u ruci tap, pa se samo polako brani. Najedanput se pretvori u svinju. Dugačka, visoka i lepa svinja, a ui joj oko pola metra; jurnu na pse i oni se svi razbegoe. Zatim se uspravi na zadnje noge, pa se opet pretvori u onakvu istu enu.
   Davila je tako stoku za neko vreme, pa je ispratie nekud."
   Zatim počne moj otac da priča.
   "Sad ne znam da li ima vampira, ali u mojim mladim godinama ga je bilo.
   "Bio sam od 5 - 6 godina. Čulo se bee, da se povampirio jedan Turčin u Leskovcu. On iđae sve po turskim kućama i to po bogatakim. Bee zadao veliki strah, tako, da se po 3 -4 porodice skupe u jednu kuću, pa tu prenoće. A on onda zađe od kuće do kuće, pa kad vidi da su prazne, naljuti se, pa pokupi sve sanove, tepsije, kotlove, sve to izvije i izlomi, pa natrpa na jednu gomilu, pa na nju metne i sve haljine, koje po kući nađe i ozgo se upogani.
   Ele, da vam pričam, kako sam ja jedanput video tog istog vampira. Bee leto. Ide stoka na pau u "Miru". (1) Mi deca igramo se na nasipu. Gledamo u stoku, kad ja na jednoj bivolici vidim vampira. Uzjanuo bivolicu, pa pustio noge, te mu se vuku po zemlji, a dri se za vrat bivoličin. Sav rutav i go, samo preko glave vezao belu čalmu. Bivolica sirota jedva ide, sva se oznojila od umora, jer uz vampira idu i oni prokleti (đavoli), pa je mnogo teak.
   Mustafa Ali-pain sin, otiao u damiju, da klanja. Taman oprao ruke, dok mu neto odmah metnulo na ruke pekir. Počeo on da se po svome zakonu moli Bogu, a ono neto iza njega mrmlja. Odmah je poznao da je to vampirov glas.
   Kad već videe Turci, da se vampir mnogo osilio i da ih ne ostavlja na miru, počee da govore vampiroviću (2) te da ga ubije i da ih kurtalie ove bede. Bee vampirović neki Asan Gulja. Obećavali su mu mnogo para, ali on ne htede odmah to da učini. Sigurno je hteo da im to vie para izmami.
   Vampir je često iao jednoj udovici, te s njome aikovao. Jedanput ga vampirović spazi na njenom tavanu, kako ide po gredama, pa napuni puku parčadma od čelika (jer olovo vampiru nita ne moe nahuditi), pa počne da ga niani, ali ga je vampir mnogo varao. "Taman, kae, hoću da ispalim, ali on vrdne u  stranu, ili odskoči u vis." Kad ga je dobro nanianio, pukne puka, neto zavreči kao jare i skljoka se na zemlju - sama krv, kao pihtije; ničega drugog nije bilo, niti pak koe ni kostiju.
   Vampirović odmah pokupi onu krv u jednu tepsiju, pa pođe po kućama, da trai baki, a ono mesto, gde je bila krv dobro isprae". (3)
   - Zatim poče moj otac da priča drugu priču o vampirima.
   "Moja je majka iz Lebana i pričala mi je ovu priču: Kad sam ja bila dete od 7 - 8 godina, bee u naem selu jedan starac, Petko. Tako opakog i poganog starca nije bilo u celoj Jablanici. Zato su ga svi zvali Petkutin.
   Kad umre Petkutin, ču se da se uvampirio i da se javljao u svojoj kući. Vampir se prvo javi svojima, pa to mu oni narede, to radi. Neki mu narede da ide u goru, i on ide, i tamo ga udave vuci. Neki mu kau, da ide po selu i da davi krupnu stoku; drugi mu kau da davi ivinu. Ima bezdunih ljudi, pa mu kau da davi ljude, neki pak decu. Neki mu kau da po selu rastače koeve s kukuruzom i ambare sa itom. I on radi sve, to mu se od kuće naredi.
