K O D   K I C O Š A

 
OBIČAJI SRPSKOG NARODA
IZ LEVČA I TEMNIĆA
 
od
 
Stanoja M. Mijatovića
 
 

SADRŽAJ

 
I. Povojnica
II. Svadba
Navodadžisanje
Proševina ili jabučno
Svadba
Pohode (poode) i povratak
III. Slava, Krsno ime
Mala slava (prekada)
IV. Smrt i pogreb
V. Zadušnice (Daće)
VI. Đurđev-dan
1. Biljni Petak
2. Uoči Đurđev-dana
3. Na Đurđev-dan
VII. Jeremijin-dan
VIII. Vidov-dan
IX. Petrov-dan
X. Sveti Ilija
XI. Preobraženje
XII. Međudnevice
XIII. Varica
XIV. Materice i ocevi (oci)
XV. Sveti Ignjat (Kokošinji Božić)
XVI. Badnji-dan
XVII. Božić
XVIII. Nova Godina (Novo leto, Vasiljev-dan, Mali Božić)
XIX. Bogojavce (Bogojavljenje)
XX. Sv. Tripun
XXI. Sretenje
XXII. Čisti Ponedeljak
XXIII. Sredoposna Sreda
XXIV. Marat
XXV. Mladenci
XXVI. Lazareva Subota
XXVII. Velik-dan (Vaskrs)
XXVIII. Zavetine
XXIX. Manji praznici
XXX. Molitva i Krštenje
XXXI. Pozdravi
XXXII. Molba (Moba)
XXXIII. Bratimljenje (Pobratimstvo)
XXXIV. Sedeljke (Sela ili prela)
XXXV. Poklade
XXXVI. Dodole
XXXVII. Živa vatra
XXXVIII. Amajlija (Majlija)
XXXIX. Solomunovo slovo
XL. Prihvatanje stoke
XLI. Posle izvođenja pilića
XLII. Podsecanje sirišta
XLIII. Pred sejanje pšenice
XLIV. Varanje pilića (tica)
XLV. Pazar
XLVI. Narodne kletve
XLVII. Narodne psovke

 

 
 
   Čim neka žena rodi dete, odmah prva žena iz susedstva, sa kojom ova lepo živi i koja za to dozna, umesi brzo, od projinog ili pšenicnog brašna, jedan lepčić, na koji mete krušac (grumičak) soli, spremi što god lepo za jelo (na posnom danu meljan pasulj, a na mrsnom prženih jaja, sira i kajmaka neslanog) i uzme u staklo, pljosku ili bukliju rakije ili vina, za tim spremi jednu košuljicu ili platno za nju, koje je vezano crvenim končićem a za ovaj utvrđena jedna para, koja se docnije veša detetu o vrat da ga ne bi urekli, pa to sve zavije u čist kanavac ili ubrus i nosi porodilji. To se zove povojnica. ¹) Žena pak, koja je povojnicu prva donela, zove se "baba" ili "babica", pa makar ona i mlada bila. Pri ulazu kod porodilje, "baba" nazove Boga, poželi dobru sreću prinovi (detetu) i podigne sve ono, što je donela, gore tavanu, govoreći: "Da Bog da bećar (ili devojka, ako je dete žensko) ovoliki porastao!" Posle ovoga sedne kod porodilje i ponudi je s onim što joj je donela. Umešen lepčić da prvo nekom detetu da ga ono načne pa taj zalogaj preda posle porodilji da ga u nedrima čuva, jer se tako "valja". Za ono jelo, koje sada porodilja prvo okusi, veruje se da će ga posle dete u životu najradije jesti. Ako "baba" ovom prilikom pogleda dete, ona pljune na njega i rekne mu: "gad"; to se tako "valja", da ga ne bi uročila. Posle ovoga, posavetuje porodilju od čega treba da se dobro pazi i čuva (na pr. da ne izlazi na polje, naročito posle sunčevog zalaska, da joj pelene ne omrknjavaju na polju, da nikako ne pije vodu, da pored sebe i deteta drži: metlu, ciganske grebene, nož, glavicu belog luka i dr., da drži u nedrima onaj krušac soli i prvi zalogaj od lepčića, i drugo koješta, na pr. šta će da čini da više nikako ili bar skoro decu ne rađa, itd.), pa se po tom brzo vraća kući, jer inače "ne valja" mnogo da se zadržava, za to što će posle dotičnom detetu da se zadržavaju svatovi, kad bude stiglo za ženidbu ili udadbu. Isto tako "ne valja se" ništa (pa ni sudove) tom prilikom vraćati od donetog, jer će posle dotičnom detetu da se vraćaju svatovi. Povojnica se nosi porodilji što pre zato, jer se hita da porodilja sita zadoji dete, te će joj posle biti uvek sito i napredno. Obično daju porodilji prvo da okusi vino, te da bi joj dete bilo zdravo i rumeno. Ako bi "baba" spremala porodilji lepčić od skvasnog (kiselog) pšeničnog testa, ona udara na njega onoliko poskurnika i probada ga onoliko puta strukom bosiljka za koliko godina porodilja ne treba da rađa decu, (za to obično udara 3-4 poskurnika).
   Smatra se za veliki greh ako se odmah novorođenom detetu ne pošalje povojnica, jer se veruje da se u tom slučaju ne bi moglo posle udati, odnosno oženiti. U narodu postoji priča, kako neka devojka nije mogla samo zbog ovoga da se uda, te su posle morali da je kao devojku poviju u pelene i da joj donesu povojnicu...
 
   Od ove prave ili prve povojnice razlikuje se druga, koja biva posle ove. Neko vreme posle porođaja porodilja spremi šta joj treba i u dogovoru s domaćinom pozove kuma, rođake i susetke na povojnicu u određeni dan. Ova se povojnica priređuje obično nedeljom, praznikom, o Slavi ili odmah posle Slave, a biva isključivo o mrsku. Sem kuma (t. j. ako je muško lice dete krstilo) retko će koji od ljudi doći na ovu povojnicu, već najviše dolaze žene. Svaka pak žena, koja pođe na povojnicu, ponese: pogaču, čuturu vina ili staklo rakije i pečenu kokošku, a i ovom prilikom neće se zaboraviti da se na  pogaču metne malo soli, jer se tako "valja". Pored ove časti, žene će još poneti detetu: košuljče ili platno za njega, čarapice, kapicu, mantače (antericu, kopovnu), a rođake će pored toga doneti još i neki dar (kao na pr. naglavce, čarape, ubrus i dr), koje će dati porodilji, domaćinu i ostalim ukućanima; neće se zaboraviti da se ponesu i pare, koji će se metnuti na pogaču. Donetu "čas" i darove ostavljaju na stranu ²), pa kad sednu za bogato spremljenu sovru, onda prvo prinesu domaćinsku pogaču, te svaki mete po nekoliko para na nju, počinjući od domaćina, koji najviše meće. Tako pokupljene pare daju se posle porodilji da ih čuva i u zgodnoj prilici kupi što god detetu. U najviše slučajeva majka će za ove pare kupiti detetu čašu ili kakav drugi stakleni sud. Posle ovoga daju tu pogaču nekom detetu (iz kuće) da je načne na tri mesta, pa prvi zalogaj od nje daju porodilji da ga čuva, pa se posle cela pogača izlomi. Za ovim prinese donetu "čas" kum i ostale gošće, koje ga pri prinošenju uvek prvo u vis podignu, želeći da prinova toliko poraste, pa ga onda spuste na sovru i daju da se pogača načne. Pošto je prineta "časa", okuse od svačijeg vina, krsteći se i blagosiljajući prinovu kojoj se povojnica priređuje. Posle ovoga razdadu donete darove ³) ljubeći pri tom starice u ruku i produže čašćenje, a na kraju domaćica (a i domaćin, ako je i on dobio dar) daruje na prvom mestu kuma, kome daje košulju, pa onda ostale gošće, koje su dar donele, darujući svakoj naglavke (a domaćin šamiju - maramu). Posle ovoga povojničarke se raziđu svaka svojoj kući.
   Da se na povojnici dobro pije i časti svedoči i izreka: "Pismo (ili častismo se) kaj na povojnici", a tako kažu oni, koji su se negde dobro častili. Na vrh
 
   ¹) Ženskom detetu donesu i kitu cveća, da bi se lakše udalo.
   ²) Nu ima slučajeva gde se čas odmah prinosi jer se tako "valja".
   ³) Pri primanju darova obično govore: "more hvala ti, što si se ti to trudila"...
 
 
   Najveće je roditeljsko veselje i najpreča briga da ožene ili udadu, jer se slobodno može reći da su, posle tih "srećnih dana", dočekali najveću radost i skinuli najveću brigu s vrata. "Da Bog da zelene vence dočekao!" blagosiljaju prijatelji i poznanici oca i mater, kad im se "imadne" malo dete, što će reći: da Bog da da dočekaš da ga oženiš ili da je udaš. "Da mi je samo da doživim da vidim šta će biti s njim, pa posle makar odmah umro", - govore stari i iznemogli roditelji, podrazumevajući pod tom željom zenidbu svoga sina ili udadbu svoje kćeri...
   Do pre 30-40 godina u ova dva kraja ženili su i udavali od 20-30 godine. Ništa tada nije bilo zazorno oženiti "brkatoga momka" ili udati "sisatu devojku", niti je kome bilo tada začudo, ako bi se "zasedela devojka" udala ili "zasedeo momak" oženio. Danas već nije tako. Inokoština i druge prilike gone roditelje da što pre ožene sina, a strahovanje od sumnjivog morala i od zastarelosti da što pre udadu kćer. Osim toga mnogi roditelji danas žene sina i zbog kakvog miraza (kakve "dobre prilike", kako to oni obično kažu), a i da bi mati u snahi dobila što pre odmenu.
   Ovde svadbe najviše bivaju s jeseni (a naročito od Mitrov-dana do božićnjih poklada). Ima zimskih (o mesnicama) i letnjih (o Trojicima) svadbi, ali su ove poslednje po sve retke, naročito po selima. Kad roditelji hoće da udadu kćer ili ožene sina, oni se na to rešavaju u napred za celu godinu dana. Kad su se već rešili, onda devojka udavača mora da pohita sa spremom, t.j. mora što pre da svrši i izradi sve što će joj za svadbu trebati, kao: čarape, košulje, ubruse, rukavice, gaće, čerge i naposletku jedan ili dva ćilima. Kad se pak koji otac rešsio sina da ženi, on mora zarana da odvoji iz stoke potreban broj brava, da ih što bolje porani, da spremi piće i drugo što će trebati. Nu skoro opšte je pravilo da niko neće da pravi svadbu ako mu godina dobro ne ponese (t. j. ako mu berićet dobro ne rodi). Još se pred svadbu popravljaju kuće i ostale zgrade u avliji. A kad je sve to gotovo, onda roditelji puste glas da će sina da žene ili kćer da udaju. Onda nabave sinu ili kćeri što lepše haljine i stanu s njima češće ići po saborima, zavetinama i ostalim skupovima, gledajući ne bi li se ukazala pogodna prilika. Letnje posmatranje donosi jesenje rešenje, te gde je koji begenisao (zavolo) na ona vrata ide. Po srcu ili iz ljubavi ovde su ženidbe i udadbe retke, isto tako su retki slučajevi da devojka sama odbegne, već se u najviše slučajeva i žene i udaju po naredbi i volji svojih roditelja. Nu ima i izuzetaka, što pokazuju i neka vračanja, koja stoje u vezi sa ovim. Tako na pr. kad neka devojka zavoli nekog momka, "valja se" da ga pogleda (kradom, da on to ne vidi): kroz njušku od božićnjara, a on će zemlju da prorije", a nju će da uzme; kroz mrtvačku sveću, pa će da umire za njom; kroz višnju, pa će da svisne za njom; kroz omilen, pa će da mu omili; kroz ječam, pa će da ječi za njom, itd.; ili da mu izvadi ono mesto gde je zgazio desnom nogom, pa da ga unese u kuću i zemlju prevrne, te će mu na taj način prevrnuti pamet za njom, kao i da se na Đurđev-dan (rano, pre sunca) umije onom vodom ispod vodeničnog kamena, te će mu tako mozak zavrteti, da je voli do ludila. Ovakva se činja najviše čine na Đurđev-dan, o čemu ima dosta zabeleženog u mom članku "Đurđev-dan". I momci vračaju da ih zavoli devojka, koju oni vole, ali su njihova vračanja ređa. Na pr. oko pola noći, u oči mlade petke (mladog petka) "valja se" da momak u gluvo doba noći izađe napolje i da se uhvati za proštak (kolac) i, klateći ga, da zovne tri puta devojku, koju voli, pa će mu se, vele, ona odazvati (tj. ako ga vole); ili da uhvati u reci mrenu ribu, pa da je metne u nedra s desne strane, i kad riba lipše "valja se" da je sagore na žaru (da samo od nje postane ugljen), pa tu sagoretinu da stroši u prah, koji posle zgodnom prilikom treba da metne u vodu ili kakvo drugo piće, koje će devojka da pije. Posle ovoga devojka će zavoleti dotičnog momka i poći za njega. Pri uzimanju (verenju) danas se ne pazi toliko na lepotu, koliko na imućno stanje. Na vrh
 
   Navodadžisanje. - Kad su roditelji o saborima, zavetinama i drugim javnim skupovima izabrali devojku za sina, onda šalju devojačkim roditeljima navodadžiju, da ih pita: bi li dali devojku za tog i tog momka. Bez navodadžije ovaj se posao nikako ne vrši. Za to skoro svako mesto ima po jednog ili dva čoveka, koji se najviše i najradije bave ovim poslom: to su navodadžije. Navodadžiju obično šalje momkov otac i za to mu obeća izvesnu sumu novaca (od 4 do 12 dinara), tj. ako bi posao povoljno svršio. Pored toga devojka udavača daće mu o proševini ili svadbi čarape, jer to mu sleduje od njene strane. Po neki se navodadžija, kad polazi na ovaj posao, uhvati rukama za čičak, da bi mu se tako i započeti posao prihvaćao, a devojke udavače, kad bacaju smetlište na Đurđev-dan, (pre sunca), govore: "Smetlište na bunjište a navodadžija uz ognjište" (tako tri puta). Ako devojkin otac ne bi dao svoju kćer za ponuđenu priliku, on obično ne kaže otvoreno da ne da, već nađe neki drugi izgovor, kao na pr. da mu nije još devojka stigla, da mu nije spremna, itd.; a ako hoće da je da, on kaže navodadžiji, da on na ponudu pristaje samo neka se "mlađi" (tj. momak i devojka) gledaju, pa ako se jedan drugome dopadne, on nema ništa protivu toga. No ovo je gledanje više forme radi, a presudnu reč tu ima otac (ili mati, ako otac ne bi bio živ). Kad momkov otac dobije od devojkinog oca povoljan odgovor, on spremi sina pa još s nekim od rođaka ide na ogled... Kada se mlađi vide (uzgred, kradom i ispod oka, tj. da niko to ne spazi), onda svaki otac pita svoje "dete" dopada li mu se prilika? Ako se dopada, onda njih dvojica, ljubeći se, zaključuju prijateljstvo i od tada su prijatelji, pa se tako i zovu. U znak svršenog čina izbace po neki pištolj, te ga tako razglase po celom mestu. Nigde se skoro ne praktikuje da devojkin otac ponudi kome sam ili preko navodadžije svoje "dete", jer se takav postupak smatra za sramotu i podcenio bi vrednost ili potpuno ubio ugled dotične devojke. Pravilo je da pre zaključenog prijateljstva obe strane raspituju koji od njih slavi koju Slavu, pa ako bi se našlo, da jednu Slavu slave obe strane, onda se, u najviše slučajeva, ne prijatelje, jer se smatraju kao rođaci. Na ovo najviše paze Svetojovanci, Svetosavci i Petkovčani. Isto tako mnogi neće da se prijatelje kad postoji ma kakvo srodstvo između obe strane, jer veruju da se u braku, vezanom u srodstvu, rađaju onakažena deca...
   O ogledu biva i kaparisanje. Momkov otac da devojci nešto novca (obično u zlatu), a ona njemu, momku i ostalima, koji budu s njima pošli, dar: kom čarape, kom ubrus (peškir), a momku dva do tri "boščaluka" (čarape, kanice, gaće, košulju, ubrus i dr). Pošto se dobro počaste ugovore jabučno ili prave proševinu. Proševina i jabučno skoro se ne razlikuju jedno od drugoga, ali se ovamo nađe po koje mesto, gde se ovaj prvi čin zove proševina, a ovaj drugi, na više mesta, ogled, obeležje ili kaparisanje. No ja ću, držeći se većine, prvi čin zvati obeležje, a drugi, koji ide za ovim, jabučno ili proševina. Ako je udavača u svemu potpuno spremna, onda se ne odlaže mnogo s proševinom (jabučnim), a ako nije, onda se odlaže. Kad se vraćaju s obeležja ili kaparisanja, onda udavača veže svakom konju za uzdu s desne strane po ubrus, a ti ubrusi posle kazuju svuda da je otac našao za sina devojku. Ima slučajeva da momak "o obeležju" daje devojci prsten, koji posle o proševini razmeni boljim, ali su ti slučajevi retki (i iz varoši preneti). Pod obeležjem ovde treba razumeti davanje novca od strane momkovog oca i davanje darova od strane udavačine. Ogled i obeležje ili kaparisanje bivaju obično danju, a vrlo retko noću.
   Po svršenom obeležju momkova mati, s još nekom ženom iz roda, ide k budućoj snahi te joj nosi pletivo (to je opšte pravilo) i gleda darove. No ima slučajeva da po neke majke, koje imaju sinove za ženidbu, idu s nekim pravom kod pojedinih devojaka i pre ovoga čina, te im gledaju darove i svu spremu. Na vrh
 
   Proševina ili jabučno. - Za jabučno (jabuku) ili pravu proševinu sprema se i jedna i druga kuća, i devojkin i momkov otac: devojkin otac da dočeka, a momkov da ponese. Momkovom ocu je dužnost da ponese devojci, prema ugovoru na ogledu, nekoliko dukata u zlatu, koje će nositi nanizane o vratu (naniz) kad se bude venčala i kad se bude povraćala u rod; da ponese jednu pogaču, ("prijateljska pogača"), jednog pečenog brava i pića (vina i rakije), koliko ima i hoće; da ponese devojci ogledalo, češalj, prsten, fes, bareš i cipele, što joj je kupio u varoši, i da pozove koga on hoće i miluje da mu bude učasnik u ovom veselju. A da bi se ovo veselje na dalje čulo i da bi izgledalo još bolje, mnogi pogađaju svirače (obično Cigane) da sviraju za njima i kod devojačke kuće. Svirači moraju na prvom mestu imati bubanj, jer se on na daleko čuje, a u novije vreme uzimaju za svirače i Srbe, koji umeju da sviraju u klarinet. I gajdaš se čuje još ponegde u Levču, ali sve ređe. Kad je tako momkov otac sve spremio, on se u određeni dan (obično u nedelju ili koji drugi praznik) kreće i ide novom prijatelju na proševinu.
   Goste dočeka i prihvati domaćin (devojkin otac) sa poslugom. Posle pozdrava on ih uvodi u svoj dom i namesti za sovru. Pri tom pazi da prvo mesto zauzmu prijateljski (momkovog oca) gosti, pa tek posle njih ređa svoje, koje je pozvao i koji su mu došli na ovo veselje. Odmah, još pre početka jela, donosi se prijateljska pogača, na koju meću novac svi redom, počinjući od prijatelja i domaćina, koliko koji hoće i miluje, ali prijatelj (momkov otac) mora da da najviše. Tako sakupljeni novac predaje se posle devojci udavači, koji ona čuva kao svoj. Za ovim prijatelj predaje snahi prsten i ostale stvari, koje joj je kupio. Ako je bila dobila prsten o obeležju, ona njega skida s ruke a natiče ovaj, a ako ne, ona natiče ovaj na domali prst ili srednjak, na kome ga će posle nositi redovno. Posle ovoga nastaje čašćenje. Mladež (momci i devojke) jede malo, pa odmah izlazi u dvorište te igra, puca iz pištolja i veseli se. Tu sad prijatelji ugovore dan svadbe, dan kada će da idu u varoš da pogađaju devojci rubu (haljine za venčanje), kao i to šta će prijatelj da donese kome ukućaninu na dar, kad bude dolazio o svadbi po devojku, te da se ne bi posle oko toga ljutili i svađali, ko što se to češće dešava. Sad devojka daruje prvo momka, svekra i svekrvu (ako i ona bude došla), pa onda ostale, koji su sa njima došli i na posletku one, koje je njen otac pozvao na ovo veselje. Pri darivanju daje nekome gaće i košulju, nekome košulju, nekome čarape, nekome ubrus, itd., ali momku i ovom prilikom (kao i o ogledu) daje najbolje. U darivanju se obično upravlja prema spremi, jer ako ima više darova, ona više i daje, a to joj posle služi na čast i ponos. Pored onih, koji su tu, te dobiju dar, ona šalje darove i svakom ukućaninu (ne izostavljajući čak ni malu decu) u momkovoj kući, a te darove obično primi i nosi momkova majka ili sestre. Posle ovoga devojka nije više devojka udavača, ona je prošenica, pa se tako i zove sve do venčanja. Na proševinu se ide obično pred veče (suprotno idenju na ogled), ređe preko dan, a veselje se produžava mahom do zore.
   Po svršenoj gozbi i poslu, prošenici (tj. momkov otac s njegovima) se vraćaju natrag, dobro nakićeni i veseli. Ubrusi se i sada vežu konjima za uzdu ili se meću volovima na palice. Po negde pevaju na glas po dva i dva ovu pesmu:
Jesi l' čuo gde sam isprošena,
Oj jesi l' čuo, gde sam isprošena?
Isprošena i prstenovana,
Oj isprošena i prostenovana.
Sutra će mi pohođari doći,
Oj sutra će mi pohođari doći,
I pred kućom kolo poigrati,
Oj i pred kućom kolo poigrati...
   Kad se prošenici vrate kući momkovoga oca, onda i tu nastave gozbu i veselje (koje propraćaju sa pucnjavom iz pištolja), pa se posle razilaze svaki svojoj kući.
   Po svršenoj proševini dolaze žene kod momkove majke te joj čestitaju snahu i gledaju darove.
   Neki odmah po obeležju odrede dan za ispit, tj. kada će se "ispitovati" momak i devojka, a neki to čine o proševini ili odmah posle nje. No svi se staraju da ispit što pre svrše, da bi posle što pre imali pravo na venčanje. Ispit se vrši obično kod crkve ili kod sveštenikove kuće. Na ispit ide momak i devojka sa još nekoliko rođaka. Tada ih sveštenik pita: imaju li dragu volju poći jedno za drugo, na šta oni odgovaraju da imaju (devojka odgovara obično posle momka i to polako i u stidu). Posle ovoga sveštenik ih pouči kako će i šta raditi, očita propisnu molitvu i time je ovaj obred svršen. Za ovim momak i devojka poljube sveštenika u ruku, a devojka mu da još i čarape.
   Posle svega ovoga u kući momkova oca nastupi velika užurbanost, jer se počne u veliko spremati za svadbu. Tako se radi i u kući devojkina oca, ali se ovde manje sprema, jer mu i ne treba onoliko koliko prvome. Određenog dana ide momkov otac sa prošenicom i još nekim od njene strane u obližnju varoš, te kod nekog dućandžije pogodi haljine, koje će prošenici trebati za venčanje. On tada obično pogađa vistan i libade, jer je u ova dva kraja u veliko zavladao običaj da se prošenica mora baš u tim haljinam venčati, pa makar ih posle obukla još svega dva do tri puta u životu, kao što to i biva. Tu se utvrdi cena i odredi dan, do koga haljine moraju biti gotove, pa se onda vraćaju kući.
   Majčina je dužnost bila i do sada da u svakoj prilici savetuje i uči svoju kćer, kako će i šta raditi, kad otide u "tuđu kuću" (tj. u kuću momka, za koga se uda), ali u razmaku ovoga vremena (od proševine do svadbe) ona ne propušta ni jednu priliku da je o tome ne posavetuje i ne  pouči. Ti su materinski saveti veoma raznovrsni i tiču se u glavnome budućeg poziva i odnosa njene kćeri prema kući u koju ide, prema budućem svekru i svekrvi, prema "čoveku" (mužu), prema porodu, koji će imati, itd. itd. Kćer sve te majčine savete dobro pamti i prima.
   Prošenica se sada da u najveći posao. Sve poslove, koje je započela pređe, sada dovršuje. Sem toga pohita te sašije sve što joj treba, jer je običaj da devojke izatkano platno ne kroje, dok se ne isprose. Pošto u ovom poslu zbog malog vremena ne može sama sve da stigne, to je običaj, da je pomognu druge devojke, njene drugarice... Na vrh
 
   Svadba. - Na  nedelju dana pred svadbu počinje zvanje. Zove se i u devojkinoj i u momkovoj kući, samo što se u devojkinoj kući zove manji broj a u momkovoj veći. U momkovoj kući zovu se na prvom mestu starešine, gde dolazi: kum, stari svat, dever, vojvoda i barjaktar. Kum je obično onaj, koji je momka "držao" (o krštenju), stari svat je momkov ujak, dever je dete bližeg ili daljeg brata ili zeta, vojvoda je uvek zet, barjaktar je takođe zet, ali za to može da podnese i koji drugi viđen i otresit momak, koji nije rod. Ako momak ima više ujaka i sestrića, onda će se oni zvati redom na starosvatstvo, tako da će najstariji ujak venčati najstarijeg sestrića, mlađi mlađeg itd. redom. Sličnog reda pridržavaju se i pri zvanju ostalih starešina. Pored ovoga odrede dete koje će biti nakonče. Njega uzimaju ili iz iste kuće ili iz familije, ako ga u kući ne bi imalo. Sve starešine moraju biti muški (pa i nakonče mora da bude muško dete). Starešine zove sam momkov otac. Kad ide da zove koga starešinu, on ponese pogaču, čuturu vina i pečeno pile. Tamo ruča, prelomi pogaču i poljubi se sa pozvanim, što znači da je ovaj primio ponudu. Kum i stari svat moraju da nađu momke (tako se zovu, pa makar bili i oženjeni), koji će ih o svadbi usluživati. Isto tako i mladoženja mora da ima svoga momka, koji će se o svadbi oko njega nalaziti. Oko devera se nalaze obično njegovi roditelji, a ostalim starešinama ne trebaju momci. Kum i stari svat moraju da ponesu po dve voštane sveće i od dara sto budu kadri (što mogu) da kupe, a dever mora da kupi snahi bar cipele i prsten. Jedan od ukućana ili bliskih srodnika zađe po selima s punom buklijom vina, te pozove na svadbu, na prvom mestu sve srodnike, a od ostalih one, koji su i njega zvali i one s kojima se ta kuća zove na Slavu. Zdravica se daje i pije kao i pri zvanju na Slavu, samo što u ovom slučaju skoro svaki pozvani kaže: "Neka je srećnje veselje i neka su živi mladenci!" Svaki pozvani obeća da će doći sam lično ili da će poslati koga iz kuće, pa makar to i ne mislio, jer je red da se tako kaže. Na bukliju privezuju neki čarape, neki naglavke, neki podvezice, neki ubruse, a mnogi samo kitu cveća, te se nakita toliko natrpa na bukliju, da se od njih ni buklija ne vidi. Onoga, koji zove, svaki ponudi sa pićem, ali on na mnogo mesta mora ponudu da odbije, jer mora dobro da pazi da nekoga pri zvanju ne izostavi, što ne bi smelo biti.
   Kad su za svadbu pozvani svi, koji treba da budu pozvani; kad je u varoši kupljeno sve što treba; kad su donete devojci haljine; kad su nađeni i pogođeni svirači ¹), bez kojih se svadba ne da ni zamisliti, u kratko, kad je spremljeno sve što je potrebno, onda otpočinje svadba. U mladoženjinoj kući svadba počinje obično u petak u veče, i to se oglasi sa dva tri pucnja iz pištolja. Srodnici, susedi i prijatelji nalaze se već oko kuće i u veliko pomažu domaćinu; oko domaćice pak ima takođe dosta žena, koje joj pomažu u njenim poslovima. U subotu se kolju za to određeni bravi, od kojih se neki odmah primaknu uz vatru da se peku, a drugi se ostave za kuhanje. Dok se jedni bave oko klanja i pečenja, dokle drugi raspremaju za to određene odaje i nameštaju stolove, gde će se gosti dočekati; žene pak mese i pristavljaju jelo, koliko misle da će im biti dosta. Kolač za svadbu "valja se" da umesi trudna ili kormata žena, da bi posle mladenci imali poroda (dece). Sad već počnu i starešine dolaziti (tj. ako su iz drugog mesta), i svaki objavljuje svoj dolazak pucnjem iz pištolja. Sem starešina ovoga dana (tj. u subotu) dolaze i daljni srodnici i druge zvanice. U veče dolaze svirači i svatovi iz mesta, te se tu, svi skupljeni, počaste a mladež igra do neka doba noći. Posle ovoga svi ležu da se odmore, jer im sutra valja zorom po devojku  poći. No ako je devojačka kuća daleko, te se ne bi moglo do nje za dan otići i vratiti, onda idu po devojku u subotu, a vraćaju se u nedelju.
 
   ¹) Svirače je do skora nabavljao i o njima posle račun vodio stari svat, ali ih danas nabavlja, pogađa i plaća sam domaćin...
 
   I u kući devojkinog oca takođe se kupe u veče, u oči svadbe, no kao što pomenuh u mnogo manjem broju. Kod njega dolaze srodnici i susedi, a najviše drugarice njegove kćeri. Prošenica mora ove večeri da spremi sve što joj treba za sutra, a neće propustiti i da se okupa, očešlja i oreže nokte na rukama i nogama.
   U nedelju, u jutru rano, pripucaju iz pištolja, što znači da se kupe svatovi, koji još nisu došli. Ako je devojačka kuća malo podalja (ali se ipak može za dan otići i stići), onda se polazi zorom; a ako je u istom mestu ili u obližnjem selu, može malo i docnije. Do polaska pištolji pucaju, svirači sviraju i mladež igra...
   Kad je se skupio kod momkovog oca dovoljan broj svatova i kad je spremljeno sve što treba, domaćin pozove starešine i svatove te sednu za spremljenu i postavljenu sovru. Tu popiju poneku, blagosiljajući uz čašu: srećan početak, srećan put, u zdravlje, zdravo i veselo da otidu, da se vrate i snahu dovedu, i prihvate se malo lebom (tako se to obično kaže, ma da se to njihovo "privaćanje" moze smatrati kao dobar ručak). Momak se za ovo vreme oblači u stajaće ruho i zakiti cvećem, da bi se time razlikovao od ostalih svatova. Devojke za to vreme pevaju:
Opremaj se, obukuj se pašo,
Sve svileno ruvo nenošeno:
Kruševačke šarene gunjiće,
Niševačke velike fesiće,
Jagodinske zlaćene nožiće,
Beogradske srebrne puciće.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   Kad on bude gotov, onda domaćin pije sa svatovima u slavu i preseče kolač. Kolač se i sada prinosi i seče na isti način kao i o Slavi, samo što se sada ne okreće, već se samo prelomi. Odmah po pijenju u Slavu izvode momka i taj njegov izlazak objavljuju pucnjem iz pištolja, a devojke (enđe-inđibule) na glas zapevaju:
Izlete soko iz grada,
Iznese knjigu pod krilo,
Baci je ocu (ili: majci, ako oca nema) na krilo.
Pogledaj otac, pogledaj,
Kako ti knjiga govori:
Duge ću pute putovat',
Mutnu ću vodu gaziti,
Čarnu ću goru jezditi,
Dokle ti snahu dovedem.
   Na ovu pesmu, kojom se naglašuje skori polazak, rabadžije opremaju kola i prežu volove, konjanici spremaju konje, a pešaci stoje gotovi za polazak. Za svadbu se uzimaju rabadžijska ili konjska kola. Rabadžijska su kola do skora bila isključivo u upotrebi, ali u najnovije vreme, od kako su drumovi bolje popravljeni, upotrebljavaju se i konjska kola. Volovska su kola uvek pokrivena katavom, preko koje se meće asura ili pokrovac, a konjska su kola nepokrivena. Isto tako ne pokrivaju se ni kola u kojima će se svirači voziti. Na svaka pokrivena kola prošenica meće čergu, ćilim ili čaršav, te joj to stoji na ugledu i služi kao neka dnevna izložba njenih najglavnijih radova. Obično se za svadbu uzimaju po 4, 6 ili 8 kola koje volovskih, koje konjskih i za svaka kola odredi se po jedan rabadžija, koji će ih terati i o njima računa voditi, a za to mu sleduje ono što prošenica bude vezala volovima na palice, a konjima za uzde (ubrus, čarape, podvezice, rukavice i dr). U naročito određena kola mete se: burence rakije i vina i po jedan ili dva pečena brava i druge potrebne stvari za koje se odredi naročito lice, koje će to dobro čuvati i o svemu računa voditi. Pa kad je i to sve gotovo i kad se kola i konji počnu izvoditi iz dvorišta, onda devojke (enđe) pripevaju:
Ustaj kume, ustaj stari svate,
Vreme dođe valja putovati.
Rano ite a rano dođite,
Rano nama snahu dovedite.
Nek donese sunce u nedrima
I meseca u desnom rukavu. ¹)
   ¹) Za to što se ove svatovske pesme pevaju obično u hitnji i žurbi, to se u najviše slučajeva i ne stigne da se svaka pesma do kraja ispeva, već samo od časti. Usled toga ih ni jedna devojka ne ume do kraja otpevati, pa za to ih i ja donosim kao nesvršene...
 
   Na ovu pesmu domaćin, kum, stari svat i ostale starešine i svatovi ustaju iza sovre, i neki seda u kola, neki jaše, a neki peške polazi. Pred polazak majka savetuje mladoženju, kako će se i od čega čuvati i šta će raditi da ga ne opčine kod devojačke kuće. Posle ovoga mladoženja poljubi oca i majku u ruku, a oni njega blagoslove, želeći mu svaku sreću. Za tim polazi, a mati mu i tada ponešto naručuje. Kad mladoženja bude pošao, devojke mu pevaju:
Mladoženja daruj nama oro,
Daruj nama oro na poodu.
Ako l' nama oro ne daruješ,
Urmla ti devojka na putu!
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   Sad mladoženja baci devojkama što od novca pa ide. Običaj je da mladoženja i barjaktar jašu konje, pa ako nemaju svoje, oni će uzeti i tuđe na poslugu. Za nevestu uzimaju se obično konjska kola, a ako njih ne bi bilo, onda se uzimaju rabadžijska, ali s najjačim volovima. Devojke, koje će ići sa svatovima i koje će uz put pevati, sedaju u jedna ili dvoja kola. To su enđe (u Levču) ili inđibule (u Temniću). U njihovim kolima ne vozi se niko drugi sem njih, pa i rabadžija, koji ide uz ta kola, ide pešice, pa makar i blato gazio. Stariji ljudi (a tu dolazi domaćin, kum i stari svat) i žene, koje budu pošle u svatove, obično sedaju u kola, a mlađi jašu sa mladoženjom ili idu pešice. Napred idu konjanici sa barjaktarom na čelu, pa pešaci, zatim kola domaćinska i starešinska, i najposle ostala kola i svirači. Običaj je, da je starijih ljudi uvek malo među svatovima, a da mladića ima najviše. Ako bi i imalo starijih ljudi, oni bez nužde neće ići sa svatovima, već ih ispraćaju i po povratku dočekuju. Svatove pri polasku ispraćaju svi ukućani, i svi drugi, koji tu ostanu, do vratnice, pa se otuda brzo, upravo trčeći, vraćaju natrag u kuću, noseći svaki po jednu iverku s drvljanika, koju odmah meću na vatru, da bi snaša bila vredna kao vatra. Barjaktar nosi obično trobojan barjak, ili ako njega ne bi imao, onda uzima poveću maramu žute ili bele boje, koju priveže za jednu poveću motku a na vrhu nje nabode jabuku.
   Kad svatovi dođu blizu mesta, u kome je devojka, oni se tu sačekaju i poprave red u idenju, tj. ako su ga bili na putu pokvarili. Tako uređeni kreću se polako i svečano pravo devojkinoj kući. Poneka prošenica, kad ugleda svatove da dolaze, poskoči onoliko puta za koliko godina želi da nema dece. Devojke pak, koje se nalaze kod prošenice, čim ugledaju svatove i vide da se približuju, odmah zapevaju:
Da li grmi, il se zemlja trese,
da li biju mora o bregove,
Da li bleje ovce na zaranke? -
- Niti grmi, nit' se zemlja trese,
Niti biju mora o bregove,
Niti bleje ovce na zaranke.
Već to idu kićeni svatovi. -
Oj kupino lozo plemenita,
Pusti lozu širom na sve strane,
Te prepleti drume i sokake,
Te presretni kićene svatove,
Da ne vode našu milu seju.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   Kad svatovi dođu pred vratnice, oni se zaustave, jer ih tamo lako ne puštaju. Do skora je bio običaj, a i danas se ponegde desi, da devojkin otac traži da svatovi ispune naročite uslove pa da ih pusti unutra. Pošalje na pr. jednog od svojih ljudi da se porve sa jednim svatom, pa ako ga svat obali, onda ih pušta unutra; ili pusti jednog od svojih ljudi da se brza (trči) peške ili na konju sa jednim svatom, pa ako ga svat nadtrči, onda ih pušta unutra; ili obesi vrg da visi o koncu na dugačkoj motci, koju priveže na direk od vratnica ili utvrdi na vrh takve motke jabuku i traži od svatova da onaj vrg, koji se neprestano klati, ili onu jabuku, pogode iz pištolja, pa tek onda da ih pusti unutra, itd. itd. Usled toga svaki gleda da mu se među svatovima nađe po koji dobar rvač, trkač, jahač, strelac itd., kako ne bi bio u ovom slučaju osramoćen. Danas su, kao što rekoh, ti slučajevi sve ređi (ima ih jos po gdegde u Gornjem Levču), ali i sada postoji svuda običaj da se vratnica zatvori čim se svatovi približe. Svatovi ostanu da čekaju neko vreme pred vratnicom a u avliju se pusti vojvoda s buklijom, barjaktar i još neko treći. To su muštulugdžije. Pred devojkinom kućom sve je izašlo da dočeka svatove. Muštulugdžije ulaze, nazivaju Boga i predaju domaćinu da pije zdravicu od njegovog prijatelja, koji ga je mnogo pozdravio. Za to vreme devojke po dve i dve na glas pevaju:
Doleteše do dva konja vrana,
Oba vrana, oba jednolika,
I na njima dva junaka plava,
Oba plava, oba jednolika.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Doleteše, opet odleteše.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
(Ovo se poslednje peva kad se vrate)...
   Domaćin uzima bukliju, skine kapu, prekrsti se i, zahvaljujući prijatelju na poslatoj zdravici, proguta dva tri gutljaja iz buklije. Za to vreme muštulugdžije viču na glas: "Prijatelj Boga moli, amin, amin; amin, amin." U isto vreme jedan od njih izbaci pištolj, te i time oglasi prijateljsku dobru volju. Posle ovoga devojkin otac zadrži prijateljevu bukliju kod sebe, a šalje po muštulugdžijama svoju da odnesu starom svatu i kumu, kojima tom prilikom poruči da će ih rado primiti u svoj dom, i za to neka dođu slobodno. Muštulugdžije odnesu zdravicu, iskažu poruku i dadu prvo starom svatu da pije, a kad on htede da se prekrsti oni viknu na glas: "Stari svat Boga moli, amin, amin; amin, amin." Posle ovoga daju istu zdravicu kumu, pa kad i on počne da se krsti, oni viknu: "Kum Boga moli, amin, amin; amin, amin." Dok se ovo dešava, dotle poneka prošenica uluči priliku te pogleda mladoženju kradom kroz konjsku uzdu, kroz svinjsku kišu-rilicu, koja se naročito za ovo ostavlja od Božića, kroz mrtvačku sveću i dr., pa će posle, vele, mladoženja da joj bude potčinjen i da je mnogo voli. Devojke, njene druge, za sve to vreme pevaju:
Devojka je ulicu brisala,
Svatovima svojim se nadala;
Po ulici bosiljak sadila,
Na svog dragog sreću namenila:
Ako dragi dobre sreće bio,
Bosiljak mi večeras iznik'o,
U po noći od dva pera bio,
A do zore stig'o za kićenje.
Ako l' dragi loše sreće bio,
Ne nikao ni do bela dana...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   Kad je svršen posao s muštulugdžijama, onda se domaćinska vratnica širom otvara i svatovi ulaze u avliju redom i po starešinstvu. Tada devojke pevaju:
Redom, redom, kićeni svatovi,
Po trojica kola isprežite;
Po dvojica konje rasedlajte;
A po jedan u sovru sedajte;
Da ve vidi devojačka majka;
Da ve vidi devojački otac;
Da ve može vinom napojiti;
Da ve vidi mlado isprošeno;
Da ve može darom darivati...
   Iz devojkine kuće pohitaju svi da im se nađu na usluži oko isprezanja volova i prihvaćanja konja. Barjaktar zadene svoj barjak gde god za streju od kuće ili koje druge zgrade. Svatovi se, sa mladoženjinim ocem na čelu, zdrave i ljube sa domaćinom, domaćicom i ostalima, koji se tu budu našli, pa odmah ulaže u za to spremljene odaje i sedaju za sovru. Pri sedanju domaćin posadi mladoženjinog oca, kuma, starog svata i mladoženju, zajedno s njegovim momkom, u vrh sovre, pa ostale svatove redom po godinama starosti. Domaćin gleda na prvom mestu da zadovolji došavše svatove, kao stare goste, a njegove susede, prijatelje i poznanike, koji su došli ovom prilikom da pričekaju svatove i isplate njegovu kćer, posadiće posle ovih, ako imadnu mesta, u protivnom počastiće ih posle, pošto isprati svatove. Sad se donese na prvom mestu prijateljska pogača (tj. mladoženjinog oca), pa se na nju metne malo pšenice i soli. Pogača se metne u vrh sovre pred prijatelja, starog svata i kuma. Tu sad meću na nju novac oba oca. Njihov prilog mora da bude najveći, naročito mladoženjinog oca. On meće ponekad celu nizu dukata, koju mu docnije nosi snaha o vratu. Posle njih na pogaču meću novac stari svat, kum i ostale starešine i svatovi, koliko koji hoće i miluje. Ako bi devojkin otac pri pogodbi obećao dati uz svoju kćer kakav miraz u novcu, on će to učiniti sada, mećući sav novac na pogaču.
 
