O vampirima.

 

   - U zimu 1899. g. pojavi se vampir u Mrštanu (sr. leskovački). Uvampirila se neka mlada žena, koja se rodila u Mrstanu, a udala se u Biljanici, preko Morave.

   Dolazila je kući jednog seljaka u Mrštanu, pa mu "popila" 3 ovce; drugom pak tako isto "popila" 3 ovce i izvela volove u dvorište, skinula im oglav (ular) pa ih vodila po dvorištu.

   Tako mi pričaše dva seljaka, koji behu došli k meni.

   "Ama, čini mi se, vampir ne može preko reke da pređe," rekoh im ja.

   "Ovako ne sme da pređu, no kazuju, da se prevozi na buvaljku (pirajku)," odgovoriše oni.

   Kao i obično u ovakim prilikama, tako se i sada razveze govor o vampirima na dugačko i na široko.

   Pr. Ned. seljak iz Mrštana pletijaše onda školski plot, pa poče da priča kako je on video vampira. On se rodio u subotu, a "subotanima" se daje vampir da ga vide.

   "Beše jedna žena još za života džandrljiva i pakosna, ali kad umre, beše pravo čudo! Oči joj iziđoše na vrh glave i u malo ne prskoše. Oteče kao bure. Odmah čim je sahranismo, trećeg jutra ču se da se uvampirila. Odmah počeše po selu da nestaju kokoške.

   Jedanput sedimo mi nasred sela, a ja videh nju, pa je pokazah i drugima, da je vide. Aja, ne vidi je niko, jer sam među njima samo ja bio "subotan". Ona beše onakva ista, kao što beše živa, samo je u licu bila mnogo crvena, kao krv. Iđaše sve pored plotova, a psi ne laju malo no prosto promukoše. Ona drži u ruci štap, pa se samo polako brani. Najedanput se pretvori u svinju. Dugačka, visoka i lepa svinja, a uši joj oko pola metra; jurnu na pse i oni se svi razbegoše. Zatim se uspravi na zadnje noge, pa se opet pretvori u onakvu istu ženu.

   Davila je tako stoku za neko vreme, pa je ispratiše nekud."

   Zatim počne moj otac da priča.

   "Sad ne znam da li ima vampira, ali u mojim mladim godinama ga je bilo.

   "Bio sam od 5 - 6 godina. Čulo se beše, da se povampirio jedan Turčin u Leskovcu. On iđaše sve po turskim kućama i to po bogataškim. Beše zadao veliki strah, tako, da se po 3 -4 porodice skupe u jednu kuću, pa tu prenoće. A on onda zađe od kuće do kuće, pa kad vidi da su prazne, naljuti se, pa pokupi sve sanove, tepsije, kotlove, sve to izvije i izlomi, pa natrpa na jednu gomilu, pa na nju metne i sve haljine, koje po kući nađe i ozgo se upogani.

   Ele, da vam pričam, kako sam ja jedanput video tog istog vampira. Beše leto. Ide stoka na pašu u "Miru". (1) Mi deca igramo se na nasipu. Gledamo u stoku, kad ja na jednoj bivolici vidim vampira. Uzjanuo bivolicu, pa pustio noge, te mu se vuku po zemlji, a drži se za vrat bivoličin. Sav rutav i go, samo preko glave vezao belu čalmu. Bivolica sirota jedva ide, sva se oznojila od umora, jer uz vampira idu i oni prokleti (đavoli), pa je mnogo težak.

   Mustafa Ali-pašin sin, otišao u džamiju, da klanja. Taman oprao ruke, dok mu nešto odmah metnulo na ruke peškir. Počeo on da se po svome zakonu moli Bogu, a ono nešto iza njega mrmlja. Odmah je poznao da je to vampirov glas.

   Kad već videše Turci, da se vampir mnogo osilio i da ih ne ostavlja na miru, počeše da govore vampiroviću (2) te da ga ubije i da ih kurtališe ove bede. Beše vampirović neki Asan Gušlja. Obećavali su mu mnogo para, ali on ne htede odmah to da učini. Sigurno je hteo da im što više para izmami.

