K O D   K I C O Š A
  
Borisav Stanković
 
MOJ ZEMLJAK
 
   Evo, ni sada ni celoga života, nikada nikome  ne pozavideh više nego tada njemu, kada posle položene mature dođe kući da provede raspust.
   I pre je od "naših" bilo  koji su odlazili na dalje školovanje, ali većina je dopirala do Niša, a najviše do Aleksinca, po učiteljskim školama. A i ko bi se usudio da ide čak i tamo, u Beograd, znalo se da ide ili u bogosloviju ili u one kraće zemljomerske ili telegrafske kurseve. I svi bi oni, mada je većina bivala dobroga stanja, ipak odlazili sa lažnim opštinskim uverenjem o siromaštini, i onda bi svoje školovanje proveli oko moljakanja stipendija, posluživanja i raznih milostinja. A novac što bi dobvali od svojih kuća brižljivo bi čuvali i krili, da bi mogli, kada za vreme raspusta dođu ovamo kući, što više da dovuku ne odela, nego mašni, okovratnika i manžetni. A najviše velike, glomazne knjige, istorije, i to kulturne, socijalne, pa čak i na stranim jezicima, samo da bi ovamo nas, svoje rođake, koji ćemo isto tako, kroz nekoliko godina, produžiti školovanje, tom svojom naučenošću, tom množinom knjiga, studija, prosto ubijali i izazivali kod nas toliki strah, a i poštovanje.
   Međutim on, Milan, moj kao neki rođak po tetki, a i po komšiluku, jer njihova je kuća bila odmah treća od naše, nije hteo da bude kao svi oni. Odmah ode tako u Beograd i upisa se, i to u najstrožiju gimnaziju, kako se govorilo, i produži dalje školovanje. I, što je najglavnije bilo: nije se, kao svi dotada, izdržavao posluživanjem nego poučavajući decu po gospodskim i ministarskim kućama. Tako su bar njegovi ukućani, a osobito otac, pričali, i tako smo mi svi, ne verovali, nego tvrdo bili ubeđeni, jer za nas ovamo svaka je beogradska kuća bila ministarska.
   I što ga još više uzdiže: ne samo da nije od kuće tražio da mu pokatkad pošlju novac, veš ili odelo, osobito nove, jake cipele, nego je i on otuda ovamo njima često slao poklone i darove.
   I sada ne mogu da zaboravim ono što je činilo čitav događaj, kada bi njegovi o slavi, Svetom Nikoli, dobili od njega žive sveže ribe. Velike i žive, i to u doba kada je ovamo u nas i slana, gotovo ukvarena riba bila poslastica, retkost. Koliko puta bi tada mi, deca, išli da ih gledamo kako se, odmrznute u toploj vodi, već kreću i mrdaju. Na svaki njihov iznenadan pokret, udar repom, mi bi odskakali uplašeni, a opet svaki od nas, krišom, da nas ne bi spazili, zamakali smo prst u tu vodu, sa strahom dodirujući njihova ljigava i tamna tela, pa posle ne bi mogli da ih se naližemo naslađujući se tim ribljim, slanim mirisom. Pa onda ono, ne hvaljenje, nego srećno, a u žurbi, u velikom poslu, idenje njegove matere po komšiluku i traženje na poslugu kakvog velikog suda, osobito široke i duboke tepsije, u koju bi mogle te i tolike ribe da se smeste i stanu. I onda ono njeno vajkanje:
   - Ne znam gde da nađem toliki sud. Ja toliki nemam a on, eto, poslao otuda neke ribe. Ne znam ni da li su morske ni kakve su, samo velike i žive. I sada ne znam šta sa njima da radim. A šta mu je trebalo toliko da nam šalje i tolike, ko zna kolike je pare za njih dao...
   Ali kad on, posle nekoliko godina, u toj prvoj i najstrožijoj gimnaziji položi i maturu, i za vreme raspusta dođe ovamo, tek je onda bilo nešto. Pravi gospodin. Sa razvijenim ključnim kostima, jakim vratom i tamnim, maljavim vilicama i nausnicama. Čela razvijena, visoka, ispupčena, a više njega naročito uzdizana i kratko potkresana kosa.
   Obučen, istina, u dosta široko, ne za njega krojeno odelo, ali prilično novo; sa štapom ispod pazuha, velikom kožnom duvankesom i u rukavicama, i sa čak do ispod pola šake dugačkim manžetnama, i to ne belim, već šarenimm, pravim, istinskim manžetnama. Jer ja se ubih sekući crtaću hartiju, savijajući kao manžetne i u samoći navlačeći ih ispod rukava od kaputa i topeći se od miline kako ću i ja smeti da ponesem takve istinske manžetne, a po ovima od hartije naslađivao sam se kako će mi one tada lepo stajati.