   Petkutinu su kod kuće naredili da davi ivinu i on je davio.
   Jedanput pred mrak pasemo mi čobani goveda pored groblja, a jedna krava ode u groblje. Ja sam bila od svih najmlađa, pa nisam nita znala, a svi su ostali znali da se Petkutin uvampirio i da se tada nalazio na groblju. Bee subota, a u taj dan vampir ne izlazi iz groblja. Zato mene poslae, da idem u groblje i da vratim kravu. I ja ih posluah. Kad odem tamo, vidim kravu, dola do jednog groba pa stala i riče. Dođem i ja blie i videh kod groba jedno kučence crno kao katran, rutavo i nakostreilo se. Priđem jo blie k njemu, a ono pobee u grob. Gledam ja, rupa kroz koju uđe u grob, tesna tako, da bi jedva mogao i mi ući, a ono koda veliko pa uđe. Začudim se, pa pođem da vidim ta je to. Navirih i zagledah u onu rupu, kad ono isto kučence iskezi zube, poče da rei, pa pođe na mene. U taj mah ja se onesvestih i padoh. Ona druga deca to videla i setila se ta je, pa otrčala i kazala mojima kod kuće, da me je Petkutin udavio. Dotrče moji, uzmu me u ruke i odnesu kući. Odmah me uhvati groznica i odleim u postelji tri meseca.
   Petkutin je jo neko vreme činio tetu po selu. Kad se ljudima to već dosadilo, skupe se oni stariji, pa odu Petkutinovoj kući. Odmah priprete Petkutinovoj babi i ostaloj čeljadi da će zlo proći, ako ne kau da li se istina Petkutin uvampirio. I oni to priznaju. Onda kau Petkutinovoj eni, da u veče, pre no to dođe Petkutin, metne o verige jedan bakrač pun vode, pred kuću do vrata da metne malo čeljike (poljski čkalj) i sekiru, pa da zovne nekoliko devojaka iz sela na sedenjku.
   Petkana (tako je bilo ime eni) sve tako učini. Kad u veče dođe Petkutin, odmah vide pred kućom čeljiku i sekiru, vrata od kuće otvorena, na vatri bakrač, a u kući puno devojaka. Pođe unutra, pa se opet vrati. Tada poče da moli enu: "Petkano, uzmi čeljiku odavde, skini karadu (bakrač) s vatre, i isprati te devojke, te da uđem!" A ona mu govori: "Hajd', hajd', uđi, neće ti oni nita!" "Ne smem, ne smem od njih!" Opet se Petkutin onako isto moli, ali i Petkana mu onako isto odgovara. Kad vide Petkutin da ne moe ući, ode od kuće. Uz put reče Petkani: "J...... ti majku, ako te samo dobavim do ruke!"
   No ljudi su već gledali, kako će da se kurtaliu ovog vampira. Uzmu od Petkane Petkutinovu čarapu; napune je zemljom sa Petkutinova groba, pa je onda uzmu dva najjača mlada čoveka i ponesu. Za njima pođu svi ljudi iz Lebana sa kosama u rukama. Ne prođu ni 2 -3 koraka od groba a pođe za njima nekakva sila kao vetar i hoće da ih obori, pa počne da im otvara ruke i otima čarapu. Ljudi pak počnu kosama da brane onu dvojicu. Jedva dođu do nekog bunara kraj puta i bace u bunar čarapu. Odmah neto zavreči kao jare i skoči u bunar. Ljudi odmah kamenjem i zemljom zatrpaju bunar.
   Petkutin vie nije dolazio u selo."
   "Hvala Bogu, da li se jo neka vera (narod) uvampiruje ili samo Turci i mi?" upita V.