(24., 25. str.)
 
   Sa tužnim licem dovede brat sestru među svatove i onda zađe te se zdravi, počinjući od svoga oca, pa redom sa svima ostalim svatovima a i ona se posle brata sa svakim zdravi, ljubeći pri tom starije u ruku a sa mlađima se samo rukuje. Pi ovom pozdravljanju svaki kaže bratu i sestri: "Srećno, da Bog da". Kada se tako pozdrave sa svima, brat je odvede i preda deveru, a devojke pevaju:
Bratac sestru tuđinu predaje,
Sestra brata lepo je molila:
"Nemoj brate tuđinu davati,
Tuđin jeste tuga prevelika"...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   Dever prima mladu i odmah joj donosi kupljene cipele i prsten. Za ovim prostre svoj jelek ili ubrus, na koji mlada meće noge i tu pred svatovima izuje svoje a obuje deverske cipele. Posle ovoga dever metne jelek na leđa i poskoči s njim, pri čemu pazi da padne s leđa, jer se tako "valja". Sad uzima prsten u ruke i okrenuvši se sovri i starešinama govori: "Oprostite, blagoslovite da prstenujemo snahu", na šta mu oni odgovaraju: "Bog i Hristos." Tako kaže tri puta i svaki put obnese prsten oko prstiju mladinih, koja pri ovom drži ruke sastavljene sa dlanovima. Kad tako učini i treći put, natakne joj prsten na jedan prst desne ruke (na koji može da stane, samo ne na palac) i s tim je prstenovanje svršeno. Devojke za ovo vreme pevaju:
Zazveketa prstendžija od mora
Da odvoji lepu momu od roda.
Cvili, pišti lepa moma za rodom,
Tešio je mladi bećar iz sovre:
"Nemoj cvilet' lepa momo za rodom,
Često ću te u rod praćat' kad hoćeš...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   Posle prstenovanja mlada daruje devera rukavicama i velikim ubrusom, koji poneki prekrštaju preko prsiju, a dever preda mladi i ostale stvari koje joj je kupio. Posle ovoga zađe dever sa snašom te se pozdravi sa starešinama i svatovima na isti način kao što se zdravio malo pre brat, koji ju je izveo. Od sada dever ide neprestano sa snašom i vodi je za ruku, ali pošto se za devera uzimaju obično mala i nerazumna deca, to mora više snaša njega da vodi nego on nju. I kad dever prvi put povede snašu za ruku onda devojke pevaju:
Dever devojku vodi za ruku,
Dever je vodi, ona se moli:
"Moj devere, nemoj me voditi,
Ostavi mene kod moje majke".
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   Kad se sve ovo svrši, nastavlja se ručak i prinosi "čas". Na prvom mestu donese se ispečeni brav sa vinom i rakijom, usutim u neke poveće sudove, pa se kaže da je to "čas" od domaćina, na što svi odgovaraju sa: "Hvala mu; da Bog da uzaman da ima". Jedan od svatova, koji je tome vešt, odmah odseče od peciva glavu i plećku, pa to ostavlja na sovru a ostalo se vraća natrag. Posle ovoga prinosi se prijateljeva "čas", sa kojom se postupa isto kao i s domaćinovom. Prijateljevu "čas" iznosi vojvoda. ¹) Za ovim prinose "čas" žene onih ljudi, koji su došli kod domaćina na veselje. Ova se njihova "čas" sastoji iz pečene kokoške, pogače i litra vina ili rakije. Jedan od domaćinove posluge prikazuje svatovima čija je koja "čas", govoreći: "Ovo je čas od našeg dobroga suseda ili prijatelja Marka (ili već kako mu je ime); doneo je iz poštenja i poštovanja ovu koricu hleba, ovo pečeno pile i ovu čašu vina, hvala mu; da Bog da uzaman da ima"; na šta svi odgovaraju sa: "Hvala mu". "Čas" se prinosi i predaje uvek u vrh sovre, pa se pogače meću na jednu gomilu, a pečene kokoške na drugu; piće se ostavlja na stranu ili odmah odnosi pred onoga čije je. Kad se tako bude "čas" predala, onda se izbere jedna dobra pogača i plećka mesa te da se ponese svešteniku, koji će da venča; za tim se prati devojci jedna ili dve pogače sa dve pečene kokoške, koje će ona pojesti sa onim devojkama i ženama, koje se budu oko nje nalazile. Naposletku se po jedna pogača ostavi za starog svata, kuma i devera, a već vojvoda i barjaktar sami se za sebe pobrinu. Ostale se pogače (a njih bude neki put preko 60) i kokoške predaju domaćinu da ih ostavi. No on ne uzima sve, već nešto daje da se podeli među svatove a nešto ostavi za sebe. Posle ovoga pije se za zdravlje domaćinu, prijatelju, starom svatu, kumu, mladencima deveru i dr. želeći svakome svako dobro za mnogo godina.
 
   ¹ )  Nu ako nije bila proševina ili jabučno, što ima i takvih slučajeva, onda se u ovom slučaju iznose dve prijateljske časti - za jabučno i za svadbu.
 
   Za vreme ručka pevaju devojke prijatelju (svekru), mladoženji, kumu, starom svatu, deveru, barjaktaru, pa i ostalim svatovima redom. Čim kome od imenovanih otpevaju pesmu, odmah mu prilazi jedna od devojaka, koja je za to naročito određena, i traži da joj se plati. Obično joj daju po 0.10 d., ali prijatelj i mladoženja daju uvek više. One taj novac posle dele na ravne časti između sebe. No na mnogo mesta taj im novac pokupi koji od ljudi iz posluge, pa im ga posle predaje. Od mnogih i raznovrsnih pesama, koje se u ovom slučaju pevaju starešinama i svatovima, izložiću samo nekolike, koje su ovuda najviše rasprostranjene:
Prijatelju (svekru)
 
Prijatelju, dobro ti sedeće,
dobro ti je godina donela:
Donela ti vina i rakije,
Donela ti pšenicu belicu,
Donela ti snahu i devera...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
Mladoženji
 
Mladoženja, smilje nenošeno,
Mladoženja, ne gledaj preda se,
Metni oči tamo i ovamo,
Te pogledaj u lepu devojku,
Da l' je lepša devojka od tebe?
Lepša jeste Bogme naša seja,
Lepša jeste i mi se čudimo,
Što dadosmo zlato za olovi,
Zlato sjaji a olovo tami...
 
Kumu
 
Mili kume, naše poštovanje,
Mili kume, mudrosti ti tvoje,
Mi te druge sve lepo molimo,
Venčaj našu milu seju sada;
Do godine čedo da joj krstiš,
Muško čedo materino zlato.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
ili:
 
Kuma dvori naša mila moma,
Kuma dvori - a u sunce gleda.
"Lakše, lakše moje jarko sunce,
Nemoj brzo za goru da zađeš,
Da još budem ja kod mile majke"...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
Starom svatu
 
Porasla je sladunka jabuka,
Starom svatu pred bijele dvore.
Stari svate Ćuprilić vezire,
Gledaj svate da ti budu mirni,
Gledaj lepo našu milu seju,
Čuvaj naše zlato nenošeno...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
ili:
 
Stari svate, zalud tvoja 'vala,
Što se 'vali za godinu dana,
Da dovedeš momke za igranje,
I devojke za lepo pevanje,
Danas nema toga ni jednoga,
Momci sede i pred sebe glede,
A devojke mukom zamuknule...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
Deveru
 
Majka sinu košulju rezala,
Mil' deveru crnokos nevenu,
Sa ikone šaru počinjala,
Mil' deveru crnokos nevenu,
Sa ikone sa Svetog Nikole,
Mil' deveru crnokos nevenu,
Sa oltara sa Svetog Jovana,
Mil' deveru crnokos nevenu...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
ili:
 
Voz vozila brodarica Sena,
Sve svatove na pero prevezla,
Mil' devera na zlatno prstenje,
Mil' devere zlatokos nevene.
 
Vojvodi
 
Vojvode su vojsku zavadili,
Oj vojvodo zelena livado,
Šetala je verenica ljuba,
Oj vojvodo zelena livado,
Jagluk baci te vojske razvadi,
Oj vojvodo zelena livado...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
Barjaktaru
 
Barjaktaru koj' ti barjak dade,
Je li seja je li verna ljuba?
"Niti seja niti verna ljuba,
No iz sela prelepa devojka."
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
Momku (svatu)
 
Oj momčiću šećer kolačiću,
Devojke te u šećeru jele,
Vazdan jele pa te ne izele,
Šećer ti je lice prebijelo,
Sitni zubi devojačka usta...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
ili:
 
Konja igra mlado neženjeno,
Konja igra, konj mu podigrava,
Uzdu meće, uzda mu zvekeće.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
Čoveku (svatu)
 
Dobar junak na planini spava,
Pod glavom mu oružje stojalo,
Od oružja sva planina sjala,
To videlo mlado neženjeno,
Potrčalo vrhu na planini
Te da vidi šta se tamo sjaji... ¹)
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   ¹) Kod sviju ovih pesama druga polovina svakog reda (izuzimajući pesmu deveru i vojvodi) ponavlja se u pevanju po dva puta.
 
   Prijatelju ostaje još da daruje domaćinove ukućane i ostale njegove rođake i poznanike. Za to prinese sve darove, koje je za ovo spremio, i poziva jednog po jednog, dajući mu ono što mu je kupio i doneo. Vrlo su česti slučajevi da se zbog ovih darova porodi svađa na svadbi između prijatelja, a to najviše zbog toga, što je teško svakoga zadovoljiti. Da ne bi bilo toga, prijatelji imaju o tome reč na samoj proševini, i kako tada reše onako posle mora biti. Poneki pak ni to ne rade, već daju devojkinom ocu, na ime toga dara, izvesnu sumu novaca, pa neka sam nabavlja, šta kome hoće. Pri ovom darivanju obično se ocu devojkinom ništa ne daje, ma da poneki čine u tome izuzetak. Majka dobija pamučnu anteriju ili jeleče, braća cipele, sestre vunene ili pamučne marame, a u najnovije vreme, po ugledu na varošane, kupuju im štof za haljine. Ostalom pak ženskinju daju se marame. Svaka, koja primi dar, daje dar. Tako majka daje zetu košulju, a sestre čarape ili kanice. Ostale žene, koje budu prišle da prime dar, daju za dar obično po čarape, kanice ili ubrus. Za čarape dobivaju skuplju a za ubruse jevtiniju maramu ili 40-60 p. d. u gotovom novcu. Dar se predaje obično mladoženji, a u mnogim mestima u običaju je da on daruje mesto njegovog oca. Starije žene pri predavanju dara, ljube se s mladoženjom u obraz, naročito ako mu postaju po devojci rod, a mlađe i devojke samo se rukuju. Devojkina braća ne daju nikome nikakav dar, a uzimaju po pogodbi. Poneka devojka ili devojčica, snašina rođaka, mesto naročitog dara donosi po jedan kupovan cvet, kojim zakiti mladoženju na prsima, i za to dobije dar kao i za ubrus.
   Posle ovoga darivanja snaša daruje svoga oca, majku, braću, sestre i druge bliže rođake, darujući nekome košulju, nekome čarape, nekome ubrus a nekome naglavke. A kad se i ovo svrši, sprema se za polazak. Domaćin ih još zadržava, nudeći svakoga da pije što više može i govoreći im da ne hitaju, jer ima još vremena, ali prijatelj ostaje pri svome i naređuje da se prežu kola. Mladež grabi da izigra još koje kolo, za to svirači sviraju sve bolje a momci i devojke igraju sve brže. Još u početku ovoga igranja devojke iz mesta uzimaju barjaktarev barjak i svaka poigra malo s njim u kolu, držeći da će se posle toga uskoro udati. Da ne bi prijatelj, momkov otac, vratio praznu burad, u kojima je od kuće doneo piće, jer se to "ne valja", domaćin ih napuni svojim pićem i meće u kola na isto mesto gde su i bila. - Ako devojkine stvari nisu pre poslate, oni ih sada pakuju, iznose i tovare na naročito za to određena kola. Slamnjak i jastuci za spavanje napunjeni su ječmenom ili ovsenom slamom. U Rasini se snaša vozi na istim kolima na kojima joj je i parta (haljine) a u ova dva kraja tako ne rade. Ako bi snaša želila da nema dece u prvo vreme, ona će sada pred polazak na venčanje da zaveže uzicu, kojom vezuje kleču na desnoj čarapi i sve donde, dok tu uzicu ne odreši veruje da neće imati dece. Pred polazak snaša poljubi prvo oca i majku u ruku a majka nju u obraz. Roditelji joj tada kažu: "Živa bila i sreću imala". Poneki će otac tom prilikom reći još i ovo: "Idi ćerko, i neka te sreća svuda prati, ali nemoj zaboraviti da si kod nas bila i karana i žaljena, ali sada ideš u kuću, u kojoj će te karati ali neće žaliti". Posle ovoga se pozdravi i sa ostalim ukućanima i srodnicima, ljubeći se u obraz sa svima ukućanima i ženama (rođakama), a ostale ljude poljubi samo u ruku. Rastanak je težak i retki su slučajevi da ne bude plača i s jedne i s druge strane.
   Za to vreme devojke pevaju:
Našoj drugi oči zasuzile,
Zasuzile za predobrim rodom.
Ti ne plači, oj premila drugo,
Ti ne plači i lice ne kvari...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   Posle ovog opraštanja devojka polazi s deverom u kola, koja su za nju određena. Pri ovom polasku poneku snašu zovne neko iz kuće, pa ako se osvrne, njen će porod da liči na njenu familiju; u protivnom metnuće se na familiju njenog muža. Devojke sada pevaju:
Odbi se biser grana od jorgovana,
I naša moma od svoje majke.
Vrati se momo, majka te zove,
Majka te zove, košulju daje...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   Devojke sada u najvećoj hitnji vezuju konjima ubruse za uzde, a na palice od volovskog jarma meću rukavice, podvezice ili ubruse. Posle ovoga meću čerge, ćilime i čaršave na kola. Mladoženjinom momku pak vežu na leđa lepu belu košulju, po kojoj se poznaje šta je on. Kad se i ovo izvrši i kad su volovi upregnuti a konji spremljeni, onda devojke zapevaju:
Ustaj kume, ustaj stari svate,
Zastalo je sunce na zaranke.
Ko je pešak priteži opanke,
Ko je konjik priteži kolane,
Rabadžije kola pregledajte,
Vreme došlo valja putovati...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   Na ovu pesmu svatovi odmah ustaju i spremaju se za polazak. Svaki se pozdravi sa domaćinom, domaćicom i ostalima, koji tu ostaju, i polazi. Devojke sada pevaju:
Lakše, lakše kićeni svatovi,
Devojka je roda velikoga,
Dok se ona roda ne nagleda,
Dokle staroj ne naruči majci,
Da joj gleda cveće u gradini,
Lepo cveće smilje i bosilje.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   Barjaktar sada uzima barjak od devojaka, koje mu ga ne predaju, dok im ne da što god novaca. Vojvoda meće na devojački sanduk po 2 groša, kad hoće da ga uzme i prenese na volovska kola, a u nekim mestima u Temniću daju po 2 groša i na svaki volovski jaram. Oko ovoga se po neki put zapodene velika svađa. Pešaci se kreću, konjanici jašu konje, a koji se voze, penju se na kola, ali domaćin sad ne da ni jednom tako lako da izađe. On je ranije naredio te su izneli dva čabra vina i metuli kod vratnice. Tu je postavio nekoliko jakih momaka od posluge, kojima je stavio u dužnost da ne propuste ni jednoga svata, koji ne bi popio bar po jedan vrg vina. Tu sad nastane prava gužva, jer mnogi neće toliko da piju, a ovi ih silom gone, sipajući nekom i za vrat. Mladoženji pak dadu pri polasku da popije jednu punu čašu vina, u koju meću po jedan novac (obično dinar); on vino popije a čašu i novac zadrži kod sebe; tako se, kažu, "valja". Mladoženja, njegov momak i stari svat izilaze poslednji iz domaćinove avlije. Oni ne prolaze na vratnicu, već njegov momak probije ili razvali poviju na plotu pa tuda prolaze; tako radi da ga nebi opčinili činjem. Vojvodi je dužnost da ponese iz devojkine kuće tanjir, ložicu i viljušku, pa da to preda snaši kod mladoženjine kuće.
   Pošto domaćin isprati svatove, on pozove sve njegove zvanice te sedaju za sovru i produže čašćenje.
   Od devojkine kuće svatovi idu pravo k crkvi na venčanje. Sad ne paze toliko na red pri idenju, već idu brzo, kako koji može. Naročito se žuri da što pre stignu sa snašom crkvi, kako bi uhvatili na vreme red na venčanju, ako bi bila navalica, kao što se to često dešava o jesenjim svadbama. Zbog toga snašu meću uvek na kola sa najjačim konjima ili volovima. Sad su svatovi veseliji no kad su išli devojkinoj kući, a to pevaju dva i dva na glas svatovske pesme, koje se obično samo u ovim slučajevima pevaju, izbacuju pištolje i brzaju konje... Pesmu obično počinju muški, pevajući jedan stih od neke pesme, pa to isto ponove enđe, koje takođe pevaju po dve i dve. Ovom prilikom, u ova dva kraja, najviše se pevaju ove pesme:
Oj Cetinjo vodo ponosita,
Što se sinoć krivo kunijaše
Da na tebi nigde broda nema?
A ja sinoć još podockan pođoh,
I noćaske preko tebe prođoh,
Pa na tebi do tri broda nađoh:
Na jednom su bratac i sestrica,
Na drugom su momak i devojka,
A na trećem kićeni svatovi...
 
ili:
 
Seničice malena devojko,
Ljubio bih te ali si malena.
Ljubi dragi biću ti golema,
Za godinu tebi do koleni,
A za drugu tebi do pojasa,
A za treću tebi do ramena,
Za četvrtu biću s tobom dragi...
 
ili:
 
Oj devojko gde si božur brala?
Oj momčiću u tvojoj gradini,
Oj devojko da sam te video,
Oj momčiću šta bi mi činio?
Oj devojko ja bih te ljubio,
Oj momčiću želja bi te bilo,
Oj devojko nek me želja mine,
Oj momčiću karaće me majka...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
ili:
 
Sestra bratu zarukavlje veze,
Bratac sestri mor-dolamu reže.
Udri brale puce do puceta,
Da ne može ni jabuka proći,
A kamo li tuđem bratu ruka.
Tuđa braća milosti nemaju,
Tuđa braća za dušu ne znaju...
 
ili:
 
Blago tebi prelepa devojko,
Kad si tako tanka i visoka,
Kad si tako bela i rumena!
Kad si rasla na šta si gledala?
Jesi l' rasla gde konoplje rastu?
"Nisam rasla gde konoplje rastu,
Već sam rasla na majčinom krilu,
Tu postado tanka i visoka,
Tu postado' bela i rumena."
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
ili:
 
Sitan kamen do kamena,
(svaki se red peva po dva puta)
Zelen zdravac do kolena,
Pratiše me da ga berem:
Za dan za dva jedva stručak,
Za nedelju jedva kitu.
Sama kita progovara:
"Berite me, nosite me,
Ne dajte me nevestama,
Neveste me grubo nose,
Vazdan nose za fesićem,
A u veče bacaju me,
Te se dete sa mnom igra,
Već me dajte devojkama,
Devojke me lepo nose,
Vazdan nose za kosicom,
A u veče u nedarca."
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
ili:
 
Selom idu kićeni svatovi, kićeni svatovi, selom idu,
Selom idu te selo vesele, te selo vesele, selom idu,
A najviše đuveglinu majku, đuveglinu majku, a najviše,
A kako je ne bi veselili, ne bi veselili, a kako je,
Kad joj vode prelepu devojku, prelepu devojku, kad joj vode,
Kad joj vode odmenu u radu, odmenu u radu, kad joj vode. ¹)
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   ¹) Ova se pesma peva na isti način (i na isti glas) kao i poznata: "Gorom jezde kićeni svatovi"..., koja takođe spada u svatovske pesme, ili se retko peva zbog žalosne sadržine. Zbog istog uzroka ovom prilikom retko se peva i pesma "Koja gora razgovora nema",...
 
   Kad bi svatovi na putu za venčanje prešli preko kakve  ćuprije, onda poneka snaša izgovori polako u sebi: "Pođo' vodu ne ugazi', rodi' dete ne oseti'". Ovo govori (tri puta) da bi posle lakše rađala decu. A kad bi svatovi prelazili preko neke vode, gazeći je, onda poneka snaša metne pod pojas, kradom da je niko ne vidi, onoliko prsta za koliko godina želi da ne rađa decu...
   Kad svatovi dođu crkvi, onda sveštenik, stari svat i kum venčaju mladence po obredima naše svete crkve. Posle venčanja mladoženjin otac plati svešteniku što je njegovo i preda mu za njega ostavljenu pogaču i plećku ili pečenu kokošku. Ako bi pri venšanju (kad se ono drže za ruke) mladoženja nevesti (snaši) ili nevesta mladoženji, stegli jedno drugome ruku ili zgazili na nogu, onda će dotično lice, koje prvo stegne, da gospodari nad onim drugim (tj. biće od njega uvek starije). Ako bi se nevesta zavenčala sa kojom bolešću, od koje je patila kao devojka, onda će od iste bolesti patiti posle i kao žena. A da to ne bude "valja se" da pred polazak na venčanje kaže svatovima glasno šta je boli (na pr.: "Ej, svatovi, boli me glava, ruka, noga, ili drugo što"). Da bi nevesti docnije deca bila bogata, "valja se" da pri venčanju, drži paru pod jezikom ("Sa parom mu se mati zavenčala", kaže se za nekog bogatog čoveka). [Mnoge neveste pri venčanju prebrajaju one listove iz sveštenikove knjige (Trebnika), koje ovaj prevrće, kad traži potrebne molitve, koje tada treba da čita, i koliko listova tada prebroji za toliko godina neće posle imati dece].
   Po svršenom venčanju svatovi poigraju malo kod crkve, pa se za tim kreću kući, gde ih s nestrpljenjem očekuju. Kod mladoženjine kuće je takođe sada veliki broj gostiju, obično starijih ljudi i svatovskih žena, koje su donele "čas" i došle da pričekaju svatove. Svatovi se vraćaju kući obično drugim putem, a ne onim, kojim su otišli, kad su išli po devojku. To čine zbog činja, od koga se ovoga dana dobro paze, jer ima slučajeva da neko žensko, koje stoji u neprijateljstvu s ovom kućom, hoće ovom prilikom rado da učini, što ne bi posle dobro bilo po mladence (na pr. da metne na put, kuda će mladenci proći: dlaku od mačke ili psa da bi zlo živeli; mrtvačku sveću ili kost, da bi malo živeli; prevrnuti busen zemlje, da bi im sve bilo prevrnuto; ili te noći, kad ga niko ne vidi, opkoli tri puta dotičnu kuću sa otvorenim katancem, pa ga posle zatvori i zakopa, da bi im sreća bila zatvorena i da ne bi nikako decu imali, itd. itd). Muštulugdžije i sada prve ulaze u avliju sa zdravicom, a devojke (enđe) pevaju istu pesmu kao i kod nevestine kuće. Zdravicu pije domaćin, ili, ako ne bude stigao, njegov najbliži srodnik, pri čemu muštulugdžije i svatovi pevaju na glas kao i pre... Kola sa enđama i starešinska kola ulaze prva, a kola sa nevestom zastanu malo na sokaku. Enđe sada u avlije pevaju:
Doleteše tice lastavice,
Te padoše na svekrove dvore,
Dobrom svekru i svekrvi miloj. -
To ne bile tice lastavice,
Već to bili kićeni svatovi,
Koji vode prelepu devojku.
Prostri platno premila svekrvo,
Prostri platno da ti zlato šeta,
Nije zlato odavno poznato,
Već je zlato od skora poslato...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   Kola sa snašom ne ulaze na vratnicu, kuda su i ostali svatovi ušli, već na razvaljen plot, kao što je i mladoženja izašao kod kuće devojkinog oca. To se tako radi za to, što se veruje da se neko može najbolje opčiniti na vratnici, pa se boje činja. Čim snaša uđe u avliju i čim se ispregnu kola, u kojima se dovezla, odmah joj daju sito sa kukuruzom, koji ona razbaca iz sita da bi bila sita godina. Za tim joj donesu nakonče, koje ona (još dok je u kolima) podigne tri puta u vis, poljubi i spusti. Naposletku joj dadu jabuku, koju ona baca i svatovi je hvataju, grabeći se oko nje. Pri bacanju poneka snaša vara svatove, zamahujući rukom na razne strane, pa je baci na stranu, gde ima najmanje svatova. Posle ovoga snaša se skida s kola i enđe pevaju:
Skin' se s kola prelepa devojko,
Nisi kola od roda donela,
No su kola našem milom bratu,
Našem bratu mladoženji mladom...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   Kad se mlada skine s kola, dešava se da joj kakva pakosnica žena (činjarica) podmetne crevo od stoke da pređe preko njega. Ovo crevo ona uzme posle kradom i baci ga na kuću da se tu osuši govoreći: "Kako se ovo crevo na kući sušilo, tako neka se suši ta i ta (po imenu) i njen porod.
   Za snašom se skida dever i ostale ženske, koje su se s njom zajedno vozile. Potom snaša ide u kuću i unosi u obe ruke po jedan ceo hleb, da bi bila srećna i berićetna, a enđe za to vreme pevaju:
Stupaj, stupaj prelepa devojko
Desnom nogom u kućnje dvorove.
Što si tako tužna, nevesela?
Što si tako llica zabrinuta?
Ki kad nemaš ni oca ni majke,
Ki kad nemaš brata ni sestrice.
Baci brigu, baci tvoju tugu,
Pa razvedri to prelepo lice,
Te nam budi dobra i vesela,
Ovde imaš i oca i majku
Ovde imaš brata i sestricu.....
   Poneka snaša, ulazeći u kuću, udari rukom o gornji prag od vrata, da bi mogla vladati nad mužem. ¹) A kad snaša uđe u kuću, daju joj so (ili šećer) te posoli lonce, da bi posle lepo živela s čovekom (mužem). No veruje se da ne treba sada da čarne (spotakne) vatru, jer bi posle u životu s čovekom imala neke čarke (svađe - zađevice). Posle ovoga seda svekrvi u krilo a poneki šaljivi vojvoda sune tu u blizini vodu i vikne: "A, umokri se snaša"..., ali ona ne sedi tu dugo, da se ne bi s porodom zabavila. Mnoge će snaše ovom prilikom sesti na tučak i stupu da bi posle rađale podjednako i mušku i žensku decu. Ponekoj snaši daju ovom prilikom da okusi mleko, da bi po naravi bila blaga kao mleko; ponekoj daju da okusi splačinu (pomije) od opranih sudova, da joj se ne bi gadilo, kad bude "u drugom stanju" (kruta).
  
   ¹) Da ne bi ovoga bilo, u najviše slučajeva, u kuću ulazi prvo mladoženja.
 
   I ako su svatovi bili kod kuće devojkinog oca dobro ugošćeni i počašćeni ipak su u putu dosta izgladneli, za to čim dođu s venčanja odmah sedaju za spremljenu i nameštenu sovru. Stari svat i kum sednu u vrh sovre, a ostale starešine i svatovi sedaju redom, po godinama starosti. Domaćin ne seda, već pazi i nadgleda da se gosti što bolje počaste. Mladoženja seda za sovru samo kad se "čas" pronosi i dar izdaje; u tom slučaju on sedi u vrhu sovre, između kuma i starog svata. Snaša nikako ne seda, već dvori svatove, naročito kad se "čas" predaje i darivanje vrši. I vojvoda malo sedi; njegovo je da pomaže poslugu u slušanju i da prikazuje "čas", kad se predaje. Jelo se iznosi i predaje onim redom, kojim se iznosilo i kod kuće devojkina oca.
   Čim se malo odmakne s jelom, počinje predavanje časti ili "časa". Žene prinose šta je koja donela i predaju redom vojvodi, koji opet glasno i jasno kazuje od koga je šta. Na prvom mestu prinosi se "čas" staroga svata, kuma i ostalih starešina, pa tek posle svatovska. Starešinska "čas" mora da bude bogatija i veća od obične. U najnovije vreme prodire i po selima ova dva kraj običaj da starešine, pa i ostali svatovi, pored časti u jelu donese još i po koji sud (bakrač, tepsiju, šerpu, tiganj, tanjir, šolju i dr.). Do skora je bio običaj, a i sad se ponekad dešava, da vojvoda ovom prilikom, izbaci i pokoju "mrsnu reč", da bi time napravio smeh među svatovima, kao na pr.: "Eve poslao naš komšija Milenko jednu koru hleba (pogaču), no kao da je dosta izgorela, mora da mu je žena pijana bila pa ju je zaboravila; evo i jedno pečeno svrače (kokoška), gde ga je doneo a kako ga je ulovio znaća on sam; a evo i jedne čaše vina, pa ako je vino svakomu se dobro vilo, a ako je voda vodila mu žena sa Markom (ili drugim nekim)" i ovde se sada svatovi grohotom smeju. No ovako se sme prikazivati samo svatovska čast, a nikako starešinska, naročito ne kumovska i starosvatska. Ali ovaj način prikazivanje časti uvredi u mnogo slučajeva onoga, čija je, te je bivalo slučajeva da se zbog toga dođe i do ozbiljne svađe; zato se ovaj običaj u poslednje vreme naglo napušta, pa se "čast" prikazuje lepim i učtivim rečima, kao n. pr. "Evo, poslao je naš dobri komšija, na čas i na dobar glas, jednu koru hleba, jednu pečenu kokošku i jednu čašu vina; hvala mu, da Bog da u zaman da ima". Starosvatska pogača mora da se razlikuje od ostalih pogača time, što je sva umotana u raznobojnu vunu ili vunicu. U nju se zadeva pokoji cvet i zavije pokoji prsten ili što drugo. Ona se daje snaši, koja je posle dugo čuva u sanduku. Snaša i mladoženja moraju, kao što sam napomenuo, da dvore za sve vreme, dok se "čas" predaje, a ostali svatovi sede. Od iznetih pogača i pečenih kokošaka (kojih često puta bude preko 80) samo se jedan deo zadrži, a ostale se predaju domaćinu da ih ostavi. Doneto pak piće obično metne svaki pred sebe i pije sam, nudeći pri tom i obližnje susede, koji sede blizu njega....
   Vojvoda se stara ove večeri da što više napravi smeha među svatovima. Pošto se zato uzima zet te kuće, to se on najviše šali sa šurnjajama, od kojih poneki put, onako u šali, može da dobije po jedan dobar šamar ili pesnicu, ako se zaboravi te prekorači granicu učtivosti. Da bi pak i po spoljašnosti izgledao smešan, on se nagaravi, napravi se starac, baba, itd. U ponekim mestima vojvoda redovno nosi o vratu venac paprike za za kapom viljušku i ložicu. Posle predane "časti", on uzima jabuku, kroz koju protera jedno šiljasto drvo. To mu je "vodenica", koju je nameran ovom prilikom opraviti. Zato ide od svata do svata i traži novac, koji odmah zabada u jabuku, pazeći da mu svi novci budu jedne veličine, jer veli da moraju sva pera na "vodeničnom kolu" jednaka biti, jer mu samo tako može "vodenica" proraditi. Idući tako od svata do svata, on govori: "Još samo jedno pero, pa će mi vodenica promleti". Tako pokupi novac prvo od ljudi, pa posle od žena, koje sede na dnu sovre ili u kakvoj drugoj odaji. Sakupljeni novac predaje snaši. Malo posle ovoga uzima tanjir i traži od starešina i svatova novac za enđe.
   Sad nastupa darivanje. Mladoženja sedne u vrh sovre, prinese marame i ostale stvari, koje je za ovu celj nakupovao, i daruje: žene, devojke i žensku decu rođaka i prijatelja. Razume se, da se i sada (kao i uvek) prvo prima dar od onih, kojima hoće da se da, pa se tek onda daje, upravo čini se razmena. U ostalom i ovo se darivanje vrši na isti način kao i kod kuće devojkina oca, samo što se ono ograničava na što manji broj. Kad mladoženja svrši darivanje, onda daruje nevesta. Ona se već prethodno dogovorila sa svekrvom i ostalim ženama, koje se obično oko nje tada nalaze, šta će kome dati, pa prinosi za to spremljene i određene darove u velikom zavitku i počne da daruje kuma, starog svata i ostale starešine i svatove pa i njihove žene. ¹) Kumu i starom svatu daje po košulju, gaće, čarape, ubrus i kanice: ceo "boščaluk". Za njih dvojicu mora dakle dar da bude najbolji. Posle ovoga daruje devera košuljom, pored rukavica i ubrusa, koje mu je dala još kod kuće svoga oca. Ostalim starešinama daje: nekome košulju, nekome čarape, a svatovima po čarape ili ubrus. Pri ovome uvek pazi da da bolji dar onima koji su rod domaćinu. Posle ovoga zađe te daruje i žene, dajući nekoj naglavke, a nekoj čarape; u protivnom darivaće samo starešinske žene i bliske rođake. U najnovije vreme ovo se darivanje po mnogim mestima, sigurno zbog oskudnih godina, ograničava samo na darivanje starešina i njihovih žena. Poneka nevesta daruje starešine i svatove prve večeri, a poneka to čini tek sutra dan, kako joj narede stariji. Po svršenom darivanju vojvoda zađe opet te kupi novac od svakoga onoga, koji je dar primio. Ovaj novac se zove uzdarje. Onaj, koji je dobio košulju, gaće, čarape, kanice, rukavice i ubrus, dakle ceo "boščaluk", daje kao uzdarje 3-5 dinara; onaj, koji je dobio samo košulju daje 2-3 dinara; onaj, koji je dobio čarape daje dinar, a koji je dobio ubrus, podveznice ili rukavice daje 20-40 para dinarskih; toliko i žene daju. Ovo davanje uzdarja određeno je kao po nekoj taksi. Sakupljeni novac daje se starom svatu, a on ga snaši predaje.
 
   ¹) Po negde se darovi prinose u situ, te da bi bila sita godina.
 