   Vampir je često išao jednoj udovici, te s njome ašikovao. Jedanput ga vampirović spazi na njenom tavanu, kako ide po gredama, pa napuni pušku parčadma od čelika (jer olovo vampiru ništa ne može nahuditi), pa počne da ga nišani, ali ga je vampir mnogo varao. "Taman, kaže, hoću da ispalim, ali on vrdne u  stranu, ili odskoči u vis." Kad ga je dobro nanišanio, pukne puška, nešto zavreči kao jare i skljoka se na zemlju - sama krv, kao pihtije; ničega drugog nije bilo, niti pak kože ni kostiju.

   Vampirović odmah pokupi onu krv u jednu tepsiju, pa pođe po kućama, da traži bakšiš, a ono mesto, gde je bila krv dobro ispraše". (3)

   - Zatim poče moj otac da priča drugu priču o vampirima.

   "Moja je majka iz Lebana i pričala mi je ovu priču: Kad sam ja bila dete od 7 - 8 godina, beše u našem selu jedan starac, Petko. Tako opakog i poganog starca nije bilo u celoj Jablanici. Zato su ga svi zvali Petkutin.

   Kad umre Petkutin, ču se da se uvampirio i da se javljao u svojoj kući. Vampir se prvo javi svojima, pa što mu oni narede, to radi. Neki mu narede da ide u goru, i on ide, i tamo ga udave vuci. Neki mu kažu, da ide po selu i da davi krupnu stoku; drugi mu kažu da davi živinu. Ima bezdušnih ljudi, pa mu kažu da davi ljude, neki pak decu. Neki mu kažu da po selu rastače koševe s kukuruzom i ambare sa žitom. I on radi sve, što mu se od kuće naredi.

   Petkutinu su kod kuće naredili da davi živinu i on je davio.

   Jedanput pred mrak pasemo mi čobani goveda pored groblja, a jedna krava ode u groblje. Ja sam bila od svih najmlađa, pa nisam ništa znala, a svi su ostali znali da se Petkutin uvampirio i da se tada nalazio na groblju. Beše subota, a u taj dan vampir ne izlazi iz groblja. Zato mene poslaše, da idem u groblje i da vratim kravu. I ja ih poslušah. Kad odem tamo, vidim kravu, došla do jednog groba pa stala i riče. Dođem i ja bliže i videh kod groba jedno kučence crno kao katran, rutavo i nakostrešilo se. Priđem još bliže k njemu, a ono pobeže u grob. Gledam ja, rupa kroz koju uđe u grob, tesna tako, da bi jedva mogao i miš ući, a ono kodža veliko pa uđe. Začudim se, pa pođem da vidim šta je to. Navirih i zagledah u onu rupu, kad ono isto kučence iskezi zube, poče da reži, pa pođe na mene. U taj mah ja se onesvestih i padoh. Ona druga deca to videla i setila se šta je, pa otrčala i kazala mojima kod kuće, da me je Petkutin udavio. Dotrče moji, uzmu me u ruke i odnesu kući. Odmah me uhvati groznica i odležim u postelji tri meseca.

   Petkutin je još neko vreme činio štetu po selu. Kad se ljudima to već dosadilo, skupe se oni stariji, pa odu Petkutinovoj kući. Odmah priprete Petkutinovoj babi i ostaloj čeljadi da će zlo proći, ako ne kažu da li se istina Petkutin uvampirio. I oni to priznaju. Onda kažu Petkutinovoj ženi, da u veče, pre no što dođe Petkutin, metne o verige jedan bakrač pun vode, pred kuću do vrata da metne malo češljike (poljski čkalj) i sekiru, pa da zovne nekoliko devojaka iz sela na sedenjku.

   Petkana (tako je bilo ime ženi) sve tako učini. Kad u veče dođe Petkutin, odmah vide pred kućom češljiku i sekiru, vrata od kuće otvorena, na vatri bakrač, a u kući puno devojaka. Pođe unutra, pa se opet vrati. Tada poče da moli ženu: "Petkano, uzmi češljiku odavde, skini karadžu (bakrač) s vatre, i isprati te devojke, te da uđem!" A ona mu govori: "Hajd', hajd', uđi, neće ti oni ništa!" "Ne smem, ne smem od njih!" Opet se Petkutin onako isto moli, ali i Petkana mu onako isto odgovara. Kad vide Petkutin da ne može ući, ode od kuće. Uz put reče Petkani: "J...... ti majku, ako te samo dobavim do ruke!"