   "Uvampiruju se i Cigani, samo se Jevreji ne vampire, reče moj otac. Jevreji su čisti ljudi  (misli se na polno sparivanje), a svi drugi, koji ne paze na to, povampiruju se. No najvie se vampire Turci. Svaki Turčin mora ili da se uvampiri, ili da se pretvori u svinju. Svaki pravi Turčin mora da se pretvori u svinju, a poturčenjak da se uvampiri.
   Zato kad umre Turčin, oni ga ne dre mrtvog na zemlji 24 sata, no odmah nose, da ga sahrane. Pa opet se jo uz put ili povampiri, ili se pretvori u svinju. Ako se povampiri, on počne da se prevrće po sanduku i da huče. Zato Turci pri sprovodu ne idu blizu za sandukom no idu samo oni koji ga nose i hoda, a ostali idu daleko od sanduka. Uz put mu hoda govori: "korkma, korkma!" (ne boj se, ne boj se!). Kad mrtvaca odnesu na groblje, brzo ga začeprkaju, pa se odmah svi razbegnu, a samo ostane hoda, da ga slobodi. U grobu ga, tako pričaju ljudi, muči sveti Ilija. On ga maljem tuče u glavu i od svakog udara otera ga u zemlju po jednu stopu. Zbog toga je on u grobu mnogo nemiran, a hoda mu samo govori: "Korkma, korkma" i čita mu.
   Ako se pak pretvori u svinju, on odmah duhne i izađe iz sanduka, pobegne u umu i tamo postane divlja svinja, pa ivi dotle, dokle ga koja divlja zverka ne udavi, ili ga ko ne ubije.
   Moj ujak mi je pričao, da se jedanput krenula hajka na kurjake. Jedni opkolie umu, a drugi počee da teraju kurjake. Uznemiri se sva umska ivotinja, dok eto ti pravo na njih jedan krupan, divlji vepar. Opalim ja iz puke i pogodim ga ba u slabine; aja, ne mari nita. Opalie jo dvojica i on posrnu da padne, pa progovori kao čovek: "Uh, ala me pojedoste!" i skljoka se. Otidosmo brzo da vidimo ta je to a ono vepar, krupan, debeo, moda je bio teak preko 200 oka. Razgledasmo ga dobro, pravi, istinski vepar! Ali, gle, ta je ovo?! Prsten na domalom prstu desne prednje noge! Odmah se setismo da je to neki Turčin, pa prsten bacimo u jedan bunar, a vepar ostane u umi."
   - Pravi Hrićanin neće nikad da se uvampiri. Samo onaj, koji je imao meavinu (polnu) sa drugom verom, kome se skinulo miro zbog toga, on će se uvampiriti. Uvampiriće se i onaj, koji je za ivota činio zla. Onaj, koji će se uvampiriti, poznaje se dok jo mrtav na zemlji lei. On je onda naduven, straan, sa poluotvorenim očima. Takvog mrtvaca, da se ne bi uvampirio probodu u trbuh velikim ekserom.
   Jo mi valja napomenuti, da narod misli, da se u svakom groblju ne uvampiravaju mrtvaci. Najvie, kau, bilo je vampira u stopanjskom groblju (selo Stopanje, blizu Leskovca).
 
   1) Mira je veliko leskovačko polje, na putu idući za Ni.
   2) Vampiri provode i blud sa enama (obično udovicama) od ovoga sveta. Dete, koje se iz te njihove ljubavi rodi, zove se vampirović. Vampirović vidi vampira, razgovara se s njim i moe da ga ubije.
   3) U "Karadiću" za 1901. god. na str. 92. - 93. opisano je slično ubijanje vampira u selu Domorovcu u Gnjilanskoj kazi samo to je ovde Vampirović uhvaćen u prevari. Turci tako isto veruju da kad sa vampirom rodi ena, takvo dete vidi vampira, pa kad odraste goni ga i satire. Takvo dete zove se turski Vampirdi. U "Godinjici" Čupićevoj knj. XXI. na str. 237. - 238. opisao je urednik "Karadića" jedan slučaj kako je Vampirdi utamanio jednog vampira u Skoplju pre jedno 15 godina. Isto je takvo verovanje i u Cigana, koji Vampirovića zovu turskom reči vampir-ogli (vampirov sin). Vidi članak "Običaji u Cigana Kralj. Srbije" u Godinjici Čupićevoj knj. XXII, str. 260.) - (Uredn.).