   I njegova veličina s godine u godinu sve je veća i veća bivala, osobito u mojim očima. Još kada se doznade i ču da i on uči za profesora, i da još samo koja godina pa će i on biti profesor; i kada naši nastavnici počeše s njime da se druže kao sa svojim budućim drugom, i on poče posećivati naše ispite, onda tek njegova veličina, sreća i gospodstvo dostiže vrhunac.
   Sećam se, kada bi došao u naš razred za vreme ispita, da onda mojoj sreći, jer su svi drugovi znali da zbog mene dolazi, a i mom strahu da se ne osramotim pred njim ako ne znam, nije bilo kraja ni granica. A ona vrelina junskoga dana: mi u zatvorenoj i punoj nas sobi, a napolju toliko sunce blešti i toliko prodire kroz suve i čiste, jedanput u godini tada, oko ispita, oprane prozore, da nas čisto guši. U klupama među nama zaudara znoj. U glavi vrelina mozga od silom, na brzu ruku, što više uguranog predmeta koji će da se polaže. Kolena mi se od straha ukočila; držim međ rukama neispavanu, a još manje kako treba očešljanu i umivenu glavu; grozničavo prelistavajući pojedine partije, osećam kako mi se od znoja sa prstiju vlaži kosa i koža. I onda, pored svega, onaj strah, trepet, napregnutost: da možda, ne možda nego sigurno, eto sad, dok nisi ni dočitao to što si "slučajno" zaboravio, ne budeš prozvan. I taman, kakav je onaj tvoj, ne profesor, ne čovek, nego krvnik, kao da zna da si to zaboravio, da to ne znaš, ako u inat ne ispovrti i baš to te pita! A on sa njima, tako za stolom, tako slobodno sedi. Čak uzima katalog i zaviruje u nj, gleda nam ocene. Nasmejan, svež, slobodan, sa čistom kragnom i velikom mašnom, sa još beljim manžetnama i navlaš što više izvučenim iz rukava; nežnih gospodskih ruku, čistih noktiju i na malom prstu, pušten, negovan dugačak prozračan nokat.
   I tada, pored svega straha, užasa, kada ću biti prozvan, kada ću se početi da sramotim, jedna jedina želja, nikada valjda nedostižna nada: kada ću i ja biti tako kao on?! Isto tako biti gospodin i isto, eto, kao sada on, ovako prisustvovati na ispitima svojih rođaka. Kada će i meni mati, kao što znam da sada njegova čini, svakog dana posle ručka, kada budem legao ili se povukao u svoju sobu, a ona onda oko kuće da rasteruje kokoši i pilež, da ne čine larmu i uznemiruju me. Kada će i moj otac, kao sada njegov, koljući svakog drugog dana po jedno jagnje i unoseći ga u kuću zaklano, sa krvavim nožem među usnama, brišući ruke o kukove, tiho, uplašeno i sve na prstima da ulazi. Još pred samim ulazom da izuva cipele, da ne bi u kujni luparao njima i možda njega tamo, u onoj velikoj gostinskoj sobi, uznemiravao ili budio, ako još spava i leškari...  Pa onda, kada ce moj stariji brat tako, kao sada njegov sto, eto, ne zna sta ce od radosti! Njegovo "Mile", ono čupe, umrljanih usta i obraza, čak i obrva, golo, samo u košulji, koje je on toliko nosio na leđima, cupkao ga, zabavljao, da ne bi tamo materi u kujni smetalo pri poslu, ili dralo se, - eto, sada pravi gospodin, i to koliki gospodin, i ko zna još koliki će biti!
   I onda, da bi tamo u čaršiji, međ komšijama, ostalim dućandžijama, a osobito malo bogatijim, svakog se dana kao znalo za to kako je njihov Milan došao sa škole, i eto odmara se kod kuće, on je, taj stariji mu brat, svakoga dana kupovao najlepšu lubenicu i, podalje od sebe, na dlanu nosio kući, da bi na pitanje i divljenje komšija, kako je lepa, crvena kao krv i još sa noćašnjom rosom i svežinom, on mogao odgovoriti:
   - Za našeg Milana!...
