K O D   K I C O A

 
Borisav Stanković
 
JOVČA
 
I
 
   Kuća mu je bila nakraj mahale i opkoljena visokim zidovima; od nje se video samo irok, ugnut krov i vrhovi od drveća oko nje. Njena velika, dvokrilna na svod kapija otvarala se samo kad se ulazilo i izlazilo. Retko je ona kao druge zjapila celog dana otvorena, već je uvek bila zatvorena, i to nekako teko, kao zamandaljena. Jedino, u jesen, stajala bi ona otvorena kada bi čivčije dovlačile berićet sa čuvluka. A on je čivluke imao mnoge. Pored toga i trgovao je. Vodio je trgovinu ruama po Turskoj. I to uveliko. Po godinama bi probavio trgujući, kući je retko dolazio. A i kad dođe, on kao neki gost. Tada cela kuća samo njega mora da gleda, nastojava mu i dvori ga. I pre njega, dok on ne bi bio gotov, dok njega ne uslue, udvore, niko ne bi smeo to drugo da počinje, radi. Tako, izjutra, ni sluga ne bi smeo iz kuće da iziđe dok on ne bi ustao, obukao se, i tek kad on, prvi, iziđe iz kuće, onda su smeli drugi.
   A čim on iziđe, kroči u čariju, unapred se zna gde će i na koji kamen da stupne, tako je iao polako i ozbiljno.
   Bee pun, plav, jak, i sa irokim, kao u neke ene, gojnim prsima. U čohanim čakirama, utegnut svilenim pojasima, sa uvek zapaljenom cigarom, iao je on onako ozbiljno, pognuto, ne gledajući ni u koga, već samo preda se i jednako pueći cigaru, duboko nekako zamiljeno. Mada je bio uvek utegnut, u čisto, novo obučen, ipak dolamu nikad nije nosio obučenu, već samo ovla, onako preko ramena prebačenu i oko vrata je uvek bio raskopčan, kao razdrljen, te mu se belela čista koulja i pomaljala njegova kosmata, krupna prsa sa jakim mu vratom.
   Takav je bio otkako ga pamte. Ozbiljan, odvojen i nekako zamiljen, kao unesen u sebe. Ne samo njegovi u kući, već i po mahalama i varoi bojali su ga se. ene su ga čak i mrzele.
   - "Turčin!" - gunđale bi one kad bi videle gde im se on onako natmureno, a čist, u novo obučen, jo sve i zdrav, pribliava. Ali bi opet one skočile i ustale mu na noge kad bi pored njih proao, ne gledajući ih, niti otpozdravljajući.
   I zaista, iveo je on čudno. Pored ostaloga, triput se i enio. Ali se uvek razvenčavao. Nijedna nije mu bila dobra, kao da se od svake brzo zasićivao i razvodio. Nije alio ni novaca, ni imanja, samo to pre da se odvoji. Makar i protiv zakona. Silom bi je oterao. Bio je uvek usamljen, nekako odvojen. Mada je imao toliku rodbinu, niti je kome odlazio, niti mu je opet ko smeo da dođe. Za komije kao da nije znao ni koji su mu. I u kući je bio takav. Imao je sve svoje, odvojeno, za sebe, u koje niko, ni ena mu, za ivu glavu, nije smeo da dirne. Svoje vino, naročitu rakiju, sahane, posuđe za jelo... sve svoje, kojim se samo on sluio i koje se samo za njega u kući upotrebljavalo. U sobi, u kojoj je on spavao, makar kod kuće godinu dana ne bio, u njoj niko ne bi smeo da sedi, a kamoli jo i spava. A opet, nikako da mu se ugodi, potpuno zadovolji. Uvek poneto nije bilo dobro. Bilo haljine da mu nisu lepe, dobro skrojene, bilo postelja mu nije dobro nametena, te san mu se razbije, bilo u jelu. Naročito s tim jelom bio je nezadovoljan. Ako nije dobro, ukusno, baca ga; ako je dobro, suvie mnogo jede. U kući čitav događaj je bio ako on ne bi za to zamerio, izgrdio enu ili ma koga, već na miru prolo. Bee bogat, silan, kao da nikoga nije gledao, niti mario ta će se za nj bilo u čariji, međ trgovcima, bilo u rodbini reći. A jo manje pak da je ko smeo njemu samom ta u oči da kae, primeti. Tome nita ne bi rekao, samo bi ga nekako prezrivo, silno gledao, gledao, i onda bi se okrenuo i otiao. I taj posle nikad vie u ivotu ne bi smeo na oči da mu iziđe, a kamoli priblii.