   No ljudi su već gledali, kako će da se kurtališu ovog vampira. Uzmu od Petkane Petkutinovu čarapu; napune je zemljom sa Petkutinova groba, pa je onda uzmu dva najjača mlada čoveka i ponesu. Za njima pođu svi ljudi iz Lebana sa kosama u rukama. Ne prođu ni 2 -3 koraka od groba a pođe za njima nekakva sila kao vetar i hoće da ih obori, pa počne da im otvara ruke i otima čarapu. Ljudi pak počnu kosama da brane onu dvojicu. Jedva dođu do nekog bunara kraj puta i bace u bunar čarapu. Odmah nešto zavreči kao jare i skoči u bunar. Ljudi odmah kamenjem i zemljom zatrpaju bunar.

   Petkutin više nije dolazio u selo."

   "Hvala Bogu, da li se još neka vera (narod) uvampiruje ili samo Turci i mi?" upita V.

   "Uvampiruju se i Cigani, samo se Jevreji ne vampire, reče moj otac. Jevreji su čisti ljudi  (misli se na polno sparivanje), a svi drugi, koji ne paze na to, povampiruju se. No najviše se vampire Turci. Svaki Turčin mora ili da se uvampiri, ili da se pretvori u svinju. Svaki pravi Turčin mora da se pretvori u svinju, a poturčenjak da se uvampiri.

   Zato kad umre Turčin, oni ga ne drže mrtvog na zemlji 24 sata, no odmah nose, da ga sahrane. Pa opet se još uz put ili povampiri, ili se pretvori u svinju. Ako se povampiri, on počne da se prevrće po sanduku i da huče. Zato Turci pri sprovodu ne idu blizu za sandukom no idu samo oni koji ga nose i hodža, a ostali idu daleko od sanduka. Uz put mu hodža govori: "korkma, korkma!" (ne boj se, ne boj se!). Kad mrtvaca odnesu na groblje, brzo ga začeprkaju, pa se odmah svi razbegnu, a samo ostane hodža, da ga slobodi. U grobu ga, tako pričaju ljudi, muči sveti Ilija. On ga maljem tuče u glavu i od svakog udara otera ga u zemlju po jednu stopu. Zbog toga je on u grobu mnogo nemiran, a hodža mu samo govori: "Korkma, korkma" i čita mu.

   Ako se pak pretvori u svinju, on odmah duhne i izađe iz sanduka, pobegne u šumu i tamo postane divlja svinja, pa živi dotle, dokle ga koja divlja zverka ne udavi, ili ga ko ne ubije.

   Moj ujak mi je pričao, da se jedanput krenula hajka na kurjake. Jedni opkoliše šumu, a drugi počeše da teraju kurjake. Uznemiri se sva šumska životinja, dok eto ti pravo na njih jedan krupan, divlji vepar. Opalim ja iz puške i pogodim ga baš u slabine; aja, ne mari ništa. Opališe još dvojica i on posrnu da padne, pa progovori kao čovek: "Uh, ala me pojedoste!" i skljoka se. Otidosmo brzo da vidimo šta je to a ono vepar, krupan, debeo, možda je bio težak preko 200 oka. Razgledasmo ga dobro, pravi, istinski vepar! Ali, gle, šta je ovo?! Prsten na domalom prstu desne prednje noge! Odmah se setismo da je to neki Turčin, pa prsten bacimo u jedan bunar, a vepar ostane u šumi."

   - Pravi Hrišćanin neće nikad da se uvampiri. Samo onaj, koji je imao mešavinu (polnu) sa drugom verom, kome se skinulo miro zbog toga, on će se uvampiriti. Uvampiriće se i onaj, koji je za života činio zla. Onaj, koji će se uvampiriti, poznaje se dok još mrtav na zemlji leži. On je onda naduven, strašan, sa poluotvorenim očima. Takvog mrtvaca, da se ne bi uvampirio probodu u trbuh velikim ekserom.

   Još mi valja napomenuti, da narod misli, da se u svakom groblju ne uvampiravaju mrtvaci. Najviše, kažu, bilo je vampira u stopanjskom groblju (selo Stopanje, blizu Leskovca).