   Starešine i stari svat sede ove večeri skoro neprestano za sovrom. Mladež pak malo sedi, već ustaje i ide u dvorište te igra u kolu. Oro će samo prestati kad se bude "čas" predavala i dar primao, ali odmah posle toga opet se nastavlja. Svirači naplaćuju od kolovođa po izvesnu sumu novaca. Kad se snaša i mladoženja uhvate u jedno isto kolo da igraju, onda se to zove "šareno kolo". Ovo je preneto iz varoši i ne postoji svuda.
   Tako se večera i igra do neko doba noći, pa se po tom veselje prekida i ide na spavanje. Svatovi iz mesta pokupe svoje stvari, u kojima su doneli "čas", i idu svojim kućama, a starešine i svatovi sa strane ostaju tu da noće. Kuma, starog svata, svekra, pa i ostale svatove, koji ostaju tu da konače, izuva i pokriva snaša, jer je to njena dužnost, ali joj to retko ko dozvoljava. Kad svi legnu i sve se smiri onda i mladoženja, zajedno sa snašom, ide da spava u odaju za njih određenu. Ima slučajeva da poneka svekrva ne da snahi prvu noć da noći sa sinom, ali su oni retki. Kad snaša i mladoženja odu da spavaju, oni se tamo u isto vreme svuku, jer se tako "valja" da bi podjednako dugo živeli; posle ovoga podele parče šećera i jednu lepu jabuku, koje odmah u isto vreme pojedu; grumen šećera jedu, da bi im život bio sladak kao šećer, a jabuku da bi im deca bila lepa kao jabuka. Ovaj šećer (koji se ove prve noći pojede) ima svoje naročito značenje. U oči svadbe snaša isplete venčić od bosiljka i u njega metne dva parčeta šećera, namenjujući jedno sebi a drugo mladoženji, pa kad u jutru prvi put ugleda svatove da idu, ona progleda mladoženju i svatove kroz taj venčić, pa posle njega ostavi, a šećer zadrži za ovaj slučaj. Ove noći "valja se" da neko od ukućana ili svatova prisluškuje malo ispod prozora odaje, u kojoj spavaju mladoženja i snaša, da se ne bi posle rađala gluva deca. Mladoženja "ne valja" nikako ove noći da hvata snašu za sise, jer će posle da je bole, kad bude decu rađala.
   Sutradan snaša mora da je prva na nogama. Njena je dužnost da spremi obuću svakome onome koga je sinoć izula, da naloži vatru, pobriše (pomete) kuću i da joj s kojom ženom iz kuće donese vodu. Kad ustanu starešine, domaćin i ostali svatovi, ona svakoga posipa da se umije. Skoro u isto vreme sa snašom diže se i svekrva, koja joj odmah počne pokazivati kako će šta raditi i gde je šta u kući.
   Kad ustanu starešine i ostali svatovi i kad se raspreme sobe i sovra od sinoćnjeg nereda, onda se počne spremati ručak i sovra ponovo postavljati. Vojvoda izbaci (izmetne) u čast snašine čednosti po koji pištolj, a za tim uzima nekoliko venaca paprike i belog luka, šedro od nekog pokvarenog sita, neku iscepanu krošnju i druge stvari pa se s njima i s bardakom (ibrikom) rakije penje na vrh kuće ili koje druge zgrade. Tu obesi one stvari na neku motku ili dimnjak, pije rakiju i viče, praveći razne smešne dosetke i ne ostavljajući na miru nikoga u kući, pa ni u susedstvu. S krova izbaci po koji pištolj, a ne zameri mu se ako odatle ubije koju kokošku, ćurku ili gusku, jer se tako "valja". Da bi ga umirili, te da ih ne bi dirao, i oni iz kuće i oni iz susedstva, šalju mu što god da popije (obično rakiju, pošto je jutro). U dosetke i šale najviše upleće snašino ime, a to mu se oprašta i niko se ne ljuti, jer zna da je šala. Naposletku, pošto se dobro izviče i napije, on baca odozgo onaj bardak, pa se skida ostavljajući sve ono drugo gore na krovu da visi te da okiti godina berićetom i snašu decom. Posle ovoga u ponekim mestima zađe vojvoda po susedstvu sa kumom, starim svatom i još kojim svatom, te tamo popiju po koju i ponova zovu na ručak svakoga, koji god je i sinoć bio. Na mnogo mesta vojvoda uzima ovom prilikom po što god kod zvanica (obično u malu, kao težine, vune, luka i dr.), izgovarajući se da mu to treba za "novog domaćina" (mladoženju) i "novu domaćicu" (nevestu), zbog čega mu svaki rado daje. No u najnovije vreme običaj idenja po selu i običaj penjanja na kuću sve se više napuštaju. Već i ručak stigne i skupe se svi oni koji su i sinoć bili na večeri i nastave gošćenje.
 
   Pohode (poode) i povratak. - Ovoga dana ima da se izvrši još jedan svadbeni čin, a to je pohođenje neveste. Do skora je bio običaj da se ovo pohođenje odlaže za koji dan docnije, ali se sada već u veliko teži da se taj običaj odmah sutra dan po svadbi izvrši. Prijatelji se i o tome sporazumeju o svadbi. Snašu pohodi brat, neudata sestra i nekoliko njenih bliskih rođaka, no pri ovome dobro se pazi da broj pohođara ne bude nikako paran, jer se to "ne valja". Zato u pohode mogu da idu 5, 7, 9 i 11 lica. Sestra donosi mladi njene pleteće igle i malo pletiva, koje ona uzme te prvo prepreda pa tek posle sa njima plete. Zetu pak donosi drenov štapić, sa dva kukljivca, sav obmotan raznobojnom vunicom, - na poklon, koji on posle nosi sa sobom o saborima, i tako se poznaje da je oženjen. Tako se "valja". Pohođari dolaze obično na ručak ili na večeru, pa za to, što im se u to vreme nadaju, čine velike pripreme za njihov doček. Kad pohođari budu došli, oni se jave u dvorištu pucnjem iz pištolja, na koji glas istrče svi iz kuće radi pričeka. Snaša je i ovoga dana isto onako obučena kao što je bila juče. Pohođari se pozdrave i ižljube sa svima, pa onda sedaju odmah za već spremljenu sovru. Svatovi, kojih danas ima mnogo manje no juče, ustupaju pohođarima bolja mesta za sovrom, pomerajući se sami naniže, te se tako i oni staraju da pohođari budu što bolje ugošćeni i počašćeni. Snaša ovom prilikom daruje sve pohođare, dajući muškima obično čarape a ženskima čarape ili naglavke. Pošto prime dar i dobro se počaste, onda se vraćaju, jer su retki slučajevi da pohođari zanoce. Kad pohođari polaze kući, snaša obično plače, kao i kad je polazila od kuće.
   Pošto pohođari odu, onda se i svatovi razilaze. Za svatovima odlaze i svirači, kojima domaćin plati po pogodbi, i time se svadba svršava. Bilo je do skora slučajeva, a i danas se poneki desi da se svadba produži i treći pa i četvrti dan, ali se danas većinom ograničava na dva dana.
   Po svršenoj svadbi i po svršenom pohođenju treba snaša da se povrati (u rod). To čine obično odmah trećeg dana, pošto svaki želi da se i taj red što pre svrši, ili, ako je njenom ocu uskoro Slava, ostave da to učine tom prilikom. Snaša se povraća sa mladoženjom i sa još nekim iz kuće (svekrom, zaovom, deverom) ili s kojim bliskim srodnikom. I sada se dobro pazi da broj ovih, koji se povraćaju, ne bude paran. Pri povraćanju snaša mora da bude obučena i naređena isto onako kao što je bila i na dan venčanja. Kad dođu kod kuće njenog oca, jave se pucnjem iz pištolja, a mladoženja odmah uhvati kokošku, gusku ili ćurku te zakolje, jer se tako "valja". Sad snaši, kad uđe u kuću, daju mesto stolice da sedne na vreću (ili džak), u koju metnu klupče s koncima, koje odmah, čim ona sedne, brzo izvade da bi posle tako lako rađala decu. Pošto se i ovde počaste i provedu, vraćaju se kući, i time se svršava i ovaj poslednji čin, koji stoji u tesnoj vezi sa svadbom.
 
   Svi ukućani iz jedne i druge orođene kuće, i svi njihovi rođaci zovu se imenom, prijatelj, priko, prile (ako su muški), ili prijo (ako su ženski). Mladoženja zove snašinu majku baba, a snašinog oca deda. Svi snašini bivši ukućani, svi njeni rođaci i rođake i cela njena familija, zovu mladoženju imenom zete. Snaša zove svekra: tale, tata, bato, čiko, bajo, babo, tajo, otac, itd.; svekrvu: majka, male, mamo, nale, nako, dado, siko, keko, najo, itd.; devere: devere, pisare, vezire, delija, ago, sokole, braco, bato, golube, građanine, itd.; zave: sejo, seko, selka, cveće, gajtanka, crnoka, ćiraca, vezirka, oficirka, sokolice, golubice, bosiljka, diko, koprivice, trnjinice, konopljice, kadivice, sladunka, šejtanka, drenjinice, šećerija, pisarka, paunice, grličice, karavezlika, dukatinka, sudika, dikice, zlatija, latinka, itd.; jetrve i susetke: dado, seko gospođa, gospođija (gospodija), građanka, itd.; susede obično kao i devere i još: gospodaru, gospodine, ćato, karavezija, itd. Ova imena snaša nadeva obično posle svadbe, dogovarajući se prethodno sa svekrvom i ostalom ženskadijom iz kuće, ali ima slučajeva da se ova imena nadevaju na sam dan svadbe i za to svaki, sem ukućana, mora da plati. U ovom slučaju snaša priđe svakom (starijem) ruci i kaže mu kako će ga zvati. ¹) Svi pak ukućani, srodnici i susedi zovu snašu: snaho, snašo, snajka; samo će je mladoženja, a po negde i svekar, svekrva i ostali stariji u kući zvati po imenu.
   ["Ne valja se" da mlada nevesta mesi hleb dok ne ode u crkvu. Kad bi neko upitao svekra ili svekrvu: "Kako (sluša) snaša?" oni bi obično odgovorili: "Ne znamo, Boga mi; novo sito o klinu visi."].
 
   ¹) U ponekim mestima pri ovom činu, pred snašom ide i vojvoda, sa sitom u ruci, pa udarajući sito između dlanova, nad glavom dotičnog govori:
   Šeste, peste i neveste
   Čestitam ti novo ime - tale (ili već kako mu ime bude određeno)....
 
   Prvom prilikom po svadbi, obično o Slavi ili kom drugom svečanom danu ide nevesa u goste kod starog svata i devera a kod kuma ne, jer je "grehota" ići kod kuma u goste. Njena je dužnost da tamo pobriše kuću, donese vode i pokrije testije ubrusom, koji je naročito za to spremila i donela. Posle ovoga daruje starog svata i devera, kao i sve njihove ukućane. Deveru je pak dužnost da zgodnom prilikom donese snaši kudelju (preslicu), na kojoj će presti.
   Svekrva je snaši, naročito u početku, prvi i najbolji kućni učitelj i prijatelj. Ona je uči kako će šta, kad i gde raditi; ona je u početku čuva od težih poslova; ona je zaklanja od prekora, primajući njenu pogrešku na sebe; u opšte ona je u početku pazi i čuva, kao što bi je rođena majka pazila i čuvala. Sve to ništa ne smeta da posle nekoliko godina snaha i svekrva dođu u najgoru zavadu, tako da se jedna od druge moraju deliti i begati.
   [Mlada nevesta "valja se" da na Bogojavljenje (prvo po svadbi) ide u crkvu ona isto obučena kao što je bila i o venčanju. Mnoge neveste samo krme stoku na Božić]...
   U narodu postoji izreka: "Ko se rano oženi i rano ruča, neće se kajati"; ali i oženjenom čoveku u više prilika kažu: Metnuo si jaram na vrat (ili gvožđe na noge). Po selima je teško naći čoveka, koji se nije nikako ženio, a još teže žensko, koje se nije nikako udavalo. No kad bi se gde god i to našlo, narod to smatra za božiju kaznu, govoreći, da je to zaslužio neko njihov stariji, pa mlađi ispaštaju. "Ko se bude na svadbi stideo, taj se posle vraća sa praznim trbuhom", veli narod iz ove okoline. "Jednu svadbu ne mogu tri dobre godine popraviti" (tj. toliko se o njoj potroši). ¹) Na vrh
 
   ¹) Drugi brak se zaključuje sa svim ukratko i bez ovolikih obreda. U ovom slučaju udovica nema pravo da opet nosi "vence" (bedain, fes i dr.). Ovaj se brak zaključuje iz nužde, te za to i nema veseo izgled ai karakter. U narodu postoji izreka, da je drugi brak kao nastavljena čarapa, koja se iz nužde nosi. Udovac (do 40 godina) najradije traži devojku, a udovica mlada momka.
 
 
   Slava se smatra za najveći praznik i najvažniji običaj srpskoga naroda, jer ga on najviše obeležava kao zaseban narod. Pa ipak opširnih i iscrpnih opisa ovog važnog običaja nemamo do danas. U koliko je meni poznato, do sada je najviše na ovome poslu radio srpski neumorni trudbenik na književnom polju, gospodin M. Ð. Milićević, koji je u svojoj "Kraljevini Srbiji" (str. 219-222), "Jermusi i Fatimi" (str. 17-22) i "Godišnjici" I (str. 135-139), pisao o Slavi Srba u Levču. Kako je se međutim on za ovaj posao služio većinom tuđim dostavama, to je i opis Slave u ovom kraju izašao dosta nepotpun i netačan. Još je g. Milićević pisao nešto o Slavi u svojoj knjizi "Život Srba seljaka" (str. 150-157), ali je i tamo gradivo bez sistematskog rasporeda. O Slavi je pisao i neumrli Vuk Stev. Karadžić. Prema svemu tome mi do sada nismo imali sistematski opisanu srpsku Slavu, sa svima pojedinostima od početka do svršetka. Toga radi ja sam se potrudio da što detaljnije i što potpunije opišem Slavu u Levču i Temniću, u dva srpska kraja, koji se nalaze skoro u centru Srbije, pa, ako se hoće, i sprskih zemalja, i u kojima je, kako mi se čini, ovaj običaj najbolje očuvan.
   Kao što je poznato Srbi imaju dve Slave: jedna je velika (prava Slava), a druga je mala (Prekada). - Pošto su male Slave ili Prekade docnije postale, to ću ovom prilikom opisati samo slavljenje velike ili prave Slave.
   Za Slavu se ovde staraju još iz ranije. Tako, iz ranije se odvoje bravi (tj. ako Slava bude na mrsku, zašto se takođe izranije razbira), koji će se o Slavi poklati, te da bi se bolje pohranili; ranije se spremi piće, drva, brašno (pšenično i projino) i sve drugo što za Slavu treba. Retki su ljudi koji sve to ostavljaju da nabave u oči same Slave, i takvi se ne računaju u dobre domaćine. Samo se na tri do četiri dana pred Slavu nabavljaju positnice (koje se obično nabavljaju na dućanima u mestu ili u obližnjem gradu), kao: sudovi (lonci, čaše, kalenice, i dr.), ako ih kod kuće nema dovoljno, šećer, kafa (ona je ušla u običaj u najnovije vreme), pirinač, sveće (lojane, a ređe i voštane), tamnjan, aleva paprika, biber, i druge stvari za koje se zna da će trebati. No uobičajeno je da u ovakvim prilikama sused suseda sa potrebnim stvarima posluži (na pr. loncima, čašama, crepuljama, sačem, tanjirima, itd.), te se tako ne mora sve kupovati. Još će za ovaj dan žene napuniti stojaće (ili stajeće) slamnljače i jastuke ovsenom ili ječmenom slamom, spremajući ih za goste sa strane (iz drugih mesta), koji bi hteli ostati da konače.
   Na dan dva pred Slavu ženske se dadu na veliki posao: peru, čiste, raspremaju i nameštaju i mese potreban broj lebova od projinog i pšeničnog brašna. Od pšeničnog brašna (odnosno skvasnog testa) umese prvo nekoliko malih kolačića za decu i četiri velika kolača ili leba. Ti su kolači podeljeni šarama od testa na četiri dela i u sredini svakog dela, kao i u sredini malog kruga, utisnut je poskurnik (vidi sl. 1.). Te su šare dosta proste i sastoje se iz dva kruga (jednog malog blizu sredine i drugog velikog blizu kraja) i četiri naspramna poluprečnika, koji spajaju te krugove i preko kojih opet blizu dodira s velikim krugom prelazi po jedan mali polukrug. Sve se te šare naprave dlanovima prvo na loparu u vidu valjka (debljine kao dečiji prst), pa se tek posle tu utisnu i nožem poreckaju. Ovako umešen i našaran kolač izbuši se na 4-5 mesta srukom bosiljka i tek posle toga meće se u zažarenu crepulju i pokriva zažarenim sačem. Svaka se domaćica trudi da joj ovi kolači (kao i ostali lebovi) ispadnu što bolji, te da se ne bi osramotila pred svetom. Za to se staraju da se za njih nabavi što lepše brašno, po mogućnosti staro ili od stare pšenice, a ako za ovaj slučaj melju svoju pšenicu, onda je uvek prethodno operu. Jedan će se od tih kolača preseći na naveče (u oči Slave), kad se bude pilo u Slavu; drugi sutra, na dan Slave; treći za okrilje (ili okrivlje), a četvrti će se, koji je najbolji, odneti na dan Slave u crkvu, te će ga tamo sveštenik preseći.
   U oči Slave kolju se i spremaju bravi, pristavlja jelo i nameštaju stolovi, pa kad sve to bude gotovo, onda odmah po sunčevom zalasku zađe jedan od momčića ili momaka iz kuće po selu te zove. Ovo zvanje biva u zamenu i nikad se neće zvati onaj, koji nije dotičnu kuću (odnosno domaćina) zvao na svoju Slavu. Zovu se susedi, srodnici, kumovi i prijatelji. Ima slučajeva da to uzajamno zvanje između dve kuće traje po 100 i više godina. No kad je kome kuća suviše daleko, a naročito kad je još i ružno vreme te je nezgodno za zvanje, onda se domaćini dotičnih kuća dogovore da se ne zovu naročitom zdravicom, nego da dolaze jedan drugome na Slavu i bez zvanja. Zove se obično vinom, koje se sipa u bukliju ili čuturu, koja se svagda zakiti kitom cveća, a ređe se zove rakijom. Onaj, koji zove, dođe u kuću zvanice i rekne: "Dobro veče!" za tim skine kapu i, dajući domaćinu kuće bukliju, rekne: "Zapovedajte na Slavu, otac ili koji drugi) me poslao da vas zovem i poručio je da dođete. Nikako drukčije." Domaćin skine kapu, prekrsti se i kaže: "Hvala, neka vam je srećna Slava!" Za tim pije zdravicu, posle čega (vraćajući bukliju) rekne: "Pa gledaćemo na svaki način da dođemo." Tako će reći, pa makar i ne mislio nikako doći. Za tim se ponude zdravicom i ostali ukućani, ali je obično samo domaćin pije. Na isti se način zovu i ostali gosti. Dokle ovaj zove po selu, dotle se u kući domaćina, koji slavi, prave dve voštane sveće, od kojih će jedna da se ponese sutradan u crkvu a druga će te večeri da se upali, kad se bude pilo u Slavu. Ove sveće prave obično domaćin i domaćica i to ovako: prvo operu ruke, pa onda domaćin uzme komadić voska i razgreva ga kraj vatre a domaćica uprede od čiste težine (povesma) jednu uzičicu za stenjak ili stanilo. Sad domaćica drži stanilo za krajeve a domaćin obavija zagrejani vosak oko njega, te ga dlanovima suče na više i na niže, i kad voskom pokrije celo stanilo svuda u naokolo, onda je sveća gotova. Dok sveću prave, domaćin je gologlav i uvek se pred pravljenje prekrsti i jedno i drugo. Sveća za naveče prostog je oblika, a sveća za crkvu je trokraka i u gornjem kraju u vidu polukruga (vidi sl. 2.). Svak se trudi da sam spremi sveću za Slavu, pa ako nema svog voska on će ga kupiti. No kako je kod nas u poslednje vreme vosak sve ređi zbog utiranja pčela, to su poneki počeli ove sveće da kupuju po dućanima.
   Kad je tako sve spremljeno, gotovo i postavljeno, onda u prvi mrak počnu već i gosti dolaziti. Obično dolaze po jedan iz kuće, a retko po dvojica. Izuzetak čine žene, koje skoro uvek povedu sa sobom i po jedno dete. Gost se javlja domaćinu, kad bude došao pred kuću, sa: "Ej domaćine! ima li ve; jeste li radi gostima (ili:primate li goste)". Na ovaj glas potrči iz kuće ko pre čuje i odgovori: "Ima, s tobom više." U tom izađe i domaćin (ako dotle nije izašao). Gost kaže: "Dobro veče i srećna Slava!" i tada se poljubi s domaćinom, na šta mu domaćin odgovara: "Hvala, i dobro došao!" Kako koje dođe, domaćin mu odredi mesto, gde će za sovrom sedeti. No to mesto nije stalno, jer se dešava da se dotični gost prema prilikama pomakne više ili niže. Posađivanje na mesto biva obično po starosti, tako da stariji po godinama sede uvek više a mlađi niže. Od toga čini izuzetak kakav starešina (činovnik) ili kakav veliki srodnik, koji će uvek sesti u začelje od sovre, pa makar bio po godinama mlađi od ostalih. Žene i deca uvek sede u donjem kraju sovre. Za veliku se uvredu smatra ako bi se koji mlađi po godinama posadio da sedi više nekog starijeg, izuzimajući gornji slučaj. Ka dođu i posedaju gosti, onda ih (obično devojke iz kuće) prvo posluže šećerom, vodom i kafom (ovaj je običaj uveden u najnovije vreme, sigurno po ugledu na varošane). Posle popiju po tri rakije, (koja se preko zime greje i šećeri) pa se onda "krste za leba" i nastaje večera. Kad piju prvu čašu rakije prekrste se i govore: "Hajd, pomozi Bože, nek da Bog što je dobro, hvala domaćine, srećna ti Slava". Kad piju drugu onda se takođe prekrste i govore: "Hajd, druga ruka, srećna glava, pomogni Bože, nek da Bog što je dobro, srećna Slava". A kad piju treću, onda govore (pošto se prekrste): "Treća sreća, Sveta Trojica", itd.
   Ako je Slava u poste, onda se iznosi jelo ovim redom: rotkve sa zejtinom, kisela paprika, riblja čorba, kupus, pasulj, krompiri s pirinčom i bez pirinča, riba (pržena na zejtinu) i gibanica; ako je pak Slava na mrsku, onda se iznose jela ovim redom: pihtije, sir sa kajmakom, kisela čorba, udrobica, kupus s mesom ili slaninom, paprikaš (on je uveden u najnovije vreme), tepsija s mesom (obično pilećim) i pirinčom, pečenje i gibanica. ¹) Kad se pri jelu, u posne dane, dođe do pasulja a u mrsno do paprikaša, onda počinju da piju vino (a sve dotle pili su rakiju). To započinje obično domaćin prvi, govoreći: "Hvala i poklon sva braćo redom, da pijemo za pomozi Bože vino; gde se vino pilo, svako se dobro vilo". Domaćin nazdravlja onome koji sedi u čelu sovre ( u vr' sovre), a ovaj primi čašu, prekrsti se i kaže: "Hvala domaćine, srećna ti Slava, da pijemo čašu vina za pomozi Bože, itd." Ovaj sada zdravi drugome, i piće se produži tako redom. ²) Za vreme jela domaćica donosi jedan dugačak kanavac, izatkan obično od težene pređe, te ga gosti metnu na krilo, da se ne bi pri jelu usuli ili uprljali. Ponekad su ovi kanavci toliko dugački da se jednim može da posluži po 20 i više gostiju. Rakija se pije iz manjih staklenih čaša a vino iz većih čaša i satlika. U poslednje vreme, od kako je nestalo vina, pije se više rakija ali iz većih čaša. Pravilo je da pri piću domaćin nazdravlja gostima i da daje primera kad bude došlo vreme (o pijenju u zdravlje) da se čaše u kap ispijaju. Usled ovoga domaćin se često opije pre gostiju. Ni jedan od gostiju neće reći: "Hajd' da idemo da jedemo kod toga i toga (po imenu)", već govore: "Hajd; da idemo da pijemo kod toga i toga". I ni jedan se opet posle Slave neće pohvaliti sa: "Ala ručasmo dobro", već sa: "ala pismo dobro; e dobro poji; alal mu vera, dobar je domaćin."
 
   ¹) O načinu gotovljenja ovih jela (i posnih i mrsnih) ima u mom radu "Srpska narodna jela u Levču i Temniću", koji sam poslao Srp. Kr. Akademiji Nauka 1900. god.
   2) U staro vreme, kad je bilo više vina, pijenje vina započinjalo se bardakom (ibrikom), i to: prvo "za pomozi Bože", pa "druga ruka, srećna glava"..., pa "treća sreća, Sveta Trojica"...
 
   Kad se pri jelu dođe do ribe (u poste) ili do pečenja (u mrs), onda se pije u Slavu. ¹) Za to domaćin naredi domaćici, da spremi šta treba. Domaćica prvo rastrebi i pretrese sovru i očisti tanjire. Za tim metne u gornji kraj sovre jedan ceo leb (obično projin). Posle ovoga ode u kuću (odžakliju - kujnu) i spremi kolač (Slava se slavi uvek, i zimi i leti, u sobi). Na umešen kolač metne sveću, nekoliko grumičaka tamnjana, struk bosiljka (a leti još i kakvog drugog cveća) i jedan mali kolačić, (takođe od pšeničnog brašna), pa sve to odozgo pokrije čistim ubrusom. Dok ona to spremi, domaćin napuni jednu čašu i jedan satlik s vinom, i metne ih kraj onog celog leba. Sad domaćica (koju može da zameni kći devojka, ili snaha) ulazi sa tako spremljenim kolačom u sobu i meće ga na već spremljeni leb, u gornjem delu sovre, ²) i rekne: "Dobro veče i srećnje vi sedeće!" na šta joj svi odgovaraju: "Dobro došla i srećan ti kolač!" Posle ovoga uzme ubrus s kolača i poljubi u ruku domaćina i starije ljude, a s mlađim muškinjem i ženama samo se rukuje, pri čemu joj kažu oni, koje ljubi u ruku: "Živa bila i srećan ti kolač!" a oni s kojima se rukuje, samo "Srećan ti kolač!" Posle ovoga vraća se da donese kadionicu sa žarom, (kadionica je zemljana, prave je lončari iz okoline). Kad se donese kadionica, domaćin uzima sveću, pa klanjajući se rekne: "Prostite i blagoslovite, da upalimo Bogu i našoj Slavi sveću", tako tri puta, a oni mu svi odgovaraju: "Bog i Hristos". Za tim se prekrsti, poljubi sveću i upali je na kadionici, pa je metne na kolač; skoturi joj donji kraj, pa pretisne onim malim kolačićem. Sad svi gosti ustaju i domaćin počinje da kadi, govoreći: "Gospodi Bože, pomiluj, razgovori i obraduj", pa onda, kadeći redom svakoga, govori: "Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj nas", koje ponavlja sve dotle, dok svakog po jedan put ne okadi. Drugo kađenje počinje sa: "Sveti Ðordje ili već koja mu bude slava, naša Slavo, pomozi nam", pa onda kadeći dalje govori: "Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj nas", ponavljajući i sada sve dotle dok sve goste ne okadi. Treće kađenje počinje pošto se prethodno prekrsti kao i za prva dva sa: "Sveta Trojice, živa Bogorodice, milostivi Gospode Bože, pomiluj nas grešne", pa onda dok sve redom ne okadi govori: "Gospodi pomiluj, otegnuto. Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj", ova dva brše nego ovo "nas" otegnuto. Pri kađenju uvek prvo okadi sveću i kolač, pa sebe, pa onoga koji sedi u vrhu sovre, i dalje redom na desno. Kad tako okadi tri puta onda predaje kadionicu...(58. str.)
   ... (sebi okrenutim), govoreći: "Da se sa strahom poklonimo Gospodu Bogu i Svetoj Torjici jedinosušnoj. Gospodi Bože, milostivi tvorče neba i zemlje, sačuvaj nas i izbavi nas od nevidovne bede i napasti! Sveti Ðorđe (ili već koji mu bude sveti), naše krssno ime, zaštiti i odbrani nas grešne pred Gospodom Bogom, molimo ti se; Sveti apostole Marko, Jovane, Luko i Matija, četiri Božija jevanđelista i stuba, koji držite nebo i zemlju, vama se molim i poklonim, molite se Bogu za nas grešne! Sveti apostole Petre i Pavle, Sveti Ilija i Blaga Marija, Sveti Stevane Arhiđakone i Prvomučeniče, Sveti Nikola putniče i namerniče, i svi sveci božji ugodnici, koje se mi setili i nesetili, vama se molim i poklonim, molite se u Gospoda Boga sa našom lepom Slavom za nas grešne, lude i bezumne, itd. itd." Posle ove molitve, koja je obično kraća no uobičajene molitve u oči praznika i koja po sadržini može da bude vrlo različita (skoro se može reći koliko ima domaćina, toliko ima i ovih molitava, - ni jedna ni s jednom nije jednaka), domaćin predaje čašu vina onome, s kojim će on ovom prilikom preseći kolač, zbog čega se taj zove kolačar. ³) Kolačar uzima pruženu mu čašu, prekrsti se i kaže: "Hvala i poklon domaćine, Lazare, Stevane, Milošu, Bogdane, Milutine, Boško, Vlatko, Ðurđe (imenujući tako skoro sve ljude, koji su tu na Slavi, a svaki, čije ime pomene, kaže: "U dobri čas"), i ostala braćo redom (ovo se odnosi na žene i decu). Pili smo čašu vina za pomozi Bože, a ovu da pijemo za jedine svete Slave, krepke i nebeske. Gde se sveta Slava slavila, tu Bog pomogao. Neka sveta Slava ovome dobu podaruje zdravlje i život, rod i berićet, da Bog da, itd. itd." Posle ovoga zdravi desnom od sebe, a ovaj će treću zdraviti domaćinu. Domaćin će drugome u nakrst (da bi godina ukrstila berićetom), i tako dalje piće će se produžiti, sa sličnim bogoradanjem, dokle tako svi (pa i oni domaći, koji tu budu) ne piju. Dok se pije u Slavu, pevaju po dva i dva na glas:
Koj' vino pije za Slave Bože (otezajući na svakom slogu)
Pomoz mu, Bože i Slava Boža.
 
ili:
 
Slava mi tvoja, Gospodi pomiluj,
Pomiluj nas - Gospodi pomiluj,
 
ili:
 
Koj' za Slave vino pije, pomozi mu Bog,
Pomogla mu Slava Božja i sam Gospod Bog.
   ¹) Red bi bio, da se ovaj najsvečaniji čin (pijenje u slavu) opiše na sam dan slave, ali smo se mi držali reda, te smo ga tako i izložili.
  ²) Pod rečju sovra treba uvek razumeti dugačak sto (koji ovde zovu još i "astal"). - Starinske sovre (izdubljene i u gornjem kraju zaokrugljene, uske i bez nogara) ovde su se skoro sasvim izgubile.
   ³) U ponekim mestima (naročito u Levču) svaki domaćin ima stalnog kolačara s kojim svake godine redovno seče kolač (o Slavi); promeniće ga samo u slučaju da umre ili da zbog kakve smetnje ne dođe. Nu ovaj je slučaj mnogo ređi od opisanog....
 
   Žene ređe pevaju, ali ima slučajeva gde i one pevaju i to obično ono isto što i muški.
   Posle pijenja "za Slave Božje" domaćin uzima spremljeni kolač, metne na njega nož i kaže: "Oprostite, blagoslovite, da sečemo Bogu i Slavi kolač", (tako tri puta). Na ovo mu gosti odgovaraju: "Bog i Hristos" (tj. oni neka ti oproste i neka te blagoslove). Za tim preokrene kolač s donje strane i dirne ga vrhom od noža na četiri mesta, govoreći: "Četiri kolača (koji su za slavu spremljeni), četiri komada (na koji će se kolač raseći), četiri rodne godine (razume se uzastopce) i četiri dobra časa neka Bog da", na šta mu svi odgovaraju: "Daće Bog". Za ovim kaže: "U čast i Slavu Svetoga Ðorđa" (ili koja mu Slava bude) i počinje da seče kolač (zabode nož u leb do polovine njegove debljine) u nakrst, s donje strane, s jednog kraja do drugog. Kad po drugi put zaseče, on na jedan put stane i rekne: "Šta ćemo sad; neće da ide", na šta mu gosti odgovaraju: "Hoće, hoće, ako Bog da, ardov vina i pečena svinja (ili ako je post: "nekoliko kila ribe"), dobar je naš domaćin, pa će sve to dati i onda mora ići". ¹) Sad jedan od gostiju uzima čašu s vinom i sipa pomalo na kolač, a domaćin na prvo sipanje kaže: "U ime Oca"; na drugo: "I Sina"; na treće: "I Svetoga Duha", pa onda, vraćajući prosuto vino s kolača u istu čaču, govori: "Neka se prelivaju bačve s vinom, domovi životom i zdravljem, a polja rodom i berićetom, da Bog da!" Za ovim prevrne kolač na lice, prekrsti se i počne s gostima da obrće. Pri ovom kolačar i domaćin obrću kolač obema rukama a ostali gosti (naročito ako ih ima više) hvataju samo desnom rukom. Kolač se drži tako da je palac okrenut gore a ostala četiri prsta dole. Pri okretanju, koje uvek biva s leva na desno, domaćin glasno govori: "Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj nas", (pa tako opet, dok se god bude okretalo). Kad se kolač bude tako tri puta okrenuo, onda ga podignu tri puta u vis, govoreći: "Veličaj Gospode dom i domaćina!" Sad ostali gosti, sem kolačara, izmiču ruke, a domaćin i kolačar nameste prvo kolač da se zgodno prelomi, pa zatim prekrenu ruke u držanju tako da četiri prsta od šake dođu odozgo a palac odozdo, i tako prelome kolač na dve pole. Pri ovome paze u koga je veća polovina, jer drže da je taj bolji radnik i da će mu posao bolje ići. Sad sastave obe polovine (pri čemu valja da dođe lice i od jedne i od druge u polje), pa držeći ih rukama sa strane poljubi prvo domaćin rasečeni deo od obe polutke, govoreći: "Otac", a za tim to isto učini i kolačar. Domaćin po drugi put poljubi kolač (na istom mestu) i kaže: "I Sin", a to isto učini i kolačar (ljubeći stranu koja je pred njim). Domaćin poljubi i treći put i kaže: "I Sveti Duh", a to isto učini i kolačar. Zatim izmiču komade i poljube se tri puta u lice, govoreći: "Hristos po sredi nas, neka je srećne i neka je na zdravlje da Bog da!" Sad prelomi svaki svoju polovinu na četvrtke, pa domaćin svoju četvrtku ostavlja u sito, koje je za ovaj slučaj domaćica već donela, govoreći: "Neka je sita godina da Bog da!", a kolačar svoju četvrtku (takođe iz desne ruke) diže u vis, govoreći: "Neka Bog da da budu ovolike konoplje, kukuruz, pšenica i ostali usevi!" (U po nekim nmestima kolačar samo kaže: "Ovo đaku, što ide po mraku" ili: "Snop kao top, klas kao popov glas"), i ostavlja istu četvrtinu na raf, ili kakvo drugo uzvišeno mesto. Četvrtke iz leve ruke i jedan i drugi ostavljaju na sto. ²)
 
   ¹) U pomenutim delima M. Ð. Milićevića zabeleženo je da kolačar seče domaćinu kolač. U koliko je meni poznato taj je slučaj u oba dva kraja vrlo redak, te se i jedva može naći (Postoji samo u dva tri sela u Levču: u Rekovcu i još dva)....
   ²) Za kolačara se uzima obično onaj, koji sedi u čelu sovre ili u njegovoj blizini, bez obzira na srodstvo, ali paze: da to bude osvedočeni prijatelj toga doma, da je najstariji po godinama i činu, da nije bolestan i udovac i da nije veliki siromah.
 
   Pošto se pilo u Slavu i presekao kolač, onda se pije za krsta i krsnog imena. Sad se obično pije iz satlika i to većinom prvo počinje domaćin, govoreći: "Hvala i poklon (ili: "Zapovedaj") Lazare, Bogdane, Milošu, itd. (imenujući sve ljude koji su tu), sva braća redom. Pili smo čašu vina za svete Slave, krepke i nebeske, a sad da pijemo za krsta i krsnog imena. Neka krsno ime ukrsti dom životom i zdravljem a polja rodom i berićetom, da Bog da." Posle ovoga domaćin zdravi drugom kom gostu, a on će kao treću kolačaru (o Slavi je bila treća domaćinova), itd. redom, svaki od prilike kaže ovako, kao što je počeo domaćin. Žene i deca obično ne govore ništa, već se samo prekrste i piju. Izuzetak čini poneka žena, koja ume da napija bolje no neki čovek, jer svi ljudi nisu za ovaj posao podjednako vesti. Dok se pije za krsno ime pevaju po dva i dva na glas:
Koj' vino pije za krsno ime,
Pomoz' mu Bože i krsno ime.
   Pošto tako budu svi pili i pošto svakom otpevaju po jedan put, onda domaćin završuje započetu molitvu, govoreći: "Primi Bože malu molitvu za veliku, molim ti se! (tako tri puta). Voimja Oca i Sina i Svetoga Duha, amin (tri puta). Neka je nazdravlje i neka Bog usliši molitvu i neka je srećna Slava da Bog da." Sad svi gosti (a naročito ljudi) čestitaju Slavu domaćinu, govoreći: "Srećna ti Slava i da Bog da za dugo godina da slaviš, ti i tvoji mlađi!" na šta on svakom odgovara sa: "Hvala". Posle ovoga posedaju i nastave svi da jedu i piju. Domaćin nudi goste, govoreći: "Jedite i pite, koliko je dao Bog, pa oprošćavajte samo na toliko". Na to gosti odgovaraju: "Hvala ti, neka da Bog dogodine bolje, ali neka i ovo ne ukrati, jer smo zadovoljni sa svačim." Za sve vreme Slave domaćin neće nikako sesti za sovru s gostima (i ako ga gosti zovu, pošto pije u Slavu i preseče kolač), jer se to smatra za veliki greh. Kolačar uzima bosiljak i cveće, što je bilo na kolaču, pa podeli svakom po stručak, počinjući uvek od domaćina. Svaki, koji uzme, kaže: "Hvala", i primljeni stručak zadenu muški za uvo a ženske za šamiju. Posle pijenja u Slavu iznosi se pred goste i bolje jelo, kao: riba, pirinač, pita (gibanica) kad je post, ili, pečenje i gibanica kad je mrsak.
   Posle ovoga pije se (vino) "po Slavi i poslađeniju". Domaćin i ovde prvi započinje, govoreći: "Hvala i poklon sva braćo redom, koji ste mi večeras došli. Pili smo za svete Slave krepke i nebeske i za krsta i krsnog imena, a sad da pijemo po Slavi i poslađeniju. Neka Bog pošlje slast među nas, te neka osladi u domu, u toru, i na svakom mestu." Gosti opet odgovaraju sa: "Hvala i poklon domaćine i sva braćo redom."
   Pošto svi piju po Slavi i poslađeniju, pije se u zdravlje. Za to domaćin metne pred svakog gosta pun satlik (ili čašu), pa onda i sam uzme satlik, prekrsti se i govori: "Hvala (obično se govori: "Fala") i poklon (ili: "Zapovedaj") Lazare, Milošu, Stevane, Bogdane, Milane, Ivane, Vlatko, Boško itd. (ređajući imena svima koji su tu, na šta svaki odgovori: "U dobri čas"). Da pijemo času vina za zdravlje ovog našeg današnjeg skupa. Lazare (a to je kolačar od koga se uvek počinje) prvo tvoje zdravlje; tvoje domaćice za zdravlje; tvojih kćeri, sinova, snaha (ako ih bude imao) za zdravlje; tvoga oca i majke (ako ih bude imao) za zdravlje; tvojih unučića za zdravlje; tvojih sestara, braće i bratanaca za zdravlje; tvojih prijatelja, kumova i dobrih komšija za zdravlje; u opšte sviju tvojih milih i dragih, pa spomenuo ih ili ne spomenuo ih, za zdravlje; tvoga rada i zanata za zdravlje; tvoje sreće i kese za zdravlje; tvoje stoke za zdravlje; dao ti se Bog radovati kao srećnoj braći; mi malo reči a Gospod Bog s velikim delom, da Bog da!" Posle ovoga pije na isti način i ostalim gostima za zdravlje, pominjući pri tom sve njihove ukućane i ostalu rodbinu (a ako ne bi znao šta koji od porodice ima u kući, onda prosto kaže: "Sviju tvojih, koje imaš za zdravlje"). Naposletku pije i za svoje zdravlje, govoreći: "Pa i za naše zdravlje, prvo moje zdravlje; moje domaćice za zdravlje; moje dece za zdravlje; moga oca i majke za zdravlje (oni se svagda pominju posle žene i dece); moje braće i bratanaca, sestara i sestrića, zetova i snaha za zdravlje; mojih dobrih prijatelja, vernih komšija i milih kumova za zdravlje; moje sreće i kese za zdravlje; moga rada i zanata za zdravlje; moje stoke za zdravlje; i u opšte sviju mojih, koje ja spomenuo i ne spomenuo, za zdravlje; ne lišio me Bog i moja Slava od ostale braće; dao mi se Bog radovati kao srećnoj braći; ja rekoh s malo reči, a Bog neka usliši s velikim delom. A zdrav da si Lazare, kolačaru; za zdravlje celoga skupa da Bog da!" Sad nagne satlik i pije, a za to vreme pevaju po dva i dva na glas:
Kom' s' u zdravlje pije ladno vino, (dva puta)
Sve mu zdravo i veselo bilo.               "        "   
Ko za zdravlje pije ladno vino,           "        "   
Od Boga mu svako dobro bilo,          "        "   
   Posle ovoga naspe malo vina u isti satlik (da rastu mlađi), pa onda produži prekinuti govor sa: "Ovo za omlađije; neka Bog omladi u domu, u toru i na svakom mestu; neka Bog mladež izvede na dobar put, te neka budu bolji od njihovih starijih!" Sad opet nazdravi kolačaru, napominjući mu da je to za omlađije, i kad iskapi satlik, on ga podigne u vis da ga svaki vidi, i onda mu svi kažu: "Na zdravlje!", a on njima: "Hvala, da imate zdravlje!" Sad pevaju na glas po dva i dva:
"Omlađije života i zdravlja,
Bog im dao života i zdravlja."
   Domaćinovom primeru, da se u kap ispije satlik, sleduju i svi gosti; izuzimaju se samo žene i deca. Ako ko ne bi popio svoj satlik u kap, domaćin se ljuti i ne prima mu ga natrag. ¹) Dokle govori onaj, koji pije u zdravlje, dotle mu drugi odgovaraju sa: "Bože daj!" i "Amin!"
 