   Često bi, i to kad je pijan, govorio:
   - Gospodara nemam. Za sebe, ja sam gospodar. Od nikoga nita ne traim, a daću.
   I davao je. Koliko je njih on udavao, enio! O svom troku svadbe im činio. Pa i njima je retko iao. A kad bi mu se koji veoma blizak rod enio, te je morao da ide, opet bi sam. Ukućani bi otili pre njega. Po sluzi bi se poslali darovi, a i njegovo piće, vino, jer on će čak i na svadbi svoje da pije. A Jovča bi, tek kad gosti već počnu da sedaju za sofru, dolazio. Sviračima bi ga dočekivali, odmah do starojka davali bi mu mesta, ali bi on opet onako ozbiljno i usamljeno sedao i ostajao samo dok traje večera, a posle, poto bogato sve obdari: devojku, mladoenju, svirače, ačiku... odlazio bi ostavljajući svoje, da i posle njega i dalje na svadbi ostanu.
   A kad bi, to je veoma retko, i on zaseo, zapio se, onda se već znalo njegovo. Zna se da bar svirači samo njemu, ni starojku, nikom vie, moraju da sviraju i pevaju. I to sve pesme: od rođenja, mladosti, aikovanja, venčanja, sve bez prekida kao jednu pesmu da otpevaju... I tek onda bi on, prekrtenih nogu, zavrnutih rukava i naslonjen počeo da pije, i to mnogo, halapljivo, i terao bi svirače da mu pevaju, igraju. Ali retko da mu tad oni sasvim ugode. Uzalud bi sve svirače iz varoi dovodio, ali niko da mu otpeva i odsvira to to on trai. Po neki put, u nekom glasu, otrgnutom zvuku, kao da naiđe na to:
   - A! de to!
   I nita vie ne da do samo to. Cigani, iznenađeni, ba to prekinu i pitaju:
   - ta, gazdo?
   - Ah! - počne on da besni, bije Cigane i goni da ponovo to sviraju. Ali oni nikad vie da to pogode.
   ena mu, kad vidi da on počinje već to da trai, bei i trči kući. Zna da će on sada nju. Da će doći kući, da će je zatvoriti u sobu, dovući jatagane, pitolje, poređati ih ispred sebe, pa da će nju nagnati da se svuče i da mu tako, podalje od njega, peva, peva... A on cele noći da pije i puca iz puaka. Da je čas uzima, meće na krilo, kiti i, sav raspasan, razdrljen, gotovo krvav od neke siline, peva besno, ali nekako tuno, čenjivo kao za nekim nikad neostvarenim snom... Pa bi se i toga brzo zasitio, i opet bi dizao se i opet sa sviračima, čitavom halabukom odlazio, ređao mehane, iao čak u čivluk, vraćao se, opet tamo iao, opet se vraćao... i tako do zore lutao jednako pevajući to, kao traeći tu momu, ta li...
   A posle toga odmah bi otputovao. Ili, ako bi ostao, on bi, kao neko kajanje, stid, tada bivao jo povučeniji, osorniji i suroviji.
   Tada, mada mu bee već pedeset godina, već oronuo, odebljao, lice mu počelo da se brazda, opada, podvaljak počeo mlitavo da visi... bio je već najstarijeg sina oenio, od njega i unuka dobio... ipak, umalo to se i sa ovom trećom enom ne razvede.
   Ali ona, na sreću svoju, kao poslednje dete, rodi mu kćer, Nacu, koju Jovča kao nekim čudom zavole.
   Otada on poče čeće kod kuće da ostaje. Istina jo onako prek, surov, ali ipak nije vie beao od kuće, dugo na putu ostajao. Pa i kad je bio na trgovini, po Turskoj, on je otuda kupovao darove: basme, svile i slao toj kćeri, Naci. Pa pored nje slao je čak i svojoj eni, snasi. Uopte, otada, prema svima on postade drukčiji, nekako meki, blai. I to sve radi Nace, kao bojeći se da od onakvog njegovog pređanjeg ponaanja to  njoj ne bude. Svi su se čudili. A naročito kad Naca poraste i poče da se razvija i prolepava. Jovča vie nije davao niko da ga slui sem nje. Ona ga je dvorila, brinula se o njemu, gotovila mu jelo i začudo sad tako ukusno da se Jovča nije tuio, a jo manje vraćao jelo, bacao ga, kao to je pre činio i najvie zbog njega, kako govorae, i razvodio sa enama... Naca bi ga dočekivala na kapiji, ispraćala čisteći ga usput. Koliko puta njegovi su se iznenađivali i gotovo uplaili kad bi ga videli gde se noću die i odlazi u ensku sobu, kod Nace. I tamo, nagnut nad njom, ostajao je on čuvajući je i gledajući kako ona spava, die.