 
[Na vrh]
 
 
Čuma (Kuga).
 
   - Ovako je pričao moj ded mome ocu, a otac meni:
   "Moja je strina iz Vranja. Otac mi je umro kad mi je bilo 5 - 6 god. Kuća nam je bila bogata i zadruna. Ali čim moj otac umre, stričevi se izdelie i odselie iz Vranja. Neki odoe u leskovački, a neki  u vlasotinački kraj, a jedan moj stric ode čak u Sofiju. Ovaj stric nije imao dece, a ja opet ostao bez oca i majke, te me on usini i odvede u Sofiju. U Sofiji je moj stric drao veliku bakalsku radnju. Kad ja malo porastoh, pomagao sam mu u radnji.
   U to je vreme bila strana čuma po Sofiji, a moda i po drugim mestima.
   Jednom me polje stric, da zovnem kantardiju, da nam neto izmeri. Odem ja i nađem kantardiju, a on mi reče: "Uzmi taj čabrnjak pa izmiči, ja ću sad da dođem". Tako i uradim. No čim uzedoh čabrnjak, odmah osetih neto teko na leđima. Pipnem rukom, nema nita na leđima osim čabrnjaka. Aja,  nosim nekog đavola! Eto, osećam mu noge, opkoračilo me neto; osećam mu i disanje. Čim stigoh kući i dadoh čabrnjak, odmah osetih da mi je lako, da nema nita na meni.
   Ali me jo uz put neto zabole desna plećka. Potuim se strini da me neto boli, odgolim rame te vide, pa mi reče: "Nita, kao neki plik, proći će to!"
   Ali jadno ti "proći će." Uhvati me jaka groznica, te legoh u postelju. Onaj pličić prvo poraste veliki, pa posle provali i otvori se velika rana; zatim rana pomodre.
   Leim ja, nita ne znam za sebe. Kad se jedanput malo razboravih, čujem da neki kalje oko mene. Pitam: "Jesi li ti to strino?" - a ono mi neka baba odgovori: "Ja sam, ja sam Mitre!" "A koja si ti?" - "Ja sam čuma!" "A od kuda ti ovde?" upitah je ja. - "Seća li se kad ti uze na rame onaj čabrnjak? Ja sam bila na čabrnjaku, pa sam s njega presla na tvoja leđa, te si me doneo ovde." "Pa zato me ovako izede, da od Boga nađe?!" "E, pogreka je bila; drugi je bio na redu, a ja sam pogreila. No ne boj se, ja ću da te izlećim."
   Od onda je jo nekoliko puta čuh, kako kaljuća oko mene. I zaista rana poče prvo da me svrbi, pa onda se zasui i otpade.
   Kad osetih da sam dobro ozdraveo, digoh se s postelje, pa izađoh u čariju. No i po ulicama i po čariji sve pusto; svi dućani i sve kuće zatvorene. Po ulicama i po čariji đubre do kolena, jer nema koga da ga čisti. Po čariji nigde nikog, samo negde po đubretu vidim da neki ljudi neto čeprkaju. Počnem i ja da čeprkam i počnem da nalazim neke sitne, a i krupne, srebrne pare. Ove su pare bacali ljudi, da bi čumu oterali od svoje kuće. Čuo sam bio, da koga čuma jedanput bije, pa preboli, vie neće da ga bije. Ja onda zađi po đubretu, te beri pare, beri, i bogme dosta para naberem.
   Čim sa ja malo ozdraveo, udari čuma moju strinu na 7 mesta, no ona prebole, a moga strica samo jedanput udari i umre.