 

   1) Mira je veliko leskovačko polje, na putu idući za Niš.

   2) Vampiri provode i blud sa ženama (obično udovicama) od ovoga sveta. Dete, koje se iz te njihove ljubavi rodi, zove se vampirović. Vampirović vidi vampira, razgovara se s njim i može da ga ubije.

   3) U "Karadžiću" za 1901. god. na str. 92. - 93. opisano je slično ubijanje vampira u selu Domorovcu u Gnjilanskoj kazi samo što je ovde Vampirović uhvaćen u prevari. Turci tako isto veruju da kad sa vampirom rodi žena, takvo dete vidi vampira, pa kad odraste goni ga i satire. Takvo dete zove se turski Vampirdži. U "Godišnjici" Čupićevoj knj. XXI. na str. 237. - 238. opisao je urednik "Karadžića" jedan slučaj kako je Vampirdži utamanio jednog vampira u Skoplju pre jedno 15 godina. Isto je takvo verovanje i u Cigana, koji Vampirovića zovu turskom reči vampir-ogli (vampirov sin). Vidi članak "Običaji u Cigana Kralj. Srbije" u Godišnjici Čupićevoj knj. XXII, str. 260.) - (Uredn.).

 

[Na vrh]

 

 

Čuma (Kuga).

 

   - Ovako je pričao moj ded mome ocu, a otac meni:

   "Moja je strina iz Vranja. Otac mi je umro kad mi je bilo 5 - 6 god. Kuća nam je bila bogata i zadružna. Ali čim moj otac umre, stričevi se izdeliše i odseliše iz Vranja. Neki odoše u leskovački, a neki  u vlasotinački kraj, a jedan moj stric ode čak u Sofiju. Ovaj stric nije imao dece, a ja opet ostao bez oca i majke, te me on usini i odvede u Sofiju. U Sofiji je moj stric držao veliku bakalsku radnju. Kad ja malo porastoh, pomagao sam mu u radnji.

   U to je vreme bila strašna čuma po Sofiji, a možda i po drugim mestima.

   Jednom me pošlje stric, da zovnem kantardžiju, da nam nešto izmeri. Odem ja i nađem kantardžiju, a on mi reče: "Uzmi taj čabrnjak pa izmiči, ja ću sad da dođem". Tako i uradim. No čim uzedoh čabrnjak, odmah osetih nešto teško na leđima. Pipnem rukom, nema ništa na leđima osim čabrnjaka. Aja,  nosim nekog đavola! Eto, osećam mu noge, opkoračilo me nešto; osećam mu i disanje. Čim stigoh kući i dadoh čabrnjak, odmah osetih da mi je lako, da nema ništa na meni.

   Ali me još uz put nešto zabole desna plećka. Potužim se strini da me nešto boli, odgolim rame te vide, pa mi reče: "Ništa, kao neki plik, proći će to!"

   Ali jadno ti "proći će." Uhvati me jaka groznica, te legoh u postelju. Onaj pličić prvo poraste veliki, pa posle provali i otvori se velika rana; zatim rana pomodre.

   Ležim ja, ništa ne znam za sebe. Kad se jedanput malo razboravih, čujem da neki kašlje oko mene. Pitam: "Jesi li ti to strino?" - a ono mi neka baba odgovori: "Ja sam, ja sam Mitre!" "A koja si ti?" - "Ja sam čuma!" "A od kuda ti ovde?" upitah je ja. - "Sećaš li se kad ti uze na rame onaj čabrnjak? Ja sam bila na čabrnjaku, pa sam s njega presla na tvoja leđa, te si me doneo ovde." "Pa zašto me ovako izede, da od Boga nađeš?!" "E, pogreška je bila; drugi je bio na redu, a ja sam pogrešila. No ne boj se, ja ću da te izlećim."

   Od onda je još nekoliko puta čuh, kako kašljuća oko mene. I zaista rana poče prvo da me svrbi, pa onda se zasuši i otpade.