   A Naca je uvek mirno, tiho spavala i, to kau, u snu rasla. Jovča dugo ne bi se odvajao od nje, kao da je u onim njenim od zdravlja toplim obrazima i u oroenim joj usnicama od disanja on neto nalazio, kao da ga je valjda podsećalo na neto to je on uzalud toliko dugo traio. I zato bi se s mukom, jedva, jedva odvajao od nje.
   Koliko puta ga je tako i zora zaticala nad Nacom, gledajući je,unoseći se u nju i brino posmatrajući da joj to nije rđavo.
   - Da ne trai togod? - pitala bi ga ena uplaena već tolikim njegovim gledanjem.
   On bi se tada trzao, odvajao i pokretima enu umirivao da se ne bi Naca probudila.
   - Nita, nita. Lezi tam' i ćuti. Dođoh da vidim da je to ne boli.
   Ali Nacu nije nita bolelo. Ona je zdrava, od svih čuvana, najvie od njega, rasla i razvijala se u krasan, redak cvet. Prolepa se ona kao nijedna. Njena vita snaga ne toliko jaka, krupna, koliko puna; njeno lice, ne toliko belo koliko čisto i rujno; sa očima krupnim, crnim i duboko, duboko toplim... Ali to najvie kod nje bee, to bee ona blagota i pitomina ne samo lica joj, već cele njene snage. Kad prođe, zamirie.
   I Jovča, ljut, besan, to je unapred znao da neće biti toga koji će moći to da oseti, uvidi toliku lepotu... da bude dostojan njegove Nace, odvoji je, kao ogradi od sveta.
   Nikad ona, kao ostale devojke, nije smela s njima na kapiju ili na svadbe, slave, veselja, gde bi mogli da je vide mukarci. Jedino, vodio je na sabor u Sveti Pantalej, kome je sveću bila zavetovana radi zdravlja. Pa i tamo, samo da ne bi, kad je mnogo sveta bilo, sa jo kojom porodicom u jednoj sobi sedeo, on je, u prilog manastiru, svoju, naročitu sobu sazidao. I tad, Naci bi bila sva provodnja, sabor, to bi sama u sobi, nakićena, sva u dukatima, gledala kroz prozor dole, u sabor, ora, veselje...
   Uzalud toliki prosioci. Dolazili su prvi, čuveni. Ali je Jovča sve odbijao. I bez ikakva snebivanja to su neki od njega bili i bogatiji i čuveniji, čak i sa nekom nasladom odgovarao im je:
   - Za mene nema zeta!
   I ne jednu, dve, tri, već deset godina je tako odbijao. Naca je cvetala, gorela. Bee joj već i dvadeset i pet godina, to se retko pamti da je koja druga toliko devovala. Svi se prosioci već odbie, ali tako da odmah opet je prose.
   Uzalud su mu svi govorili, molili ga: da ne radi to niko ne radi, da udaje kćer dok je za udaju... Ispočetka on se izgovarao:
   - Ima kad!
   A posle, besno i jasno sve je odbijao:
   - Ne dam!
   I otada svakoga koga je video da mu za to, za provodadiluk dolazi, predusretao je:
   - Ako si za drugo doao, dobro! - govorio je on, a već besan. - Sedi, da pijemo, veselimo se. A ako si za to doao, eno ti! - I vrata bi mu pokazivao. - Ja sam gospodar! Često je puta govorio u sebi: Ja imam svoje čedo, ja sam hranio, čuvao, i ne dam!...
   I bojeći se da mu Nacu kao ne ukradu, zavedu za nekoga, jo stroije, čisto zatvorenu je drao. A sve joj je donosio. to god je mislio da ona hoće, da joj se dopada, sve joj je kupovao, dovlačio. Odelo vrh odela pravio. Nize dukata već nije imala gde vie da meće. Čak joj je najbolje svirače, čočeke koji bi doli u varo, dovodio da joj sviraju i pevaju pesme, vesele je.