   ¹) Po neki, kad tako ispije ceo satlik, nagne ga dole i kaže: "Ovoliko ti domaćine bilo rđe u kući".
 
   Sad kolačar pije za zdravlje (na isti način) prvo domaćinu, pa onda celom skupu (svakom po naosob ili u opšte svima). Tako posle rade i ostali gosti, sem žena i dece, koji se samo prekrste i piju. Kao i u Slavu svaki pije prvo za zdravlje, pa posle za omlađije, i svakom se peva i za jedno i za drugo. Posle ovoga domaćin (a za tim i ostali gosti) pije kolačaru osobeno zdravlje, pri čemu treća zdravica sleduje kolačaru. Kad se svi tako izređaju (tj. kad svi budu pili kolačaru za zdravlje), onda kolačar pije domaćinu osobeno zdravlje, a njegovom primeru sleduju i ostali gosti. Posle može domaćin da pije osobeno zdravlje i ostalim gostima, upravljajući se pri tom po godinama ili po starešinstvu. No kako je u poslednje vreme nestalo vina, to se ovaj običaj (tj. pijenje u zdravlje i ostalim gostima) sve više napušta. I ovde se svakome pije prvo za zdravlje, pa posle za omlađije, i to obično satlik u kap.
   Kad se pilo u zdravlje, onda se još malo povečera (i sad se iznosi sve slađe i lepše jelo), pa se onda već počne sovra napuštati. Ne napuštaju je svi od jednom, već u grupama ili jedan po jedan. Svaki, koji se digne, prekrsti se i mete paru na sovru (obično po 5 ili 10 para dinarskih). Domaćin svakoga zadržava i nudi da još posedi, ali mu retko koji ponudu primi. Pri polasku domaćin napuni satlik vinom i daje gostu s molbom da ga iskapi. Pri ispraćanju domaćin im se izvinjava i moli da oproste što nisu dobro počašćeni (pa ma da je čašćenje bilo bez mane), a pri rastanku poljubi se sa svakim i kažu jedan drugome: "Laku noć!" Sad ih domaćin još pozove, da mu sutra opet dođu.
   Kad se svi gosti raziđu, večeraju i oni iz kuće, koji nisu dotle večerali, pa posle ženskinje rastrebe sovru i legnu svi, jer im sutra valja raniti.
   Sutradan osvanjuje prava Slava, za to su svi ukućani rano na nogama i odmah vrše potrebne poslove. Žene prestavljaju jelo i spremaju kolač za crkvu, a ljudi gledaju da im se nađu tu na pomoći i kolju još koje bravče, ako je to potrebno. No ako naveče bude palo u dan posta (na pr. u sredu ili petak), a Slava na mrsku, onda će se jelo gotoviti sve nanovo i u drugim (mrsnim) sudovima; isto tako ako naveče bude na mrsku a Slava na petku, onda će se sva jela, koja od večere preteknu, ostaviti i gotoviće se ponovo samo posna jela. Nikako i nikad neće se o Slavi mrsiti, ako ona bude u posan dan, jer se to smatra za veliki greh. Za crkvu se spremi kolač (obično najbolji), "liturgija" (mali kolačić), sveća, bosiljak, tamnjan, vino i svešteniku dinar. Ako je crkva u drugom mestu, onda će se, pored toga, spremiti i nešto za ručak onome, koji će kolač nositi. Kolač nose obično momci ili devojke (ako nema u kući momka), pa i đaci, a ređe domaćin. Ako neki ne bi imao po kome iz kuće poslati kolač u crkvu, on će sve ovako spremljeno (sem jela) poslati po kome drugom (naročito iz iste familije) da odnese. Tamnjan, bosiljak i "liturgiju" ostavljaju u crkvi; sveća gori dok se kolač ne preseče, pa je gase i vraćaju kući, a s vinom presipa sveštenik kolač, kad ga seče. Sveštenici uzimaju dinar (za veliku Slavu) i polutku od kolača, a onu drugu polutku zajedno s vinom vraćaju kući. Ako bi se pak kod crkve ručalo, onda se obično popije vino a polutka se vraća. ¹)
 
   ¹) Ovu vraćenu polutku (kolača) iz crkve mnogi izlome i dadu svojoj kućnjoj čeljadi da pojedu,a poneki je prinose sa kolačem, kad se bude toga dana sekao u Slavu; no ovaj je drugi slučaj redak. Onu sveću, što iz crkve vrate pale pri pijenju u Slavu....
 
   Pre nego što se iz crkve vrati onaj što je odneo kolač, žene će nakrmiti svu stoku (jer se tako "valja", radi zapata). Kad se kolač donese iz crkve (a to obično biva između 10 i 12 sati), onda je i prestavljeni ručak gotov i pečenje se primiče uz vatru. Zvanice se sada ne zovu ponovo, već svi oni, koji su sinoć zvati, imaju pravo danas i sutra (na okrilje) da dođu. Do podne je obično sve gotovo, spremljeno i postavljeno, a posle podne oko jednog sata počinju zvanice da dolaze. I sad, kad dođu, ljube se s domaćinom i čestitaju mu Slavu, isto kao i na naveče. Sad se ručak izdaje skoro isto onako, kao i pri večeri, i pije se i jede onim istim redom. Kad se pri jelu poslednja čaša rakije popije, onda se to kaže za pribranje rakije, i obvezan je svaki da je popije ukap. Domaćin za sve vreme trajanja Slave služi stojeći i gologlav. Gosti su gologlavi samo za vreme pijenja u Slavu. Da napomenem ovom prilikom još i to, da su u najnovije vreme počeli u ova dva kraja naglo da zavode običaj, da odmah u početku (pre ikakvog jela) piju u Slavu. Ovaj postupak pravdaju time, što im je lakše ovu brigu odmah da prebrinu, jer se posle ljudi izopijaju, te im je teško u takvom stanju piti u Slavu. I po Slavi i poslađeniju, i "u zdravlje" pije se na isti način kao i na naveče. O pijenju "za zdravlje" (a i posle pijenja), pored imenovanih pesama, još se ponegde (u oba kraja) peva:
Raslo drvo topolovo,
Na njem' gnezdo sokolovo,
I u gnezdu sokolići.
Što je drvo topolovo,
To je kuća domaćinska;
Što je gnezdo sokolovo,
To je sovra domaćinska;
Što s' u njemu sokolići,
To su gosti domaćina;
Što s' nad njima soko vije,
To domaćin vino pije.
Pi, domo, ¹) pi, veselmo se svi.
I to se poje za zdravlje tvoje....
 
¹) Skraćeno, mesto "domaćine".
 
ili:
 
Golubak mi vodu pije
Na kraj jezera, na kraj jezera.
O golube majkin bane,
Ne muti mi kljunom vodu,
Ne tresi mi krilom rosu,
Ti ne gledaj lepu Janu,
Lepa Jana gajtan plete,
Gajtan plete i prepliće ¹)
Preko konja vranoga,
Na junaka mladoga.
Koj' ispije čašu vina,
Na čast da mu je, na čast da mu je.
 
¹) U M. Ð. Milićevića je zabeleženo "i premeće".
 
ili:
 
U našega domaćina
Jeleni volovi,
Kalupi jarmovi,
A palice bosiljkove.
Sveto žito, sveto zlato,
Učitelju sveti Savo, ¹)
Osvrni se, obrni se,
Ka našemu domaćinu,
Koj' mi pije čašu vina,
Na čast da mu je.
I to se poje za zdravlje tvoje. (dva puta)
 
¹) ili: "Svetitelju, sveti kralju.
 
ili:
 
Soko gnezdo savijaše
Na dve grane, na dve jele,
Na dve jele suzelene.
Suzbite se do dve jele,
Da ja prođem prokraj tebe,
Da otidnem u pivnicu,
Da natočim kondir vina,
Da napojim naša brata,
Žedna, umorna,
Žedna, vesela.
I to se poje za zdravlje tvoje. (dva puta)
 
ili:
 
Da je znala kruška,
Gde je čaša muška,
Niti bi se trudila,
Nit' bi grane lomila,
Vrhom bi se savila
Te bi čašu popila.
Pi, pi bato,
Po vrhu je blato,
A po dnu je zlato.
Čukni čašom o čelo,
Nek je srce veselo.
I to se poje za zdravlje tvoje. (dva puta)
 
ili:
 
Vile su vino pile,
Vili se vino vidi
Kroz vilino belo grlo.
Tu su kupe i kanave,
I pe'ari pozlaćeni,
I komšije našeg brata,
Kuj ¹) mi pije čašu vina,
Na čast da mu je.
I to se poje za zdravlje tvoje. (dva puta)
 
¹) Mesto: koj'.
 
ili:
 
Dve se tice nadpevale:
"Morem se voze đemije,
Trideset čaša rakije,
I devet vina rumena,
Kuj' napiva rujno vino,
Na čast da mu je."
I to se poje za zdravlje tvoje. (dva puta)
   Na ručku, o Slavi, ima obično više gostiju nego u veče (na naveče). Tada dolaze i daljni rođaci (udate sestre i ćerke sa zetovima, tetke, ujaci, itd.). Gosti se razilaze sa Slave obično u mrak.
   Sutra dan osvanjuje drugi dan ili okrilje. Rođaci iz drugih mesta, koji budu na Slavu došli, obično ostanu da prenoće da bi se i ovoga dana častili. Gosti dolaze skoro isti, koji su bili na prvi dan Slave (retko će se koji prinoviti), samo malo ranije nego o Slavi. I ovoga se dana seče kolač (treći) i radi isto onako, kao što se radilo na naveče i o Slavi. Samo gosti sad ne govore domaćinu: "Sretna ti Slava", već "Srećan ti dan!" ili: "Srećne ti okrilje!" Pre nego što počnu da piju u Slavu, pevaju po dva i dva na glas:
Kad pijemo, zašto ne pevamo,
Ovo pivo nije ukrađeno,
Već je pivo kod doma rodilo,
Domaćin ga rukom zaradio,
Desnom rukom i motikom tupom. ¹)
 
¹) Pred ove stihove poneki dodaju i uzvik: "oj", ili "ej".
Po negde posle ili pre ove pesme pevaju:
 
Domaćine donesi ni (m. nam) vina,
Ako hoćeš da je kuća mirna...
   Treći je dan gostinski dan. Ovoga dana zađe rano izjutra koji iz kuće te ponovo zove skoro one iste zvanice, koje je i o Slavi zvao; retko ce koga prinoviti. Sad se zove rakijom, u mesto vinom. Pošto će se za ovaj ručak, u većini slučajeva, upotrebiti ono jelo, koje je od juče preteklo (malo će se čega drugog - novog - dodati), to sad zvanice dolaze na ručak pre podne (obično između 8 i 10 sati). Sad se Slava ne čestita, ne seče se kolač, niti se pije "u zdravlje". Pri pijenju rakije pevaju po dva i dva u glas:
Sve rakiju, te rakiju,
A šta ćemo uz rakiju?
Suvo voće, zrelo grožđe,
I orase siromase,
I lešnike, nesrećnike, itd.
   Po ručku se gosti ne zadržavaju mnogo (kao na dan Slave), već čim ručaju odmah idu. Kako su nastale ove oskudne godine, to je se u ova dva kraja gostinski dan već počeo naglo napuštati, i praznovanje velike Slave sve više se ograničava na naveče, Slavu i okrilje. Na vrh
 
   Mala Slava (prekada). - Mala Slava ili prekada slavi se onim istim redom i na onaj isti način, kao i velika ili prava Slava, s tom samo razlikom, što se ona slavi samo jedan dan, u kom se slučaju gosti zovu na ručak ili na večeru. Oni, koji slave Svetog Nikolu zimnjeg, prekađuju mladog Svetog Nikolu (9. maja); koji slave Ðurđev-dan, prekađuju Svetoga Ðorđa (3. novembra) ili Svetog Nikolu, mladog, a ima i obratnih slučajeva; koji slave Svetog Arhangela (8. novembra) prekađuju Malu ili Veliku Gospođu; koji slave Svetog Minu (11. novembra), prekađuju Preobraženje; koji slave Svetog Luku, prekađuju Markov-dan (25. aprila); koji slave Svetog Jovana, prekađuju Ivanj-dan (24. juna), itd. Svetosavci nemaju prekadu, a ima slučajeva da još poneki svečari nemaju prekadu, što znači da je prekada uzeta docnije da se slavi. Na vrh
 
 
   Smrt u kući je veliki udar za njenu čeljad; ona je nenaknadni gubitak u porodici i proizvodi žalost, koja se teško zaboravlja. Kad samrtnik hoće skoro da izdane ili da se, kako kažu, rastavi s dušom, ukućani mu pripreme sveću voštanicu, koju on ne treba da vidi, jer veruju da posle neće lako umreti. Isto tako paze da niko ne zakuka, dok je on još u životu. Da ne bi samrtnik umro bez sveće (a kad bi to bilo, veruju, da bi se isti povampirio, što se smatra za veliki greh po dotične ukućane), oni mu meću voštanu sveću pod glavu, verujući, da to isto toliko čini, koliko i kad bi mu bila upaljena. ¹)
   Kad čovek ili žena vide da će skoro umreti, oni obično "naručuju". Ta se narudžbina odnosi najčešće na čuvanje i negu njihove dece, kuće, stoke, imanja, na način saranjivanja: koliko popova da mu budu na pratnji, šta da mu se zakolje za dacu, itd., na ukop: gde i kod koga da se ukopa, itd. Ova narudžbina smatra se kao obavezna, i onaj, kome je naručeno, stara se posle da amanet po mogućnosti u svemu izvrši. Poneki od ljudi prave još u ovom slučaju i raspored od svoga imanja, naređujući šta će i koliko kome u kući pripasti, a poneki prave i usmeni ili pismeni testamenat. Od umirućeg oca ili majke, dede ili babe, svi ukućani, pa i tuđini koji se tu budu zatekli, traže poneki put oproštenje i blagoslov. Za to svi prilaze samrtničkoj ruci, govoreći: "Oče (ili majko), oprosti mi ako sam te kad god što god uvredio!" na šta mu ovaj odgovara: "Neka ti je prosto i neka si blagosloven!" Ako neko ne bi hteo nekome oprostiti, smatra se da je grešniji onaj, koji nije dao oproštaj, nego onaj koji ga je tražio.
 
   ¹) Kad je čovek bolestan i hoće da umre, onda mu čelo glave sedi Sv. Arhangel, a ispod nogu "bradailo" (đavo). Bradailo neprestano govori Sv. Arhangelu: "Hajde da ga nosimo" a Sv. Arhangel odgovara: "Neka još malo"... Kad čovek umre, onda, ako je grešan, nosi ga bradailo, a ako je pravedan nosi ga Sv. Arhangel.   (Levač)
 
   Kad se samrtnik rastavi s dušom, odmah mu više glave pale voštanicu, a ženskinje objavljuje žalost glasnim kukanjem, na šta odmah potrče susedi, tj. ako dotle ne budu došli. U ovakvim slučajevima retko ko pazi na svađu ili ličnu razmiricu. Zbog toga se vrlo često dešava da neko nekome nije došao u kuću, niti je s njim govorio po nekoliko godina, pa mu je opet na tužnu zapevku prvi u kuću utrčao. Čim mrtvac izdane, muški poskidaju kape, a ženske starije zavijaju crnu maramu (šamiju) oko glave i prevrnu haljine, naročito gunjče, a mlađe raspletu kosu i prevrnu haljine. Sad je svima prva briga da se mrtvac okupa, obuče i lepo namesti. Muško (naročito odraslije) kupaju muški, a žensko - ženske. Kupaju ga trljanjem mokrom težinom (kudeljom) po telu i to na istom mestu, gde je i umro; u ređim slučajevima kupaju ga i u koritu... Staru košulju sa  mrtvaca raseku i skinu na niže (k nogama), jer se "ne valja" na više. Mnogi izbegavaju da kupaju mrtvaca, jer veruju da posle neće da im se primi ni jedna voćka, kad je nakaleme ili posade. Kad ga okupaju, obuku ga u čiste haljine, obuju mu čarape na noge, a muškom metu još i crven fes na glavu, jer veruju da na "ono svetu" ne primaju u drugim kapama. Posle ovoga prekrste mu ruke na prsima, koje ponekad, ako ne mogu tako da stoje, moraju da vežu ubrusom. Zbog istog uzroka vezu mu ponekad i noge. A da ne bi mrtvac zinuo i tako izgledao ružan, vezuju ga, takođe jednim ubrusom, preko temena, ušiju i donje vilice. Narošito dobro paze da im malo dete ne ode raspasito, jer veruju da mala deca na onom svetu beru cveće (u raju), koje meću u nedra, pa u veče donose Bogu, za to, ako je dete raspasito njemu cveće propada kroz košulju, zbog čega mora u veče da se zabavi, za to plače i kune svoju majku. ¹)
 
   ¹) U tom smislu ovde se čuje narodna pesma, koja glasi:
Oj Boga ti preodnice zvezdo!
Što preodiš preko vedra neba,
Što te pitam pravo da mi kažeš:
Jesi l' vid'la moje muško čedo,
Da l' je boso, da l' je raspasito
Da l' je žedno, da l' je majke željno....
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
   Posle smrti jedan od ljudi mora neprestano da se nalazi oko mrtvaca, a ostali se dadu na posao, spremajući ono što treba i nabavljajući ono što nema. Tako, jedni idu "na dućan" da kupe potrebne stvari, drugi idu u drva, treći u vodenicu po brašno tj. ako ga ne bude imalo kod kuće. No ako se brašno ne može brzo samleti, onda sused daje susedu uvek za ovakve slučajeve, na zajam, koliko mu god treba. Pa ne samo u brašnu, nego je ovde u običaju, da za ovakve slučajeve sused suseda potpomaže i u svemu drugom, što ovaj ne bi imao.
   Ovde je običaj, ako mrtvac umre danju, da se sahrani drugog dana; ako umre pre pola noći, da se sahrani sutra dan pre podne; ako umre posle pola noći, da se sahrani sutra dan, pred veče. Dakle svakojako mora ponekad i noću ostati u kući, zbog čega ga tada čuvaju po nekoliko ljudi i žena. Pri čuvanju dobro paze da mu se sveća ne ugasi ili da mu se što ne zapali, a naročito paze, da koja životinja ne pređe preko njega, jer veruju da će se posle povampiriti. Mrtvac obično počiva na dugačkom stolu; pod njim je nova i čista prostirka, pod glavom jastučić, a oko glave venac od cveća, u kome bosiljak zauzima prvo mesto. Pokrven je pamučnim ili končanim pokrovom od dva platna, koja se ne ušivaju jedno za drugo, već se na nekoliko mesta prihvate "vun. koncem". Mnoge žene ne seku pokrov makazama ili nožem, već obično oštrim kamenom, jer drže da će dotično sečivo biti posle toga uvek tupo ("mrtvno").
   Kad dođe vreme da se mrtvac sahranjuje, kuća je u najvećem poslu. Rođaci, susedi i prijatelji (i to obično muž sa ženom) dolaze i svaki donosi voštanicu sveću i bardak rakije ili čuturu vina. U ponekim pak selima (a u nas skoro svako selo ima svoje osobite običaje) nose pored ovoga još i pečeno pile s pogačom, ako je mrsak, ili medžgan (meljan) pasulj s pogačom, ako je petak. No ako je umrli siromah, onda je pravilo da jedni donose brašna, drugi mrsa (slanine, masti, sira, kajmaka, mesa, i dr.¹),  treći variva (pasulja, luka, kupusa, i dr.), te tako bude svega za pogreb i još pretekne. I pri ovom donošenju sveće i ostaloga pazi se na izvestan red, jer i tu, kao i pri svakom drugom poslu, ima zamenjivanja i zaduživanja, zbog čega se nikako neće odneti sveća u onu kuću, koja nije donosila ovoj, kad je u njoj neko umro. Svaki dolazak onih, koji nose sveće, objavljuje se obično kuknjavom ženskinja iz kuće. U naricanju se obično poziva mrtvac da ustane, te da pričeka goste, koji mu dolaze. Rođake i sve ženske svojte pri dolasku kukaju na glas, kad budu blizu kuće umrlog. Pri ulaženju u kuću retko se zdrave, a naročito neće da se zdrave sa poznatim. Svaki, koji dođe, upali svoju sveću više glave mrtvaca, govoreći: "Bog da ga prosti!"
   Sad srodnici, a naročito susedi i susetke, najviše posluju, a ukućani naređuju, nadziravju i daju što im se potraži. Žene iz susestva mese hleb i prestavljaju jelo; ljudi kolju i spremaju brave (pri čemu se muškom kolje obično ovan ili vepar, a ženskom ovca), i prave sanduk, a neki pak idu na groblje da kopaju raku ili da donesu nosila. No pravilo je da se niko neće svoga posla prihvatiti, dok mu se to naročito ne kaže od strane starešine dotične kuće. I oni, koji će da kopaju raku, i oni, koji će da prave sanduk, uzimaju prethodno meru od mrtvaca. Mera se uzima sa prutom, koji "valja" da se odseče od sirovog drveta. Sanduk su pređe pravili isključivo od rastovih, a u novije vreme prave ga od čamovih dasaka; njega prave obično veštije drvodelje, koje domaćin ili njegov zastupnik za to odredi. Mnogi kupe daske za sanduk još za života i ostave ih na tavan da se suše. Ali ako je umrli siromah, te ne bi imao od čega da mu se sanduk napravi, onda se za to uzimaju dve daske (obično rastove), pa na jednu metnu mrtvaca, a drugom ga u raki poklope odozgo. Sa onima, koji su određeni da idu da kopaju raku, ide i jedan iz kuće, koji će da im kaže mesto, na kome će raku da kopaju. Uzgred ponesu sa sobom što za jelo i bardak rakije. Raka mora da je duža od uzete mere i što dublja. Nova se raka kopa obično u blizini porodičnih grobova, ili ako ne bi imalo mesta, onda je kopaju u grobu nekog njihovog ukućanina, koji je ranije umro. Izdvajanja su retka, sem u slučaju naročito izjavljene samrtnikove želje.
 
   ¹) Ako žensko ne bude imalo svoj pokrov, ili ne može odmah da mu se nađe, onda se veruje, da mu je kudelja (privezana - puna) bila često bez vretena. Na ovo žene mnogo paze (tj. da im kudelja ne bude bez vretena) i od ovoga se čuvaju....
   ²) Ponegde pre ovoga istom svećom dodirnu mrtvačko čelo i usta, pa je posle upale....
 
   Kad je sve gotovo i kad dođe sveštenik, onda metnu mrtvaca u sanduk. Ako je umro đak, onda mu meću u sanduk i sve knjige; ako je umrla devojka, onda pored nje meću i sve stvari, sa kojima je radila (kao npr. igle, kudelju, vreteno, ogledalo, i dr.), a ako je umrlo malo dete, onda mu meću one stvari s kojima se u životu najviše igralo, jer veruju, da će im sve to trebati i na "onom svetu". Pošto se metne mrtvac u sanduk, onda počinje opelo. Imućniji ljudi uzimaju za pratnju, pored sveštenika, i učitelja; a bogataši uzimaju po dva ili više sveštenika ili kaluđera, što se smatra za veće dostojanstvo. Ovo se naročito čini, ako je umro domaćin u kući ili sin jedinac. Po svršenom opelu svi prisutni celivaju sveštenikov krst, koji za to vreme stoji mrtvacu na prsima, a svi ukućani i rođaci, pored toga još i mrtvaca u lice. Posle ovoga nastaje opšta kuknjava, pri kojoj učestvuje skoro sve ženskinje. U ovom kukanju obično se pita mrtvac: kud je se spremio, zašta ostavlja kuću i ukućane, šta su ga naljutili, zar mu nije žao njegovih najmilijih, oca i majke, ako nije ženjen (udata), ili dece, ako je ženjen(udata), dalje se žali što je otišao neponuđen i nepočašćen, pozdravljaju se preko njega oni, koji su ranije pomrli, itd. U nekim mestima se kukanje počinje sa: "kuku", u ponekim sa "jao kuku", a u drugima samo sa: "jao". U Levču kukaju (ili nariču) obično sa: "jao" a ređe sa: "jao kuku"; u Temniću skoro uvek sa: "kuku". Prema tome ima naricanja sa 8 i 10 slogova. Ponegde u naricanju pominju ime mrtvaca. To čine naročito žene, kad kukaju za muževima. Melodija je u naricanju tužna i otegnuta u poslednjem slogu. ¹)*
   Primera radi evo nekoliko naricaljki (kukanja, tužbalica ili žalbenica² ), iz ova dva kraja, kad mrtvaca ponesu na groblje:
 
   ¹) T. Bušetić i St. Mokranjac zabeležili su je (tj. notalizirali) u trećoj knjizi Etn. Zbornika. Za to koga interesuje može je tamo naći.
   ²) U ova dva kraja najobičnije se zove prosto - kukanje....
Majka za sinom
 
Jao sine, jao mene,
Jao grdnoj, gde ćeš sada,
Jao mene, da mi ideš,
Jao mene, gde ćeš majku,
Jao sine, da ostaviš?
Jao mene, zar ti nije,
Jao mene, majke žao?
Jao grdnoj, kukavici,
Jao mene, zar ti nije,
Jao mene, oca žao?
Jao mene, on je tebe,
Jao grdnoj, najvoleo.
Jao mene, kud god ide,
Jao grdnoj, naručuje,
Jao mene, pazi Ljubu. ¹)
Jao mene, kukavici,
Jao mene, ti si mi se,
Jao grdnoj, namučio.
Jao mene, sad mi ideš,
Jao mene, neponuđen,
Jao grdnoj, nepočašćen.
Jao mene, zar ti nije,
Jao mene, braće žao,
Jao mene, sestre tvoje?
Jao mene, one su te
Jao grdnoj, najvolele.
Jao mene, majka ti se,
Jao grdnoj, već nadala,
Jao grdnoj, otac ti se,
Jao mene, već nadao,
Jao grdnoj, da te žene.
Jao mene, da odmeniš,
Jao sine, majku tvoju,
Jao sine, oca tvoga.
Jao mene, a ti ode,
Jao grdnoj, iznenada,
Jao mene, i bez s Bogom.
Jao sine, tamo ti je,
Jao mene, sestra tvoja.
Jao grdnoj, ti joj reci,
Jao mene, majka te je,
Jao grdnoj, pozdravila,
Jao mene, da me čuvaš,
Jao mene, da me paziš;
Jao mene, ona će te,
Jao mene, dočekati.
Jao Ljubo, dobro moje,
Jao dobro, al' za malo,
Jao Ljubo, srce moje,
Jao srce iščupano,
Jao mile, dušo moja,
Jao dušo, jao snago,
Jao snago, jao pamet,
Jao pamet, jao ponos,
Jao grdnoj, kako će te,
Jao mene, majka tvoja,
Jao grdnoj, prežaliti,
Jao mene, pregoreti.
Jao mene, kukavici,
Jao mene, nesrećnici,
Jao Bože, šta ti zgreši',
Jao grdnoj, te m' ucveli, itd.
 
¹) Ili već kako mu je ime...
 
Sestra za bratom
 
Jao brale, jao milost,
Jao brale, gde se spremaš,
Jao brale, gde ostavljaš,
Jao mene, majku tvoju,
Jao grdnoj, oca tvoga,
Jao mene, braću tvoju,
Jao grdnoj, sestre tvoje?
Jao mene, kukavice,
Jao brale, mi smo tebe,
Jao brale, najvolele,
Jao mene, pa smo tebe,
Jao brale, milovale,
Jao grdnoj, jer si bio,
Jao mene, uvek miran,
Jao grdnoj, i poslušan,
Jao mene, i uredan.
Jao brale, jao željo,
Jao mene, pa zar tvoje,
Jao grdnoj, za toliko,
Jao mene, već da traje?
Jao grdnoj, zar baš onda,
Jao mene, kad trebaše,
Jao grdnoj, već da živiš,
Jao mene, da odmeniš,
Jao mene, tvoje mile,
Jao grdnoj, tvoje stare,
Jao mene, roditelje,
Jao mene, a ti ode,
Jao grdnoj, i bez s Bogom, itd.
 
Kćer za ocem
 
Kuku tata, kud se spremaš,
Kuku tata, da mi ideš,
Kuku grdnoj, a gde mene,
Kuku tata, ti ostavljaš,
Kuku tata, kuku dobro,
Kuku tata, ranitelju,
Kuku dobri roditelju,
Kuku tata, kud' će jadna,
Kuku tata, deca tvoja,
Kuku grdnoj, već bez tebe?
Kuku tata, šta li smo te,
Kuku tata, naljutili,
Kuku tata, te ti naske,
Kuku grdnoj, već ostavi?
Kuku tata, je l' ti žao,
Kuku tata, decu tvoju,
Kuku tata, kuću tvoju,
Kuku tata, dobro tvoje?
Kuku tata, ko će sada,
Kuku grdnoj, to da gleda,
Kuku tata, kuku milost,
Kuku mene, moje druge,
Kuku grdnoj, kud god pođu,
Kuku mene, s ocem idu,
Kuku mene, a ja jadna,
Kuku grdnoj, oca nemam,
Kuku mene, da s njim pođem,
Kuku mene, da s njim prođem,
Kuku mene, da snjim dođem.
Kuku mene, braća su mi,
Kuku mene, još nejaka, itd.
 
Žena za mužem
 
Jao Marko ¹), jao dobro,
Jao dobro, jao druže,
Jao mene, šta učini,
Jao grdnoj, što ostavi,
Jao mene, kuću tvoju,
Jao mene, decu tvoju,
Jao mene, siročiće?
Jao grdnoj, ku' će sada,
Jao mene, ona jadna,
Jao grdnoj, već bez oca,
Jao mene, ranitelja,
Jao mene, roditelja?
Jao grdnoj, ko će od sad,
Jao mene, da ih pazi,
Jao mene, da ih čuva,
Jao grdnoj, da se stara,
Jao mene, šta im treba?
Jao grdnoj, kukavice,
Jao mene, nesrećnice,
Jao mene, a ja jadna,
Jao grdnoj, ženska strana,
Jao mene, uvek slaba,
Jao mene, nigde nisam,
Jao grdnoj, već pristala.
Jao Marko, druže mili,
Jao dobri domaćine,
Jao mene, ku' će sada,
Jao mene, stoka tvoja,
Jao grdnoj, zemlja tvoja?
Jao mene, ko će od sad,
Jao grdnoj, to da gleda?
Jao Bože, što m' ostavi,
Jao grdnoj, mene slabu,
Jao grdnoj, žensku stranu?
Jao grdnoj, što me nisi,
Jao mene, već uzeo,
Jao mene, samo njega,
Jao grdnoj, da ostaviš, itd.
 
¹) Ili već kako mu je ime.
 
Kćer za majkom
 
Jao kuku majko ¹), jao dobro,
Jao kuku majko, 'de se spremaš,
Jao kuku grdnoj, 'de ostavljaš,
Jao kuku mene, decu tvoju?
Jao kuku grdnoj, šta će ona,
Jao kuku mene, sad bez tebe,
Jao kuku majko, ko će od sad,
Jao kuku grdnoj, njih da gleda?
Jao kuku mene, ja sam slaba,
Jao kuku mene, nerazumna,
Jao kuku mene, pa već ne znam,
Jao kuku mene, i ne mogu,
Jao kuku grdnoj, da ih gledam.
Jao kuku majko, ko će mene,
Jao kuku grdnoj, da nauči,
Jao kuku mene, da pokaže,
Jao kuku mene, da uputi?
Jao kuku majko, roditelju,
Jao kuku majko, ranitelju,
Jao kuku mene, što otide,
Jao kuku mene, deca tvoja,
Jao kuku grdnoj, neće nikad,
Jao kuku grdnoj, zaboravit',
Jao kuku grdnoj, majke svoje.
Jao kuku majko, ti si naske,
Jao kuku grdnoj, najvolela, itd.
   ¹) Ovde se sad, pri kukanju, oteže kod ovoga sloga u sredini i na kraju. - U Levču je to otezanje duže, a u Temniću kraće.
 
   Ovo je u glavnom opšti način i opšta sadržina ovih tužbalica, a one su skoro kod svake žene drukčije. Ima žena, koje su u ovome vrlo izvežbane, pa kad stanu da ređaju, ne može održati čovek najtvrđeg srca da se ne zaplače. Njihova naricanja mogu da budu i vrlo dugačka, da traju po sat i više. Svako žensko, koje hoće da kuka, priđe sanduku i klekne pored njega, pa onda kuka. Kukanje se ne vrši redom, po jedna, već obično kukaju po više njih u isto vreme, te ih je teško čuti i razabrati. Narod veruje da najbolje žali kćer roditelje (kojima je samo zbog toga milo, kad im se žensko dete rodi) i sestra brata. Za to svaki roditelj želi, da ima bar jednu kćer, a brat sestru, koja će ih ožaliti.
   Ako je neko u kući ili rodbini rođen istog dana s onim, što je umro, onda se oni zovu jednodanci (na pr. i jedan i drugi rodili se u sredu ili koji drugi nedeljni dan); a ako su rođeni u jedan isti mesec, onda se zovu jednomesečari. Bio jedan ili drugi slučaj, narod veruje, da će onaj, što je ostao živ, morati u skoro da boluje, pa i da umre, samo ako se ne bi od umrlog "otkupio". To se otkupljivanje vrši obično posle opela, a pre nego što će se mrtvac poneti na groblje. Jednomesečari se otkupljuju kad se gvožđem, obično onim kojim se konji sapinju, zakači jedna noga umrloga sa jednom nogom živoga. Sad se uzme jedan od muških, koji će da odgovara u ime mrtvaca (zbog čega mora da stoji pored njega), a onaj, što se otkupljuje, govori mu: "Primi Boga i Svetog Jovana i otkupi roba od groba!" na šta mu ovaj odgovara: "Primam ti Boga i Svetog Jovana i otkupljujem ti roba od groba." Tako ponove tri puta. Posle ovoga, onaj što se otkupljivao i onaj što je zamenjivao mrtvaca zovu se do smrti pobratimi. Pobratimstvo se ovde smatra kao rod, zbog čega čeljad iz tih kuća neće ni da se vole i uzmu ¹). Jednodanci se ne otkupljuju gvožđem (putom), već obično jednom malom srebrnom parom. Nađe se takva jedna parica, pa se preseče na dve polovine nad glavom umrlog. Sad se jedna polovina od te pare da živom jednodancu, te je ovaj metne u nedra, a druga se metne na mrtvaca. Jednodanac govori: "Kad imaš pola, onda evo gde ti dajem i ovu polutku, ali da otkupiš roba od groba". Tako kaže tri puta, i tek treći put spusti na mrtvaca pola pare. No i ovo se ne radi svuda jednako, te se i ovde može zgodno primeniti ona narodna izreka: "Koliko sela toliko i adeta". Narod misli da je teže, tj. opasnije po zdravlje i život onih, koji su jednomesečari, no koji su jednodanci. Ako zbog nečega ne bi mogao da se izvrši otkup jednih ili drugih kod kuće, onda će se to izvršiti na grobu umrlog. To se vrši skoro na isti način, samo što mora da bude u jutru rano i što se gvožđe zakačinje za čarapu umrlog, koja se napuni zemljom sa njegovog groba. Ako ne bi hteli pri ovom slučaju nikoga da pobratime, onda na postavljeno pitanje može da odgovara neko od ukućana. Jednodanci se skoro nikada (ili po sve retko) na grobu ne otkupljuju. -
 
   ¹) Više o ovome vidi u članku bratimljenje ili pobratimstvo.
 