   Pa će se isto tako i moj stariji brat radovati, kao sada njegov, kada ovaj, posle ručka i dobrog spavanja, i dva, tri sata doterivanja i glađenja pred ogledalom, iziđe u šetnju, pa navrati kod njega u dućan. Ali ne ulazi, nego sa štapom stane na prag dućanski, a on, brat mu, sav srećan, tobož i on ima gore, na pijaci, gde su velike kafane i gostionice, kakav posao, pa odmah navlači fermen i iz čekmedžeta uzima onu pazarku, modru, plesnivu, ali duboku i punu kesu i trpajući je u pojas, polazi sa njime. Ali odvojen, malo pozadi njega, kao i da ne može da ga se nagleda i kao da mu tobož svojim čakširama i laktovima ne uprlja kaput, a ono u stvari da, tako odvojeni, što više njih dvojica upadnu u oči. I ako se usput ovaj sretne sa "svojima", gospodom, nekim činovnicima, brat onda sve vodi u kafanu, poručuje piće, i to pivo. Zna on da oni samo to piju. Seda i sam sa njima, ali opet malo podalje. I jednako navaljuje; još ne bi čaše ispili, on poručuje druge. I on uzima da pije pivo, ali ne može, gorko mu, a da poruči rakiju, zna da je to prosto, i zato, sa suzama u očima od pivske gorčine, guta ga. Vadi krišom iz one velike kese i tajom kelneru plaća. Kada mu ovaj donese kusur i kazuje koliko je, on ga i ne sluša, još manje da broji. Čak bi voleo da mu ništa i ne vraća, a sve iz straha, stida da se time ne pokaže prost, da time sobom njega, Milana, međ tim njegovim drugovima ne osramoti, i pošto u onu Milanovu kožnu veliku duvansku kutiju krišom ugura ispresavijenu banku, on, da im ne bi i dalje smetao, jer zna da nije za njihovo društvo, za njihove razgovore, diže se, oprašta se, a njemu, Milanu, govori:
   - Pa ti, Mile, ne moraš rano kući, ostaviću ja da je otvorena kapija.
   A to je značilo da mu je on u kutiji duvanskoj ostavio novaca, te ne mora da se boji da neće dosta imati, ako hoće sa tim svojim društvom da sedi i dalje, večera, čak i pije i u zoru dođe kući. Zato će on i kapiju ostaviti otvorenu, da ne bi morao da čeka i lupa. I, odlazeći od njih, čisto sa praga kafanskog skače ovamo u čaršiju, odahujući, šireći prsa i laktove. Od sreće i razdraganosti dođe mu da samoga sebe lupi po vratu jer, eto, sada cela čaršija postade njegova. Svi dućani, sve komšije vide sada šta je, ko je on i kakvoga on brata ima!
   I eto to: kad ću i ja takav biti, kada ću i ja mojim toliku sreću i radost tim svojim dolascima za vreme raspusta pričinjavati, to je tada toliko za mene bilo da ni dosada, a mučno i ubuduće da ću osećati veće radosti.
 
 
*
 
   On je produžio školovanje. I što god se više približavao svršetku školovanja i sve veći gospodin bivao, sve je ređe dolazio. Ali zato su sve radosniji i zavidljiviji glasovi dolazili. Ima mnogo posla oko škole, poslednje ispite polaže. A docnije, kada sve položi, svu školu svrši, što ga najviše uzdiže to je što je dobio odmah službu, i to tamo, u samoj prestonici. Govorilo se: da ga zbog velike njegove učenosti ne puštaju ovamo kod nas, a i mnoge devojke, iz prvih ministarskih kuća, počele da se grabe oko njega. Brat njegov ovamo, radi njega, poče jednako održavati veze i prijateljstva sa gospodom, a osobito sa njegovim drugovima po školovanju koji su ovamo dolazili sa službom. Čak i otac njegov, kao niko od naših starijih, radi njega i njegova ugleda tamo, poče da odlazi u crkvu, kada su bili državni i gospodski praznici: rođendani vladalačkog doma, parastosi i pomeni.
   I svi, cela kuća, sa srećom, neiskazanim zadovoljstvom - jer ne da su bili uvereni, nego, eto, tek što koji dan ne osvane od njega pismo kako im dolazi, kako je već isprosio tu i tu, sa tolikim i tolikim parama - satrše se ovamo od revnosti i od pažnje da i oni sobom, svojim ponašanjem, što više doprinesu njegovom ugledu, njegovom gospodstvu. Samo je trebao da im dođe kakav njegov drug ili samo običan poznanik da im se javi, i donese od njega pozdrav, kakvu poruku, pa da se vidi kako bi bio ne jedan ili dva, tri dana, nego čitave mesece gošćen i čašćen!