   - Naco, sine, da ne zaeli za to! - razdragano je on uzvikivao gledajući kako Cigani pred njom ponizno sviraju i pevaju.
   A Naca uvek se pred njim činila kao da se raduje. Ali se je videlo kako je ba te svirke i pesme jo vie rastuuju i teko joj padaju.
   I zaista, po licu joj se poznavalo kako joj je teko. Počela bee da se sui, kao kopni, vene, od neke da li vatre? da li dugog čekanja?... Ali Jovča to nita nije video. I kad mu se ena, bojeći se da joj Naca tako i ne umre, usudi da ga i ona opomene, on se zgranu. Jedva su je oteli od njega. Ali otada ni ona, ni snaha, ni sin, niko nije smeo k njoj, Naci. Otera ih. Spavali su dole, u kući. Tamo su oni za sebe, kao druga kuća i gotovili, jeli. A gore, u odaji, kod Nace, samo je on bio...
   Jednog dana dođe mu tast, stari hadija. Čak i on se die i dođe mu na noge da ga moli.
   Hadija dođe, sede, i, posle pozdrava, okolieći, poče o tome. Jovča htede i njega, ne gledajući to mu je tast, kao druge oterati, ali hadijin onaj starački, već beo pogled kojim ga on gledae nekako čudno, sumnjivo, Jovču zadra. On pocrvene. Odjednom se seti zato ga on tako gleda. Pomisao da ga oni tako svi zato gledaju to se boje, sumnjaju da on, otac, s Nacom nema moda kakva rđava posla, pa zato je i ne udaje... To ga zadra da i sa hadijom mu ne učini kao s drugim, već da, diući teko od straha, ureći se da to pre tu sumnju otkloni, uvede tasta u sobu, posadi ga i gledajući mu pravo silno u oči, počne:
   - Hadijo! (Tastom ga nikad nije zvao). Zna, čovek ceo vek edan trai neto. Ne nađe. Pa... digne ruke, pregori. Ali, edan, bar hlad da nađe. Ni to nema. Sam on uzme, posadi drvce, čuva, pazi da ono poraste, te bar tu, ako ne eđ da ugasi, a ono hlad da nađe... Drvce poraste, zazeleni, zahladi... ali oko njega nigde bor, topola, sve sučke... E sad, biva li da to drvce osečem, dam, veem ga za sučku... biva li? Kai de!... - poče Jovča besno i u hadiju da se unosi, gledajući ga iroko, očajno, upinjući se da ga ovaj razume.
   Hadija, ustupajući kao pod nekim teretom, saginjući ramenima, dizao bi se i odlazio.
   - Jovčo, sinko! Ne razbiram ta govori, ali znam, osećam... Radi ta zna.
   I ostavljao bi Jovču da dalje čuva, dri Nacu. Ne da nikome kod nje, sve bojeći se da je ne zavedu. Samo je on kod nje ulazio, donoseći joj to god je htela. Ali Naca je sve vie i vie malaksavala. Koliko bi puta Jovča zaticao je unezverenu, okupanu u znoju i kao ubijenu. Jedva bi mu se ona na noge digla kad bi on kod nje uao.
   - ta ti je? - trgao bi se i zastao Jovča brino gledajući je.
   - Nita, tate...
   - Da ti nije teko?
   - Nita mi nije! - odgovarala bi mu ona ponizno, stidljivo ali toliko ubijeno i bolno da je Jovča tad se vraćao, ostavljao je, osećajući u tom njenom bolu neki veliki, nem, gorak prekor.
   I otada, jedva, istina sa nekom mrnjom, ali ipak, iz potaje, poče da gleda, motri, ne na mladoenju za koga će je udati, već "kuću" koja bi bila dostojna njega i njegove Nace.
   Zato čak i otputova. Ode u Tursku da tamo trai međ čuvenim, bogatim porodicama s kojim bi se orodio. Ali je opet i to trajalo dugo. Godinu dana provede tamo na putu.
 
 
II
 
   I jedva naiđe na takvu kuću. Iz Prizrena, čuvena klinčarska porodica. Iz nje je jedan i vladikom bio postao. Jovča tamo dade Nacu.