   Kad osetih da sam dobro ozdraveo, digoh se s postelje, pa izađoh u čaršiju. No i po ulicama i po čaršiji sve pusto; svi dućani i sve kuće zatvorene. Po ulicama i po čaršiji đubre do kolena, jer nema koga da ga čisti. Po čaršiji nigde nikog, samo negde po đubretu vidim da neki ljudi nešto čeprkaju. Počnem i ja da čeprkam i počnem da nalazim neke sitne, a i krupne, srebrne pare. Ove su pare bacali ljudi, da bi čumu oterali od svoje kuće. Čuo sam bio, da koga čuma jedanput bije, pa preboli, više neće da ga bije. Ja onda zađi po đubretu, te beri pare, beri, i bogme dosta para naberem.

   Čim sa ja malo ozdraveo, udari čuma moju strinu na 7 mesta, no ona prebole, a moga strica samo jedanput udari i umre.

   Ozdravi samo onaj, koga hoće čuma da leči. Koga leči čuma ona s njim govori, kašlje oko njega; bolesnik oseća kako mu privija neke meleme i baje mu. Ali bolesnik je ne vidi, ne da mu se. A koga nece da leči, ona neće ni da govori s njim, niti se bavi oko njega.

   Strahota je onda bilo da se pogleda po Sofiji. Sve zatvoreno i pusto. Na dan umre i po 20 i više duša, koje hrišćana, koje Jevreja, Turaka i Cigana. Niti hrišćanina opoje pop niti Turčina odža, niti Jevrejina hahambaša. Svaka vera pogodila po nekoliko siromaha, koji su preboleli od čume, pa kad koji umre, oni ga odnesu u groblje i začeprkaju.

   Mnogi bogati ljudi razbegoše se sa svojim porodicama po dalekim selima oko Sofije, u planine. No kad čuma svrši po Sofiji, otide i u sela i tamo ih nađe, pa ih i tamo pomlati.

   Tako čuma bi po Sofiji ravno tri godine".

   Čumu (kugu) zamišlja narod kao babu, ali je zamišlja i kao ženu ili devojku. One imaju negde daleko i svoje carstvo. U izvesno doba krenu se ženske po svetu da biju ljude, a njihovi muževi ostanu kod kuće, da rade zemlju. One ne biju bez plana, koga stignu, već imaju neke knjige, u koje su zapisani oni, koje će čuma da udari. One nose malo grnence i njime udaraju.

   Značajno je, da je i prost svet uvideo, da se čuma prenosi obično sa stvarima. U ovoj priči preneta je sa čabrnjakom. Poznata mi je druga jedna priča, u kojoj je čuma preneta sa bisazima. To je bilo ovako. U nekom selu napravila deca pred kućom ljuljašku, da se ljuljaju. Kad su pred mrak prestala da se ljuljaju, zaboravila da ljuljašku pokvare. Noću izađe neka žena iz te kuće na polje i vidi na ljuljašci neku visoku devojku. Kose joj raspletene i pale do zemlje. Ona se sama ljuljala na ljuljašci. Mesečina je bila, te se sve lepo moglo videti. Čim je devojka videla ženu, da je izašla iz kuće, odmah siđe sa ljuljaške, pa pređe na prelaz preko plota u komšisko dvorište. Domaćin iz te kuće, u koju je otišla čuma (jer je ona devojka bila čuma), ženio sina, pa pošao da zove kuma, koji je bio u drugom selu. Spremi sve što treba, metne u bisage, pa pođe. No i čuma se popne na bisage i on je odnese kumu u drugo selo. Uz put je ovaj čovek osećao da nosi čumu: bilo mu je mnogo teško, a osećao joj je i dah.

 

[Na vrh]

 

 

Amajlija (ajmalila).

 

   - U januaru 1899. god. zavlada među mojim đacima neka rednja, ili kako je ovde seljaci zovu redničina. Mnogi su mi đaci onda bolovali i odsustvovali. Među njima je bio i Ð. S. đak III. raz., sin najbogatijih roditelja u mojoj opštini.

   Jednoga jutra po Sv. Savi dovede Ð. u školu njegov otac K. Kad ostadosmo sami, upitah K. zašto mu dete nije dolazilo. "Bio je nešto ćefs'z, (1) gospodine!" odgovori on. "Znam, to je valjda od ove rednje!" "Pa i to, gospodine, no ima i drugo nešto, reče K. pa nastavi dalje: "e, moj gospodine da nije te bolesti, Ð. bi već izučio školu; ovo je već peta godina kako ide, (2) ali ga nađe neka aš'mčina, (3) pa ga često spopada".