   I da bi pokazali kako i oni znaju šta je gospodstvo i da on neće zbog njih nikada pocrveneti, svi su oni morali da počnu drukčijim životom da žive. Prvo taj stariji brat morao je da skida čakšire, fes i pojaseve. Istina, sa mukom, teško i nikako nije mogao da podnese kupovan, tanak štof, ali je ipak zato nosio od šajaka, "klašnji", pantalone i kaput. U kući već se ne jede za sofrom nego za astalom. I sama kuća morala je drukčije da se namešta. Ispred kuće stari drvljanik sa nagomilanim drvima od po nekoliko godina da se ukloni; ona čuvena "lončarska" drva, od kojih samo troja kola pa je cele zime dosta, više da se ne kupuju, nego kratka, poređana u hvatove, i to da se naslažu i nameste tamo iza kuće. Ispred kuće, ispred samog ulaza, da više iz onih suprotnih podrumskih vrata ne bije onaj silan miris od pića, poređanih bačvi, buradi, a o tavanicama da ne budu izvešana runa vune, stare pastrme, pređe i svega i svačega. Sve je to moralo da se iznese. I otada što bi bilo potrebno da se kupuje na malo, samo da bi bilo čisto i lepo. Oko kuće i ispred kuće da se poseče ono silno drveće, osobito dudovi, čije dudinje kad prezru i počnu opadati gotovo celo dvorište oboje i svu malsku pilež privuku. Ali u stvari najviše je to drveće ispred kuće posečeno zbog toga da bi se mogli da vide na gostinskoj sobi prozori sa čistim belim zavesama. Pa i sama je kapija izmenjena. Ne ona stara, dvokrilna sa svodom, sa katancem i teškom rezom, i o koja se moralo svom snagom, ramenom odupreti, pa da bi se tek jedno krilo počelo pomicati, nego je načinjena nova, laka, obojena, i sa još lakšom bravom, koja treba samo da škljocne, pa da odmah vrata polete. Jedino što ispod kuće ostade stara loza, čardaklija, čuvena "bes'mka", čija su zrna bez semena, krupna, retka, a žuta kao ćilibar i traju do u duboku jesen, i čiji jedan grozd teži po dve i tri kile. Ona je morala da ostane. Ma koliko da su oni, brat, mati, navaljivali, ipak otac to ne dade nikako. Mogla je cela kuća da se ruši, menja, samo je ona, ta njegova čardaklija, morala da ostane. Da on leti za vreme žege ispod njenoga krupnog, velikog, čisto kožnog lišća sedi u debelom hladu, opkoljen gustom, svežom travom, a da ujesen, kada sve ogoli, sve se sparuška, sa sviju loza grožđe odavno popada, istruli, da na njoj jednako stoje ti njeni jedri, krupni i žuti kao ćilibar, teški grozdovi, koji u poznu i ogolelu jesen svojim zrelim i slatkim, talijanskim mirisom izazivaju čuđenje po svom komšiluku, u celoj varoši.
   Ali on ne samo što je ovamo kod njih sve ređe i ređe dolazio, nego gotovo i nikako. Jedino što su od njega dobijali redovno dopisne karte i njegove fotografije, čas sam, čas u društvu, čas u raznim položajima, raznom odelu, čak jedanput i sa obrijanim brkovima, što njih ovamo čisto zbuni, zastide, te tu njegovu fotografiju sa obrijanim brkovima kao sakriše, jer je nisu kao ostale njegove fotografije sa ponosom pokazivali i davali da po celoj rodbini idu iz ruke u ruku. A kada bi dobili pismo od njega, to se već znalo da je sigurno sa kojom menicom koju će trebati ovamo njegov brat da potpiše i da je naplati u kom od naših zavoda i novac njemu tamo pošlje.
   Docnije, posle nekoliko godina, taj njegov stariji brat nekako brzo, naprečac umre. Čini mi se od sušice. A govorilo se da je od nečega drugoga, kao zbog dugova, šta li, ali se u to nije verovalo. On ni tada na njegovo pogreb i sahranu ne dođe. A i našto, kad ima toliko posla tamo, kao branili su ga njegovi. Našta da se remeti, uznemiruje, kada već mrtvoga da ga oživi ne može; a što se tiče sveta, pogreba, plača, i bez njega su oni sami učinili sve što treba. Oplakali ga i ožalili. Čak su na pogrebu bila sva gospoda, sa kojima se, radi njega, Milana, on za života jednako morao da druži i upoznaje. I zato, što im ta smrt, pogreb, čisto kao stade na put, poče da ih preprečava, oni je brzo odagnaše, oturiše, samo da bi se opet nastavio onakav život kakav je radi njega tamo, radi njegova ugleda i bogatstva, trebalo voditi. Osobito su docnije, kada njegove sestre porastoše i zadevojčiše se, morali dobro oči da otvaraju i gledaju za koga će se udati.