   I kad je dade, onda otpoče veselje. Tri dana novi prijatelji pie i veselie se. Onda zajedno pođoe ovamo da piju i da je prstenuju. Drugi put za dan Jovča stie otuda, a sad trebalo je dva dana. Sve varoi, hanove, mehane uz put ređali su i odmarali se. Sve svirače na koje su naili poveli su. I kad u noć ovamo dođoe, cela varo prenu i probudi se od njihove svirke, halabuke. A Jovča, čim banu pred kuću, poče silno da udara u kapiju i viče:
   - Čedo, Naco, otvori! - Pa razdragan milju kako će prijatelji mu da se kao trgnu, uplae od njene lepote kad ona iziđe i otvori vrata, okreće se sviračima i zapoveda im da sviraju. Svirači sviraju. Kroz kapiju videlo se kako se u kući tek upalila sveća i kroz veliku sobu počele da promiču senke ljudske, vrata se otvaraju, čuje se lupa nanula. Jovča, da bi zagovorio prijatelje, priča im, pokazuje dokle je njegovo, ta mu je od starine ostalo, ta je on prinovio, kupio. Zagovara ih on dok ne spazi kako se kuća osvetli, velika soba zasja svetloću.
   - Ama to se to ne otvara?! - planu Jovča i poče besno da lupa kad vide kako oni iz kuće, nekako kao uplaeni, sporo se ure i ne dolaze da im vrata otvore.
   - Sad će, sad! - ću se tanak glas snahe mu.
   I zaista, mesto Nace, iziđe snaha mu i onako na brzu ruku obučena i zabrađena otvori im.
   - Dobro doao, tate! - pozdravi ga ona, ali se tre uplaeno kad vide da, sem njega i svirača, jo i drugih ima.
   - Dr' konje! - preseče je Jovča.
   Ona mu pridra. Prijatelji sami poskakae. I napred on, oni za njime uđoe. Ali sami, niko ih ne pričeka, niko ne iziđe. Svi se bili kao posakrivali.
   Jovča ih uvede u veliku gostinsku sobu, ostavi ih i brzo iziđe u kujnu.
   Opet nikoga. A svi, i sluge, sinovi, snaha, svi su bili budni. Videlo se kako se svećama promiču, tumaraju.
   - Kamo ste? - preteći viknu Jovča.
   - Tu smo, tu! - odazvae mu se, a opet niko kao da nije smeo da mu se priblii, već svi kao da su bili u nekom poslu i ili po dvoritu, podalje od njega. Jedva se izdvoji ena mu i pođe, priđe k njemu. Ali i ona ila je nekako čudno i dizala alvare da se ne spotakne. Kao da sad prvi put ide u njima, tako je ila smeteno.
   Samo se ona ispnu i dođe k njemu.
   - Ovamo, ti! - prizva je Jovča a već jedva uzdravajući se od besa.
   Ali ona, od straha, kao da nije znala gde će. Poče čas na jednu čas na drugu stranu da ide, spotiče se.
   - Gde će tamo? - uhvati je on kad vide kako se ona uputila gostima u gostinsku sobu.
   I sam on morao da je uvede u drugu, spavaću sobu. Ali i tamo nikoga nije bilo. Samo su se belele i zjapile njihove otkrivene postelje. Nace ni tamo nije bilo.
   - ta je? - viknu Jovča kad se vide sam, daleko od gostiju. Ali i ena mu se bee kao pribrala. I stojeći ispred njega onako pognuta, reena na sve, bee digla glavu i gledae ga kao nikad dotle, pravo, dugo i gorko, gorko.
   - Ama ta je? - ustuknu preneraen Jovča od tog pogleda.
   - Nita! - jedva ona proapta.
   - Pa... kamo je?
   I glavom pokazivae za Nacu.
   - Bolna.
   On odahnu, oslobodi se, i tad poče da besni.
   - Kako bolna? - poče da od besa predie i nadnosi se nad nju, i čekajući da to izgovori pa da je posle bije, makar ubije. - Zato je bolna? Dokle će da boluje? ta si ti gledala, čekala, zato je nisi lečila?... Zata si majka, zata ti je ona kći?...
   Ali on opet ustuknu. Čisto mu se kosa podie kad ga ona opet poče onako dugo, i gorko, gorko da gleda, i proplaka:
   - Kučka je ona, a ne kći!
   Nita vie nije trebalo. Jovča je sve, u tren, odmah sve znao. Da ih je obečastila i zata, od čega i kako je bolesna. Zata je u kući nema.
   Samo pregrize jezik.
   - Av! - I brzo, ne gledajući ni kakav izgleda odjuri gostima. - Prijatelji!...
