K O D   K I C O A

 
Borisav Stanković
 
NJEGOVA BELKA
 
Dragi otac!
 
Oslobodismo Kosovo i sada idem za Bitolj.
Pozdravljam vas sve. A najvie moje vočiće,
pa enu Stamenu, decu i sve ostale koji pitaju
za mene.
 
Tvoj sin:
Svetozar Stojanović,
redov prve čete, trećeg bataljona,
prvog puka Moravske divizije.
I
 
   - Sve, sve, ali samo Belku da mi čuva! - To su mu bile poslednje reči pri oprotaju sa njom, njegovom enom, kada je izaao iz kuće i uputio se seoskom zapisu, krstu, gde su ga čekali ostali njegovi seljani. I ne okrećući se vie njoj, on je krupnim, jakim koracima otiao tamo k njima, koji su, isto tako kao i on, bili obučeni za rat: u dobra, jaka odela od debelog sukna; sa nabijenim torbama hrane i preobuke, a po nedrima i pojasima briljivo uivenim i sakrivenim zaveljajima raznoga novca: zlatnog, srebrnog i papirnog, kako će gde i u kojoj varoi zatrebati. I svi oni, sa prebačenim, oko svojih irokih ramena i prsiju po vojničkom načinu savijenim ćebadima i ćilimovima, sačekivali su se nasred sela, da bi zajednički krenuli u varo da prime oruje, ajkače i injele.
   Eto, takav je bio njegov poslednji oprotaj. Ni zagrljaj, ni poljubac, a kamoli suze i naricanja. A od svega: nje, ene, dece, kuće to moda nikada u ivotu vie neće videti, kao da to nita nije postojalo, već samo ta njegova junica, Belka.
   Ali ona je znala da on nije takav. Jer sinoć, kada mu je poslednji put postelju prostirala i po njoj razastrla nove arenice, koje je sama izatkala, a jastuk mu pokrila onom njegovom momačkom vezenom maramom, kojom je bila uvijena jabuka izbuena sa utisnutim zlatnim dukatima, čime ju je darivao kada ju je zaprosio, on nije nikako mogao da zaspi. Nije hteo da se okreće i prevrće da ne bi nju i decu budio i plaio, ali je jednako, ispruen i osvetljen vatrom sa ognjita, gledao netremice, iroko vie sebe. Gledao u one verige nad ognjitem, one već počađavale grede i tavanice, a okolo njih po zidovima police sa poređanim sudovima, kotlićima mleka, sira i drugoga mrsa. Sve jače je udisao u sebe celu kuću, dvorite, tale, stoku. Tako leeći, kroz mozak gledao je ono guvno vie kuće koje je on tako uradio. To guvno izdaleka se belelo sa učvrćenim u sredini stoerom, oko koga se vre penica i ostali berićet sa njiva i na čijem vrhu stoji privezan već usahli snop od ita i sa po kojim klipom od kukuruza. Taj snop od ita uvek se odvaja i ostavlja od svake etve kao dar bojim ticama da one tu, kada zima dođe i sneg sve zatrpa, mogu sebi naći hrane. I onda polako, da ih ne bi probudio, bos, u čarapama, svaki čas je izlazio da tobo nadgleda stoku. A u stvari da, obilazeći oko kuće, poslednji put upije u sebe sve. Da u svoje oči upije čak i one tamo po brdima i padinama rastrkane i izorane svoje njivice. Jer će mu to to sada u očima i dui vie ponese, to svoje selo, kuću, stoku, trebati da traje za sve vreme ratovanja. I kada je mislio da su ona i deca duboko u snu, da se ne mogu probuditi, on se počeo naginjati nad decu i ljubiti ih. Odjednom, ona je osetila kako se i do nje spusta njegovo koleno, a vie nje kako on ruku svoju meće oko njenog ramena i glave. I odupirući se kolenom i laktom od nje da je ne bi probudio, da ga ne bi osetila, i nju je, svoju enu, izljubio, gutajući reči:
   - Tatini, moji!
 