   Ozdravi samo onaj, koga hoće čuma da leči. Koga leči čuma ona s njim govori, kalje oko njega; bolesnik oseća kako mu privija neke meleme i baje mu. Ali bolesnik je ne vidi, ne da mu se. A koga nece da leči, ona neće ni da govori s njim, niti se bavi oko njega.
   Strahota je onda bilo da se pogleda po Sofiji. Sve zatvoreno i pusto. Na dan umre i po 20 i vie dua, koje hrićana, koje Jevreja, Turaka i Cigana. Niti hrićanina opoje pop niti Turčina oda, niti Jevrejina hahambaa. Svaka vera pogodila po nekoliko siromaha, koji su preboleli od čume, pa kad koji umre, oni ga odnesu u groblje i začeprkaju.
   Mnogi bogati ljudi razbegoe se sa svojim porodicama po dalekim selima oko Sofije, u planine. No kad čuma svri po Sofiji, otide i u sela i tamo ih nađe, pa ih i tamo pomlati.
   Tako čuma bi po Sofiji ravno tri godine".
   Čumu (kugu) zamilja narod kao babu, ali je zamilja i kao enu ili devojku. One imaju negde daleko i svoje carstvo. U izvesno doba krenu se enske po svetu da biju ljude, a njihovi muevi ostanu kod kuće, da rade zemlju. One ne biju bez plana, koga stignu, već imaju neke knjige, u koje su zapisani oni, koje će čuma da udari. One nose malo grnence i njime udaraju.
   Značajno je, da je i prost svet uvideo, da se čuma prenosi obično sa stvarima. U ovoj priči preneta je sa čabrnjakom. Poznata mi je druga jedna priča, u kojoj je čuma preneta sa bisazima. To je bilo ovako. U nekom selu napravila deca pred kućom ljuljaku, da se ljuljaju. Kad su pred mrak prestala da se ljuljaju, zaboravila da ljuljaku pokvare. Noću izađe neka ena iz te kuće na polje i vidi na ljuljaci neku visoku devojku. Kose joj raspletene i pale do zemlje. Ona se sama ljuljala na ljuljaci. Mesečina je bila, te se sve lepo moglo videti. Čim je devojka videla enu, da je izala iz kuće, odmah siđe sa ljuljake, pa pređe na prelaz preko plota u komisko dvorite. Domaćin iz te kuće, u koju je otila čuma (jer je ona devojka bila čuma), enio sina, pa poao da zove kuma, koji je bio u drugom selu. Spremi sve to treba, metne u bisage, pa pođe. No i čuma se popne na bisage i on je odnese kumu u drugo selo. Uz put je ovaj čovek osećao da nosi čumu: bilo mu je mnogo teko, a osećao joj je i dah.
 
[Na vrh]
 
 
Amajlija (ajmalila).
 
   - U januaru 1899. god. zavlada među mojim đacima neka rednja, ili kako je ovde seljaci zovu redničina. Mnogi su mi đaci onda bolovali i odsustvovali. Među njima je bio i . S. đak III. raz., sin najbogatijih roditelja u mojoj optini.
   Jednoga jutra po Sv. Savi dovede . u kolu njegov otac K. Kad ostadosmo sami, upitah K. zato mu dete nije dolazilo. "Bio je neto ćefs'z, (1) gospodine!" odgovori on. "Znam, to je valjda od ove rednje!" "Pa i to, gospodine, no ima i drugo neto, reče K. pa nastavi dalje: "e, moj gospodine da nije te bolesti, . bi već izučio kolu; ovo je već peta godina kako ide, (2) ali ga nađe neka a'mčina, (3) pa ga često spopada".
    "A kakva ga je to bolest nala?" upitam ga ja. On me pogleda nekako čudnovato, pa reče: "Pa nala ga ona, (4) da ide u goru i u vodu!"