   Ali brzo zastade. Sam se uplai od strane upljine svoga glasa. Vrati se. Iziđe u kujnu. I kad vide da nikoga nema, zavuče pesnicu u usta i zagrize je, te krv poteče. I kad ga bol od ujeda osvesti, vrati se gostima i produi:
   - Prijatelji! Kći (a to "kći" guilo ga) bolna je. Danas, sutra, ako ne umre.
   Prijatelji uplaeno pođipae. Počee da ga tee, ale. A nesuđeni tast čak se i zaplaka, teeći ga.
   - Ne boj se, prijatelju. Ozdraviće ona. Ne odričem se ja. I bolesnu, ja ću da je uzmem.
   - Nema joj leka! - preseče ih Jovča.
   Čak ih ne isprati kad oni uplaeno pođipae, brzo odoe. Odgleda ih iz sobe u koju se zatvori.
   I onda zaćuta. Ćuta, ćuta. Sve ivo posakri se i sa trepetom ičekivae kad će on da iziđe i sve ih pobije. Ali on jednako u sobi presede. Niti se die, ni proeta, ni uzdahnu, ni zatrai sveće, postelje, nita.
   Posle đipi. Sam izvede konja i po noći odjuri u selo, u čivluk. Ali je tamo ne nađe. Mada je čivčije bio, na muke metao, misleći da neće da mu je prokau, poto znaju da će je ubiti, ipak je ne nađe. I zaista, tamo ona nije bila. Majka joj znala da će je on tamo traiti i zato je sakrila nju u varoi, u komiluku.
   U zoru se kući vrati. Opet mu na oči niko ne iziđe. Opet se on zatvori u sobu i ceo dan i celu noć presede jednako ćuteći. Samo je rakiju pio. I to ljutu, prepečenu. Celu varo i mehane izređali su ne mogući da mu rakijom ugode. Svaku je vraćao, jer ne bee za njega dovoljno - ljuta.
   Posle se die i ode na put, u Tursku. Tobo po trgovinu.
 
 
III
 
   Sinovi mu, bez njega, niti smejući da mu to pomenu, udali su Nacu za toga s kim je ostala trudna. A da je bio ko, već sluga njihov, Manasija.
   Naca, na toliki boj i muke od braće, nije htela nita da kae. Samo, trpeći kao s nekom nasladom udarce, sebe je krivila.
   A njima, braći joj, tek sada bilo je jasno ono Nacino nekadanje moljenje i preklinjanje kad su oni u dugim zimskim noćima ili svi na veselje, sedeljke po rodbini, a nju ostavljali kod kuće, ne smejući od oca da je tamo povedu.
   - Ne smem sama! Ne ostavljajte me samu! - preklinjala ih je tad ona.
   A oni su joj se čak i smejali, zadirkivali je; otkuda je sama kad u kući spava Manasija, a pored njega po talama i ambarima jo toliko slugu?
   I poto se venčala za toga Manasiju, dali su joj kao miraz, i to nakraj varoi, međ seljacima, neku batu na kojoj je bila stara, već opala neka kuća.
   I otada, ne samo braća, snahe, rodbina, već cela varo zaboravi na nju. Istina da niko za nju ne reče ni dobro, ni rđavo, ali niko je vie i ne spomenu. Kao da nikad ni bila nije. Neku su iz radoznalosti čak ili tamo da je vide. Ali nisu imali ta da vide. Kuća je bila ista onakva. Opala, polegla, samo sa tri kamena zida i pokrivena pločama. A nju, Nacu, nikad niko nije video. Viđali su samo toga Manasiju, njena mua, kako na leđima dovlači sučke, drva iz planine. I da se pokatkad nije video dim kroz krov, ispred kuće neto malo počićeno i ono nekoliko zasađenih brazda, ne bi znali ni da li je ona i iva.
 
 
IV
 
   Jovča je zaista, opet, kao pre počeo da trguje, putuje. Kao da nije nita bilo. Čak izgledalo je kao da se i raduje to se tako svrilo, i to je opet počeo kao pre da ivi. Za sebe, sam, odvojen. Ali ipak, ipak. Naročito su mu teko padale noći, kad od jeda to misli na nju, Nacu, cele noći oka ne sklopi.