   Ako bi mrtvac umro od suhe bolesti (jektike), mecu mu u sanduk jedan litar crnog starog vina, sa otvorenim grlicem, koji se s njim zajedno zakopa ¹). To vino ostaje u grobu 40 dana, a tada ga izvade i nose kuci te zapoje svu kucnu celjad, jer se drzi da posle ovoga nece patiti od iste bolesti. Tvrde da je ovaj lek siguran.
   Kad je sve gotovo, onda privežu za nosila četiri peškira, koje će uzeti oni, koji mrtvaca budu najviše nosili. Još se peškiri privezuju na krstaču i barjake, što će takođe uzeti oni, koji to budu nosili. Peškiri se daju i onima, koji budu nosili kapak od sanduka. No ako je umrla devojka, onda se mesto peškira privezuju lepe čarape ili drugo što od njenih darova. Umrlu devojku obično nose devojke, njene drugarice, a umrlog momka - momci, njegovi drugovi. Pratnja se kreće ovim redom: napred krstača, koju obično nosi onaj, koji ju je gradio ili neko od muških iz kuće umrlog, za krstačom idu barjaci, za barjacima zaklopac od sanduka (ovde je običaj, da se uvek, sem kad pada sneg ili kiša, sanduk nosi otvoren), za kapkom učitelji i sveštenici, za njima mrtvac ²), za mrtvačem rodbina, a za ovom ostala pratnja. Kukanje prestaje kad sveštenik (ili učitelj) počne da peva "Svjati Bože". To traje skoro do groblja, gde sveštenik ućuti a žene zakukaju. Mrtvac se na putu do groblja spušta na tri mesta, i to obično na raskrsnicama. Njega nose najviše na nosilama, koje moraju redovno u groblju da stoje i koje ima skoro svako mesto. U crkvu se retko ko nosi, i to najviše zbog toga, što su ovuda crkve retke i što u tom slučaju sveštenici naplaćuju skuplje pratnju. Svešteniku i učitelju sleduje, pri svakoj pratnji, sveća i peškir (ubrus), koje oni nose u ruci do groblja. Mnogi izbegavaju da nose mrtvaca, a naročito kapak od njegovog sanduka, jer se boje, da i oni skoro ne umru.
 
   ¹) Ovaj običaj nije poznat u Župi, u narodu, ali se ipak i tamo desio jedan interesantan slučaj pre nekoliko godina. Jedan biv. sreski načelnik, kome su deca umirala od jektike, bio je pri sarani svoje ćerke zakopao jednu flašu crna vina, pa je posle 6 nedelja otišao i privoleo grobara da mu grob otvori, te da izvadi zakopano vino i napoji njime ostalu živu decu. Verovao je da će time stati na put daljem umiranju dece. Stvar je došla i pred sud i ispitom svedoka potpuno utvrđena.    Ur.
   ²) Mrtvac se nosi sa napred okrenutim nogama.
 
   Kod iskopane rake spuste mrtvaca; tu mu sveštenik (po propisanim obredima) očita kratku molitvu, okadi ga i prelije vinom i zejtinom, pa se, bacivši na njega jednu grudvicu zemlje, odatle izmiče a žene počinju kuknjavu, koja je sada jača i življa od dosadašnjih, jer samo još nekoliko minuti, pa se moraju s umrlim za navek rastati. Pri kukanju pominju mu večnu kuću, u kojoj će od sada boraviti; žale što je neudesna; žale što se moraju za navek rastati, i, preko istog, pozdravljaju svoje srodnike koji su ranije umrli (na taj način po neka žena više ožali onoga svoga, koji joj je ranije umro, no dotičnog mrtvaca). Evo kako u ovoj prilici žali npr.
Kći za ocem
 
Jao tale, jao dobro,
Jao grdnoj, evo tvoje,
Jao mene, večne kuće,
Jao tale, gde ćeš od sad,
Jao mene, da boraviš.
Jao mene, ona pusta,
Jao grdnoj, mnogo tvrda,
Jao mene, uvek 'ladna,
Jao tale, i već mračna.
Jao mene, kako ćeš se,
Jao grdnoj, naviknuti,
Jao mene, kada nisi,
Jao grdnoj, naučio?
Jao tale, ko će tebe,
Jao mene, tu da gleda,
Jao grdnoj, da ponudi,
Jao mene, ti si mi se,
Jao grdnoj, naučio,
Jao mene, da ti drugi,
Jao mene, prostre - digne.
Jao grdnoj, i ponudi.
Jao tale, jao otac,
Jao tale, roditelju,
Jao tale, dobro naše,
Jao tale, al' za malo.
Jao tale, kućni stubu,
Jao tale, branitelju.
Jao tale, zar čaš dođe,
Jao tale, da se s nama,
Jao tale, ti rastaneš,
Jao tale, da ne gledaš,
Jao mene, decu tvoju.
Jao tale, i tam' imaš,
Jao mene, dece tvoje;
Jao grdnoj, ona ti se,
Jao mene, već raduju,
Jao grdnoj, što im ideš.
Jao tale, pozdrav' bralu,
Jao mene i već seju,
Jao grdnoj, i reci im,
Jao mene, da ih nismo,
Jao grdnoj, zab'ravili.
Jao mene, ti ih pazi,
Jao mene, i čuvaj ih, itd. -
   Poneke žene, pri ovom kukanju, toliko se zanesu da zaborave i na sebe, te ljudi i ostale žene muku imaju dok ih od sanduka odbiju. Naročito je tesko odbiti sestru, majku i kćer. Kad i ova kuknjava prestane, onda odreše sve zaveske na mrtvacu da se ne povampirio. Ako je pak bez sveće umro, ili ako ga je koja životinja, naročito mačka, mrtvog preskočila, onda ga takođe, zbog bojazni da će se povampiriti, "načinju", razbijajući mu čelo teslom ili drvetom od crnog gloga. Posle ovoga spuštaju ga u raku, pri čemu mu bacaju u sanduk po koju paru da mu se nađe za "onaj svet". Po tom ga poklapaju poklopcem i pretrpavaju zemljom. Onaj ubrus (peškir), kojim su mu usta (vilice) bila vezana, sada odreše i vežu za krstaču, koju mu pobadaju celo glave. Od ovoga rada mnogi izbegavaju, jer ih je strah od skore smrti, a naročito se mnogo prepiru oko toga, koji će da siđe u raku da prihvati sanduk, jer veruju da će baš taj skoro umreti. Po ukopu posluže se panahijom (kuvanom pšenicom) i popiju po koju za pokoj duše, rekavši: "Bog da prosti", pa se vraćaju kući. Pošto ljudi imaju više posla oko zakopavanja mrtvaca, to se žene uvek vraćaju prve, pa posle ljudi, koji sad metnu i kape na glavu, sem ukućana, koji će u ovom slučaju glavu zaviti ubrusom. Ako nekome naglo umiru čeljad iz kuće, i svi su izgledi da će se sva kuća utrti, onda, da ne bi toga bilo, "valja" se da pri povratku s groblja zapeva na glas. U takvim slučajevima obično se peva:
Čarna goro, puna li si lada,
Srce moje, još punije jada, itd.
   Ako bi, pri povratku s groblja morali proći pored kakve vode, onda neće niko tuda proći, a da se ne umije i opere ruke, jer se tako "valja"; a ako ne bi bilo na putu vode onda sve one, koji se vraćaju s groblja, dočekuje u dvorištu žena s punim bakračom vode, vrgom, ubrusom i posipkom žara. Tu sad svaki redom, nad žarom, opere i obriše ruke, a poneki i posle toga uzmu po jedan "živ" ugljen u ruke, pa ga po nekoliko puta bace iz šake u šaku i najposle ga prebacuje preko leđa; tako se to "valja".
   Kad mrtvaca iznesu iz kuće, onda se odmah prospe sva voda, koja se bude zatekla u sudovima, i zahvati se sveža. Dalje se počisti (pobriše) kuća i sve druge odaje, pa se smetlište zajedno s metlom baci u bunjište. Isto se tako prospe i sve jelo, koje se u sudovima, kao preteklo, bude našlo. Jedna od žena ide odmah na potok ili reku, te tamo opere haljine, koje su ostale od mrtvaca, a druga opet odnese postelju, na kojoj je ležao i umro, te je baci, na neko trnje ili prošće, kraj reke ili potoka. ¹) Zatim se odaja, u kojoj je mrtvac ležao, dobro provetri i okadi. Žene, koje su kod kuće ostale, u veliko spremaju ručak i nameštaju stolove. Ovaj se ručak izdaje kao podušje umrlom, i počinje da se sprema još u jutru, ali je do skoro bio običaj, pa i sada se može po gde gde naći, da se ručak sprema, tek pošto se mrtvac iznese iz kuće. Dok se sveštenik ne vrati s groblja da osveti u kući vodicu, neće niko ništa okusiti od jela. Ako je zaklan jedan brav za ovaj slučaj, onda će žene zaklati još i jednog petla, ako je umrlo lice bilo muško, ili kokošku, ako je bilo žensko. To čine za to, jer veruju da će pored jednog groba biti za godinu dana još dva u istoj kući, pa čineci ovako misle da ta dva druga groba mogu da zamene brav (ovan, ovca, ili dr.) i petao (ili kokoška).
 
   ¹) Mrtvačke haljine niko ne nosi, već ih daju obično Ciganima ili siromasima. One stoje na polju do "prve subote". Kad se toga dana vrate s groblja, onda ih unesu u sobu, u kojoj je mrtvac umro, pa se tu pred njima upali voštana sveća i okade ih. Tako se ostave da tu stoje 40 dana. Kad bude 40 dana, onda se opet pred njih upali sveća i okade ih. Posle ovoga mogu ih razdeliti ili prodavati...
 
   Kad se sveštenik vrati s groblja, onda prvo očita vodicu i pokropi sve, koji su bili na groblju i kod kuće, a zatim otpočinje ručak. No ako bi sveštenik ranije svetio vodicu i ne bi mogao da se vrati natrag posle sahrane, onda domaćin ili njegov zastupnik okadi prethodno sve, i to samo jedan put, pa posle nastaje ručak. U početku ručka domaćin ili njegov zastupnik nude goste rakijom, a to isto čine i sve žene, koje su od svojih kuća donele rakiju. Služenje se počinje od sveštenika ili učitelja, koji u ovoj prilici, kao i uvek, sede u začelju. Svaki, koji uzme čašu rakije, kaže: "Hvala, Bog da prosti mrtve, a Bog da živi žive!" Pa i onaj, koji ne pije rakiju, red je, kad se ponudi, da kaže: "Hvala, Bog da prosti!" Kad se svaki posluži tri puta rakijom, onda se krsti za jelo (nastaje ručak), a kad bude oko pola ručka, tj. kad se prinese domaćinovo pečenje ili riba, onda svaka žena prinese šta je donela, i obično meće pred svoga čoveka. Pogače izlome po nekoliko njih između sebe u nakrst. Ako bi se mrtvac sahranio u dan posta, onda se u tom slučaju nikad i nikako neće gotoviti mrsno jelo, jer bi se to smatralo za veliki greh i teret za dušu umrlog. Domaćin nudi neprestano govoreći: "Dela, ručajte, Boga vam, i reknite: Bog da prosti!" Na šta svi odgovaraju: "Hvala, mi ručamo zadovoljno, i Bog da prosti!" Kad se pri jelu dođe do vina, onda se pije u zdravlje "ostatku". Prvo počinje da pije sveštenik, ili, ako on nije tu, onaj koji sedi u čelu sovre, i to od prilike ovako: "Hvala domaćine i sva braćo redom, koja ste danas ovde na ovom skupu! Ovu čašu vina da pijemo za zdravlje ostatku; domaćine za tvoje zdravlje, tvoje domaćice za zdravlje, tvoje dečice za zdravlje, sviju tvojih za zdravlje, dao ti se Bog radovati kao srećnoj braći, "po škrbosti - radosti", Bog da prosti mrtvog, a Bog da poživi ostatak." Na isti način, od prilike, piju i ostali redom. Ako je umrla devojka, onda se o ručku razdaju svi njeni darovi, koje je spremila. Razdaje ih obično mati i kaže: "Evo da ve darujem, danas mi se ćer udaje, i vi ste bili njeni svatovi", na šta ljudi odgovaraju: "E, pa šta ćeš, kad je to tako bilo Bogu ugodno, a mimo njega se ne može." Po ručku se svi razilaze svojim kućama, a žene ponesu sa sobom i sudove, koje su donele.
   U veče se nađe opet koji od rođaka, koji će zajedno s ostalim ukućanima da prenoći. Sad na mestu, na kome je umrli ležao i umro, meću leb, so i vodu (a neki i vino), jer drže da će duša umrlog opet tu da dođe. ¹) Sutradan, u jutru, dižu se rano i spremaju na groblje. Sprema se sastoji iz nešto malo lepog i probranog jela i bardaka rakije. Pored toga, ovog jutra nosi se na groblje i barjak, koji se pravi u vidu srpske trobojke, ili prosto od jedne šamije koja stoji na jednoj dugačkoj motci i koja se zakiti cvećem i jabukama. ²) Još ponesu kadionicu sa žarom i voštanu sveću, koju će na grobu umrlog upaliti i okaditi. Barjak nosi obično sin ili kći (ako sina nema) roditeljima, brat bratu, brat sestri, itd. i to uvek gologlav, a kadionicu nosi uvek žena, odnosno majka. Sa ženama iz kuće idu ovog jutra na groblje i bliske rođake i pozvane susetke. Svoj polazak objavljuju glasnim kukanjem, koje posle kroz selo prekinu i nastave tek pošto se približe groblju. U kukanju obično pitaju mrtvaca: kako je tu noć sam prenoćio, je li se novoj kući obiknuo, itd. Pimera radi evo kako to jutro (kad se grobu približi) kuka:
 
   ¹) Kad u jutru nađu, da je čaša sa vinom (ili vodom) malo usahnula, veruju, da je duša umrloga te noći dolazila.
   ²) Mnogi nose barjak i na 40 dana, pola godine i godinu, te ih tako može biti 3-4 na jednom grobu....
Žena za mužem
 
Jao kuku Mirko, ¹) jao dobro,
Jao kuku mene, da l' se nadaš,
Jao kuku grdnoj, da ti dođem,
Jao kuku mene, da te pitam,
Jao kuku mene, jesi li se,
Jao kuku grdnoj, naviknuo,
Jao kuku Mirko, kuće nove;
Jao kuku mene, je l' ti kuća,
Jao kuku Mirko, neobična;
Jao kuku Mirko, jesi l' veće,
Jao kuku grdnoj, već video,
Jao kuku mene, dece tvoje;
Jao kuku mene, jesu li te,
Jao kuku grdnoj, već poznala;
Jao kuku grdnoj, jesu li te,
Jao kuku mene, što pitala;
Jao kuku mene, jesi l' veće,
Jao kuku grdnoj, svoju kucu,
Jao kuku mene, zab'ravio?
Jao kuku mene, tvoja deca,
Jao kuku grdnoj, tebe nisu,
Jao kuku mene, već pitaju,
Jao kuku grdnoj, je li nano,
Jao kuku mene, hoće l' taja,
Jao kuku grdnoj, i već skoro,
Jao kuku mene, da nam dođe;
Jao kuku mene, šta će nama,
Jao kuku grdnoj, da donese?
Jao kuku Mirko, ja im kažem,
Jao kuku mene, vi slušajte,
Jao kuku grdnoj, pa će taja,
Jao kuku grdnoj, skoro doći, itd.
 
¹) Ili već kako se bude zvao.
 
Sestra za sestrom
 
Jao sele, da l' se nadaš,
Jao grdnoj, da ti dođem,
Jao mene, da te pitam,
Jao sele, jesi li se,
Jao grdnoj, već obikla,
Jao grdnoj, novoj kući?
Jao sele, jao milost,
Jao milost, jao snaga,
Jao snaga, i lepota,
Jao snaga, i vrednoća,
Jao mene, gde sve ode,
Jao grdnoj, da s' ne vrati;
Jao sele, vidiš li me,
Jao sele, čuješ li me,
Jao grdnoj, da ti idem,
Jao mene, ja sam se već,
Jao mene, zabavila.
Jao sele, s' kim si noćas,
Jao grdnoj, ti spavala,
Jao grdnoj, zar bez dece, ¹)
Jao jadna, deca tvoja,
Jao grdnoj, tebe noćas,
Jao mene, i već traže,
Jao grdnoj, pa te viču,
Jao mene, da pokriješ,
Jao mene, da napojiš,
Jao mene, da obučeš,
Jao mene, da obuješ,
Jao mene, da umiješ.
Jao sestro, jao dobro,
Jao grdnoj, tebe nema,
Jao jadna deca tvoja,
Jao grdni siročići,
jao mene, ku' će ona,
Jao mene, sad bez tebe,
Jao grdnoj, teško njima, itd.
 
¹) Pretpostavlja se, da je umrla sestra bila udata.
   Kad dođu na grob umrlog, onda metnu sve jelo i piće na grob. Za tim svaka žena (a i od ljudi, koji bude pošao) upali po sveću čelo glave umrlog (ispod krstače), pa se grob prelije unakrst vinom i okadi jedan put. Sad kleknu sve žene oko groba, naslone glavu na zemlju od groba ili na ruku i sve na glas kukaju. U kukanju je ređanje slično prednjem.
   Pošto se tako iskukaju sve redom koje su posle, onda se posluže rakijom i prihvate nekim zalogajem. Istom prilikom ostave na grobu jela i to obično onoga, koje je umrli najradije jeo, verujući da će duša njegova to jelo tu naći. Za tim izdele piće i jelo i drugim ženama, ako ih bude tu bilo, pa sednu te se i same ponude jelom i pićem ¹). Posle se vraćaju s groblja i uz put ponude rakijom svakoga koga sretnu, deleći mu što i od jela, i govoreći: "Dela, Boga ti, uzmi i rekni Bog da prosti!". Ovo jutro poneke majke nose svome umrlom detetu i ponešto od haljina, naročito kapu i sigračku, kojom se najradije zabavljalo (na  pr. svirajku, nožić i dr.). Te su stvari zaboravile da mu metnu u sanduk, i zato mu ih sada vešaju na krstaču ili barjak, držeći da će ono s tim stvarima moći i tu da se posluži.
 
   ¹) Pri pijenju pića svaki prospe malo iz čaše na grob, pa tek onda pije.
 
   Na isti način ide se na groblje i drugog jutra, samo s tom razlikom što se sad ne nosi barjak i sigračke.
   U prvu subotu, koja dođe po sahrani umrlog, daju "trpezu" (daću), koja se zove prva subota. Za prvu subotu sprema se kao i za podušje, tj. kolju se bravi i gotove raznovrsna jela, naročito ona, koja je pokojnik rado jeo, pri čemu ne sme izostati pilav i mleko a od pića šerbet i voda sa šećerom. Najbliže rođake, koje se pozivaju na groblje, ponesu takođe ponešto od jela. Ovom prilikom mese se još i "zadušnice" i sprema koljivo, oboje od pšeničnog brašna. "Zadušnice" su kolačici u vidu pravougaonika, dugačke do 5 santimetara, a siroke 3-4 cm., a koljivo je u vidu polumeseca, ili još bolje u vidu meseca u prvoj četvrti, teško od prilike pola kilograma. U subotu pred mrak, oko zarančića, krenu se žene sa jednim muškim iz kuće, te idu na groblje. Žena ima sada obično više nego prvog i drugog jutra po sahrani. Rođake, koje zbog ovog dolaze iz drugih sela, zakukaju glasno kad se približe kući umrlog, te time objave svoj dolazak. Isto tako i polazak od kuće objavljuju glasnim kukanjem; kao i prvog jutra prolaze i sad kroz selo ćutke, a kad se približe groblju opet zakukaju. Svagda prvo počinje da kuka mati, kći ili sestra. Radi primera da navedem kako u tom slučaju kuka:
Mati za sinom
 
Jao kuku sine, nadaš li se,
Jao kuku, majka da ti dođe,
Jao kuku mene, da te pita,
Jao kuku sine, jesi li mi,
Jao kuku sine, grdne rane,
Jao kuku sine, preboleo?
Jao kuku sine, jao milost,
Jao kuku mene, tebe majka,
Jao kuku grdnoj, već izgleda,
Jao kuku mene, da joj dođeš,
Jao kuku mene, da te vidi,
Jao kuku sine, tebe nema.
Jao kuku sine, seja pita,
Jao kuku sine, je li najo,
Jao kuku mene, kad će bata,
Jao kuku mene, da ni dođe?
Jao kuku sine, tvoje društvo,
Jao kuku mene, majka gleda,
Jao kuku mene, kako radi,
Jao kuku grdnoj, i već sluša,
Jao kuku mene, njine majke,
Jao kuku mene, a ja nemam,
Jao kuku mene, sina svoga.
Jao kuku mene, ku' će majka,
Jao kuku mene, već bez tebe.
Jao kuku sine, ti si bio,
Jao kuku mene, crnoj majci,
Jao kuku mene, najvredniji,
Jao kuku grdnoj, najmiliji, itd.
   Pošto i sada na grobu umrlog iskukaju, i pošto mu upale sveću, preliju (vinom) i okade grob i ostave svakog jela pomalo na njemu, sednu na jedno mesto, te se malo ponude, pa se onda vraćaju kući. Ako bi ovom prilikom bilo i drugih žena na groblju, onda će i njih ponuditi. Od groba ilu kapeli, krstu ili na kakvo drugo mesto, gde dođu i sve ostale žene, koje tada budu došle na groblje. Tu se prvo posluže uzajamno sa pićem, pilavom, panahiom i zadušnicama, pa sedaju odvojeno u krugove da jedu, deleći jedna drugoj od svoga jela i pića. Pošto se tako "prihvate", ustaju te idu kući a na tome mestu ostavljaju pomalo od svakog jela radi "one duše". Uveče, u prvi mrak, jedan iz kuće ili iz porodice umrlog zađe te zove na "trpezu" ¹), obično one ljude, koji su sami ili neko iz njihove kuće, išli pri sahrani i na groblje, jer ima slučajeva, da poneki dođe, upali sveću i isprati mrtvaca, pa se odmah vrati kući; takvi se ne zovu na "trpezu". Pri zvanju, onaj koji zove, kaže: "Dođite da večeramo i da kažemo Bog da prosti", na šta ovi odgovaraju: "Bog da prosti i doći cemo". Uveče, kako koji dolazi i ulazi u kuću, u kojoj se daje "trpeza", on podigne kapu i glasno rekne: "Bog da prosti Marka -" (ili kako mu je ime) pa se tek posle po običaju zdravi. Za postavljeni sto seda se po starešinstvu, kao i o Slavi. Pošto tako svi posedaju, onda se pije prvo "za pokoj duše". Za to se na sto odmah metne sito sa zadušnicama (poskuricama), koljivom, tanjirom panahije (kuvane pšenice), dvema neupaljenim voštanim svećama, i svećom koja je te večeri s groblja vraćena i koja sada treba da stoji u panahiji i da gori dok se god bude pilo za pokoj duše. Još se na sto metne pomalo od svakog jela u zasebnim tanjirima, a pored sita se metnu još dve čaše pune vina. Kad je sve to spremljeno, onda domaćin uzima kadionicu i još jedan put (a nikako tri puta, kao o Slavi) okadi sve koji su na daću došli, pa se po običaju pomoli Bogu, i na kraju molitve rekne sa svima prisutnim: "Bog da prosti mrtvu dušu". Posle ovoga uzima panahiju, prelije je vinom, pa je sa onima, koji sede u vrhu sovre, prihvati sa po jednom rukom, i, dižući je tri puta u vis, rekne sa ostalima: "Bog da prosti mrtvu dušu". Za ovim svi izmaknu ruke, a domaćin i onaj što sedi u vrh sovre ostanu da drže panahiju, pri čemu, dok onaj drži tanjir, domaćin okusi od nje, pa posle on drži tanjir, a onaj drugi okusi. Na isti način se posluže panahijom i ostali, pridržavajući jedan drugome tanjir i svaki, koji uzima panahiju, prethodno kaže: "Bog da prosti".
 
   ¹) U Krajini se zove pomana (sigurno od spomen - pomen - pomana...).
 
   Posle posluživanja panahije služe se vinom. Domaćin uzme iz sita one dve neupaljene sveće, pa ih zapali, i jednu da, s punom čašom vina, onome što sedi u vrh sofre, a drugu, takođe s punom čašom vina, zadrži za sebe. Obojica se prekrste i poljube sveću, rekavši: "Bog da prosti", pa piju po malo vina, posle čega daju redom sveće i čaše, da i ostali piju na isti način. Pri ovome se pazi da se čaše ukrste, tj. da domaćinova čaša i sveća idu na protivnu stranu, od čaše i sveće onoga koji bude u vrhu sovre sedeo. Kad tako budu pili svi, pa i ukućani, onda se sveće vraćaju istim redom natrag i svaki, koji ih bude prihvatio, kaže: "Bog da prosti". Naposletku ih domaćin prihvati, sastavi, uvije i privošti na pobodeni nož u stolu, da tu dogore. Posle ovoga domaćin završi molitvu i ljudi sednu. Sad jedna od žena (reduša ili domaćica) zađe te podeli one zadušnice (poskurice) iz sita, govoreći svakome redom: "Uzmi i rekni Bog da prosti!" a on uzme, poljubi i rekne: "Bog da prosti!" Uzete zadušnice ponegde ne jedu, već među u nedra ili džep da ponesu deci. Koljivo se ostavlja da se sutradan ponese u crkvu, zajedno sa panahijom, vino i svećom ili se odnese još ovoga večera. Po večeri svaki ide svojoj kući.
   Do skora su svi muški u kući išli do prve subote gologlavi, ali sada u većini mesta idu gologlavi samo onaj dan kad se sahranjuje, pa onda sutra dan meću kapu.
   Na sličan način daje se umrlom "trpeza" o "četrdeset dana", o "pola godine" i "godini". Do 40 dana (a neki i po godine i do godine) stariji muški idu neobrijani i neočešljani. Uoči godine "oblaže" se umrlom grob, koji se sastoji iz kamene ploče i kamenog krsta, koji se namešta više glave umrlog i na njemu se urezuje natpis, u kome stoji ime i prezime umrlog, kad je umro, u kojoj godini, i ko mu je podigao spomenik. U ovome se kraju nadgorbni spomenici izrađuju od kamena peščara, koji se vadi u selu Brajkovcu, a koštaju od 10 pa do 200 dinara.
   Pored "trpeze" još se ide umrlom na grob uoči svake nedelje, u poste, a naročito za vreme velikih posta, u oči svakog većeg praznika, o zadušnicama, uoči poklada i uoči Slave. ¹) I tada se, kao i uvek, nosi na groblje bolje jelo, voće i piće. Naročito se, kao što je već pomenuto, nosi ono jelo (ili piće) koje je pokojnik najradije jeo.
 
   ¹) U Temniću se ide na groblje do 40 dana uoči svake nedelje i praznika, a posle samo uoči praznika, a u Levču idu na groblje uoči svake nedelje i praznika za celu godinu.
 
   Žalost za umrlim traje različito: ako je malo dete, 40 dana ili pola godine, a ako je odrastao (a naročito ženjen) celu godinu dana. Za to vreme ženske nose vranu (crnu) šamiju i neće iz kuće niko poigrati niti zapevati. Udovica ili udovac neće se udati, odnosno oženiti, dok umrlom ne izda godinu i ne "obloži grob". No ako misle pre godine to da rade, onda o sahrani, pri polasku na groblje razdreše kajiše na opancima, i tada im je, kako misle, oprošteno da to urade. Ovde se može čuti (u šali) da žena žali muža toliko dugo koliko vri lonac, kad se izmakne od vatre. Poneki od muških nose u znak žalosti za celu godinu crnu pantljiku oko fesa.
   Često umiranje u kući dovode u vezu i sa rđavim mestom , na kome je kuća podignuta, i nisu retki slučajevi da su pojedini samo zbog ovoga izmestili kuću na drugo mesto. Ženske idu gologlave obično onaj dan, kad se mrtvac sahranjuje, za tim još prvo i drugo jutro, a nose prevrnute haljine do prve subote ili 40 dana.
   Vredno je ovde pomenuti neka narodna verovanja, koja su u vezi sa smrti. Tako, ako je kome veći prvi (debeli) prst na nozi, veruju, da će mu umreti pre majka; u protivnom umreće mu pre otac. Ako deca (mala) mnogo plaču, slute da ostanu siročići. Ako pas urla, drži se da tim predskazuje skorašnju smrt gazdinu, ili koga drugog iz kuće. Koliko ko ima zavojaka na glavi, veruju da će se toliko puta u životu ženiti. Bušna kobilica predskazuje smrt u kući. Kome se uoči Božića (na Badnji dan (ne vidi glava na senci, veruju da će umreti još u toj godini. Koji naglo promeni način života, neće dugo živeti.
   Ovde su poznate ove narodne izreke o smrti: Bolja je lepa smrt, no mučan život. Mrtvima za dušu, živima u gušu. (Izreka koja važi za zadušnice i trpeze). Bolje da te žale živog no mrtvog. Teško kući u kojoj često žene umiru (i volovi lipsuju). Um za morem, smrt za vratom. Da ga čovek prati po smrt, mogao bi se sit naživeti. Tut smrče na unuče! (Rekao starac, kad je video da mu se smrt približuje.) Blago njemu, kad se odmorio! (Kaže neki obično od starijih za nekoga koji je umro). Teško tome koga nema. (Kaže se za umrlog u slučaju, kad ga rodbina dovoljno ne žali). Ko se rodi, mora i umreti. Jedan put se umire. (Što pre, s manje muka). Neće grom u koprive. (Kaže se nekome, koji nije tako uvažen, a boji se smrti). Nema smrti bez suđena dana. Mrtva usta ne govore. Mrtva se glava iz groba ne diže. Jedan mi se otego, drugi mi se protego. (Kaže žena (u šali), kad joj umre muž). Muka dušu ne vadi. (Hoće reći, nema smrti bez suđena dana). Na vrh
 
   Ovde su poznate troje zadušnice: jesenje pred Mitrov-dan, zimske pred mesne poklade i letnje pred Duhove. Ove poslednje ne priznaju se svuda. Zadušnice moraju da budu svagda u petak. U četvrtak, pred zadušnice, žene namese od pšeničnog skvasnog testa dosta malih, četvrtastih (u vidu pravougaonika) kolačića, koji se zovu zadušnice ili poskurice. Pored toga umese još i krsnike ili krstove, a to je poveći kolač sa četiri, unakrst izvučena, roglja.
   U petak, na sam dan zadušnica, spremi se jelo i piće, koje će se poneti na groblje. Jelo mora da je posno i ukusno zgotovljeno, pri čemu medžgan pasulj i sarma od kupusa nikad ne izostaje. Pored jela spremi se i bardačić rakije, koju mnogi zaprže šećerom. Kad je sve spremljeno, onda posle podne oko zaranaka idu na groblje, obično čovek i žena: čovek nosi piće, a žena jelo, kadionicu i druge potrebne stvari. Kad tamo dođu, zađu po groblju te svaki svom umrlom upali sveću na grobu, okadi grob i prelije ga vinom, koje se naročito za to donosi, makar i u najmanjoj količini. Ako je neko skoro umro, onda ga još žene i ožale kukanjem. Kad su i sa tim gotovi, onda se svi skupljaju na za to određenom mestu, i tu sedaju na zakusku: "mrtvima za dušu". U ovakvim slučajevima jedna familija ili jedan kraj sela ima obično svoju zasebnu sovru u groblju, gde sedaju, i to ponegde odvojeno ljudi od žena, a ponegde svi zajedno. Tu se sad iznese šta je ko doneo za jelo. Žene obično meću sve pred ljude, pa im posle ljudi pruže da i one jedu. Posle ovoga žene zađu te podele zadušnice, ali ne svima, već samo izvesnom broju lica. Deljenje se obično vrši uzajamno. Svaki, koji primi pruženu mu zadušnicu, poljubi je i rekne: "Bog da prosti!" Posle ovoga počinju jesti. Žene služe redom ljude rakijom. Pri uzimanju svaki kaže: "Bog da prosti", i pije. Kad tako posluži svaka žena sve ljude, koji su tu za jednom sovrom i kad retko koji od ljudi odbije pruženu mu čašu, onda nije čudo, što se posle vraćaju s groblja skoro svi po malo "ćevnuti" ¹). Pošto žene tako posluže, onda se vraćaju na svoje mesto, za svoju trpezu, te se tu i one ponude jelom i pićem. S groblja se vraćaju obično u sunčani zahod, i redak je slučaj da se ko (naročito od ljudi) vrati trezan.
   Sutradan, u subotu pre sunčevog izlaska, pobriše se i rastrebi kuća i metne usred kuće sovra, na koju se metnu zadušnice i čaša vina. Posle ovoga uzmu se spremljene voštane svećice i svakom umrlom članu porodice upali se po jedna. Pri ovom sveća se prvo poljubi i rekne: "Bog da prosti moga oca Marka" (ili već koga bude), pa se privošti uz kraj od sovre. Kad se tako sve sveće popale, onda se okade i čuvaju da lepo sagore.
   O zimskim zadušnicama se za ovo jutro spremi i lepo jelo (piktije, sir, kiseo kupus sa suvom pastrmom, pečena kokoška ili ćurka i pita), pa se postavi na sto ili sovru. Sad žene idu sa zadušnicama od kuće do kuće te u svakoj pojedu malo i popiju po koju, pa ostave onoliko zadušnica, koliko ima živih čeljadi u dotičnoj kući, i idu dalje. Muškima se, a naročito domaćinu, ostavlja krsnik. Koja žena (domaćica) ne bi mogla sama da ide po selu, ona daje zadušnice sa sovre onim ženama, koje joj dođu u kuću, i to svakom živom čeljadetu po jednu. Zadušnice se nose obično po porodici i bliskom susedstvu. Koje kuće nose jedna drugoj zadušnice, pamti se i mlađi to produžuju. U nekim mestima mesto žena zadušnice nose ljudi ili deca; kad ljudi nose, onda je čašćenje veće, zbog čega se desi da među njima bude i pijanih. Kad deca raznose, onda ona ne jedu, već im dadu da ponesu nešto od jela (obično sira, piktija i dr.).
   Ponedeljak pred zadušnice mnogi poste, ako ne svi u kući, a ono domaćica. "To se valja" radi onih koji su pomrli. Na vrh
 
   ¹) Otuda i izreka: "Pismo kaj (= ka i) na zadušnicama".
 