   Najstarija je bila razvijena, i sa toliko raskošne i gotovo razbludne lepote, da kakav bi tek trebao onaj da je koji bi mogao ravan njoj biti! Ali, ipak, nju su morali da dadu za nekoga učitelja u jednom obližnjem selu. I to su dva vinograda prodali dok su njoj pokupili miraz. I kao kada se drvo preseče, i to ne po korenu nego odozgo, tako i ona poče tamo na selu da se širi, deblja, a lice da joj dobija tupi, ubijen izraz. I poče toliko mnogo da rađa, a videlo se po tom njenom ubijenom licu da je to sve bez njene volje, želje i strasti, da je zbog toga večito bila bolesna.
   Tako prođe i mlađa sestra. Ja se nje sećam samo kao šiparice, tek zadevojčene, još sa maljama oko usta i po vratu, ali posle, kažu, toliko se očistila i prolepšala da je u varoši nije bilo lepše i pitomije. Večito sa pesmom na ustima, srećna što je tako lepa, što može ocu i materi da po kući pomogne, i još više srećna što može bati svome, tamo u Beogradu, sa ponosom svaki čas da šalje sa najlepšim vezovima košulje, čarape, i drugo. I nju su morali, jedino radi njega tamo, samo njega da ne ponize, da udadu za nekoga gospodina. Ali pošto nisu imali, kao za stariju, da što mnogo prodadu i tako joj veliki miraz spreme, to su je udali za nekoga iz suda, tobož pisara, ali u stvari praktikanta ili arhivara, koji je bio, kao svi oni, dosta u godinama i čuven kao pijanica.
   Ali i posle svega toga on otuda, iz Beograda, nikako ovamo nije dolazio. Još manje se ženio, još manje prosio tu "ministarsku" kćer sa tolikim grdnim parama. Međutim ovamo, kod kuće, samo otac i mati ostadoše, a od imanja, nešto radi njegovih menica, nešto oko sahrane brata, udaje sestara, gotovo sem kuće i dućana ništa drugo ne ostade. Otac star i nije mogao više dućan da drži. I, pošto ga kolena i vid počeše da izdaju, morao je kod kuće da sedi, i to sam, usamljen, jer ona, žena njegova, jednako je bila kod tih kćeri, čiji muževi opet nisu mogli da budu zajedno sa službom u jednom mestu, još manje ovamo kod nas u varoši, već večito rastrkani, tako da bi ona gotovo celu godinu provela obilazeći čas jednu, čas drugu. Dese se te porođaji, te bolesti, posle bolesti, opet mora i dalje da ostane, i po čitave mesece, sve da opere, okrpi, uredi, da pomaže, gotovo služi, da noću odmenjujući umorne i bolesne kćeri, bdi nad decom... Ali kad god bi počeli da se približuju praznici, osobito slava, Uskrs, Božić, pa bilo ovamo kod kćeri najgore, najveća bolest, i ona bi sve to morala da ostavlja i ovamo kući da dolazi. Ne radi njega, starca, što je on sam, što mu je možda ponestalo preobuke ili hleba, kojega mu je ona pri polasku dosta napekla i kojega je on onako otvrdlog morao, tačno, u određenim količinama, da jede, da bi mu istrajao; nego iz straha, nade, slutnje i sreće da možda, možda ne slučajno, nego sigurno, jer već je vreme on otuda, iz Beograda, već ne dođe. I onda, usput, vozila se opkoljena raznim zavežljajima: čas boščama sa starim vešom, krpama, otpacima, među kojima i krišom uguran po koji zetovljev prsluk ili kaput, star, bez dugmeta, čime će se starac zimi utopljavati, čas opet klupčadima zaostale pređe, nakupljene vune, što će ona sada zimi u dugim zimskim noćima presti i od toga tkati ponjave, ćilime. I onda, približavajući se varoši, ulazeći u nju, ono premiranje od sreće, blaženstva: kako će sada, čim se pojavi u svojoj ulici, a ono odmah tamo, ispred svoje kapije, ne, kao uvek, videti kako je mrtvo i pusto, nego kako je žagor. Komšije se iskupile. On došao. Ušao odavno u kuću. A ovamo ispred kapije skinut njegov prtljag: puno sanduka, kožnih, velikih kofera, denjkova. A on, starac, stoji na kapiji. Unezveren, srećan, drži ruku nad očima, jer već odavna dobro ne vidi i napreže se da tamo krajeve ulice dobro vidi, da, čim se ona pojavi s kolima i on pozna da je već jednom to ona i, čim mu se počne približavati, on je počne tobož da grdi, a od sreće kolena mu klecaju, ona ruka sa štapom na koji se oslanja toliko jako se njiha, da mora da se naslanja o kapiju i nju grdi:
   - Pa gde si, more, veštice! Te tvoje ćerke već... a evo dete još otkada došlo i nema ko da ga dočeka.