   Mada mu niko nije kazao, ipak je on o njoj sve znao. Kako je udata za istoga Manasiju. ive nakraj varoi. Nemaju ni hleba da jedu, a kamoli da je ona jo onako lepa i da se nosi i kiti kao pre, kod njega... On, ne siteći se njoj, već vie sebi to je radi nje bio drukčiji, toliko je voleo, pa čak i prema drugima bio meki, popustljiviji zbog toga, od jeda, često zaboravljajući se uzvikivao je siteći se sebi:
   - Tako! Hoće ti.
   I otada, kao u inat nekome, die ruke. Sinovi mu počee da upravljaju imanjem. Oslobodie se i počee "u svet da izlaze", piju po mehanama i kartaju se. A i Jovča, pod starost, opet poče kao i pre sa enama. I to sad luđe, benje. Sve kao u inat nekome. Kući nije dolazio. Sedeo je jednako u čiviluku. I seljanke, ene njegovih čivčija, Ciganke, sve je bilo oko njega. Jedna umalo ga ne stade čivluka. Ne bee toliko lepa koliko je imala velike krupne oči... Nalik kao u njegove Nace. Za nju su morali čak i sinovi mu da se umeaju, kriom je odvuku, odvoje od njega i negde preko granice odvedu.
   Jovča, na to, nita ne reče. Mada su mu sinovi strepeli i bojali se da ih on sve ne razjuri. Ali zato, Jovča, kao u naknadu i u inat sinovima, poče čeće da dolazi u varo. I to s jeseni, kad počnu vetrovi da zavijaju oko ogolelih kuća, jure se po poljima. Obično bi tada noću useo na konja, doao i otiao tobo sve u inat sinovima, čak kod nje, Nace. I stojeći vie njene kuće, ne gledajući ni na noć ni vetrove koji su i njega s konjem zanosili, on je gledao kako ti isti vetrovi zavijaju oko njene kuće, ulaze unutra i moda je ibaju, ibaju...
   - Tako, tako! - mrmljao je on zadovoljan vraćajući se i krijući da ga ko ne opazi.
   Ali, kako koja godina, on sve čeće i čeće tamo odlazio. Opet tobo u inat nekome. Ispočetka dobro krijući se, ali docnije sve manje i manje, da su ga neki već bili opazili, viđali tamo. Ubrzo, cela varo je saznala da on ide kod Nace. Ali niko nije smeo da mu to kae. A on je gotovo svake noći tamo odlazio. I uvek tobo krijući se, na konju, oko pola noći. Pa pored toga, posle svake takve pohode, znalo se da dovodi neku Ciganku kod sebe koja mu vraća, gleda u "kost".
   Obično, čim se vrati, siđe s konja, uđe u čivluk, odmah počne čivčijama da se izgovara kako je iao da sačeka Arnaute i bar nekoga ubije.
   Čivčije, mada znaju gde je bio, srećni to on, gazda im, razgovara s njima, otpočeli bi da se tue na te Arnaute, nabrajajući njihove upade, krađe, ubistva.
   Jovča, i ne sluajući ih, jo uzdrhtan od puta, sam se penje u svoju sobu, odakliju, na gornjem boju. S njime bi pola koja od ena da ga ogrne, utopli mu noge. Jovča seda sproću vatre, u sobi puta da ga ena zaogrne, utopli i onda zapoveda da mu dođe Ciganka.
   Odmah dolazi stara Ciganka, vračara, koju je Jovča zato čak iz Turske doveo i u čivluku čuvao. Od svake pojedine kokoi, ivine, njoj se morale da nose kosti, kobilice, po kojima je ona gledala, vraćala.
   Čim Jovča oseti da je ona ula, jo s vrata joj zapoveda:
   - Gledaj!
   Ciganka dođe. Seda do njega, sproću vatre, i poto razgrne amiju te joj se jo jače osvetli od vatre njeno staro, kočato lice, počne da se unosi, gleda u kobilicu, u njene pege, are... A napolju tek ponoć prevalila. Vetri jo jače i benje duvaju. Tresu čivluk, zgradu. Vatra praska, gori. Njeni plameni lizu čađ i čas Ciganku, čas Jovču osvetljavaju. Ponekad izdvojio bi se od huke vetrova i dopro bi dug, otegnut urlik kakvog psa... A Ciganka nikako ne die glavu. Jo jače, tajanstvenije, dublje unosi se u kost, i gleda, gleda... Već Jovču strah poduzme.
   - Gledaj! - vikne on hrabreći se.
   - I arno i loo! - počne ona, ali nekako teko, kao ne mogući da se odvoji, otrgne od silnih znakova, znamenja. I onda nastavlja: - Bio si bogat, silan. to god si zaeleo, sve je bilo tvoje. Hazne, bisage s parama...