    "A kakva ga je to bolest našla?" upitam ga ja. On me pogleda nekako čudnovato, pa reče: "Pa našla ga ona, (4) da ide u goru i u vodu!"

   Ja sam i pre ovog razgovora znao kako se nas prost svet u ovim krajevima leči od unutrašnjih bolesti, ali dobih volju, da K. o svemu ispitam i da ga pitanjima dovede dotle, da i sam uvidi kako su ništavne te njihove lekarije. Ali u koliko sam u ovome uspeo, videće se dalje.

   "Pa jesi li Ð. nečim lečio od te bolesti?" upitam ga. "Pre 2 -3 god. odža iz Leskovca napravi mu jednu amajliju, pa mu je ušismo u kapu, da je nosi, no jedno veče, kad je legao da spava, zaboravio da turi kapu na glavu," odgovori K.

   "A zar to posle ne valja, kad se jednom skine kapa s glave?' upitah ga vrlo prostodušno, kao da svemu tome i sam verujem.

   "Pa kažu da ne valja; gubi onu silinu," odgovori K. pa nastavi dalje: "pa sam opet išao odži u Leskovac, te mi napravi drugu amajliju. "No molim te, gospodine, da u školi ne skida kapu, no tako da sedi pod kapom!"

   "E, to ne može da bude!" rekoh mu ja. "Svi đaci sede u školi gologlavi, pa mora i Ð. Mnogo je zdravije, da se u sobi sedi bez kape, no pod kapom. Ko sedi u zagrejanoj sobi pod kapom, dobija često glavobolju."

   "Jest, jest!" reče K. ali ja videh, da svemu tome ništa ne veruje, jer ovdašnji seljaci sem u crkvi, školi i kad dođu pred vlast nigde više ne skidaju kape. A na posletku, otkuda ja mogu znati bolje od njegovog odže iz Leskovca?!

   "A on neka drži barem kapu u pazuhe (nedrima)," reče K. - "To može!" odgovorim mu. On se i sa ovom dozvolom zadovolji.

   "A kako vam odža pravi te amajlije; da li nešto baje?" upitah ga. On me pogleda nekako nepoverljivo, misleći valjda u sebi: "Ala si ti neko zakeralo, te ispituješ ove božanstvene rabote!" pa onda odgovori: "Ne baje ništa, no gleda u neke stare knjige, pa posle zapiše na jednu harticu i nju ušije u jedno parče platna".

   Eto ta volšebna hartica, zato što je odža na njoj nešto napisao, može da spase od nevidljivih bolesti: padavice, blesavosti, uroka, mađija i t. d.

   "E, pa lepo, K., kad se Ð. povede da padne, hoće li ga i može li ga zadržati amajlija da ne padne?" rekoh mu ja. On mi kao malo srdito odgovori: "Pa kažu više neće da dođe takva bolest na onoga koji nosi amajliju." "Što, valjda se bolest boji od one hartice u amajliji?!" "Ne znam, učitelju, tako svi ljudi rade pa tako i mi!" odgovori K.

   Posle od prilike mesec dana, spremaju se jednom moji đaci za odmor. Navikao sam ih, da na komandu: "Spremite se za odmor!" svaki metne kapu na klupu preda se, pa sedeći čeka red, i tek kad mu dođe red, uzima kapu i izlazi. Onda primetim, da je i Ð. izneo kapu na klupu. Na polju izazovem Ð. na samo, pa mu reknem: "Zar ti, Ð.,  ne držiš kapu u pazuhu, no na klupi?!" "E, prošlo je 7 dana, gospodine!" reče Ð., nasmeja se i ode od mene.

 

   1) Turska reč ćefs'z znači bez ćefa - bolestan. Kad neko nije toliko bolestan, da je pao u postelju, onda se upotrebljava ova reč, da se označi manja bolest.

   2) Ð. je slab đak; ove je godine ponavljao III. razred.

   3) Znači prilepila se neka unutarnja bolest, koja se ne kazuje.

   4) Pod ovom rečju razume se padavica. Prost svet nikad njeno pravo ime ne izgovara.