   A ona iz kola ne može da se pomakne. Oseća kako joj oni zavežljaji kao olovo pritiskuju kolena. Mada joj kočijaš pruža ruku i pomaže pri silasku, ona ne može. Jednako kolenima počinje, njima hoće da se skida, a grlo joj se steglo, oči navrele, grudi da puknu od neiskazane sreće i milja, jer će ga već kroz kapiju ugledati u onoj velikoj gostinskoj sobi, mada se ona ne vidi odmah s kapije nego kada se uđe unutra; ipak, to ništa ne mari, videće ga ona odmah, nestaće zid, ćošak sobni, videće ga ona odmah kako on, njen Mile, već sasvim čovek, sa već rutavim rukama i prsima, zavrnutih rukava, raskomoćen, pljuska se i umiva, i to onim sapunima, velikim, skupim, kao što su njeni zetovi u početku, dok je još trajalo do miraza, donosili kući i umivali se.
   Ili ako ne bude došao, a ono će tada sigurno doći pismo. I opet će tada videti starca kako je ispred kapije, naprežući se i unezvereno čeka. I dočekuje je opet tom njegovom tobož grdnjom:
   - More, polude li ti? Kamo te? Još otkada došlo pismo, a tebe kao u inat nema, i ne znam šta hoće, šta piše.
   A nije istina. Čim je došlo pismo, odmah je otrčao u čaršiju, našao ko da ga pročita, nego hoće nju da plaši, drži u strahu, u neizvesnosti, jer se zaista pokaže da je to njegovo i to onako pismo kakvo oni odavno očekuju: da je isprosio tu i tu ministarsku kćer, sa tolikim parama, i da im javlja zato da bi bili spremni da se, kad ih pozove na proševinu, prsten, oni po običaju ne uzmuvaju, uzbune, i po dva, tri dana dogovaraju se, spremaju dok se spreme kako treba, da bi se mogli krenuti.
   - A neće ona biti nespremna! Ona već odavno čuva i već se uplesnivilo od silnog zamotavanja u voštane krpe nekoliko starih dukata i rušpija za darivanje te njihove snahe.
   Ali uvek dolazeći i ulazeći s kolima i onako pretrpana stvarima u svoju ulicu, odmah bi videla kako od svega toga ništa nema, kako je kapija mrtva, prazna. Čak otvarajući je, brava bi joj izgledala kao zarđala, i po tome bi znali da niko nije ulazio, dolazio, još manje da je kakvo pismo došlo. Iz dimnjaka dim se nije video. I ako bi ga bilo, to bi bio suv, tanak dim, sigurno od pruća što starac po bašti skuplja i njime se greje. Njega, starca, zaticala bi unutra ili u sobi, kako leži, uvijen jorganom, ili u kujni gde se oko ognjišta greje, drhteći i pazeći da mu svaki prut na vatri sasvim izgori. Kad bi je video da je došla, on bi je samo, a kao od bola, stida, čisto kao osećajući da je i on kriv što od njega, Mila, nema ništa, to time nema da je obraduje, jedva kao upitao:
   - Dođe li?
   - Eto, dođoh! - I to je bilo tako mučno, tako teško i bolno od nje izgovoreno, da bi od samoga toga "eto, dođoh!" ona osećala kako se razbolela i po dva dana posle ležala bi od glave.
   I na sam dan praznika, mesto svega - ili njega samog ili pisma da se verio, ženio - došla bi samo kratka čestitka. I tako je bilo to jednako, s godine na godinu. Njih dvoje sami u celoj kući, sa puno po sobama obešenih i poređanih fotografija, osobito njegovih, pa onda sestrinih, njihovih muževa, njihove male, gole dece, a po kući podovi i kreveti već su bili ogoleli i proređeni. Jer sve što je bilo od čaršava, lepih ćilimova, svilenih zastirača, to je sve bilo poslato tamo, njemu, u Beograd; njima je bivao uvijen i ušiven svaki dar i pošiljka; jer ne zna u kakvoj kući i  sa kakvom gospodom on sedi. Pa onda, otkuda se sme, kad mu ma što pošlju, to da se uvije u obična platna ili krpe?
   I zato je i sama kuća, pored njih dvoje onako samih i starih, sve više, s godine u godinu, bivala praznija, ogolelija, smrznutija.