   - More i sad to imam! - prekide je on.
   - Drugo ta ima? - pita se Ciganka i ne sluajući ga. - Ijafige to si tolike zemlje video, gradita proputova, i na Bak'rnom Gumnu bio, tri puta tamo zanoćio, ono, to ti je srce trailo, nikad nisi imao.
   - Hm, pa... - prezrivo i radoznalo Jovča mrmlja.
   - U tvojoj bati cveće, fidani... Jedan fidan, jedno drvce, od svih najubavo, najlepe. I ti si ga mnogo čuvao, mnogo voleo. Ali kad ono poraslo, zalistalo, zaednelo, ti mu ne dade...
   - Sve sam davao! ta joj nisam dao? - pravdajući se i čisto plačno počne da viče Jovča i odaje se pred Cigankom.
   Ciganka, ne izdavajući se da zna o kojoj on govori, nastavlja:
   - Ne znam, gazdo. Ovde tako stoji. - I da bi se opravdala, uverila ga, ona mu podnosi kost i pokazuje prstom:
   - Evo, gazdo, evo ga to drvce, a evo odovud kao neki mlaz kako je poao da ga osvei, napoji... ali, evo gde si i ti, između njih, i kako ne dava, preči... I zato si grean. Zato te san ne hvata. Sve na to drvce misli...
   - Napolje! Lae! - prekida je Jovča i dere se besno terajući je i bacajući joj novaca. - Sve lae. Nisam ja grean. Nisam joj prečio, ne davao... A to je ona bila kučka, azg'i, pa nije mogla da čeka, dočeka mua...
   Ciganka ponizno, brzo odlazi. Zna ona da kad mu ne bi o tom njegovom drvcetu, grehu, već o nečem drugom, lepom vračala, da bi je, istina ne grdeći, ali opet oterao i ne davajući joj novaca.
   I zato ona svake noći to mu vrača, govori... Zato je Jovča, dajući joj novaca, grdi, tera od sebe da bi je opet iduće noći, kad se vrati od Nace, opet zvao, terao da mu gleda o tom njegovom drvcetu kome on nije davao, prečio...
 
 
V
 
   Ko se je nadao i mislio da će nekad doći vreme kad se njega niko neće bojati? Već da će se sada oko njega da kupe i gledaju ga kako samo u gaćama, koulji, opasan dugačkom anterijom, gologlav ide i vrlja po čariji. Vuče svoje oteknute, u papučama i belim čarapama, noge i radosno ispija pangur rakije koji uvek sobom nosi smejući se srećno, blesasto. Čarilije pored kojih prolazi diraju ga. Istina, jo ne mogu da mu se smeju u oči, ali ga ipak zadirkuju, zadravaju, kako bi uivali u njegovom blesastom pogledu i pomućenom govoru. A on kod svakog seda i prua im onaj pangur rakije, nudi ih.
   Pitaju ga:
   - Kako je, č'a-Jovčo?
  On, smejući se, gledajući ispred sebe, u daljinu, tresući se od smeha, sav srećan, odgovara:
   - Eeeh... ete. Tako.
   Ili, da kad iziđe iz varoi, uputi se svojoj Naci u goste, pa ne moe. Pada. Deca se iskupe oko njega. Čas ga vode, sluaju ta mu treba, čas počnu da ga diraju, vuku za anteriju, te on pada smejući se zajedno s decom:
   - A... a... a!...
   A deca klikću, raduju se, skaču oko njega i produuju da se dalje igraju s njim, obarajući ga, dok ne naiđe ko od starijih ljudi te ih rastera, a njega podie i povede.
   - Kuda da te vodim? - pita ga.
   On se jedva die, muči da ide i okreće lice k Naci.
   - Tamo, tamo... - muca i pokazuje.
   - Kod Nace li? Dockan je. Skoro će noć - odvraća ga onaj. Ali on počinje radosno da prepleće noge, uri se samo to pre kod nje da stigne i muca:
   - Ako, ako...
   Ovaj, dok traje njegov put, vodi ga, onda ga predaje drugome na koga naiđe. I tako, predajući ga jedan drugome, odvedu ga kod nje, Nace. Ona ga radosno dočekuje, pere, čisti, čuva dok od kuće ne polju kola da ga od nje natrag, kući, odnesu.
 
1901.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com