 
II
 
   I zato ona nije bila uvređena onakvim njegovim poslednjim oprotajem. Jo manje da bi bila ljubomorna na ono: "Sve, sve, samo mi čuvaj Belku", jer je znala ta vredi za njega ta njegova junica, Belka. To je bila prva koju je, pored ostale sitne i krupne stoke to je deobom od braće nasleđeno, on kupio. Od prve prodane penice ona je bila kupljena. Sluio vojsku u umadiji i video kako su tamo po ravnicama velike krave i koliko mleka daju, pa je hteo prvi on da od takvog soja zapati ovamo kod njih, u brdima, gde je stoka sitna, krljava, vie divlja nego pitoma. I kada mu je iz varoi jednom javljeno da se prodaje jedno takvo tele, on je i nju pozvao da s njime pođe. I ona, obučena, u novu, vezenu, teku futu, suknju, koja se pri hodu krila i jako utala, zabrađena novom amijom, maramom, i na prsima sa obeenim dukatima i ostalim nizama od starinskog novca, pola je sa njime u varo, kao na neku slavu i sabor. On se oko Belke nije mnogo pogađao. Čak je i dobru napojnicu dao onome koji mu je javio za nju. I dok su bili po varokom drumu i ravnici, bojeći se da im ne umakne, on ju je za ular vodio. Ali kada su zamakli ovamo, k njima u brda, oni su je pustili da ona ide ispred njih, a njih dvoje, dreći se za ruke, pratili su je gledajući taj svoj prvi "mal", svoju prvu tekovinu. I ona se seća sa kakvim joj je on, od sreće drhtavim, glasom govorio, pokazujući na nju ispred njih:
   - Eno, vi' ove njene male sapi koje su joj sada ugnute, da zna kako će joj se proiriti! Pa ovi njeni ročići, to joj sada niču i vire oko uiju, da zna u kakve će se velike, uvijene oko sebe i razgranate rogove razviti, da s njima neće moći na vrata kod kuće ulaziti! Vi' kako njenim noicama ona ne stupa pravo, sitno, kopajući, kao ovi nai, brdski, već polako, savijajući ih i izbacujući ih u stranu, jer će jedino tako posle, kada odraste, moći da odrava svoje krupno telo, svoje teke rogove i do zemlje dugačak rep. Koliko će puta ona, kada se dobro napase, pa, dolazeći kući, zastajati na vie mesta. Odahnjivaće od silnog trbuha i od nabreklih, punih do kolena vimena, koja će joj smetati u hodu i koja će joj se jo izdaleka uteti i rumeniti kao ono kajmak od mleka. I zato će ona tada, čim ugleda nau kuću, početi jo izdaleka da muče i da koga poziva od nas da to pre dođemo, izmuzemo je i olakamo je.
   - Da, takva će ona biti! - zaboravljajući se i okrećući svoje srećno lice k njoj, nastavljao je on tada: - Takva i tolika će nam ona, naa Belka, biti. A ne kao ovi nai, mali, brdski, goljavi. Sama koa i kost. Nogom da ga opkorači. Tri dana i noći da ga napasa, pa opet kad kući dolazi, a ono glavu sa onim njegovim kao no otrim, pravim, kratkim rogovima međ noge, pa samo čivteta u stranu! I dilitaj se, skači. Preskače ograde, plotove, i kad ga već motkom utera u avliju i počne da muze, a ono pola prospe od njegovog bacakanja.
   I onda kada bi tada Belka slučajno zastala i, okrenuvi glavu k njima, počela ih gledati kao pitajući ih da li je jo taj put dalek koji se jednako penje uz brda, on ju je počeo, kao izvinjavajući se, hrabriti:
   - De, de, neće tebi biti rđavo kod nas. Neće ti biti zajedno sa onim naim "dukcima" to se samo bodu međ sobom. I koliko god da ih čovek čisti, a oni su uvek do sapi umrljani od balege, a njuke im blatnjave od zemlje koju riju, jer nita ispred sebe, ni slame, ni sena, ne trpe. Ne boj se ti. Neće ti biti s njima. Ti će biti odvojena. Odvojeno seno, odvojenu će talu imati. Biće prava gospođica. Biće najlepa u selu.
   Oni su docnije i drugu stoku kupovali, ovce, koze, goveda. Oko kuće su dokupljivali zemljite: za bate, za guvno, a osobito za ambare i tale. A sama njihova kuća, kao i sve nove koje su se podizale od onih koji su se delili, bila je na jednom isečenom zabranu na kraju sela. Bila je mala, oniska, kao neki ko. Na četvrtastim gredama, koje su bile dobro u zemlju ukopane, zidovi su njeni bili od upletenog pruća, olepljeni blatom sa pomeanom slamom. Cela kuća bila je prepolovljena nadvoje. Manji deo sa krevetom trebao je biti kao spavaća soba, gostinska, a drugi deo bila je kujna. Ali kujna je bila sve i sva sa onim njenim velikim ognjitem i iznad njega tako irokom badom da se i u najtamnije noći videlo nebo. Oko toga ognjita uvek je bio naslonjen čitav tovar, naramak drva i razni trupci i tronone stoličice za sedenje. I tako, oko tog velikog ognjita i u toj utrpanoj, ututkanoj po svima uglovima, a opet tako prostranoj kujni oni su iveli. A u onoj sobi u kojoj su bili samo sanduci od sukna, platna, raznih ćilimova, vune, prediva, stajaćeg odela, nakita, novaca, njih dvoje, jo mladi i tek sa dvoje već poodrasle dece, nisu ni osećali potrebu da tamo spavaju. Jer ovamo u kujni, kroz ili sasvim otvorena ili poluotvorena vrata, ispod kućne nastrenice, videla se i kapija i dvorite. A sama kujna gotovo je dodirivala krovove i zidove tala od stoke, te su se osećali oni tu zajedno kao sastavni deo sa svojom stokom i imanjem. Jednako su međ njima i danju i noću. A kada bi u sobi iveli, bili bi kao odvojeni. Stoka bi se kao otuđila od njih, ne bi ih vie ovako volela i sluala. Jer onda ne bi, kao sada, svaka ovca, koza, krava, gotovo kao kakav član porodice slobodno preko praga ulazili ovamo. Samo gledajući koga će od njih, nju ili decu, sagledati, onjuiti, i onda bi se upućivali onom uglu kujne gde znaju da stoje krupice soli. Čak bi se koje i nad ognjitem nadnosilo, kao da hoće da vidi u kotlu mleko koje se kuva, koliko i od njegova dela tu ima. Posle jo slobodnije izlaze i eću se po dvoritu i talama. Zar bi mogao njihov mali Zarije, koji je tek prole godine prohodao, onog njihovog rogonju, koga se i same sluge boje, gotovo go, samo u kouljici, onako besno da iba i goni ispred sebe cičeći:
   - Ci, ci!
   A rogonja, gledajući ga, strahujući da ga dlakom svoga repa po obračićima ne bi oinuo, uvlači i savija rep i polako, da mu ispod kopita ne bi kakav kamenčić ili speknuto parče zemlje odletelo u njegov trbučić i gola prsa, odlazi u talu.
 