 
 
*
 
   Naposletku i ja položih maturu i dođoh u Beograd na "velike škole". Ali od njega celog, kakvoga sam ga zamišljao, ostade mi samo prljava Savamala: truli, sa dugačkim i mračnim stepenicama poređani i rasklimatani stanovi; tesne sobe, uski, provaljeni kreveti, ali, zaboga, sa mekim jastucima, i to od perja, od koga ne može čovek ujutru da se očisti, a sa tankim sve u grudvama starim jorganima. Pa onda aščinice sa večitom vlagom, prosutom vodom, njihovim slaninama. Kupovanje celog hleba, pošto kupovanje na kriške dolazi skuplje, jer se tako od jednog hleba istera dva groša, a on, ceo kad se kupi, staje groš. I onda izmišljavanje znakova kojima će se taj hleb što preostane obeležiti, da bi se bolje mogao pronaći u hrpi isto tako obeleženih hlebova, i da se ne prevariš ili ti drugome pojedeš, ili drugi pojede tvoj, koji je sigurno bio veći nego njegov... I jedino kao razlika, kao neko "gospodstvo", to je što se mogao nositi štap i slobodno, čak i u školi, pušiti. A večito, i u najgoroj zimi, u kratkom kaputu, i to ili u novom kaputu a starim patalonama, ili obratno, u starom kaputu sa već popravljenim laktovima a u novim pantalonama, i to od najjevtinijih, kupljenih iz Vasine ulice, a svakad uveče ono savijanje i metanje ispod sebe, u postelju, da bi ujutru bile tobož ispeglane i kao nove.
   A još kada odoh njemu, i to u samo nadleštvo gde je bio sa službom, pošto ga nikako na ulici ili ma gde nisam mogao naći, i kad rekoh momku moje ime i kako sam njegov zemljak, i kada se on pojavi, iziđe, ja već videh šta je. On ni mlad ni star, ali lice nekako mrtvo, strano i zbog svakodnevnog brijanja došlo kao sveže ogrebano i sa puno bubuljica. Pa još one oko brkova, crne, u koren i potkresivane dlake, da bi brkovi izgledali što lepši, što manji. Kad me ugleda, videh da ne samo što sam mu neprijatan, nego toliko ravnodušan, da je njemu to, mi " njegovi zemljaci", i on "naš zemljak", toliko dosadno, toliko njih tako dolaze i tako se kod njega prijavljuju, da mu se to već popelo na glavu. I tek reda radi samo što me upita:
   - A, ti si?
   Dalje ništa. Na moje pričanje, pozdrave od njegovih nije ni odgovarao. I pošto me on uobičajeno raspita, a jednako nestrpljivo nogom lupajući, gde sam odseo, šta mislim da "izučavam", u koji sam se odsek upisao, oprosti se, pošto me zamoli da mu te stvari, poklone od njegovih, odnesem u stan, kazav i ime ulice i broj kuće. Ali ja ne zapamtih, toliko sam bio ljut, besan, ne na njega već na sebe: šta sam tražio, šta dolazio? Ali te stvari morao sam da odnesem, jer kada ne bih to učinio, onda od njegovih otuda ne bi moglo da se živi. Zato se vratih i ponovo momka upitah, ali sa strahom da možda momak neće znati, nego će ići da njega pita, i on će ponovo izaći da mi kaže, a tako bi mi on sada neprijatan bio. I to sve zbog mene, sto sam ja bio lud, mislio, poverovao da je on mozda, mozda... Medjutim, sluzitelj, bez mnogog premisljanja, odmah mi kaza ulicu i broj njegova stana. Po tom momkovom lakom znanju gde on stanuje, već sam znao da on u tom stanu jednako, godinama stanuje, nikako se ne seli, a već po tom njegovom, jednako godinama stanovanju u istom stanu, kod iste gazdarice, već sam mogao znati šta je. I zaista, ne prevarih se. Usred množine s obe strane poređanih stanova u jednoj dugačkoj avliji, ne sećam se koje ulice, ja na prvi pogled poznah gde je njegov stan. Poznah po ćilimčetu kojim je bilo zastrto na ulazu po stepenicama i o koje je trebalo da se brišu noge. A to je ćilimče kod njih ovamo bilo najlepše: njegova, i to starija sestra nije ga tkala nego vezla, da bi bilo što šarenije i lepše. Kada posle kucanja počeh da ulazeći uvlačim sa sobom one zavežljaje unutra, sa astala na kome je gorela špiritusna lampa, oko koje je bilo šolja sa kafom, štrčali "kolmajzi", ukosnice, i u kolutovima kose, podiže se žena, dosta u godinama i neiznenađena, sigurno naviknuta na donošenje tih zavežljaja i darova, i predusrete me:
   - A, donosite... Izvol'te, izvol'te!...