 
   1. Biljani Petak. - Petak pred Ðurđev-dan zove se "Biljani Petak." Ovoga dana žene idu u polje "u trave". Ako ne bi imalo onih trava, koje njima trebaju, u ataru njihovoga sela, one će za to da idu čak u atar kog drugog sela. Tamo obično naberu ove trave: koprivu, kopitnjak, sisaču, omilen, odolen, petlovo pero, petlova kresta, đurđevdan (đerđevu travicu), povratu, oman, mlečiku, ječam, slez, zlatnoglav, prostreju, zečje uši, debelicu, vratič, kravljaču, podbeo, navilu, kozlac, gorocvet, kukurek, mečju šapu (travu) i nalome grančica od leske, drena i graba. Naročito se trude da nabave povratu i navalu, jer one pomažu da stoka ima dosta mleka.
   Majke vode ćerke u trave a svekrve snahe, te im pokazuju kako se zove koja trava, da i one posle znaju. Sve žene ne znaju podjednako koje trave treba za ovaj dan brati; za to ima naročitih žena (obično od starijih) koje se u ovom poslu najbolje razumeju, te se ostale žene grabe da s njima budu u društvu pri ovom poslu. Nabrane trave donose kući i ostavljaju na neko sklonito mesto, da tu dočekaju Đurđev-dan. Na vrh
 
   2. Uoči Ðurđev dana. U veče, uoči Đurđev-dana, nalomi se vrbovih grančica, pa se s onim već nabranim leskovim, drenovim i grabovim grančicama i cvećem od jorgovana okite prozori i vrata na kući i ostalim zgradama, kao i spoljašnje vratnice. Ovo se čini za to, da bi godina okitila berićetom a dom životom i zdravljem. Pored toga ove se večeri, a i cele noći "čini" (vrača) oko stoke, a i inače. Tako će mnoge žene u veče proterati ovce i ostalu sitnu stoku kroz obruč ili preko svoje kanice; to rade za to da stoka drži dom ili da se ne rastura, no uvek da bude na okupu. Poneke žene u veče napune vedricu vodom, oko koje vežu na crvenom končiću olovo i potkovicu, pa je tako metu u tor, među stoku, da prenoći. Kad je ostavljaju obično govore: "Kako si danas puna i teška, tako da budeš na vek!" U jutru, kad pođu na mužu, istu vedricu opašu vrbovim prutom da mleko u vedrici raste, navire, kao vrba i zakite je zdravcem (da je mleko zdravo), selinem i kopitnjakom.
   Mnoge se žene boje da im koja vračara, naročito susetka, noću, uoči Ðurđev-dana, ne "oduzme" mleko od muzne stoke, za to poneke te veceri rade ovo: uzmu kantar, katanac i božićnu so, koja se naročito za ovo od Božića ostavlja, pa s istim stvarima obiđu jednom oko stočnog tora, zatvarajući katanac a posle ga, idući, otvore, pa ga pred vratima opet zatvore; tako rade tri puta. Pri ovom govore: "Moj beli smok so solio, kantar merio, a katanac čuvao od dušmana i zlotvora!"  Poneke žene protivu ovoga prosiplju pepeo ili brašno oko tora, govoreći: "Kad se pepeo (ili brašno) pokupio, tad se mojoj stoci učinilo" (tako tri puta). A da bi se pak zaplašile vračare da ove noći ne prilaze torovima, kao i da bi dotična stoka bila preko godine na glasu, mnogi ljudi ove noći pucaju iz pušaka. Da se ne bi stoci uvračalo, čini se i ovo: uoči ovoga dana metnu živ ugljen na zemlju, pospu ga vodom i pokriju sačem. Za tim ovaj sač grebu ciganskim grebenima ili grabuljom, govoreći: "Kako cvrči ovaj ugljen, tako da cvrči u mukama ona, koja bi mi noćas stoci učinila; a kako ja sada ovaj sač grebem, tako tamo nju u paklu đavoli grebali"; tako se kaže tri puta. Posle se ugašeni ugljen istuca, pomeša s pepelom i pospe oko tora u kome je stoka, govoreći iste one reči, kao i pri prosipanju pepela ili brašna.
   Vračare pak ove noći ovako čine: u neko doba noći dođu do tora onoga domaćina, kome su namerne da čine; tu, u nekom sklonitom mestu, svuku sve haljine sa sebe, pa uzjašu vratilo, koje naročito za ovo ponesu od kuće. Jašući vratilo, one tri puta optrče oko tora, govoreći: "Op, op, op, Marku (ili kako se dotični domaćin zove) trop, meni beli smok". Bilo je slučajeva, a i danas se dešava, da se ove vračare na delu uhvate, pa onda sa njima svašta biva. Druge opet vračare bacaju ove noći onome, kome su namerne da učine, u tor splačinu (pomiju) ili prevrnuti busen zemlje, na kome je domaćinova vedrica pri muži stojala, ili pokvareno jaje (mućak), hoteći i tim da učine da ovaj nema vajde od stoke, koju muze (splačina ili pokvareno jaje, da mu se mleko kvari, a prevrnut busen, da mu se mleko prevrće (gruša) i da mu se sve u kući prevrne od dobra na zlo).
   Mnoge majke ostavljaju uoči Đurđev-dana beo, ili crven konac da prenoći na šipku (divlja ruža), koji sutra uzimaju i vezuju deci oko guše, a na mesto njega ostavljaju žut ili crn konac, govoreći: "Ostavljam žutilo a uzimam crvenilo, ostavljam crnilo a uzimam svetlilo". Tako govore tri puta.
   U nekim mestima ovoga kraja postoji običaj, da momci noću, uoči ovoga praznika, skitaju po selu i polju. Desi se slučaj da pokatkad ove noći učine štetu onome, koji je ma koga od njih nešto naljutio; naročito pak  hoće rado ove noći da se svete onome, koji jednom od njih nije dao devojku, kad mu je potražio. A kad hoće neku devojku da osramote, oni joj ove noći skinu i odnesu vratnicu sa dvorišta, pa je bace gde god u blizini, ili joj, što je još gore, ukradu haljine, naročito košulju, kad se ove noći, u zoru, bude kupala u vodi ili valjala po ječmu. Ovo se smatra kao velika uvreda za devojku, zbog toga njena porodica traga za dotičnima, i traži priliku da im se osveti.
   Devojke čine takođe ove noći, ali najviše u odnosu na svoju udadbu. Tako neke se od njih noću ili izjutra rano valjaju po ječmu, da momci ječe za njima; druge se kupaju na višnji ili grabu, ili jašu jedno od ova dva drveta, da se momci grabe ili da svisnu za njima; treće kidaju iste večeri dva pera bela luka, namenjujući jedan sebi a drugi onome momku koga vole; ako u jutru bude jedno pero veće a drugo manje, neće se uzeti, u protivnom slučaju uzeće se; četvrte beru uoči ovoga dana iveraka na drvljaniku i metnu ih iza vrata kućnih da tu prenoće, sutradan ih broje, pa ako bude čiv (par), udaće se još u istoj godini, a ako bude tek, neće; pete meću pred leganje u svoj opanak ili cipelu malo leba, soli, vode, masti, čunak, ječma, češalj i nož, govoreći pri tom: "Ko je moj suđenik, neka dođe večeras kod mene; ako je gladan, evo mu leba i soli; ako je žedan, evo mu vode; ako je bos, evo mu opanaka (ili cipela) da se obuje; ako je na konju, evo mu zobi za konja; ako mora da pređe preko vode, evo mu čunak, da se preveze; ako je nečešljan, evo mu češlja i mas' da se očešlja; ako mora da pređe preko gore, evo mu noža da seče goru i da se brani od zverova"; tako govori tri puta. Neke se opet u jutru rano kupaju na prevrnutom koritu, da bi se momcima za njima pamet prevrnula, itd. Na vrh
 
   3. Na Đurđev-dan. - Ovoga dana, u jutru rano, sva se kućnja čeljad okupaju u koritu ili reci, ako je blizu. U tu vodu meću: kopitnjak, zdravac, kaloper, koprivu, omilen, selen, i druge trave i cveće. Uloga svake metute trave tumači se skoro po samom imenu, ali koprivu meću da deca žarko ljube svoje roditelje. Posle kupanja svi se obuku u novo i čisto odelo i opašu vrbom i drenom; vrbom da rastu kao vrba a drenom da budu zdravi kao dren. Još zadevaju za pojas: zdravac, selen, rutvicu, i još poneko cveće. Koga bi sunce zateklo u postelji na Đurđev-dan, taj neće, kako narod veruje, biti zdrav preko cele godine.
   Ovoga jutra pusti se rano stoka, te se napase po pšenici i velikoj travi. Svak se sada stara da mu stoka bude dobro sita, jer veruje kako mu stoka bude toga dana sita, tako će biti i preko cele godine. Zanimljivo je, da ovoga jutra stoka pase obično rosnu travu, pa su retki slučajevi da joj škodi. Narod tumači da je sada čuva sam Sv. Đorđe. Čim se muzna stoka dotera s paše, odmah se muze u okićenu vedricu, kao što sam to već napomenuo. To se mleko svari i daje deci da jedu. Svakom, pre jela, sipaju vodu za vrata, da bi mleka bilo kao vode. Mnogi ne okuse mleka, sira, i jagnjećeg mesa pre Đurđev-dana, a naročito neće to okusiti majke, kojima su deca umirala, ili koje imaju decu "na sisi".
   Ovoga dana stoka se krmi oko ručka i to na ovaj način: s tricama se pomešaju sve one trave, koje su nabrane na Biljni Petak, pa se sa tim zakrmi stoka. Za ovo se nabrane trave prethodno sitno iseckaju, kako bi se lakše s tricama zamele. Stoku krme obično žene a ređe ljudi. Poneke žene, pri krmljenju, meću trice u krug od svoje kanice, da se ne bi stoka preko godine rasturala. Trice se sole solju od božićnog dana. Stoka se ovoga dana krmi, da bi bila zdrava i napredna. Telad i jaganjci se ne odvajaju ovoga dana posle muzenja od krava i ovaca, već celo dan idu zajedno; tako se to "valja" zbog zapata same stoke.
   Ujutru rano na Đurdjev-dan napravi se od leskovog pruća nekoliko krstića, pa se po jedan metne pod strehu od kuće i ostalih zgrada, a ostale odnesu u njive i vinograde, te ih tamo zabodu u zemlju. Ovo se čini za to, da bi krst sačuvao dom i imanje od svakoga zla i nepogode.
   Mnoge žene izmivaju ovoga jutra glavu svoje dece sa svračijim ili vranjim jajetom. Ovo čine za to, da ne bi deca imala po kosi polep (prut - perut).
   Ovoga dana retko ko preko dana spava, jer kažu, ko to čini, biće posle preko cele godine spavljiv i dremljiv.
   Imućni ljudi kolju za ovaj dan jaganjce, jer veruju da će im se stoka posle bolje patiti.
   Ko je šugav, treba ovoga jutra da se okupa u rosi, pa će mu šuga proći.
   "Valja se" da mati na Đurđev-dan poseje konoplje, pa će joj deca brzo rasti kao konoplje.
   "Ne valja se" na tri dana pred Đurđev-dan sejati kukuruz, jer će da ga jede mnogo crv.
   Mnoge porodice u ovome kraju slave Đurđev-dan.
   Ako je na Ðurđev dan vedro, biće rodna (berićatna) godina. Na vrh
 
   VII. Jeremijin-dan
 
   Uoči ovoga dana, u veče, deca udaraju u zvonce, tepsiju, tiganj ili ašov, pa, idući oko kuće, pevaju:
Jeremija u polje,
Bež'te zmije u more,
Naše polje široko,
Vaše more duboko.
Sve do jedna pobegla,
Samo jedna ostala,
I ona se raspala.
   Tako pevajući oblete tri puta oko kuće, pa posle i oko ostalih zgrada i košara gde stoka boravi. Gde nema dece, to će žena, pa i čovek izvršiti, samo se neće ovaj običaj propustiti. Ovo se čini za to, da ne bude preko godine mnogo zmija, koje štetu čine. Neki kažu da se ovo još čini i zbog vukova, lisica i ostalih zverova, da ne bi davili stoku.
   U ponekim mestima ovoga kraja skupe se uoči Jeremijin-dana 10-15 momaka, pa idu od kuće do kuće i, obilazeći oko kuće, pevaju na glas gore pomenutu pesmu. Njih zovu "Jeremije". Pošto obiđu oko kuće, domaćin im daje slanine, sira, jaja, leba, a ponekad još i novaca. Pored toga nude ih kod svake kuće i pićem. Kad "Jeremije" obiđu sve kuće po selu, oni podele između sebe na ravne česti ono što su dobili, pa se posle raziđu svaki svojoj kući. Ponegde spreme dobru večeru od onoga što su dobili, pa se časte i igraju do u samu zoru. Pre su "Jeremije" išle i po polju od košare do košare, ali sad ne idu.
   Na Jeremijin-dan ili uoči Jeremijin-dana seju se obično konoplje. Na vrh
 
   VIII. Vidov-dan (15. juna)
 
   Ovoga dana, rano izjutra, iznosi se sva stajaća ruba iz kuće. U kojoj kući ima devojka za udaju, ona pored ovoga iznosi i sve svoje darove, koje je spremila. Sve se to rasprostre na uglednom mestu u dvorištu, na naročitoj motki ili po plotu, da bi je mogao da vidi svaki, koji tuda bude prošao. Ruba stoji tu do ručka, pa se posle lepo istrese svaka stvar za sebe, unosi i ostavlja na svoje mesto. Devojački je ponos kad ima ovoga dana da iznese kakvu lepu svoju rukotvorinu. Haljine se iznose za to da ih ne bi moljac preko godine jeo, a devojačke stvari da bi se devojke sto pre udale. Za to poneke devojke ovoga dana pevaju:
Vidov-danče, nesuđeni sanče,
Kaži mome suđenome dragu:
Da ga čekam mlada do jeseni,
Od jeseni neka dođe meni.
   Do Vidov-dana se seje proso, pa zato se i kaže: "Aliseja (prorok Jelisej, koji je u oči Vidov-dana) proso seja, ide Vide (Vidov-dan) da ga vidi". Na vrh
 
 
   Ovoga dana prave se sirci, koji se dele deci u kući i komšiluku.
 
 
   Za sv. Iliju veruje se da je brat Ognjenoj Mariji i Svetom Panteliji, i da on gromom bije i munjama pali. Otuda i narodna kletva: "Sveti Ilija te u perčin pogodio! Sveti Ilija te gađao, ubio, itd.!" Još se veruje da bi on sve popalio i pobio, samo kad bi znao kada je njegov dan, ali mu ne da da to dozna sestra Ognjena Marija. Ovaj je svetac u velikom poštovanju kod naroda, i neće niko nikad na njegov dan greovati (raditi.)
   Ovoga dana odlome se u svakoj njivi sa kukuruzom po tri pečenjaka, pa se skuvaju, jedu, raznose i daju po susedstvu. Ovo se čini, da bi kukuruz svake godine dobro rodio. -
   Još se ovoga dana redovno kolju stari petlovi (pevci), koje obično zamenjuju novi. Petla kolju ovoga dana s onakvom revnošću kao Turci ovna na kurban. To čine naravno samo ako Sv. Ilija pada na mrsan dan; u protivnom slučaju to ne čine, niti tada ko mrsi. Ne "valja se" da na Sv. Iliju budu konoplje u vodi, jer će istrunuti. Ako bi ovoga dana zagrmelo, poješće crv orahe i lešnjike. Na Sv. Iliju se bere srpak za bojenje. Na vrh
 
 
   Za ovaj praznik veruju da se tada preobrati i list u gori i kamen u vodi, i da ovoga dana počinje jesen. Ovoga se dana podsecaju i pčele. Na vrh
 
 
   Vreme od Velike do Male Gospođe zove se Međudnevica. Tada žene beru međudnevičke trave, koje posle upotrebljavaju za lek. Naročito se staraju da naberu: kičicu, krlju (ricinus), hajdučku travu ili mesečinu, papričicu ili bobicu (jabučicu), ugaslicu, konjski bosiljak, cvet od lipe, zreo rod od korova, drena, šipka, oskoruše, šsljive i trna, drugi rod od jabuka (što o jeseni cvetaju) i malo zeleno lubenče. Krlja se tuca i pije kad ko pati od jakog zatvora. Malo zeleno lubenče daju da jede onaj,  koji pati od suve bolesti (jektike). Rod od zrelog korova, šipka, oskoruše i trna daju da pije (u čaši vode), onaj koji pati od srdobolje. Ugaslicu pokvase u vodi i piju od svake bolesti, a naročito protivu vatruštine. Zrele međudnevičke šljive kuvaju i piju protivu kašlja i zatvora. Cvet od lipe kuvaju i piju protivu kašlja. Kičicu kuvaju i piju protivu groznice. Hajdučku travu meć na ranu, kad se ko poseče (tada je istucaju i mokraćom nakvase), a kuvanu piju protivu kašlja. Konjski bosiljak kuvaju i piju protivu trbobolje. Rod od drena jedu protivu dalka i proliva. Drugi rod od jabuka jednu protivu groznice tz. nezavisnice. Veruje se da ove i još neke trave imaju veću lekovitost, kad se o Međudnevici naberu. Na vrh
 
 
   Na Varicu se kuva žito, koje se posle daje deci te jedu, a jedan deo se ostavi za Kokošinji Božić, da se njime kokoške nahrane. U žito (kukuruz) se meće i pšenica. Varica je 4., Sv. Sava 5. a Sv. Nikola 6. decembra, te se za to i kaže: "Varvarica vari, a Savica hladi, Nikolica kusa." Na vrh
 
 
   Druga nedelja pred Božić zove se Materice. Na taj dan rano u jutru, po varošima i varošicama, vezuju deca majke, zbog čega dobijaju od njih po koji sitan novac, šećera, smokava i drugi kakav poklon. Za taj dan i običaj ne zna se po selima ova dva kraja, sem što se može naći kod činovnika i trgovaca, koji po selima žive.
   Prva nedelja pred Božić zove se Ocevi ili Sv. Oci (tako ih ovuda zovu). Po varošima i varošicama toga dana, deca vezuju oceve i za to od njih dobijaju slične poklone kao i od matera o Matericama. No i za taj se običaj ne zna po selima. Na sv. Oce stariji ljudi idu obično u crkvu i pričešćuju se. Za to najviše sveta i najviše pričesnika ima: u božične poste na Sv. Oce, a u velike poste na Cveti. Na vrh
 
   XV. Sveti Ignjat (Kokošinji Božić)
 
   Sveti Ignjat pada 20. decembra. Narod u Levcu i Temniću taj dan zove Kokošinji Božić. Ovoga dana domaćica rano izjutra svabi kokoške i ostalu živad i porani ih onim žitom, koje je na Varicu (4. decem.) kuvano i za ovaj dan naročito sačuvano.
   Pre nego što će se ovo žito dati kokošima, jedna od mlađih ženskinja iz kuće, metne ga u sito, ogrne preko leđa neku ponjavu, pa tako obiđe jednom oko kuće. Kad dođe pred kućna vrata, ona pita domaćicu. "Gde ti nose kokoške?" na šta joj ona odgovara: "Tu u kući i oko kuće, u bačvi, košari, salašu, košu, itd." Tako rade tri puta. Ovo se čini da ne bi kokoške gubile jaja, no da bi ih nosile na mestu, gde se lako mogu naći.
   Posle ovoga bajanja kokoške se rane, i to ovako: domaćica raspaše svoju kanicu, veže je u kotur i tako položi na zemlju, pri čemu jedan kraj od nje veže za svoju nogu. Za tim sipa žito u taj kotur i vabi kokoške. Ovo se čini za to, da bi kokoške preko godine išle za domaćicom i da se ne bi rasturale.
   Koji tuđin dođe ovoga dana prvi u kuću, to je kokošinji položajnik. Ako slučajno niko ne bi došao, oni će kao i na Božić naročito zovnuti nekoga iz susedstva. Čim položajnik uđe u kuću ili sobu, odmah mu daju jastuk da sedne, da bi se kokoške što češće legle. Za tim mu donesu jednu tikvu, koja se naročito za ovaj slučaj spremi, te je tu razbije, ali tako jako da se iz nje raspršti seme na sve strane, a to rade za to da bi se tako pilad množila, tj. da ih ima onoliko kao u tikvi semena. U istoj celji sipaju se i orasi preko položajnika. Položajnik "ne valja" da se pomeri s mesta, da se ne bi kokoške s gnezda pomerale. Njega časte vrućom medenom rakijom, suvim voćem, jabukama, kruškama, orasima i td.
   Na položajnika dobro paze da li je batlija; ako bi bio ujlija, neće ga više nikad zvati. Ako se kokoši budu preko godine dobro množile i nosile jaja, onda je položajnik batlija; a ako budu lipsavale i ne budu nosile, onda je ujlija i njega za sve to krive. Batliju položajnika ne menjaju za dug niz godina. Na vrh
 
 
   Ovoga dana rano izjutra počisti gotovo svaki domaćin dimnjak (odžak) u kući, pa zatim ubije prase, koje se zove božičnjar. Božićnjaru se deca raduju više no i samom prazniku, i upravo kod njih je ovaj praznik oličen u ovom prasetu; za to se svaki domaćin, pa bio on makar i najsiromašniji, stara da ovoga dana ne ostane bez božićnjara. Krv od božićnjara ostavljaju da se njome na Božić zakrmi stoka (radi zapata). Isto tako ostavljaju i jabučicu od praseta, koju nataknu na sirovo drvo, pa sklone pod strehu da se suši; ako nekoga boli guša, oni sipaju kroz nju vodu i daju bolesniku da pije. Ako koji seljak ne bi imao da kupi prase za ovaj dan, on kolje neko bravče iz stada; a koji ni to ne bi imao, on kolje ćurana, gusku ili petla, samo neće da dočeka Božić, a da što god ne zakolje. Posle ovoga poneki idu u obližnji zabran za drva. Na Badnji-dan žene su još u većem poslu, nego muški; one tada imaju, kako same vele, pune ruke posla. Properu, što imaju za propiranje, okrpe, zapletu, dovrše neki svoj (ženski) posao, ako je na malo ostalo, i mese od projina i pšenična brašna hleba, koliko će trebati za tri dana. Od skvasnog (pšeničnog) testa mese četiri poveća šarena kolača, koji će se preseći, kad se bude pilo "u Slavu", na Badnji-dan (uveče), na prvi, drugi i treći dan Božića. Za ovim umese kolač za polažajnika, za vola i nekoliko običnih kolača, koje još istog dana daju deci (svakom po jedan) da pojedu; posle ovoga mese razne druge figuraste kolače (kao na pr.: zeca, gusku, plovku, kola, topuz i dr.), koje o Božiću daju gostima za decu ili nose deci, kad idu u goste. Još umese jedan kolač za ovce; on se pravi na formu makaza i njima se zakrmljuju ovce na Božić. Za ovim umese kolač za svinje, kojim ih zakrmljuju takođe na Božić; ovaj se kolač pravi na formu lopte, po vrh koje se meću sitne kuglice od testa. To rade sve zbog zapata. Posle mešenja, žene napune ovsanom ili ječmenom slamom oprane jastuke i slamnjake, pa ih ušiju i posle dovode u red i čiste "kuću" i sobu, u kojoj će se božićkovati. Decu obuzme tada neko radovanje, koje je pomešano s velikim nestrpljenjem. Majke ih teše, govoreći im, da je Božić blizu, da će doveče da bude na tavanu a sutra u kući. Na Badnji-dan još, hori se po mnogim kućama dečija pesma:
Božić, Božić bata,
Nosi kitu zlata,
Da pozlati vrata,
Pored vrata i kuću,
I svu decu u kući.
 
ili:
 
U Božića tri nožića,
Jednim seče jabučice,
Drugim seče vešalice,
Trećim seče pečenicu.
 
ili:
 
Ide Božić, koledo,
Našem domu, koledo,
Svakom nosi, koledo,
Kola zdravlja, koledo,
I sve drugo, koledo,
Što nam treba, koledo.
   Jedan od ljudi ide ovoga dana u drva i tamo odseče i jedno cerovo drvo, kome se naročita počast ukazuje i koje se zove badnjak (otuda i Badnji-dan). Koji pak nisu isli s kolima za drva, oni otidu s večeri u svoj obližnji zabran, te tamo odseku badnjak. Onaj, koji ide za badnjak, mora da ima na rukama rukavice i da ponese sa sobom jedan klas kukuruza i za to naročito umešeni kolačić. Kad dođe u zabran, on bira pravo cerovo drvo, srednje debljine. Kad ga nađe, on se okrene prema njemu i istoku, prekrsti se tri puta, poprska ga kukuruznim zrnima, prelomi preko pola doneti kolačić i oslovi ga rečima: "Dobro veče sveti badnjače! Srećan ti dan! Došao sam k tebi, da te odnesem domu mome, da mi tamo budeš veran pomoćnik u svakom napretku i boljitku: u kući, u toru, u polju, i na svakom mestu." Za ovim ga počne u korenu seći. Presek treba da bude kos, kako bi se na njega mogle smestiti stvari, kojima se u veče daruje badnjak. Prvi iver, koji odleti od badnjaka, ostavlja, te daje domaćici da meće pod karlice, da bi joj kajmak bio toliko debeo. Dobro paze da badnjak pri padanju ne zastane na kojem drvetu, jer će posle tome domaćinu da zastane svaka sreća u napretku. Pošto se badnjak preseče, nosi se onako neokresan kući. Tu se iseče na tri dela: najdeblji deo, jeste pravi badnjak i on se ne cepa; deo, koji je odmah do njega, jeste badnjačica, i ona se takođe ne cepa, a najgornji deo su badnjačići, i oni se cepaju na nekoliko delova. Vrh sa šumom ostavlja se, da se od njega lome grančice i čara po vatri.
   Pošto je odsečen i pripremljen badnjak, namiruje se stoka i uzima u vreću slama za uveče. Obično uzimaju ječmenu slamu, ali u nedostatku nje uzima se i druga. I slamu, kao i badnjak, nose u rukavicama.
   Pred sam mrak domaćice iznesu iz kuće stolice, stupu (s tučkom) i druge stvari, te sklone u drugu koju zgradu ili pod strehu iza kuće. Pored toga, što je god dato kome na zajam u selu (susedstvo), uzima se, a uzeto vraća se, jer se "ne valja" (radi zdravlja) da se stvari zateku na Božić kod tuđina. Sad je već i večera gotova, koja se raznovrsnošću jela i slatkiša smatra kao najlepša od svih ostalih posnih večera. Na njoj mora biti makar i malo ribe (suve i sirove), oraha, meda, gibanice s kupusom, i raznih drugih jela, zejtinom zaprženih.
   Kad je sve gotovo, sređeno i pripremljeno; kad je ceo posao svršen, i kad su svi ukućani na okupu, onda nastupa badnje veče, na kojem se ovo radi: prvo se naloži u kući velika vatra; za tim domaćin navuče rukavice i javi domaćici i ostalim ukućanima da će da unosi badnjak. Domaćica brže bolje spremi u sito kukuruza (ili - ređe - pšenice). Domaćin se pri povratku nakašlje i lupi nogom pred vratima, kako bi ga svi ukućani dočekali stojeći. Ulazeći u kuću govori: "Dobro veče, srećnje badnje veče, srećan badnjak; evo gde ga u kuću unosimo, te da nam u idućoj godini donese: ovaca, novaca, sreće, kese, berićeta, zdravlja i sva željena dobra. Za to neka nam je srećan i dobro došao!" Govoreći ovo, on čara s njim po vatri, pa ga polaže, ali tako da "glava" (deblji kraj) badnjaka dođe u začelje ognjišta. Kad je domaćin prešao kućni prag s badnjakom u rukama, domaćica ga prska žitom govoreći: "Dobro nam došao i srećan ti badnjak." Na isti način domaćin unosi badnjačicu i badnjačiće. Kad se sve to metne na vatru, onda se preko badnjaka ljube svi ukućani, pri čemu počinje domaćin sa domaćicom. Ovo rade za to da se ovce ljube s jaganjcima, krave s teladma i t. d.
   Posle ovoga domaćin ide za slamu, koja stoji u vreći, pred kućnim pragom. Unoseći slamu, govori: "Dobro veče i srećne banje veče!" Domaćica ga i sada prska kukuruzom, odgovarajući mu: "Dobro došao i srećnje badnje veče, da Bog da!" Vreću ne odvezuje, već joj "usta" okrene dole niz svoja leđa i, držeći je tako obema rukama preko ramena, govori: "Kvok, kvok, kvok". Deca i ostala kućna čeljad trče za njim, čupaju i rasturaju slamu po kući, vičući: "Piju, piju, piju" itd. Svako dete, pa i ono najmanje, i svaki ukućanin, "valja se" da gazi obuven u čarape po slami (jer u protivnom izilaziće mu po tabanima preko cele godine naboji), zbog toga je dužnost domaćicama da za to veče spreme svakome nove čarape. Slama se na ovaj način rasturi svud po kući i po sobi.
   Kad se i ovo svrši, mole se Bogu. Za ovu molitvu domaćica je spremila poveću voštanicu, koju domaćin poljubi, upali je na spremljenoj zemljanoj kadionici, i, prekrstivši se, privošti je na istočnoj strani kućnjeg duvara. Za ovim se ukućani poređaju u polukrug, okrenuv se sveći i istoku, ali tako da svi muški budu na desnoj a ženske na levoj strani. Domaćin stane do same sveće, na desnoj strani, i on se moli glasno za sve ukućane. Prvo okadi tri puta sveću, sebe, svu čeljad, badnjak i božićnjara, za tim preda kadionicu domaćici, ili kom drugom čeljadetu, da okadi sve kućne odaje. On pak, poklonivši se, govori: "Da se sa strahom priklonimo časnome krstu i blagome Hristu," i onda nastaje prava molitva. Ove su molitve vrlo različite sadržine, jer ni u dve susedne kuće nisu jednake, za to ih ne donosimo kao opšte za jedan kraj. Nu gotovo u svakoj molitvi priziva se svemogući Bog, Isus Hristos, Sv. Duh, Sveta Trojica, Bogorodica i gotovo svi svetitelji. To se tako ponovi tri puta, a između svakog ponavljanja govori se: "Gospodi pomiluj" (8 puta), a poslednji se put kaže: "Gospodi pomiluj nas"; tako tri puta uzastopce. Na svršetku molitve domaćin kaže (3 puta): "Primi Bože malu molitvu za veliku, molimo ti se." A kad se posle prekrsti, govori tri puta: "Neka Bog usliši našu molitvu i na zdravlje molitva!" Žene se najviše mole Svetoj Trojici, živoj Bogorodici, Sv. Petci i Sv. Nedelji. Deca ništa ne govore, već podražavaju u kršćenju starijima. Molitva je duga i traje obično četvrt do pola sata. Po svršenoj molitvi ugase sveću i posedaju pored vatre. Sad svaki uzme da zavezuje ugužvanu slamu, govoreći: "Ovako da zavezuje i rodi kukuruz, pšenica, pasulj, lubenice, dinje, tikve, trešnje, šljive, kruške, jabuke, višnje" itd. Žene sad počnu postavljati večeru ali ne na loparu, sovri ili stolu, već na prostrtom pokrovcu, vreći, bisazima ili torbi, a ako toga nema, onda na povećem ubrusu. Sad se prvo popiju nekoliko čaša grejane, a zatim hladne rakije, pa se posle otpočne večera. Mlađima se ne daje rakija, ali oni ipak moraju da čekaju starije da odpočnu s jelom. Prva časa rakije daje se svagda domaćinu, i kad se on prekrsti za jelo, onda svi otpočinju. Ova večera, mora, kao što sam rekao, da bude bogata. Pri pijenju vina domaćin nazdravlja i badnjaku, pri čemu ga odmah drugom čašom preliva vinom. Sad domaćica metne na njega (na presek): soli, meda, pšenice, kolač, a domaćin paru. So sa badnjaka ostavljaju domaćice, te njom zakrmljuju stoku na Ðurđevdan; med se daje pčelama da se bolje roje, a pšenica i para meću se u prvo pšenično seme: pšenicu da seme donese izobilan rod, a paru da pšenica ima dobru cenu. Ukućani paze ko će prvi spaziti kad badnjak pregori; ko to vidi, srećan je, i on uzima onu paru, koja je na badnjak metnuta. Kad dođe na red riba da se jede, prekine se večera i pije se "u Slavu". Devojka ili skoro dovedena snaha prinese kolač, na koji metne sveću, tamnjan i bosiljak, pa to sve pokrije čistim ubrusom. Kad ga prinese, govori: "Dobro vi sedeće!" na šta joj svi odgovaraju: "Dobro došla i srećan ti kolač!" Za ovim zađe te poljubi starije (počinjući od domaćina) u ruku, a mlađe u obraz. Kad je kolač prinesen, domaćin upali sveću na žaru u kadionici, za tim metne tamnjan u kadionicu i tri puta okadi kolač, svu čeljad, prase i badnjak. Za ovim preda drugom nekom kadionicu da okadi ostale odaje, a on se u kratko pomoli Bogu. Ova se molitva prekida pijenjem "u Slavu" i sečenjem kolača. Za to se napune vinom nekoliko čaša i satlika. Domaćin prvo uzme jednu čašu i govori: "Fala i poklon svi redom! Da pijemo čašu vina za Svete Slave, krepke i nebesne. Bog i današnja Sveta Slava neka nam je prava zaštitnica i iskrena pomoćnica gde stali, gde seli, kud pošli, gde došli, na putu, na sudu, u čarnoj gori, na mutnoj vodi, u domu, u toru" itd. Sad dva i dva od muških pa onda dve i dve od ženskih, pevaju glasno: "Koj' vino pije za Slave božje, pomoz' mu Bože i Slavo božja". Osim domaćina retko će ko drugi ovako da "bogorada"; ostali se obično prekrste i nazdrave drugome, ali svakom, koji pije, pevaju istu pesmu. Pošto svi piju, nastaje sečenje kolača. Domaćin uzme u levu ruku kolač a u desnu nož, pa se pokloni tri puta, govoreći: "Bogu slava i kolač, nama život i zdravlje", na što mu svi ukućani odgovaraju: "Bog i Hristos!" Za ovim ukrsti nožem s donje strane kolača tri puta, govoreći: "Otac, Sin i Sv. Duh, amin", posle čega preseče kolač (takođe s donje strane) unakrst. Posle ovoga jedan od najstarijih muškaraca prelije ga vinom četiri puta, a domaćin govori: "Otac i Sin i Sv. Duh, Hristos po sredi nas", a vraćajući vino u satlik produžava: "Neka se prelivaju koševi pšenicom, ardovi pićem a dom životom i zdravljem!" Sad prevrne kolač, pa ga svi okreću jednom ili obema rukama, i pošto ga tako tri puta okrenu, spuste svi ruke sem domaćina i najstarijeg sina, koji prelome kolač na dve polutine. Za ovim sastave polutine pa kolač poljubi prvo domaćin, pa sin (ili ko bude). Pri prvom ljubljenju domaćin kaže: "Otac", pri drugom: "i Sin" a pri trećem: "i Sv. Duh". Te iste reči ponavlja i sin i na svršetku poljubi oca u ruku i razdvoji polutke. Sad gledaju u koga je veća polutka, i za toga kažu da je bolji radin a smeju se onome, u koga se zatekla manja polutka. Domaćin svoju polutku deli na četvrtke, pri čemu četvrtku iz desne ruke ostavlja u sito (neka je sita godina), a četvrtku iz leve ruke ostavlja na sovru; i onaj drugi razlama svoju polutku na četvrtine, pa četvrtku iz desne ruke podiže u vis, govoreći: "Ovolika neka bude pšenica, konoplje, lan, kukuruz" itd. pa je ostavlja u raf ili kakvo drugo uzvišeno mesto, a četvrtku iz leve ruke meće i on na sovru. Posle sečenja kolača pije se "za krsno ime". Za ovo su već ranije satlici napunjeni vinom. Domaćin uzima satlik s vinom i, prekrstivši se, govori: "Fala i poklon svi redom! Pili smo za Svete Slave krepke i nebesne, a sad da pijemo za krsta i krsnog... (str. 120) ... krušaka i dr. Pre nego što počnu da jedu orahe, domaćin baci po jedan u sva četiri kućna ćoska, i oni se ne smeju nikako odatle uzeti (ko bi ih uzimao izlaziće mu po telu, preko godine, čirovi). Pri večeri gledaju da li svačija senka ima glavu; koja ne bi imala, znači da će dotični još u toku te godine umreti. Posle večere domaćica uzima viljuške i ložice i, vezujući ih slamom, govori: "Vezujem usta kopcima, vranama, svrakama i drugim grabljivicama, da mi ne jedu moje piliće." Tako stoje vezane i njima se ne jede do drugog dana Božića. Jelo, koje posle večere pretekne, ostavlja se za Krstov-dan (5. januara), pošto je to od Badnjeg-dana prvi dan, koji se posti, a one sakupljene mrve (trohe) ostavljaju da njima nahrane sutradan (na Božić) svu živinu. Posle večere svi se ukućani u jedan mah izuju, kako se ne bi preko godine kokoške rasturale, pa za ovim idu na spavanje, a jedan od muških ostane da leži pored vatre i da čuva badnjak da ne izgori, kao i vatru da se ne ugasi. Reduše ili domaćice rastrebe i spreme još šta imaju po kući i onda idu na spavanje.
 
 
   Božić se u ova dva kraja računa u najveće i najsvečanije praznike; tek za njim dolazi Uskrs, Trojice, Ðurđev-dan i dr. Istina da se i ti praznici računaju kao veliki, ali se oni ne dočekuju i ne slave sa onom radošću, sa onom unutarnjom milinom i strahopoštovanjem, koje iz duše izvire, kao što se to čini na Božić. Eto zbog toga bi ga s pravom mogli nazvati carem praznika.
   Za Božić se posti četrdeset dana (od 14 novem. do 25 decembra). Taj se post u ovom kraju izdržava vrlo strogo, i u selu je retkost naći koga, koji će tada da mrsi. Na tri do četiri dana pred Božić opaža se kod ovamošnjih seljaka neko življe kretanje, neka užurbanost, koja liči na pripremu za doček neke visoke ličnosti. Tada je ponajpreča briga svakog domaćina da samelje dovoljnu količinu brašna (i kukuruznog i pšeničnog), da dotera iz zabrana drva i da nabavi, ako nema kod kuće, prase za Božić ("božićnjara"), vina i rakije.
   Domaćin i domaćica, ili drugi koji od starijih ustanu ovoga dana na tri do četiri sata pred zoru, nalože vatru, te domaćin primakne božićnjara uz vatru, a domaćica pristavi lonac s kupusom. Ako pre loženja vatre bude na badnjaku paulja, rodiće godina. Primicanje "pečenja" uz vatru i odmicanje od vatre oglašuje se pucnjavom iz pušaka ili pištolja. Tako rade svi, zbog čega se po celom selu čuje jedinačna paljba. Ubrzo ustanu sva deca, jer pucnjava pušaka i njih probudi. Jedna od žena (ili domaćica, ako je kuća inokosna) ide "na vodu", a domaćin ili koji drugi muškarac ide da namiri stoku. Žena, koja ide "na vodu", ponese sa sobom klas kukuruza i stručak bosiljka, pa to sve tako ostavi: kukuruz, da ga ima u izobilju kao vode, a bosiljak, da voda bude svagda čista. Ako kome stoka ne boravi kod kuće, on ponese sa sobom umešen kolač (u vidu kotura ili alke, koji natuče na desni rog dešnjaku volu, pa ga za tim skine davši mu polutku da pojede, a pola pojede on sam.) Ako pak stoka boravi kod kuće, onda se rano izjutra vo uvede u kuću, tu se okadi na vatri i natuče mu se kolač na rog. Ako bi se vo, pri povratku iz kuće, pobalegao u kući ili na pragu, biće berićetna godina. Svako kućnje čeljade izjutra dobro pazi koga će tuđina prvo da vidi. Ako bi videlo koga slabog i bolešljivog, nije mu milo, jer vele da će i ono biti bolešljivo preko cele godine. Sad se u mesto uobičajenog pozdrava, pozdravlja sa: "Hristos se rodi" i "Va istinu se rodi". Tako se pozdravljaju sve do Krstov-dana (5 januara), kada se pozdravljaju sa: "Hristos se krsti" i "Va istinu se krsti". Na Bogojavljenje pozdravljaju se pak sa: "Hristos se javi" i "Va istinu se javi".
   Ono žensko, koje je otišlo po vodu, donese otuda puna usta vode, koju prospe na vatru, da je ne bole zubi preko godine. Pri ulazu u kuću ona uzme grančicu od vrha badnjakovog i, ulazeći, govori: "Hristos se rodi!" na šta joj, oni iz kuće, odgovaraju: "Va istinu se rodi." Za tim sa onom grančicom čara po vatri, govoreći: "Ovaca, novaca, sreće i kese, života i zdravlja!" Onaj pak koji je otišao da sredi (namiri) stoku, donese otuda nekoliko grančica od drena i šipka. I on pri ulazu u kuću odlomi jednu šumovitu grančicu od badnjakovog vrha i, ulazeći, govori i radi oko badnjaka ono isto, što i vodonoša, pri čemu ga jedna od ženskih prska zrnevljem od žita. Posle ovoga domaćica sprema dalje šta ima oko ručka, zagreje i zamedi ili zašećeri rakiju itd. Jedan od muških natoči vina i rakije, koliko je za obrok potrebno. Dok oni to svrše, dotle je već i služba božija svršena, koja se ovoga dana počinje vrlo rano. Sad se prvo okade i pomole Bogu, na isti način kao i na Badnji-dan. Posle svršene molitve svako čeljade okusi prvo od drena, govoreći: "Jem dren da sam zdrav kao dren!" Za tim okuse od šipka (ili vina) govoreći: "Jem šipak da sam crven kao šipak." ¹) Kad i to urade onda posedaju za trpezu, koja se i sada postavlja na vreći ili čemu drugom. Ruča se obično sir, piktije i pečenje, a stariji pri ručku piju još vino i rakiju; deca dobiju sad po jednu čašu vina. Prvo se puste deca da se omrse i to obično mesom od božićnjara, da bi se gojila i bila zdrava kao svinja. Ako se prvo omrsi muško dete, biće te godine svi jaganjci muški; a ako žensko, onda će i jaganjci biti ženski (zbog toga uvek puštaju žensko dete da se prvo omrsi). Za vreme ručka domaćin takođe ne zaboravlja nazdraviti badnjaku i prskati ga vinom.
 
   ¹) Poneki (naročito u Levču) umesto šipka okušaju vino.
 