 
III
 
   I za prva dva rata nije bilo potrebe da se čuva njegova Belka. Ali u ovom trećem, kada neprijatelj pritisnu zemlju, ona umalo nije izludela od straha da od celog mala, stoke, sačuva bar nju. Sve je davala da bi podmitila. I poslednje dukate zlatne, one koje je u nedrima nosila, one iste kojim ju je on darivao kada je zaprosio i kojima je mislila, ako bog da kada sin poraste, da tim istim dukatima ona svoju prvu snahu dariva, i to je dala, samo da njegovu Belku spase. Celog dana su je morali drati sakrivenu u kujni i sobi, unoseći joj sena i slame i deleći s njom poslednju koru hleba. Samo bi je noću putali malo. I za taj strah i trepet oko Belke i sama su deca znala. Koliko puta, kada ona ne bi bila kod kuće, deca čim čuju da se na prevoju vie sela, odakle silazi put iz varoi, začuje kakav topot konja i zveckanje oruja, odmah istrče uplaeno vičući:
   - Belka, unutra!
   - Unutra, unutra, Belka!
   I makar bosi, samo u kouljicama, jedan za rogove a drugi za rep, za sapi, počnu da je guraju natrag u kujnu. Odupirući se svojim slabim nogama da je to pre sakriju, sa strahom bi pogledali da gore, na prevoju, ne vide konjanika sa kačketom iza koje se sija cev od puke, a iz čijeg, onog njenog malog otvora, uvek viri grabe i smrt.
   Ali tek posle, poto se sve odnese, opustoi, tek onda se pokaza koliko vredi ta njegova Belka. Jer sa onim sakrivenim, ispod samog ognjita ukopanim u rupu, kukuruzom, i mlekom to je počela Belka da im daje, oni su bili osigurani od gladi i smrti koja poče na sve strane da kosi. Osobito zimi, ona im je vredela vie nego hrpa novaca. Drva, zbog posečene gore oko sela i po putevima i voćnjacima, a sve iz straha od komita, nikako se nisu mogla navući. Staro pruće iz potoka, polutruli i mokri panjevi, iz koga plota po koji zaostali kolac, to je bilo sve za gorivo. A sama kuća počela da biva sve tronija. Zidovi od opletena pruća povijali su se od zimskih vetrova kao kakav prazan ko. I pored svega njenog upinjanja, podupiranja zidova i pragova, zapuivanja rupa krpama i ostalim stvarima, mučno da bi ona i deca izdrali one ljute ciče i zime koje tada nastadoe. A s dana u dan sve je golije i pustije bivalo. Po putevima crneli su se redovi dungara od izgorelih drva od vojske; po padinama, kosama, prisojima kao neko razasuto groblje, beleli su se ostaci od posečenih mladih uma. Pa i samo selo, kuće, krovovi kućni, poto u selu nije bilo mukih, jer ono to je ostalo bilo je ili pobijeno ili u ropstvo odvedeno, sve su ispucanije i tronije bivale. Sve su se vie ka zemlji sputale, jedva dreći se o svoje raspadnute zidove. Retko da se iznad koga krova dizao dim, jo ređe da se video kakav prozor, ukras. Samo rupe od ulaza i nad njima ti njihovi srozani krovovi. Od ivih takođe retko da se ko viđao. Tek po koja ena ili dete. I ubiveno, preplaeno, jedva se vuklo od gladi. Jer to bi se ponjelo, oduzimalo se; to bi se opravilo i podiglo, to se, na prvi glas, tobo da su se videle komite, ponova ruilo i onda pobilo i ono sto je jo bilo ivo. Pa čak ni pasa ni mačaka nije bilo vie onako kao nekada. Nemajući hrane, počelo je crkavati. I po puti, po đubristima, kako se koje dovuklo, lealo je raspadajući se i doglođavano od drugih koji su isto tako jedva jo bili ivi. I to jo nekoliko od pasa i mačaka po selu to je ivelo, bilo je valjda samo zato da noću, urličući na mesečinu i sneg, samo jo jače povećava grozotu i pusto.
   Ali jedino ovamo kod njih bilo je nekako drukčije, toplije. Osobito uveče. Belka bi leala na ono malo slame i sena u onom kutu u kujni do sobe koji je najvie bio zaklonjen od kie i vetra. I deca, čim bi večerala, vukući sobom svoje dunjice i pokrivače, odmah bi odlazila kod nje. I jedno naslanjajući glavu na prednje, drugo na zadnje joj noge, pripijala bi se uz njen topli trbuh. I da vidite onda Belku! Osetivi da su deca uz nju, ona bi se odmah malo protegla, da bi to vie izbacila svoj trbuh i njime i kolena i noge dečje grejala. Svoje donje, do zemlje, noge jače bi podvila iza njihovih leđa da bi ih tako, kao u nekom zagrljaju, drala. Posle i sama bi ona, mati, dola i između Belkinih prsiju i glave joj legla. Belka cele noći ne bi se mrdnula, ni pomakla, da ih ne bi time moda probudila. Samo, lupkajući repom od zadovoljstva, podizala bi svaki čas svoju glavu, i gledajući ih onim svojim pametnim očima, prinosila bi k njima to blie svoju njuku da ih jo i jarom iz svojih nozdrva to jače utopljava.
 