   Ja sam i pre ovog razgovora znao kako se nas prost svet u ovim krajevima leči od unutranjih bolesti, ali dobih volju, da K. o svemu ispitam i da ga pitanjima dovede dotle, da i sam uvidi kako su nitavne te njihove lekarije. Ali u koliko sam u ovome uspeo, videće se dalje.
   "Pa jesi li . nečim lečio od te bolesti?" upitam ga. "Pre 2 -3 god. oda iz Leskovca napravi mu jednu amajliju, pa mu je uismo u kapu, da je nosi, no jedno veče, kad je legao da spava, zaboravio da turi kapu na glavu," odgovori K.
   "A zar to posle ne valja, kad se jednom skine kapa s glave?' upitah ga vrlo prostoduno, kao da svemu tome i sam verujem.
   "Pa kau da ne valja; gubi onu silinu," odgovori K. pa nastavi dalje: "pa sam opet iao odi u Leskovac, te mi napravi drugu amajliju. "No molim te, gospodine, da u koli ne skida kapu, no tako da sedi pod kapom!"
   "E, to ne moe da bude!" rekoh mu ja. "Svi đaci sede u koli gologlavi, pa mora i . Mnogo je zdravije, da se u sobi sedi bez kape, no pod kapom. Ko sedi u zagrejanoj sobi pod kapom, dobija često glavobolju."
   "Jest, jest!" reče K. ali ja videh, da svemu tome nita ne veruje, jer ovdanji seljaci sem u crkvi, koli i kad dođu pred vlast nigde vie ne skidaju kape. A na posletku, otkuda ja mogu znati bolje od njegovog ode iz Leskovca?!
   "A on neka dri barem kapu u pazuhe (nedrima)," reče K. - "To moe!" odgovorim mu. On se i sa ovom dozvolom zadovolji.
   "A kako vam oda pravi te amajlije; da li neto baje?" upitah ga. On me pogleda nekako nepoverljivo, misleći valjda u sebi: "Ala si ti neko zakeralo, te ispituje ove boanstvene rabote!" pa onda odgovori: "Ne baje nita, no gleda u neke stare knjige, pa posle zapie na jednu harticu i nju uije u jedno parče platna".
   Eto ta volebna hartica, zato to je oda na njoj neto napisao, moe da spase od nevidljivih bolesti: padavice, blesavosti, uroka, mađija i t. d.
   "E, pa lepo, K., kad se . povede da padne, hoće li ga i moe li ga zadrati amajlija da ne padne?" rekoh mu ja. On mi kao malo srdito odgovori: "Pa kau vie neće da dođe takva bolest na onoga koji nosi amajliju." "to, valjda se bolest boji od one hartice u amajliji?!" "Ne znam, učitelju, tako svi ljudi rade pa tako i mi!" odgovori K.
   Posle od prilike mesec dana, spremaju se jednom moji đaci za odmor. Navikao sam ih, da na komandu: "Spremite se za odmor!" svaki metne kapu na klupu preda se, pa sedeći čeka red, i tek kad mu dođe red, uzima kapu i izlazi. Onda primetim, da je i . izneo kapu na klupu. Na polju izazovem . na samo, pa mu reknem: "Zar ti, .,  ne dri kapu u pazuhu, no na klupi?!" "E, prolo je 7 dana, gospodine!" reče ., nasmeja se i ode od mene.
 
   1) Turska reč ćefs'z znači bez ćefa - bolestan. Kad neko nije toliko bolestan, da je pao u postelju, onda se upotrebljava ova reč, da se označi manja bolest.
   2) . je slab đak; ove je godine ponavljao III. razred.
   3) Znači prilepila se neka unutarnja bolest, koja se ne kazuje.
   4) Pod ovom rečju razume se padavica. Prost svet nikad njeno pravo ime ne izgovara.
 
 
Karadić
List za srpski narodni ivot, običaje i predanje
izdaje i uređuje
Tihomir R. orđević
Broj 2.
U Aleksincu, 1903.
God. IV
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com