   Posle ručka mlađi idu te se ljuljaju, grudvaju snegom i vozaju niz brdo na za to udešenim saonicama. Momci i isluženi vojnici još gađaju beleg iz pušaka, skaču, rvu se itd. Stariji ljudi najviše i najradije sede pored kostare vina i gude uz gusle, koje se u ova dva kraja još ponegde čuju. Dobro se pazi da ovoga dana niko ne spava, jer će posle često poboljevati. Seoski sokaci su skoro pusti, jer se danas "ne valja" da ko koga posećuje. Isto tako "ne valja se" na Božić biti, jer ako bi ko koga udario, izilazili bi mu preko cele godine čirevi po telu. Ko bi na Božić razbio neku stvar, teraće ga preko cele godine šteta. Ako na Božić ima mnogo snega na zemlji i inja po drveću, rodiće godina. No ako na Božić duva jug, neće biti dobro ni po berićet ni po ljudsko zdravlje. Ženske uzimaju ovoga dana svoj rad, te započinju malo raditi, kako bi im posle išao posao od ruke preko cele  godine, a muški prebrajaju novac.
   U ovom kraju čine na Božić i razne čini. Mi ćemo ovde samo nekoliko pomenuti. Kokoške se ovoga dana rane na ovaj način: domaćica uzme svoju tkanicu, pa veže kraj s krajem te tako napravi krug, u koji sipa od sinoć ostavljene mrvice hleba i otrošeni kukuruz i svabi svu živad na hranu. To se tako "čini" da se ne bi živina preko godine rasturala, no da bi svagda bila na okupu i da bi išla za tkanicom domaćičinom, koju ona svagda na sebi nosi. Radi zdravlja preskače poneko na Božić rano izjutra nekoliko puta preko vatre, govoreći: "Svaku boleščinu, koja bi pošla na mene, neka vatre zgori" (tako tri puta). Onaj, koji ima pčele, čini ovoga dana oko njih ovo: rano iz jutra otide iz kuće jedan na obližnju reku ili potok, te zahvati pun vrg vode, zajedno s peskom, i prelivajući tom vodom i peskom košnice, govori: "Kako vas ja prelivao vodom, tako vi mene medom; koliko peska u reci, toliko vas u košnici." Posle ovoga uzme ražanj, cevljanik i vitao, pa sa tim stvarima tri puta opkoli oko pčela. Ovo radi za to, da se pčele samo tuda vitlaju i da nikud ne beže izvan pčelanika, kad se budu rojile. Ako koji orah ili druga koja voćka nije u toj godini rodila, onda rano na Božić otidu dvojica k njoj sa sekirom te joj "prete". Jedan zamahne sekirom da je udari, a drugi ga pita: "Šta ćeš to?" - "Da je presečem," odgovara onaj. - "A zašto da je presečeš?" - "Zato, što neće da rodi." - "Nemoj je preseći, već joj oprosti za sada, pa će joj današnji sveti Božić pomoći da do godine rodi." Tako rade tri puta, i kažu da posle te pretnje dotična voćka mora do godine roditi.
   Posle podne, oko zaranaka, domaćica, a ređe domaćin, otide sa još kojim kućnjim čeljadetom te nakrmi stoku. Poneka pri ovom krmljenju zna ponešto i da "učini" ali je taj običaj već redak. Kad se vrate od stoke, pozovu neko dete, obično muško, iz komšiluka da ih "polazi" ¹). No zovu i starije ljude, pa i devojke. Pri ovome paze da je dotični, što oni vele, "batlija", i da mu svaki posao ide od ruke. Kad nađu takvog, okupe svi iz susedstva da ga zovu, da ih polazi. Polažajnik, kad ulazi u avliju, uhvati kokošku ili koju drugu živinu, te je zakolje, i ona se odmah peče za ručak (glavni), koji posle pomenutog doručka biva, oko 2-3 sata po podne. Krvlju ove zaklane živine domaćica namaže gornji kućni prag, da bi se sve kokoške oko kuće skupljale. Pri ulaženju u kuću, polažajnik odlomi jednu grančicu od badnjakova vrha i sa njom ulazi u kuću, govoreći: "Hristos se rodi!" i "Srećan vam Božić!" pri čemu ga domaćica prska žitom i odgovara na pozdrav, a on, čarajući onom grančicom po vatri, govori: "Neka nam današnji sveti Božić donese, koliko ovih žižica, toliko ovaca, novaca, sreće i kese, života iz dravlja". Za ovim ga uvedu u sobu i tu mu donesu malu tronogu stolicu sa jastukom da sedne na nju. On seda, a ovi ga prevare, te mu stolicu izmaknu i on se prevrne. To rade da se prevrću puna kola sa berićetom. Posle ovoga on meće neku paru na badnjak, koja se posle daje domaćinu, da je on da majstoru (kovaču), kad bude pred oranje klepao raonik. I to se radi za to da bude godina srećna i berićetna. Za ovim posade polažajnika na stalno mesto, sa koga ne sme da se diže, da se ne bi preko godine kvočke sa jaja dizale, i zaogrću ga vrećom ili pokrovcem, da se dom zaogrne svaki dobrom. Posle svega ovoga nastaje pravi ručak. Sad se onim jutrošnjim jelima doda još i to posle pijenja "u Slavu" pečena kokoška, kakva pečena kobasica, creva, vešalica ili kakav deo od izvađene utrobe iz božićnjara. Sad se pije "u Slavu", skoro na onaj isti način kao i na badnje veče, a za polažajnika se seče najveći kolač, koji je naročito za ovaj dan umešen. Za vreme pijenja "u Slavu" puca se iz pušaka. Svak se trudi da svoga polažajnika što bolje ugosti i počasti. Po "Slavi" domaćin pije za zdravlje polažajnikovo, govoreći: "Fala i poklon svi redom. Ovu čašu vina napićemo u tvoje zdravlje Milorade (ili već kako se bude zvao); tvojih roditelja (t. j. ako ih bude imao) za zdravlje; tvoje braće i sestara za zdravlje; tvojoj domaćici (ako je oženjen)  i tvojoj dečici za zdravlje; celoj tvojoj pomenutoj i nepomenutoj familiji za zdravlje; dao vi se Bog radovati kao srećnoj braći; tvojih vernih komšija, prijatelja i poznanika za zdravlje; tvoga rada i zanata za zdravlje; mi sa malo reči, Bog sa velikim delom da Bog da!" Posle ovoga zdravi polažajniku, pa onda dospe malko vina u satlik, govoreći: "Ovo za omlađije. Neka Bog omladi u domu, u toru, i na svakom mestu. Neka preblagi Bog izvede našu mladež još na bolji put, nego što je ovaj, kojim mi u životu idemo!" Kad koji domaćin uspe te opije polažajnika, onda mu to služi za pohvalu (tako se ovde misli); a ako kome polažajnik još i povraća, to je još bolje, jer vele da će tako bljuvati kukuruz svilu (kad bude svilao) i da će se prelivati koševi pšenicom, ardovi vinom i rakijom, a dom zivotom i zdravljem. Po svršetku ručka daju polažajniku naročito za njega umešeni kolač, u koji zabodu po jednu paru i obaviju povesmom težine. No imućniji domaćini, naročito gde u kući ima devojaka, ili mlada nevesta, pored toga daju još i ubrus ili čarape. Ako bi se u kući desila u toku godine kakva nesreća ili velika šteta, onda to pripisuju položajniku i smatraju ga kao po sve nesrećnog čoveka.
 
   ¹) Nu mnogi to ostavljaju za drugi dan, a neki neće nikoga ni da zovu, već koji prvi dođe u kuću, to im je polažajnik.
 
   Ako se koje dete rodi na Božić, veruju da neće biti dobre sreće.
   Drugi dan Božića proslavlja se skoro na isti način kao i prvi s tom samo razlikom, što se ovoga dana ide i dolazi u goste, zbog čega su ulice življe i veselije. Ako prvog dana nije neko polažen, onda onoga, koji mu prvi ovoga dana dođe u kuću, smatra za polažajnika. I ovoga dana pije se "u Slavu" i seče se kolač na isti način i u isto vreme kao i prvog dana. I prvog i drugog dana ne briše se (mete se) ni kuća ni soba, niti se diže postavljena sovra. Ovoga se dana počinje jesti ložicama.
   Trećeg dana Božića, rano izjutra, izbaci se sva slama iz "kuće" i sobe i rasturi se po šljivama, jabukama, kruškama i drugom voću (mećući je između čatala ili rakalja) da bi u idućoj godini što bolje rodilo. Sad se "kuća" lepo pobriše i rastrebi, za tim se unesu u nju one stvari, koje su na Badnji-dan iznete. Ðubre (smetlište), zajedno sa metlom, kojom je kuća pobrisana, nosi se i baca u kakvu jarugu, reku ili potok daleko od kuće. To kažu da se "valja", jer veruju da se sa onim smetlištem (i metlom) izbace iz kuće buhe, a i svaka stara rđa i nesreća. Naročito paze da ovo "božićnje smetlište" ne čeprkaju kokoške, jer će posle preko godine tice da čeprkaju i jedu konopljino seme, luk, rasad i druge useve.
   Posle ovoga uzima se onaj ostatak ("čelo") od sagorelog badnjaka i iscepa se na nekoliko cepljika, od kojih se napravi nekoliko krstova. Jedan takav krst zadene se za kućnju strehu, da Bog sačuva kuću od svake nesreće i napasti; drugi se nosi u vinograd, u koji se zabada, da ponese dobar rod i da ga Bog sačuva od svake nepogode; treći se zabada u posejanu pšenicu da dobro rodi; četvrti u kačaru; peti u košaru, da Bog sačuva ovce i svu stoku od svake bolesti; šesti u hladnik i t. d.
   Božićnju sveću ostavljaju, te je posle upale i zabodu u seme od useva, koje pre toga okade, pa će vele dotični usev dobro roditi i neće biti "glavnjičav". Onu vodu, kojom su... (str. 128) Na vrh
 
 
   (str. 128) ... praznik više poznat kao Vasiljev-dan ili Mali Božić, a manje kao Nova Godina ili Novo Leto. Ovoga se dana jede glava od božićnjara, jer se tako "valja", pravi se gruvanica ili česnica i pije se "u Slavu", skoro na isti način kao i na Božić. Pored toga i ovoga se dana, kao i na Božić, krmi sva stoka i ide u goste. Poneki, naročito u Temniću, ostavljaju badnjak od Božića, pa ga na ovaj dan iscepkaju i od njega prave krstiće, koje posle nose i zabadaju na ista mesta, kao što sam to kazao pri opisu Božića.
   No najglavniji običaj o ovom prazniku jeste pravljenje česnice ili gruvanice. Ona se pravi ovako: rano u jutru ovoga dana umesi se jedan lepčić od projinog brašna. Kad se bude sejalo brašno za ovaj kolač, meće se u njega ljuspica od kuće i od jarma, po jedno zrno kukuruza, tikve, duleka, pšenice i pasulja, parčence od jabuke, kruške, drena i šljive, jedna vredeća para i neke druge stvarčice. Para je simbol bogastva, ljuspica od kuće simbol domaćinstva, dren simbol zdravlja, a svi usevi i voće simbol berićeta. Sve pomenute stvari dobro se izmešaju u testu, od koga se, kao što sam već rekao, posle umesi kolač. (Za to što se preće u vatru, a ne meće se u crepulju, zove se kolač, mada on često puta može da bude veći i od obična hleba). Ovako umešen kolač našara se (odozgo) naročitom šaraljkom, koja se naročito za ovaj slučaj u kući čuva, i ako se preko godine više nikako ne upotrebljuje. Šaraljka je načinjena od tri drvca: od šljive, drena i šipka, debljine kao dečiji mali prst, a dužine 7-9 cm. vezana unakrst, crvenim i belim koncima, u jedno, te kad se zabode u česnicu, onda ostavlja trag od tri poveće tačke. Tako se šaraljkom išara česnica ili gruvanica na više mesta, pa se posle zapreće u dobar žar u vatrištu.
   Kad se svrši potreban posao, i kad se česnica ispeče, onda se čeljad prvo okade i pomole Bogu, pa sedaju te ručaju. Izvađena cesnica iz vatre dobro se obriše od pepela, za tim se razgreje mast u tiganju ili tepsiji, pa se česnica sva tu istroši, posoli i dobro ložicom izmelja. Sad se prvo ona iznosi te jede, i ko sad bude našao koju od metnutih stvari, takva mu se i sudbina proriče; na pr. ako neko nađe paru, biće bogat (trgovac); ako nađe drvce od kuće, biće dobar kućenik (domaćin); ako nađe drvce od jarma (ili pluga), biće radnik; ako nađe drvce od drena, biće zdrav; a ako nađe koji usev ili voće, biće berićetan (batlija) itd. Posle ovoga nastavljaju ručak i piju "u Slavu", kao što sam to već kazao.
   Poneki prave česnicu u tepsiji, pa je pokriju sačem. Zametu brašno i mast sa po kojim jajetom, metnu sve stvari, koje sam pomenuo, pa sipaju testo u tepsiju i pokriju sačem da se ispeče. Kad se dobro ispeče, iseku je na onoliko parčadi, koliko ima čeljadi u kući, pa svakom dadu po parče, i šta koji nađe u svom parčetu, ono je njegovo. Ovako umešena česnica ne šara se šaraljkom.
   I na ovaj dan kao i na Božić retko koji hoće da spava. Ako na ovaj dan pada sneg ili bude oblačno, rodiće godina. Na ovaj dan u veče ponegde se kupe na oro.
   Mnogi Cigani ovaj dan slave i pevaju: ... (str. 130) Na vrh
 
 
   (str. 130) ... iz crkve donese. Tu vodicu prvo okusi čeljad, pa tek posle toga mogu jesti. No gde nema crkve, tu se radi ovako: jedno kućnje čeljade, obično žensko, otide izjutra rano sa sudovima na izvor da zahvati vode. Sa sobom ponese kitu bosiljka i klas kukuruza; kukuruz ostavi kod vode a s bosiljkom zakiti napunjene sudove vodom. Kad se voda donese u kuću, onda uzimaju nenačeti sud, polože sekiru na zemlju, u kući ili sobi, gde spavaju, okrećući pri tom oštrilj ka istoku; za tim domaćin kuće okadi tri puta čeljad i kuću; posle ovoga uzima u jednu ruku spremljeni sud s vodom a u drugu voštanu sveću, pa, držeći te stvari, stane na ušnik položene sekire, prekrsti se, poljubi sveću i nazdravi domaćici sa: "Hristos se javi", na šta mu ona odgovara: "Va istinu se javi", i onda pije iz toga suda malo, govoreći: "Otac, i Sin, i Sveti Duh, amin". Pri svakom pijenju okrene se na drugu stranu, počinjući svagda prvo sa istočne strane. Naposletku, kad kaže: "amin", skoči sa sekire, opet na istočnu stranu, ali pri ovom skakanju dobro pazi da se sveća ne ugasi, jer ako se ugasi, veruje se da će dotični umreti još u toku te godine. Ovako piju vodicu svi ukućani redom, po starešinstvu. Neki još meću pred sekiru i živ ugljen, kao znak života.
   Na Bogojavce, izjutra rano, sipaju vodu u burad s vinom, verujući da će se pretvoriti u vino. Isto tako i bogojavačka vodica, koja se iz crkve donese, ili na napred pomenuti način u kući osveti, sipa se pomalo u svako bure s pićem, verjući, da se piće posle ovoga neće nikad ukvariti. Ova se vodica čuva još i preko cele godine i upotrebljava se kao lek protiv ušobolje, zubobolje itd. a kad se voda u bunaru, ili raso u kaci, opogani, sipa se, posle čišćenja, ova vodica da još bolje očisti.
   Na Bogojavce se celog dana pozdravlja sa: "Hristos se javi" i otpozdravlja sa: "Va istinu se javi", jer ovde narod veruje, da se ovoga dana Hristos javio, a uoči ovoga dana (na Krstov dan) krstio, usled čega se tada pozdravlja: "Hristos se krsti", i: "Vaistinu se krsti". Na ovaj dan svaka mlada nevesta ide u obližnju crkvu, i to svagda u onom istom ruhu, u kome je na venčanju bila. Ovo se, kažu, "valja" radi poroda.
   Narod ovoga kraja veruje da se uoči ovoga dana, oko pola noći, otvaraju nebesa i javlja Bog. Kažu za onoga, koji bi to video i tada potražio od Boga ono što želi, da bi mu Bog sigurno to dao. Otuda ovde i postoji priča, kako je neki čovek u oči ovoga praznika proturio (protnuo) glavu kroz prozor od sobe, i tako čekao da se Bog javi. Kad je bilo oko pola noći, nebesa se otvore i Bog se javi, a on, u onoj zabuni, mesto da rekne: "Daj mi Bože pun bučuk (šinik) dukata" pogreši te rekne: "Daj mi Bože glavu kao bučuk". Bog mu je, kažu, ispunio želju i on nije mogao nikako posle da vrati natrag glavu, te je morao da viče za pomoć i prozor da razvali. Na vrh
   XX. Sv. Tripun (1. febr.)
 
   Ovoga se dana kaleme trešnje.
 
   XXI. Sretenje (2. febr.)
 
   Praznik Sretenje ovde zovu Sreten i Obreten, i veruju, da je se toga dana srela zima i leto. Tada je leto kazalo zimi: "Pomozi Bog, slinava zimo!" a zima mu odgovorila: "Bog ti pomogao, crvljivo leto!" Do ovoga praznika, veruje se, da je stoka na polovini zimske ishrane. Posle ovoga praznika drži se, da više ne može biti onakve zime kao pre toga. Na vrh
 
 
   Pošto su bele poklade uvek u nedelju, to sutra dan osvanjuje ponedeonik, koji se zove Čisti Ponedeonik. Tada žene imaju najviše posla. Toga dana peru u jakom ceđu sve sudove: viljuške, ložice, noževe, tepsije, šerpe, lopar, sovru, policu, naćve, klupe, stolice, stupu, tučak, testije, vrg itd. dakle skoro sve u kući, što je načinjeno od drveta, zemlje ili koga metala. To se pere sa najvećom revnošću i tačnošću.
   Pored toga, žene ovoga dana izmivaju i kupaju svu decu, jer se veruje: ko na ovaj dan bude nečist, biće takav preko cele godine. Na vrh
 
 
   Sreda usred velikog posta, zove se sredoposna. Tada se pale bunjišta i broje jaja. Jaja se broje u kući, kraj ognjišta na pepelu. To se tako "valja" radi zdravlja, a i radi toga da kokoške nose jaja. Na vrh
 
   XXIV. Marat (1. mart)
 
   Uoči prvog marta činjarice (vračare) vračaju oko stoke, čineći drugima da im stoka nema mleka, a sebi, da njihova ima dosta, kao i to da im ga drugi činjem ne može uzeti. One pak domaćice, koje se boje da im činjarice te večeri ne učine stoci da nema mleka, govore u veče, kad budu izlazile iz stočnog tora ili staje i u jutru, kad budu tamo ulazile: Činjarici g..... u vedrici, a meni sir, kajmak itd.
   Na ovaj dan, u jutru rano, pale se bunjišta, kao i na Mladence i još neke druge dane.
   Ovoga dana "valja se" da se okusi kopriva, koja se posle može jesti sve dok se ne "udade", a udaje se o Svetoj Jeleni i Kostantinu, te je za to naročito pristavljaju. Pri prvom okušanju svaki kaže: "Na život i na zdravlje, na Turčina bolekčina, na kaluđera grozničina, a na popa terlemčina". Ko bi zaboravio da je okusi na Marat, mora to učiniti na Mladence.
   Ovaj dan svetkuju žene, a po gdegde i ljudi. Na vrh
 
 
   Ovoga dana, rano izjutra, počisti se kuća, dvorište, torovi i ostale zgrade oko kuće. Sakupljeno smetlište i otorina nabaca se na jednu gomilu, pa se tu upali te izgori. Preko ove vatre "valja se" da svako kućnje čeljade preskoci tri puta. Ovo čine za to, jer veruju, da one, koji preskaču, neće preko godine groznica hvatati. Neprijatan zadah dima, ovoga dana, na daleko se oseca.
   Na ovaj se način smetlište i otorina skuplja i spaljuje na Blagovesti. To se tada čini radi zdravlja domaće stoke, a i da ih ne bi napadale (preko godine) muhe, buhe i vaši. Samo sada kućnja čeljad ne preskače vatru kao na Mladence.
   Po gradovima i gradićima ovoga kraja, za Mladence mese od pšeničnog brašna male presne kolačiće, koje, pošto ispeku, mažu medom i na mladence razdaju deci u kući i susedstvu, odakle im se vraćaju drugi u zamenu. Ovi se kolačići zovu mladenčići. Ako u kući, u koju ima da se nose ovi mladenčići, ima i skoro dovedena snaha, onda se meće i jedan mladenčić više za njeno dete, koje će tek roditi.
   Još se po gradovima trude da ovoga dana daruju sa nečim svoju decu, a mladi i mladoženji izjavljuju se čestitke i traži čast. Sve ovo, kao što rekoh, nije po selima običaj.
   Uoči Mladenaca obično se seju krompiri. Na vrh
 
 
   Na Lazarevu Subotu nose đaći "vrbicu" (kao i u varoši) i idu Ciganke - "lazarke" - od kuće do kuće, a najmlađa od njih igra za jaja. Retko pevaju, a i ne znaju kakve osobite pesme. U najnovije vreme ide s "lazarkama" i jedan Ciganin s ćemanetom i svira, a "lazarka" igra. Poneki put "lazarke" idu po selu i pre Lazareve Subote. Na ovaj dan poneke žene boje (grade) jaja. Na vrh
 
 
   Pred Vaskrs, koji se ovde zove i Velik-dan, na Veliki Četvrtak ili Veliku Subotu, grade se (boje) jajca i peku kolači. Jaja se grade najviše u varzilu, srpku, broću, ruju, ljuskama od crnog luka, a u najnovije vreme i u raznim metalnim bojama. ¹) U kolače se meću bela i bojena jaja. U ovom slučaju bojena jaja peku se po dva puta: u bakraču ili loncu pri bojenju i pod sačem u kolačima.
   Na Vaskrs, u jutru rano, poneki se umiju vodom, u kojoj je prenoćilo crveno jaje, zdravac, rutvica i kaloper. Ovo se čini radi zdravlja. Iz istog uzroka daje se ovoga dana deci te prvo okuse vino, da budu crvena kao vino. Posle toga daju deci crvena jaja, te se tucaju; onaj, koji razbije kome jaje, on mu ga uzima, i ovaj je dužan da mu ga da. Ručak biva rano, odmah posle službe božije. Poneke žene pokupe one ljuske, što su ih deca oljuštila od obojenih jaja, pa ih isitne, zamese sa pšeničnim brašnom i time zalepe gornji deo kućnjeg praga. Ovo čine za to, da bi se kuća sačuvala od svakog zla i nevolje. Na Vaskrs se pozdravlja sa: "Hristos vaskrs;" i otpozdravlja sa "Va istinu vaskrs'". Prvoga dana Vaskrsa ne ide se nigde od kuće, a drugoga dana obično žene idu u goste, i u tom slučaju nose jaja s kolačima, i to onoliko komada, koliko u dotičnoj kući ima čeljadi. Pri tom se dobro pazi da se koje čeljade ne izostavi, jer bi slutio njegovu skoru smrt. Babe šalju zetovima veliki kolač sa po deset i više jaja.
   Ima izreka u narodu, koja kaže: "Vaskrs je do podne crven, a od podne zelen", ili: "Do podne u jaja, a od podne u koprive". Time hoće da se kaže, kako ovaj praznik većinom dolazi u dane, kad je naš seljak u najvećoj oskudici, te nema dovoljno ni hleba za ishranu.
   Imućniji ljudi na Vaskrs kolju jaganjce ili mlade prasiće.
   Sva tri dana Vaskrsa kupi se pred veče oro, koje obično traje do prvoga mraka. Na vrh
 
   ¹) Postanak bojenih (farbanih, šaranih, građenih) jaja, narod dovodi u vezu sa Hristovim dobom. Kad su Jevreji gonili Isusa Hrista, da ga uhvate i kad su hteli skoro da ga stignu, onda su neke žene obojile puna krila jaja i iznele pred gonioce. Gonioci su zbog toga zastajali i razgledali, i Hristos im je za to vreme bio već izmakao.
 
 
   Zavetine su opšte seoske Slave, bez kojih nije skoro ni jedno selo u nas. U ovom kraju su najčešće zavetine (Slave) na Duhove ¹) (Svetu Trojicu) i Spasov-dan (mali i veliki). Izuzetak čine samo nekoliko sela, koja slave: Kostantina i Jelenu, Mladence, drugi Vaskrs (tj. drugi dan Vaskrsa) i mladog Svetog Nikolu. Ovde narod razlikuje dva Spasov-dana: prvi Spasov-dan (Vaznesenje Gospodnje), zove "Veliki Spasov-dan", a četvrtak po Velikom Spasov-danu zove "Mali Spasov-dan". Interesantno je, što ima više sela, koja praznuju Mali Spasov-dan, a manje koja praznuju Veliki Spasov-dan. Da napomenem još da po neka sela imaju i po dve zavetine, u kom slučaju jedna im služi kao prekada.
   Uoči zavetine, u veče, idu ljudi i žene u crkvu, ili ako nje nema u selu, onda pod glavni zapis, (koji se obično nalazi nasred sela) na bogomolju. Tom prilikom svaki ponese u čistom ubrusu trice, soli i sveću. Tu pod zapisom sveštenik čita potrebne molitve, a oni sa upaljenom svećom drže pred sobom ono što su poneli i krste se. Kad se ova bogomolja svrši, onda svi celivaju ikonu, pa trice i so vraćaju kući i sutradan s njima zakrmljuju stoku, držeći, da će im zbog toga biti zdrava i da će se patiti.
   Sutradan čeljad, lepo i čisto obučena, idu opet u crkvu ili pod zapis na bogomolju, i pošto se ona svrši, uzimaju ikonu, barjake i krst, pa s tim obiđu tri puta crkvu ili zapis, a za tim se kreću u polje na litiju. Barjake, krst i ikonu obično nose otresitiji i viđeniji momci. Nositi ovo smatra se za osobitu počast, za to se uvek grabe oko toga. Zbog ovoga vrlo često dođe i do svađe, za to su neki sveštenici određivali taksu za nošenje ovih stvari, a neki su uveli u običaj da se i za ovo vadi kocka. Barjaci, krst i ikona okite se kitama od cveća i vencima od pšenice, ječma i ostalih useva. Na litiji se ide ovim redom: prvo barjaci, krst i ikona, za njima svet, koji učestvuje u litiji, za svetom đaci s učiteljem a za njima sveštenik, obučen u odeždu. Momci, ljudi i deca, koja nisu bila u školi, pevaju otegnuto: "Gospodi pomiluj", a đaci i svi oni koji su bili u školi pevaju tropar dotičnog praznika. Pevanje između đaka i ljudi, biva naizmenično. Kad litija prolazi kroz selo, onda žene donose pred vratnicu vino i rakiju za starije a mleko u karlicama za mlađe, od koga oni uzgred kusnu po koji put. No usred guranja i hitanja svagda se više prospe, no što se pojede. Ovo se iznosi u nadi, da bi se pomoću božjom i dotičnog praznika imalo još više. Pri ovom obilaženju svrnu kod kolačareve kuće, koja je ovoga dana naročito okićena i spremljena. Tu ih čeka sve postavljeno i spremljeno, te ručaju, pa se onda kreću dalje. Tako obiđu nekoliko zapisa, obično na sve četiri strane polja, pa se opet vraćaju mestu, odakle su i pošli. Svaki zapis prvo obiđu tri puta, pa ga obnove, tj. odeljaju pomalo s krajeva onaj krst, koji je urezan na njemu, prespu vinom i okade. Pri tom sveštenik očita kratku molitvu, a sopstvenik zapisa iznese tu ponešto za "meze" i ponudi sveštenika, učitelja, one koji nose barjake, krst i ikonu, i još ponekoga iz litije. Drži se za dobro kad je kome zapis u imanju, jer misle da će čuvati berićet od nepogode; za to se grabe da u imanju podignu zapis, zbog čega u ponekim mestima ima više od 20 zapisa, koje sveštenik nije u stanju ovom prilikom, sve da obiđe, zbog čega se posle dotični sopstvenici ljute. Za zapis se uzima skoro svako drvo, ali naročito paze da bude rodno. On se poznaje po urezanom krstu, koji mora svagda biti na istočnoj strani, a na mnogim mestima je naročito ograđen. Zapis se smatra kao sveto drvo, pa za to oko njega održavaju veliku čistotu i smatraju za veliki greh, kad bi ga neko sekao ili se na njega penjao. Kad se litija vrati natrag, onda ostavljaju barjake, krst i ikonu, pa se odatle razilaze svaki svojoj kući. Učesnici u ovoj litiji zovu se krstonoše.
   Na ovaj dan domovi u selu imaju svečan izgled: sve su zgrade i dvorište lepo pobrisani; na motku pred kućom iznete su stajaće spavaće haljine; sva su deca izmivena i lepo obučena; spoljašnje su vratnice okićene raznim cvećem a pred njima je pobrisano, itd. Svaki se domaćin nada gostima iz drugog sela i neprestano ih očekuje, zbog čega se ruča uvek dockan.
   Uveče se spremi jelo i piće, pa se s gostima izlazi na skup, koji se drži obično kod glavnog zapisa. Tu se, za punom sovrom, domaćin časti sa gostima, a mladež igra do neka doba noći. U čašćenju ovde potpomaže i kolačar, kome je dužnost da i ovde učasti i ugosti, koliko može. Za sovrom kolačarevom, na koju se pozovu viđeniji domaćini zajedno s gostima, seče se i kolač, i tu stari kolačar predaje presečeni kolač novom kolačaru, koga biraju svi prisutni. Za to uzimaju imućnijeg čoveka, koji to nije skoro bio. Poneki smatraju za počast da budu izabrati za kolačara, ali mnogi izbegavaju ovo zbog troška. Pri predaji kolača, stari se kolačar poljubi s novim, pa se posle novi izljubi sa svima ostalim, koji su prisutni. Ovo se radi zbog toga da se stoka ljubi između sebe, a naročito da ovce ljube jaganjce, svinje prasiće, krave telad, itd. Sad novog kolačara okite grančicama od rodnog voća, a naročito od šljive i vinove loze, (da okiti godina berićetom). Posle ovoga novi kolačar donese piće, te i on časti goste. Dok se pije "u Slavu" i seče kolač, oro ne igra.
   Na Spasov-dan (veliki) "valja se" svakom jagnjetu odrezati malo od uva, pa te odreske pomešati s mlekom i prosuti na živ mravinjak, da se stoka pati kao mravi. Toga dana mnogo domaćina zakolju po jedno jagnje iz svoga stada, i ako im nije zavetina. To se radi zbog zdravlja stoke. Na vrh
 
   ¹) O Trojicama počinju kositi livade a na Mali Spasov-dan buše maloj ženskoj deci uši. Uši se prvo natrljaju u donjem delu sa oštrom vunenom krpom ili koprivom, pa kad pretrnu, onda se provaljuju čeličnom iglom i u rupu se uvuče svilen končić. Mesto trljanja poneke žene opiju decu zašećerenim vinom, pa im onda uši provaljuju.
 
 
   Od praznika, na koje neće narod da radi u ova dva kraja a koje sveta crkva nije priznala za velike praznike, pomenuću ove: Krstov-dan (5. januara), Petrove Verige (16. januara), Sv. Antonije (17. januara), Strmeljevac (svagda na Beli Petak), Sv. Simeun Mirotočivi (13. februara), ne rade samo žene; Sv. Ćirik (14. februara), Zaklopita (Bela) Subota, ne rade samo žene, a naročito se dobro pazi da se tada ko ne izmije ili ošiša; Deveti (od Božića) Utornik, ne rade samo žene, a osobito paze da tada ništa ne šiju, naročito muškom, te otuda i kletva: "Sašila ga majka od ujamka i od urežnjaka i devete žice utornice"; Sv. Jovan Pilodelac (24. februara, tako se, kažu, zove za to što razdeljuje piliće - tice - i upućuje ih gde će koja), Sv. Todorica (prva subota velikog posta), ne rade naročito žene, a ponegde i ljudi; Marat (1. marta), ne rade naročito žene zbog stoke; Mladenci (9. marta), ne rade žene, a po gdekojim mestima i ljudi; Biljani Petak (petak pred Đurđev-dan), ne rade žene, a i ljudi koji slave Đurđev-dan; Markov-dan (25. aprila), Jeremijin dan (1. maja), ne rade žene, a u po nekim mestima i ljudi; Poljubranija (2. maja), ne rade žene, a po nekim mestima i ljudi, da ne bi grad letinu pobio; Sv. Jovan Plašivo (8. maja), ne rade žene, a po mnogim mestima i ljudi, koji naročito na ovaj dan ne prežu volove i ne ulaze u gradinu, jer će posle usevi da se suše i crv da ih jede; mladi Sv. Nikola (9. maja), ne rade žene, a po nekim mestima i ljudi; Vartoloma (11. juna), ne rade ni žene ni ljudi; Pavlov-dan (30. juna), ne rade ni žene ni ljudi; Alisej (prorok Jelisej, 14. juna), ne rade žene, Sv. Vrači (1. jula), ne radi niko; Prokopov-dan (8. jula), ne rade žene a po negde i ljudi; Sv. Ranđel (13. jula), ne radi niko; Sv. Ćirik drugi (15. jula), ne rade žene, a ponegde i ljudi; Ognjena Marija (17. jula) ne rade žene, a gdegde i ljudi; Blaga Marija (22. jula), ne radi niko, Trnova - Trnovska - Petka (26. jula), ne radi niko; Panteleja (27. jula), ne radi niko, da grad ne ubije; Makivej (1. avgusta), ne rade žene, a po gdegde i ljudi; Sv. Roman (16. avgusta), ne radi niko; Sv. Agatonik (22. avgusta), ne rade žene, a pogdegde i ljudi; Sv. Ranđel drugi (6. septembra), ne radi niko, a mnogi za ovaj dan i poste 7 dana, radi stoke; Sv. Toma (6. oktobra), ne rade žene, a negde i ljudi: Sv. Mina (11. novembra), ne rade žene, a negde i ljudi; Bogorodičin pokrov (1. oktobra), ne radi niko, a mnogi za ovaj dan poste 7 dana, radi zdravlja u kući; Patozarni Mučenici (13. decembra), ne rade žene a po gdegde i ljudi.
   Pored ovoga ljudi naročito neće da rade: u petak pred Slavu, (svoju, seosku ili crkvenu), za tim kad su zavetni da ne hvataju volove u devet četvrtka, počinjući od Velikog Četvrtka, kada ni žene ne smeju ništa da rade. Žene pak ne rade na sve petke uoči velikih praznika, za tim uoči svake srede i petka; u petak ne predu, a mnoge i hleb ne mese; u sredu i petak nikad se ne izmivaju; u zaklopitu nedelju (treća nedelja velikih posta) ne snuju i ne izmivaju se, a muški se tada ne šišaju. Osim toga ni muško ni žensko neće nikakav nov posao početi u subotu i utorak.
   Po mnogim mestima u ova dva kraja rade, naročito muški, na ove crkvene praznike: Tri Jerarha, Sretenje, Kostantina i Jelenu, Vidov-dan, Sv. Stevana (2. avgusta), Prečestu (Vavedenje) i Krstov-dan (14. septembra). Na vrh
 