 
IV
 
   Ali u poslednje vreme, osobito leti, za nju, njegovu enu, ta njegova Belka bila je najdraa. Svako veče bi dolazila k njima u kujnu. I poto, tobo, pregleda da li su svi na okupu, vraćala bi se. Ali ne bi ila u talu, već u batu, u vrt. I to je najglavnije, tamo leeći ona bi uvek bila okrenuta onom pravcu, ka onim brdima i putevima kojim je on otiao kada je poslednji put poao u rat. Nju, ovamo, tada, ne bi moglo nita da zadri. Potresena, uzrujana, odmah bi se i ona dizala i dolazila i sedala do Belke. Belka, kao nadajući joj se, ne bi ni glave okretala, već bi se samo pomakla sapima i zadnjim nogama, kao čineći joj to bolje mesta do sebe. I tada nastajalo bi ono: deca u kujni spavaju, ona sa naslonjenom glavom na Belku, a sve ostalo nestaje. I selo i tolika brda, reke, planine, varoi, sve se to gubi, tone, nestaje, već ostaje samo kuća njena, a ovamo ona i Belka, on onamo na bojitu. A da zaista između njih i njega nita vie nema, eto kako Belka počinje da die glavu, njui po vazduhu, kao da ga trai. I kao da ga je nala, kao da je počela osećati miris prstiju one njegove ruke kojom je milovao po glavi i vratu kada joj je davao ećera, evo kako od radosti sve jače bije repom, sve vie izduuje i uvija svoju glavu kao da lie prste te njegove ruke. I tada bi i ona pored Belke počela sasvim da se gubi. Počela bi i sama da oseća kako je on zaista tu, doao. Jednom rukom milujući Belku, evo naginje se nad njom, naslanjajući onu svoju drugu ruku na njeno rame. Isprva, kao nepoznat joj je, s mukom ga razaznaje. Valjda zbog vojničkog injela, ajkače, ali posle, evo - on je, on! Evo iste čakire u kojima je poao! Evo ga, sa onim istim jako stegnutim kratkim tkanicama, pojasom, zbog čega mu vita, donja rebra prilikom disanja toliko odskaču u irinu, da njegova prsa izgledaju jo razvijenija nego to su! Evo nad njom sada njegovo disanje, dah! Zna ona taj dah. Nije ga zaboravila. Evo treptanja njegovih očiju... I evo kako se sve vie nad njom nadnosi, dodiruje je, zapahuje, da ona od toga počinje da zabacuje glavu i naglas jeca i plače:
   - Oh! Oh! Doći će, doći će... tu je on!
 
   I doao je.
 
1920.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com