   Meni pade u oči, kada se podiže, njen dosta ugojen trbuh koji se, izgleda, tako jako video zbog navlaš spreda zategnute suknje. Pošto na glavu, kosu, koju je sigurno dosada doterivala, baci peškir, a nije joj to bilo potrebno, ali kao da je htela da joj time lice dobije malo više mraka i svežine, pođe ispred mene da me uvede u tu njegovu sobu, koja je i jedina soba bila, jer se ceo stan sastojao iz te sobe i one male kujne.
   Ispred mene zašuštaše njeni razvijeni strasni kukovi i, usled kratke, u nabore nabrane suknje, još više razdeljeni. Video sam je. Morala je biti dosta u godinama, jer su joj se prsti, ruke kao i dlan bili već smežurali, ali zato gore, mišice, prsa, pleća, osobito njena polovina jedra, u ribićima, sve je još bilo tako jedro i puno. Poče da se saginje, da uzima od mene te zavežljaje, a meni, zapanjenom otkada uđoh, videh je, jednako je jedna jedina reč lepršala na ustima:
   - Gazdarica, gazdarica!
   I to njegova, sa kojom živi, od koje ne može da se rastavi, niti se seli. To je ta njegova ministarska kćer, i sa tolikim mirazom! A da sa njom živi, da mu je ona žena i sve i sva, videlo se i po izmešanom nameštaju od njegovih i njenih stvari na njegovom krevetu; videlo se po onim nogarama za note na kojima on tobož svira; osobito po knjigama koje nisu bile, kao kod drugih kirajdžija, na gomili, obično na sanducima, nego u ormanu staklenom, lepo poređane; tako isto i po odelu, koje nije visilo, kao kod ostalih, o kakvom čiviluku odmah do vrata, nego sigurno je bilo u ormanima, pomešano sa njenim uštirkanim suknjama i reklama...
   Više nikada ne odoh tamo, niti zaželeh da ga vidim. Sve sam doznao. Ništa od njega. Upravo, što rekli, kako se uzme, kao što su svi ostali i kao što ćemo i mi svi sigurno takvi biti... Sem časova u školi, te svoje gazdarice i kafane, ništa dalje. U kafani, istina najboljoj, imao je svoj sto i svoju čašu. I ako ga tu, bilo danju bilo noću, ne bi bilo, onda sigurno je kod kuće i spava; kada pre vremena, ranije, dođe u kafanu, a još nikog nema od njegovog astala, on obilazi oko kafane, čekajući ih. Uzdignute jake, natučena šešira i dosta aljkavo, ali bez zamerke obučen, osobito uvek ispeglanih pantalona i očišćenih, jako svetlo, kao lakovanih cipela. I onako ispred kafane čekajući u polumraku, nikada nije se mogao videti ceo, sasvim. Čelo obvijeno mrakom od oboda na šeširu, ispod njega dosta razvijen i pravilan nos, a sve to bilo bi presečeno muštiklom sa zapaljenom cigarom, koja bi svetlucala i koju iz usta nije ispuštao... I uvek tako, uvek ispred te kafane, za tim svojim kafanskim astalom ili kod kuće, kod te svoje gazdarice, i nikada ništa drugo, ništa više. I posle, docnije, začudo, ne samo da sam izbegavao, nego kada bih ga makar i izdaleka nazreo, meni bi uvek bilo mučno, teško. A to sve zbog toga što bi mi se odmah posle njega silom počela da nameće, i to tako silno, slika njegovih: matere, oca, osobito one njine čardaklije, onog čuvenog grožđa, kako u poznu i ogolelu jesen još neobrano stoji, još čisto tužno kroz osušeno lišče visi, žuti se, čeka njega da on dođe, uzabere ga, okusi, a njegov, gotovo slep otac drhteći obilazi oko njega, zagleda ga, čuva i plaši vrane i druge ptice da ga ne kljuju i načinju...
 
 
*
 
   Posle, naposletku, umrli su i oni tamo. I on, tek kada se sve svršilo, obrazovala se masa, sve se rasprodalo, pretvorilo u novac, tek tada otišao da to primi i otuda se tako brzo vratio, da ovi njegovi u kafani, za njihovim stolom, nisu mogli ni da primete njegov nestanak, kamoli da saznaju da je on išao tamo, kod svojih.
 
1909.
 
Nazad
 
Copyright © 2005-2012 kodkicoša.com