 
   Srbi u Levču i Temniću mole se Bogu ili krste se, kako oni kažu, trojako: kratko, kad se samo prekrste, duže, kad se prekrste i kažu još neku reč, i najduže, kad se prvo okade, pa onda krste. Kratko moljenje Boga ili kratko krštenje biva pre i posle jela, pre i posle spavanja, pre i posle kakvog rada, u ckrvi, pri čuđenju, kretvi ili zaricanju, pri celivanju (ljubljenju) krsta i pri zvonjenju zvona. U crkvi se krste, kad udari zvono ili kad vide da se učitelj ili sveštenik prekrsti. U tom slučaju samo se prekrste i ništa ne govore. Isto tako ništa ne govore pri ljubljenju ili celivanju krsta, kao i pre i posle spavanja, već se prosto samo prekrste. Pre jela prekrste se i kažu: "Bože pomozi", a posle jela takođe prekrste i kažu: "Bože pomozi, Bog da pomože." Ako bi koji dobro jeo, (prejeo se), on će uz ovo još reći: "Ogreših se, nek mi Bog oprosti" (tj. što sam prejeo). Pre početka kakvog rada prekrste se i kažu: "Bože pomozi", a posle rada kažu: "Bože pomozi, Bog da pomože; Bože daj od rada vajdu". Kad hoće nešto i krstom da dokažu, onda se prvo prekrste i kažu: "Tako mi ovoga krsta, to je tako"; a kad se nečemu čude, onda se prekrste i kažu: "Bože, Gospode, to čudo (ili tu bruku) još nisam video u mmom veku". Kad se neko zarekne da će nešto sigurno učiniti, on se prekrsti i obično kaže: "Tako mi ovoga krsta učinicu to ili na meni glave neće biti"...
   Duže krštenje ili moljenje Boga biva pri čaši tj. pri pijenju vina ili rakije, gde nije dovoljno samo da se prekrsti, već uz to treba još i štogod kazati, što se zove bogoradanje. Najviše se bogoradi pri trećoj čaši i pri pijenju "u Slavu", u krsno ime i u zdravlje, o Slavi i drugim svečanostima. Kako se to u glavnome vrši, kazao sam na svome mestu.
   Najduže pak moljenje Boga biva uoči velikih praznika: Cveti, Vaskrsa, Božića, Blagovesti, Slave, Velike Gospođe, Petrov-dana, Đurđev-dana i t. d. Ako za ovu molitvu nema i voštane sveće, koja se naročito za ovo čuva, onda je napravi domaćin i domaćica od domaćeg ili kupljenog voska. Oni prvo operu ruke, pa domaćica uzme težinu da oprede stanilo, a domaćin razgreva vosak kraj vatre. Za ovim skine domaćin kapu, prekrsti se i počne dlanovima sukati vosak niz stanilo, koje domaćica drži obema rukama u uspravljenom položaju. Vosak se rastrljuje oko stanila odozgo naniže i pri tom dobro pazi da sveća bude svuda podjednako debela. Tako napravljena sveća savije se u kotur i ostavlja na zgodno mesto da se upotrebi kad zatreba. Kad se u veče svrši kućni posao, i kad se skupe sva kućnja čeljad, onda ih domaćin pozove da se krste (tj. da se mole Bogu). Ona stanu svak na svoje mesto, po redu, u polukrugu, pred zidom, koji je istoku okrenut. Domaćinovo je mesto na desnoj strani, do samog zida, do njega staju muški redom po godinama starosti. Domaćičino je pak mesto na levoj strani zida, a do nje staju ženske, redom po godinama starosti. Tako se stoji ćuteći (u tišini), jer govora ne sme da bude. Sad domaćin uzme zemljanu kadionicu, koju napuni zdravim žarom sa ognjišta, pa na njega metne dva tri grumička tamnjana. Posle ovoga uzima voštanu sveću, prekrsti se i poljubi je, za tim je zapali na žaru u kadionici i sa najvećim strahopoštovanjem prilepi je uz istočni duvar, kome su svi okrenuti. Posle ovoga uzima ponovo kadionicu i otpočinje kađenje. Prvo okadi sveću, pa vatru (ognjište) i naćve, pa onda sebe i sve muške, počinjući od najstarijeg, za tim sve ženske, počinjući od domaćice. Tako uradi tri puta. Pri kađenju govori obično učestano "Gospodi pomiluj", a kad i treći put počne da kadi, onda govori: "Sveta Trojice, živa Bogorodice, molimo ti se, pomozi nama grešnima", pa posle opet govori dalje "Gospodi pomiluj", dok sve redom ne okadi. Pri kađenju podnosi svakome kadionicu blizu nosa, praveći njome ispred svakoga po jedan mali krug. Svakom je čeljadetu dužnost, da se u tom slučaju malo sagne (ka kadionici) i prekrsti. Po svršenom trećem kađenju, domaćin predaje kadionicu domaćici, ili najstarijem sinu, koje je dužnost da okadi i ostala odeljenja u kući. Sad domaćin opruži obe ruke, sa savijenim i skoro sastavljenim šakama, govoreći: "Da se sa strahom pomolimo i poklonimo Gospodu Bogu". Posle ovoga on se prvo i najviše pomoli Gospodu Bogu, za tim sutrašnjem prazniku, pa svojoj Slavi i svima svecima i svetiteljkama u godini (ne izostavljajući ni jednoga). Bogu se moli da ga pazi i čuva i da mu daruje ono što mu je potrebno, a svetiteljima, svetiteljkama i Slavi moli se da ga zastupe i brane kod Gospoda Boga i da se mole Bogu za njega i njegovu čeljad. Kad tako bude izređao sve, onda izgovori tri put po devet puta "Gospodi pomiluj", od kojih prvo otegne (na prvom slogu), a ostalih osam izgovori brzo. Tako tri puta ponovi u molitvi sve svece i svetiteljke i tri puta izgovori po devet puta "Gospodi pomiluj", pa na svršetku završi molitvu sa rečima "Primi Bože malu molitvu za veliku, molimo ti se" (tri puta); "Vo imja Oca i Sina i Sjvatago Duha" (tri puta), i naposletku se pokloni, govoreći: "Neka je na zdravlje molitva i neka Bog usliši našu molitvu"... Domaćin se moli Bogu glasno i krsti se pri pominjanju Boga, svetaca i svetiteljki, i kad završi molitvu. Ostali ćute i krste se, kad vide da to radi domaćin. Ako u kući ima i đak, poneki će ga domaćin naterati na kraju molitve da očita "Očenaš". Ova molitva, kao što na jednom mestu pomenuh, traje dosta dugo (20-30 minuta, pa i više), jer dok se tri puta izređaju svi svetitelji i svetiteljke, odnosno svi praznici u godini, i dok se izgovori tri puta po devet (27) "Gospodi pomiluj", dok se okadi i dok se molitva završi, dotle prođe dosta vremena, koje najmučnije izdržavaju bezazlena deca, koja za sve to vreme moraju da stoje mirno i da ćute... Tako se u glavnome skoro u svakoj kući, u ova dva kraja, izvodi ova najduža molitva, a radi veće potpunosti evo i jednog primera. Pošto domaćin sve okadi i pošto se pokloni, onda govori: "Gospode Bože, stvoritelju neba i zemlje, smiluj se i pomogni nama grešnima, molimo ti se. Sačuvaj nas od svake bede, nevolje i napasti! Uputi nas dobro da činimo, a od zla da se klonimo. Podaruj nam svako dobro za mnogo, molimo ti se. Ne razgnjevi se i ne zaboravi na nas grešne, molimo ti se. Sutrašnji svetitelju (poimenu), ugodniče i pravedniče božiji moli se Bogu za nas grešne, molimo ti se. Sveti Đorđe velikomučenice, naše krsno ime (ili već koje bude) zaštiti nas i odbrani nas grešne, molimo ti se. Sveti Nikola, putniče i namerniče, sačuvaj nas i odbrani nas na mutnoj vodi i na čarnoj gori, molimo ti se i poklonimo ti se. Sveta Trojice, jedinosušna i nerazdeljena, moli se Bogu za nas grešne, molimo ti se. Sveti Jovane Krstitelju, Sveti apostole Petre i Pavle, Sveti Ilija i Blaga Marija, Sveti Stevane prvomučeniče, Sveta Petko Paraskevo, Sveti Dimitrije velikomučeniče, vama se molimo, mi ubogi grešnici, sačuvajte nas i odbranite nas za naša sagrešenija, koja smo učinili iz znanja i neznanja, molimo vi se. Sveti šestokrili Aranđele sačuvaj nas i odbrani nas tvojim svetim krilom od svakoga zla, molimo ti se. Sveto Roždestvo i Sveto Vaskrsenije, Sveti Cveti, Preobraženije i Vavedenije, vama se molimo i poklonimo, molite se Bogu za nas grešne. Blagovesti, pripovesti, Velika i Mala Gospođo, proroci, mučenici, zapostoli, učenici i vi svi ostali svetitelji, božji ugodnici, kojih se mi setili i ne setili, vi se nas setili i opomenuli, molite se kod preblagoga Boga za nas grešne, molimo vam se. Sveti Savo, učitelju i prvosvetitelju, pouči nas i uputi kako ćemo tvoriti volju božju, molimo ti se Sveta živa Bogorodice, mati božja, Sveta Petko i Sveta Nedeljo i sve ostale svetiteljke, koje ste u preblagoga Boga, molite se Bogu za nas grešne, molimo vam se. Sveta naša Slavo ne zaboravi naš dom, no ga sačuvaj i odbrani u teškoj bolesti, u bedi, u nevolji, u napasti, u nepravdi, molimo ti se, itd. itd. Gospodi pomiluj (otegne se na ono "go"), Gospodi pomiluj (brzo, sedam puta), Gospodi pomiluj nas (deveti put, takođe brzo). Posle ovoga još dva puta se ponove svetitelji i svetiteljke, ovim redom, i na kraju svakoga ponavljanja izgovori se ovako "Gospodi pomiluj", pa se molitva završi. Sveća se ostavi malo da gori, pa je domaćin ugasi a žar iz kadionice prospe se u vatru.
   Zanimljivo je kako naš svet drži da je i Nedelja svetiteljka, kao i Sveta Petka...
   Ko se Bogu moli, Bog mu i pomaže. - Kako se ko Bogu moli, onako mu i Bog pomaže. -
   U oči velikih praznika žene mese liturgiju (tj. kolačiće od kojih će po jedan dati deci da pojedu, a jedan poslati u crkvu)...
 
 
   Seljak iz ova dva kraja smatra za dužnost da pozdravi onoga, koga sretne, stigne ili pored njega prođe. Kako mu je dužnost da koga pozdravi, tako s pravom očekuje da i njega drugi pozdravi, i nije mu milo, kad ga neko stigne, sretne ili pored njega prođe, a ništa mu ne rekne. Žensko pozdravlja samo žensko, a nikako muško, pa makar ga srela, stigla ili pored njega prošla. To je pravilo sa vrlo retkim izuzecima. U jutru se pozdravlja sa: "Dobro jutro", "Zdravo uranio", "Zdravo svanuo"; a odgovara se sa: "Bog ti pomogao" (ili ponegde takođe sa "Dobro jutro", varoški) i "Zdravo, hvala Bogu, kako ti." Preko dan: "Pomozi Bog", "Pomaže Bog", "Kako ste, jeste li zdravo"?, "Jeste li zdravo, kako ste"? "Kako ste, šta radite"?, "Zdravo i dobro", "Zdravo" (u najnovije vreme, ali ređe), "Zdravo i lepo"; a odgovara se sa "Bog ti pomogao", "Zdravo, hvala Bogu". Kad neko polazi gdegod kaže: "S Bogom" i "U zdravlje", a odgovara mu se: "S Bogom pošao" i "U zdravlje da Bog da". Kad neko polazi na put, kaže mu se: "Srećan put", na što on odgovara sa "Hvala". Kad ko ruča ili večera, onda mu mimoprolazeći kaže: "Na zdravlje", na što odgovara sa "Hvala, odi" (tj, i ti da ručaš), a neki hoće da se našali pa kaže: "Hvala, prođi" (tj. idi kud si pošao). Kad neko radi, onda mu mimoprolazeći kaže: "Srećan rad", a on odgovara sa "Hvala". Kad dete poljubi starijega u ruku, onda mu se kaže: "Živ bio i sreću imao", a poneki mu tada dadu još i po koju paru, a kad žensko poljubi starijega u ruku, onda mu se kaže samo: "Živa bila". Kad je neko iza spavanja ustao, kaže mu se: "Na zdravlje" na što on odgovara sa: "Hvala". U više prilika izgovara se po dva pozdrava od jedanput, kao napr.: "Pomaže Bog, jeste li zdravo, kako ste"? U veče se pozdravljaju sa: "Dobro veče" i: "Zdravo danili"; a odgovara se sa: "Bog ti pomogao, i: Zdravo hvala Bogu, kako ti"? Kad neko polazi u veče od nečije kuće, on kaže: "Laku noć", na šta mu se odgovara takođe sa "Laku noć".
   Kad ko hoće da pije vino ili rakiju, on prvo obriše svoja usta i usta suda u kome je piće, prekrsti se, pomolivši se Bogu sa nekoliko reči, i zdravi onom do sebe s desne strane, govoreći: "zdrav si", na šta mu on odgovara sa: "Bog ti zdravlje". Tako se uvek zdravi, sem Božića, Vaskrsa i Spasov-dana, kada se zdravi sa: "Hristos se rodi", "Hristos vaskrs'", i "Spasi Bog."
   Kad se srodnici nisu za dugo videli, onda se pri viđenju i pozdravljanju ljube u obraz, upravo usta. Kad se poznanici sastanu, onda se rukuju. Kad žensko i muško, ispod 15 godina, hoće da se pozdrvi sa starijim čovekom, ljube ga u ruku. No u opšte su seljaci u ova dva kraja u pozdravljanju vrlo zategnuti i izbegavaju ih u svakoj mogućoj prilici. - Kape skidaju u crkvi, pri pogrebu (sahrani), pred starešinom, i kad spavaju. Na vrh
 
 
   Kad čovek ne može da stigne u svojim poljskim radovima, ili kad žena ne može da stigne sama da oprede vunu ili težinu, oni zovu molbu ili mobu. Molba (ovde se uvek kaže "molba") se kupi obično o žetvi a ređe o kopanju i plastidbi. Nikad se molba ne kupi na radnom danu, već se za to obično uzima kakav prazničić, na koji seljaci inače ne rade. U nedelju ili na kakav veći praznik nikad se gotovo molba ne kupi. U ovom kraju najčešće se kupe molbe na treći dan Trojica, Pavlov-dan (30. juna), Prokopov-dan (8. jula), Sv. Aranđela (13. jula), Sv. Ćirika (15. jula) i Sv Panteliju (27. jula). Dakle, kao što se vidi, molbe su najčešće u mesecu junu i julu, a tada je jek žetvi i plastidbi.
   Onaj, koji hoće da kupi molbu, zađe izjutra od kuće do kuće i moli domaćina da mu pošlje iz kuće jednog, dvojicu ili trojicu, te da "s grehom Boga moleći" porade malo onaj posao, za koji zove. Na ovakav poziv obično se rado odazivaju za to, što inače toga dana nemaju nikakvog posla, za tim što su radi da u nevolji pomognu jedan drugome, i naposletku što se tom prilikom daje mogućnost mladeži da se malo proveseli. Na molbu se praćaju obično devojke, momci, skoro oženjeni i skoro udate. Svaki je molbar dužan od svoje kuće da ponese alatku (n. pr. srp, vile ili dr.) kojom će raditi. Mnogi vode sa sobom i krupniju stoku: goveda ili konje, te ih tamo pasu. Molba nikad ne počinje rad rano, već obično oko 10 sati pre podne. Molbari se prvo skupe kod kuće domaćinove, te tu ručaju, pa se odatle svi skupa krenu na rad. U radu se nadmeću ko će više i bolje uraditi, a tom prilikom pomažu se u radu; čovek i žena, brat i sestra, dragi i draga itd. U radu je veliko raspoloženje i veselje, sa puno smeha, pevanja, igranja i sviranja, te se tako umor od rada i ne oseti. Pevaju po dve i dve devojke, a za tim po dva i dva momka. Kad isteraju započete redove, onda sviraju i igraju a uz igre ide puno šaljivih podskočica. Odmah u početku rada odrede jednog ili dvojicu između sebe, koji će im nositi vodu, i ti se zovu vodonoše. Za vodonoše se uzimaju obično stariji i slabiji ljudi. Rad je kod molbara podeljen. Tako, ako je žetva, onda neki žanju, neki vezuju, neki prenose, a neki denu, a ako plaste, onda jedni prave naviljke, drugi ih prenose na plastove, drugi opet prenose plastove i odmah denu stogove, itd., te posao ide brzo. Obično muški rade teže, a ženske lakše poslove. Kad dođe  veče, svi se vraćaju domaćinovoj kući, gde ih čeka bogato postavljena sovra, na kojoj, pored ostalih lepih i probranih jela, mora da bude pečenja i mleka u izobilju. Molbari večeraju dobro, jer im se užina preko dana ne daje. Pored jela, daje im se dovoljno i pića, a naročito im se daje dovoljno rakije da piju. Po večeri svi ustaju i, uz sviranje svirajke ili gajdi, igraju do neka doba noći, a posle se razilaze svaki svojoj kući.
   Žene sazivaju molbu jesenjih i zimskih noći i to s večeri. Molbu zove obično inokosna žena, opterećena sa mnogo dece, koja nije u stanju da stigne sa suknom ili platnom na vreme. Zadružne kuće skoro nikad ne pozivaju molbu. Ona žena, koja hoće da saziva molbu, prati neko poveće dete te večeri, te u nekoliko kuća pozove na molbu. U ovom slučaju pozivaju se isključivo žene i devojke a ređe i devojčice. Za ovu molbu ne gleda se da bude na praznik ili prazničić, već naprotiv saziva se na težatnom (radnom) danu. Kao što pomenuh, na ovim molbama većinom se prede, zbog toga svaka molbarka ponese sa sobom kudelju, ali ima slučajeva da neke i vunu češljaju ili što drugo rade. Iz jedne kuće dolaze obično po dve ženske. Kad dođu, prvo večeraju, pa posle rade. Ove molbe bivaju većinom u poste, zbog toga im se gotove i posna jela, a one prve, koje bi mogle da se nazovu muške molbe, uvek su u mrsne dane. Domaćica odredi i da svakoj posao, koji ima da radi, i nadzirava da se ne rastura i da se radi što lepše. Ako bi koja rasturala pri radu n. pr. vunu ili težinu, prete joj, da će joj usta vunom zapušiti; ako pak koja ne bi lepo radila, prete joj da će joj prste na ruci tučkom u stupi stući. I na ovoj se molbi radi u veselju i raspoloženju, ali ne u onolikoj meri kao na onoj prvoj. Ako se na molbi desi kakva stara baba, ona najviše priča strašne i čudnovate priče, koje se slušaju s najvećom pažnjom. Pored priča, ovde se potržu zagonetke, pitalice i pesme. Starije se žene obično zagonetkaju, a mlađe i devojke pevaju. Evo jedne pesme s molbe (iz Levča):
Naša kona (ili prija) molbu moli,
A bre bre, bre đido, molbu moli. ¹)
Sva joj molba rano došla,
Sva joj molba večerala,
Bela Rada ²) tek počela.
Sva joj molba rano spreda,
Bela Rada po najzada.
Skoči đače, Rada spreda,
Pa je onda Radu zvao:
"Ajde, Rado, da spavamo".
Progovara bela Rada:
"Kako ću ti jadna spavat',
Ovce bleje za jaganjce?"
Skoči đače, pokla ovce,
Pokla ovce i jaganjce,
Pa je opet govorio:
"Ajde, Rado, da spavamo".
Progovara bela Rada:
"Kako ću ti jadna spavat',
Vreče koze za jariće?"
Skoči đače, pokla koze,
Pokla koze i jariće.
Opet đaće govorilo:
"Ajde, Rado, da spavamo".
Odgovara bela Rada:
"Kako ću ti jadna spavat',
Riču krave za telace?"
Skoči đace, pokla krave,
Pokla krave i telace.
Opet đaće govorilo:
"Ajde, Rado, da spavamo".
Progovara bela Rada:
"Kako ću ti jadna spavat',
Kad me majka kući zove?"
Skoči đače, zakla Radu:
"Idi, Rado, kud ti drago!"
   Za vreme rada i pesme starije žene piju vino, a mlađe žene i devojke jedu orahe, lešnike i suvo voće. Onoj, koja bi u radu zaspala, prete da će joj kosu upaliti sa težinom ili vunom s njene kudelje; a ako bi legla da spava, metnu joj kudelju više glave, pa joj se smeju i zadevaju je. ³) Ova se molba razilazi s rada obično posle pola noći. Na vrh
 
   ¹) Ovo se ponavlja posle svakoga stiha.
   ²) Mesto "Rada" uzimaju ime koje druge devojke iz njihovog društva.
   ³) Ili joj pevaju one dve pesme, koje u takvim slučajevima pevaju na sedeljci (vidi članak "Na sedeljki")...
 
 
   Običaj bratimljenja postoji kod Srba još od najstarijih dana. Naši stari junaci (po narodnim pesmama) imaju puno svojih pobratima i posestrima. Vuk u svome "Rječniku" pominje, da su u našim starim Srbuljama bile naročite molitve, koje su sveštenici ili kaluđeri čitali prilikom bratimljenja, a Milićević, u I. knj. Etnograf. Zbornika, štampao je jednu takvu molitvu, koju je prepisao iz neke stare Srbulje.
   Bratimljenje se obično čini iz nužde, jer u najviše slučajeva bolesno lice bratimi zdravo. Češće bratimi žensko muško, a od ženskih više bratime devojke no žene. Muško se zove pobratim a žensko posestrima. Pobratim (kao što i samo ime kaže) zamenjuje brata, a posestrima sestru. Posestrima je ona koja bratimi, ali i sestre pobratimove su njoj posestrime (tako ih ona zove). Kad žensko bratimi muško, onda su joj i braća njegova pobratimi, sestre posestrime, otac poočim, a mati pomajka. I obratno, na isti način zove pobratim sve ukućane posestrimine. Posestrimin čovek (muž) smatra pobratima (njegove žene) kao šuraka, a njegovu ženu kao šurnjaju. Otac i mati pobratimovi zovu posestrimu poćerka, a otac i mati posestrimini zovu pobratima njihove kćeri  (ili njihovog sina, ako musko bratimi) posinkom. Pobratimstvo se smatra kao rod, ali se ne poštuje u onolikoj meri kao kumstvo.
   Bratimljenje može da bude kod crkve ili na groblju, pri otkupljivanju jednodanaca ili jednomesečara. Ako bi neko čeljade u kući, koje dugo boluje, usnilo, ili bi mu kakva vračarica kazala, da će ozdraviti samo onda, ako koga pobratimi, onda nastaje bratimljenje. Za to se najčešće i uzimaju lica, koja bi se usnila, ali u novije vreme, uzimaju se i proizvoljno lica koja će da bratime, pazeći pri tom da je dotično lice iz dobre kuće i da je u svemu pošteno.
   Kod crkve se bratime na grobnici ili pred oltarom kod bogorodičine ikone. To se radi bez učešća sveštenika, ali s njihovim znanjem. Kod ikone se pije vino, a na grobnici se meću krstovi. Bratimljenje s vinom vrši se kad oba lica: i ono koje bratimi i ono koga će da bratimi, dođu s čašom vina pred ikonu, pa onda ono, koje bratimi, govori onome koji će da bratimi: "Primi mi Boga i Sv. Jovana, ¹) od danas do veka, da si mi pobratim" na šta ono drugo odgovara: "Primam ti Boga i Sv. Jovana i biću ti od danas do veka pobratim". Tako tri puta. Posle ovoga lice, ono koje bratimi, nazdravlja čašu vina drugom licu, govoreći: "Zdrav si, pobratime"!, na šta mu ono odgovara: "Bog ti zdravlje, posestrimo" (ili pobratime). Posle se menjaju i prvo lice zdravi drugome. Tako tri puta, pa se naposletku poljube. Pri ovom bratimljenju, kao i pri ostalima u opšte, prisustvuje još poneko lice (obično iz kuće onoga koji bratimi ili iz obe kuće) kao svedok.
   Na grobnici se pak bratimi ovako: bolesnica ili bolesnik (koji će da bratimi) legne na leđa, a ono lice, koje se bratimi, meće mu po jedan krst (koji se naročito za to čuvaju po nekim crkvama i manastirima) na čelo, na grudi i na desnu ruku, pazeći pri tom da raspeće na svakom mestu bude okrenuto dole. Kad bolesnik tako malo poleži, onda skida prvo krst sa desne ruke pa ga poljubi (u raspeće) i daje ga pobratimu (ili posestrimi), govoreći: "Primi božji krst pobratime", na šta ovaj odgovara: "Primam i pomogao ti Bog i krst, posestrimo". Tako se radi i govori, kad se skinu krstovi sa čela i grudi. Zatim se preko sva tri krsta sipa vino, koje se uhvati u čašu iz koje ga posle okuse po tri puta oba lica, nazdravljajući jedno drugome kao i kod ikone. Po svršenom bratimstvu ručaju svi prisutni zajedno kod lica, koje je bratimilo. Posle ovoga, ono lice, koje je bratimilo, ide o jednom prazniku u goste kod onoga lica, koje je bratimljeno, noseći pri tom dar pobratimu i svima njegovim ukućanima. Jedno lice može više puta da se bratimi.
   O načinu bratimljenja pri otkupljivanju bilo je reči i o odeljku Smrt i pogreb. Ovde ću pomenuti samo ono, što sam tamo propustio učiniti. Kad jednomesečari i jednodanci iz dva razna sela hoće da se otkupljuju (ili otklapaju), idu obično u selo u kome je grob umrlog. Ako pak to ne bi mogli, onda donesu zemlje u čarapi sa groba umrlog a u svome groblju uzmu zemlju sa dva neznana groba, pa se otkupljuju kod orahove žile. ²) Budakom se otkopa jedna orahova žila, koja je blizu površine, pa se na istu metne doneta zemlja u čarapi, upali voštana sveća i metne čaša s vinom. Za tim se jedan kraj od železa (gvožđa) zakači za žilu i čarapu sa zemljom, a drugi za nogu onoga koji hoće da se otkupljuje (otklaplje). Onaj (ili ona), koji hoće da se otkupljuje, govori onome što će da ga pobratimi: "Primi Boga i Sv. Jovana i otkupi roba od groba, od danas doveka da si mi pobratim", na šta on odgovara: "Primam ti Boga i Sv. Jovana, otkupljujem ti roba od groba i od danas doveka jesam ti pobratim". Tako tri puta. Posle ovoga, ono lice, koje se otkupljuje, uzima čašu s vinom i nazdravlja onome, koji ga otkupljuje, na isti način kao i u crkvi kod ikone. Najzad se poljube preko žile i pobratimljeni skida železo s nogu onome, koji je bratimio, i tako je pobratimstvo izvršeno. Sveća se ne vraća kući, već se ostavlja da tu sva izgori. Na isti način može da se vrši bratimstvo (otkupljivanjem) na grobu umrlog, pa makar on bio umro i pre 15. godina. U tom slučaju žilu zamenjuje grob.
   No to otkupljivanje može da se vrši još i na tri sledeća načina: 1) mati onoga lica, koje boluje, ili neka druga žena iz porodice, odseče prut od šipka (divlje ruže) i izmeri ga na bolesniku (bolesnici), tako da bude iste dužine s njim, pa ga u veče odnesu na grob umrlog, i tu ga ostavi, govoreći umrlom: "Nemoj (po imenu) tražiti moga Božina (ili kako se bolesno lice bude zvalo); on ti ne treba, jer ti tamo imaš dosta tvojih drugova (i sad se ređaju imena umrlih iz kuće); a ako baš hoćeš da dođeš da ga uzmeš, ti se na ovaj šipak zaustavi i tu ostani". Sutradan rano (pre sunca) ta ista žena dolazi s časom vina na taj grob, te sa njega i još druga dva neznana groba uzima po malo zemlje i meće je u vino. To nosi kući, pa zapoji tim vinom bolesno lice na vratnici, a posle toga se vraća na suprotnu stranu. 2) Uzima se s vatrišta komadić kamena, malo soli i hleba, čaša vode i vina i jedna para, pa se to zajedno s bolesnikom odnese rano u jutru na grob (s kojim je bolesnik jednomesečar) i govori se: "Ako hoćeš druga, evo ti kamen; ako si gladan, evo ti hleba i soli; ako si žedan, evo ti vina i vode; ako hoćeš para, evo ti i to; samo mi nemoj uzimati Marka (ime bolesnika)". Tako se kaže tri puta, pa se treći put brzo odlazi ne osvrćući se. 3) Jedna žena iz kuće ili porodice treba da otidne s bolesnikom rano u jutru na grob umrlog, s kojim je bolesnik jednomesečar, i da ponesu paru (ma koju) i cvet (obično bosiljak) i to da metnu u rupu, gde stoji barjak govoreći: "Evo ti para i cvet, a ti da daš mome Milošu (ili kako se bude zvao bolesnik) beli svet". Tako govori tri puta.
   Sva ova tri poslednja načina odkupljivanja vrše se bez bratimstva, ali se smatraju kao uvod u bratimstvo, jer ako ne bi pomogli, onda se odmah bratimi na jedan od gore opisanih načina.
   Bratimljenje sa uzajamnim lizanjem krvi, koje pominje g. Milićević, ovde ne postoji. Čuo sam da se tako bratime gorski hajduci i Arnauti.
   U najnovije vreme bratime se rukovanjem i ljubljenjem (pa ma na kom mestu). To čine obično ljudi, naročito mladići, kad žele da žive lepo i da tu želju vežu nekim činom. Poznavao sam jedno lice koje se na taj način bratimilo sa preko 15 lica.
   Po varošima je ručni dever mladoženjin pobratim, te se i to bratimstvo poštuje na isti način kao i ostala.
   Devojke, koje nemaju braće, često puta bratime nekoga mladića iz dobre kuće, pa makar i ne bile bolesne.
   U narodu se smatra teže bratimstvo, koje se vrši kod groba umrlog nego kod crkve... Na vrh
 
   ¹) Ovde se pominje Sv. Jovan za to što se veruje, da je on bio pobratim Isusu Hristu...
   ²) Zašto se baš za ovo uzima orahova žila nisam mogao saznati pored sve moje radoznalosti.
 
 
   Ono, što se po drugim krajevima naše domovine zove selo ili prelo, ovde se zove sedeljka. Sedeljke bivaju odmah po Petrov-danu, pa traju do pozne jeseni. Na njih idu sve ženske, koje mogu po štogod da rade. Na sedeljkama se najviše prede, a može i da se češlja vuna, prepredaju konci, i dr., ali se nikako i nikad tu ne plete i ne šije. Sedeljke bivaju uoči svakog radnog dana, samo ne uoči srede i petka. U ova dva dana skupljaju se rano izjutra i to se zove na podranak. Isto tako poneki put se kupe i u ponedeonik, izjutra.
   Na sedeljku idu iz jedne kuće po dve ili tri ženske. Svaka ponese sa sobom rad, koji će tamo raditi i breme drva ili puna krila pozdera, što će joj za vatru trebati; bez drva nikoga ne primaju na sedeljku. Na sedeljku idu u prvi mrak, odmah po večeri. Sedeljke bivaju obično u selu, na raskrsnicama ili pred čijom vratnicom, na sokaku, i tu dolaze obično ženske iz susedstva ili najbliže okoline. Devojčići i devojke, pred čijom vratnicom, ili u blizini čije vratnice bivaju sedeljke, dođu prve na to mesto, te nalože vatru i pobrišu svud unaokolo oko vatre. Razume se, da ni one, i ako vrše ovaj posao, ne smeju tu da dođu bez drva. Svoj dolazak ili započetak sedeljke objavljuju pesmom:
"Petrolero, Petar loži sedeljku", itd.
ili:
"Ej, sedeljka je veće naložena,
Ej, kupite se druge na sedeljku,
Ej, iz svih kuća oko našeg doma,
Ej, da kunemo svinjarevu majku,
Ej, što prokaza mnogi žir u gori,
Ej, te svinjari u goru odoše,
Ej, svi odoše, pa opet dođoše,
Ej, moj vojin ode i ne dođe", itd.
   Na ovu pesmu odmah počinje skupljanje, i skupe se u času kao vojnici na glas trube. Kad sedaju oko vatre, zna se svagda koje je čije mesto, te tako ne biva oko toga rečkanja niti prepirke. Starije žene obično sede u začelju vatre, a mlađe i deca svagda u pročelju. Deca obično lože i čarkaju vatru, a ako bi koja ženska donela koji pečenjak, njihova je dužnost da ga ispeku, ali za to dobivaju deo od njega.
   Na sedeljkama, kao i na molbama, pričaju, zagonetaju se, pitaju se i pevaju. Pevaju devojke i mlađe žene, i to sve dve i dve na glas. Prvo otpevaju njih dve jedan stih pesme, pa ga druge dve ponove, i to tako ide redom. Pesme od sedeljki i njihove arije vrlo su različite. Pored narodnih pesama čovek može da čuje često i pokoju irošku, pa i sevdalisku pesmu.
   Sedeljke traju obično do posle pola noći. Pri kraju se peva:
Ne poj, pile, rano,
Ne budi mi gospodara moga, itd.
   Posle ovoga razilaze se i idu svaka svojoj kući.
   I ako se na sedeljke skupljaju samo ženske, ipak su retki slučajevi, da se na njima ma kojoj desi šta nepovoljno. Koliko mi je poznato nije se u ovom kraju desila ni jednom otmica o sedeljkama. Pored pevanja, pričanja, zagonetkanja itd. na sedeljkama žene pretresaju još i "seosku politiku". Tu retko koga ostave na miru, a da ga ne "pretresu" te večeri. Ne štede ni ljude ni žene, pa ni njihove ukućane. U tim razgovorima radije iznose ljudske mane no vrline. Kad im dođe koje muško u društvo, ne vole da govore, već obično ćute. Kad se kojoj od njih pridrema, pevaju joj:
Ne spavaju, mori drugo, ne spavaj,
Krmelji ti oči zalepile,
A sline ti usta zatvorile,
Kudelju ti vatra izgorela", itd.
ili:
Spavaj mi, spavaj, dangubo,
Kudelja te lišila,
K'i stara starca ćiraca,
Ki stara vola ćuprija,
Ki stara jarca ćiprija.
Ćipri mi nešto suškaše,
Devojku momak ljubljaše.
 
   Poklada ima nekoliko, ali su najglavnije mesne poklade, koje su sada u veliko zamenile bele poklade. Pre nekoliko godina, dok su ova dva kraja bila bogata u stoci i u belom smoku, pokladovalo je se na mesne poklade, pa se posle preko cele bele nedelje jeo samo beli smok; ali od kako je stoka umanjena, jede se danas i u belu nedelju meso i mast, pa se pokladuje na bele poklade. Za poklade se spremaju obično najlepša jela, gde pečena kokoška, gibanica i mleko ne smeju izostati.
   Na poklade, u veče, idu na skup ili igru, koja je obično nasred sela do mehane, sudnice ili crkve. I staro i mlado, i muško i žensko, lepo obučeno, izlazi tada na skup. Tamo mladež igra a stariji gledaju, pa se naposletku i oni uhvate u kolo, te igraju, jer se "valja", da bi konoplje porasle. Posle ovoga stariji se časte, naručujući jedan drugome piće, pa se naposletku u sumrak razilaze kućama, rukujući se i praštajući se jedan s drugim i izjavljujući jedan drugome želju da u zdravlju isposte poste i dočekaju svetlo Vaskrsenije...
   Sem igre, na ovom skupu prave se dosetke i šale, da bi se prisutni što više nasmejali, ali one su većinom prenete iz varoši.
   Na poklade večeraju svi ukućani zajedno, za jednom sovrom; ni sluga neće tada odvojeno večerati. Tako se "valja". Posle svih jela, "valja se" da svaki pojede po jedno pečeno jaje i da okusi od sira i mleka, te da "očisti zube."
   Posle večere opraštaju se i svi ukućani, naročito stariji, a za ovim domaćica razdaje svakome po češam beloga luka da ga pojede, zbog veštica. Sem toga poneka će baba svakom detetu u kući namazati belim lukom čelo, bradu, ruke i noge, takođe zbog veštica.
   Ono jelo, koje pretekne od večere, ostavljau, pa ga neki sutradan, kad ustanu "na podranak", jedu, jer je "grehota da se baci". Ako i tako što god pretekne, daju ga psima ili Ciganima.
   Na poklade šalje susetka susetki, ili rođaka rođaci, ili bogata sirotoj: mleka, sira, kajmaka itd. jer se "valja" tako podeliti, radi zdravlja stoke. Na vrh
 
   Kad leti opeče suša i kiše nema za više nedelja da padne, te da nakvasi zemlju i sparušene useve povrati, onda se skupe u selu devojčice od 10 do 15 godina, te idu od kuće do kuće s pesmom, u kojoj mole Boga da što pre kiša udari. Skupi se njih 5-10 u jednom kraju sela, obično nedeljom ili praznikom, a vrlo retko i na težatan dan, pa onda idu po selu. Kad se skupe, dogovore se prvo šta će i kako će raditi, pa onda izberu jednu između sebe za dodolku i odrede jednu ili dve da nose ono, što budu u selu dobile (novac, vunu, slaninu,sir i dr.). Za dodolku određuju najmlađu između sebe, koja ne sme biti porođena (t. j.) da njena mati nije porodila još kakvo dete posle nje). Posle ovoga obuku je u neko staro i pocepano odelo i metnu joj na glavu venac, koji je ispleten od trave, pšenice, kukuruza, vinove loze, ječma i grančica od voćaka. Unapred se dogovore još i o tome, koliko će "dodolki" dati više od dobivenog novca, vune i ostalih stvari, koje budu dobile prilikom idenja po selu. Taj skup i dogovor čine obično kod kuće neke njihove druge. Odatle obično polaze, a tu, po svršenom poslu, i dolaze.
   Kad se budu dogovorile i za posao spremile, onda idu prvo u groblje, te izvade jednu krstaču, sa nekog neznanog groba, i odnesu je u obližnju reku ili potok te je potope u vodu. Pri potapanju govore: "Krst u vodu, a kiša u polje (tri puta). S neznanog groba krst, s neznanog brda kiša" (tri puta). Posle ovoga ostave je tu, govoreći: "Mi te tu ostavljamo, a Boga ćemo da molimo da pusti kišu, te da te voda odnese u neznanu zemlju, na neznani grob"...
   Posle ovoga idu po selu, redom od kuće do kuće, pazeći pri tom da po mogućnosti ni jednu kuću ne izostave. Idu u red po dve i dve, ali pošto se ubrzo njima pridruže i mnoga deca, koja ih iz radoznalosti skoro svuda prate, to se taj red pokvari, te posle idu bez reda, a skupljaju se samo pri pevanju. Svaki domaćin i domaćica rado ih prima, jer se veruje da bi bila velika grehota oterati ih od kuće. Čim čuje domaćica da dodolke idu po selu, odmah trči "na vodu" te natoči i donese pune bakrače, koje ostavlja u dvorište, da budu spremni za dodolke. Tom prilikom metne u vodu selena, zdravca, kalopera i još kakav usev, kojim će se dodolke i ostala dečurlija prskati, kad budu došli.
   Pred dodolkama uvek ide napred okićena ili prava dodolka. Kad dođu pred kuću, onda pevaju po dve i dve na glas:
Udri kišo, sitna roso,
Ej dodo, ej dodole,
Te porosi naša polja,
Ej dodo, ej dodole,
I u polju svaki usev,
Ej dodo, ej dodole,
I pšenicu, beličicu,
Ej dodo, ej dodole,
I tu vitu konopljicu,
Ej dodo, ej dodole,
I zelenu travičicu,
Ej dodo, ej dodole,
I sva pera kukuruzna,
Ej dodo, ej dodole,
I te lozne vinograde,
Ej dodo, ej dodole,
I te rodne guste voćke,
Ej dodo, ej dodole,
I sve drugo, što god ima,
Ej dodo, ej dodole.
Neka Gospod sve pokvasi,
Ej dodo, ej dodole,
Tihom kišom, berićetnom,
Ej dodo, ej dodole...
   Posle ove pesme, koju u najviše prilika skraćuju, da bi suvda stigli, polivaju "dodolku" (vrgom ili kakvim drugim sudom) spremljenom vodom, a iz istog suda (bakrača ili čabra) uzimaju vodu i ostale dodolke, kao i deca, koja s njima idu, te se prskaju i kvase. Domaćica sad iznosi te daruje dodolke, najviše i najobičnije pramenom ili šakom vune ili novcem, a ponekad im da slanine, sira ili kajmaka (nu to po sve retko), ali jaja nikako ne daju, jer veruju, da bi u tom slučaju grad tukao useve... po primljenom daru dodolke polaze od kuće i pevaju:
Ostan' s Bogom, domaćine (ili domaćice)
Ej dodo, ej dodole
I svi tvoji, što god imaš,
Ej dodo, ej dodole,
Hvala vama na poklonu,
Ej dodo, ej dodole.
Bog vi dao svako dobro,
Ej dodo, ej dodole,
Lepu kišu što skorije,
Ej dodo, ej dodole,
Da orosi što god imaš,
Ej dodo, ej dodole...
   Kad tako obiđu svaku kuću u selu, ili jedan kraj, ili malu, onda se skupe opet kod one kuće, odakle su i posle, te tu prvo dadu "dodolki" ono što su joj obećale; posle izdvoje ono, od čega će da spreme jedan dobar zajednički ručak, a ostalo, što budu dobile, podele na ravne delove. Posle obeda razilaze se svaka svojoj kući...
   Dodolke moraju biti nevine u svakom pogledu, za to se i biraju što mlađe devojčice. Ako bi posle ovog njihovog idenja po selu uskoro pala kiša, drži se da su bile batlije; u protivnom slučaju se drži da su bile baksuzi, i tada se sumnja u njihovu nevinost.
   Iz dana u dan dodolke se sve ređe viđaju u ova dva kraja, te izgleda da nije daleko vreme, kada će se i one (kao kolede) sasvim izgubiti, te će se onda samo po imenu pamtiti, da ih je nekada bilo...
   Kad neko mnogo pokisne, kaže se: "Pokisao kao dodolka". Na vrh
 
   Kad se u mestu, ili okolini, pojavi kakva bolest u stoci, onda se pravi živa vatra. To se radi ovako: Negde u obali kakvog potoka ili kakve rovine prokopa se zemlja na nekom zavijutku i napravi rupa, da kroz nju moze proći goveče i čovek. Posle ovoga uzmu se dva suva lipova drveta i dotle trljaju jedno o drugo, dok se ne zapale. Trljanje ili tarenje ovih drveta vrše obično tri čoveka. Jedan odupre donje drvo o kakvo debelo drvo, kamen ili obalu i svoj trbuh, odnosno pojas, a u rukama drži jedno parčence dobro isušenog truda (pečurke), onde gde se trljanje vrši, kako bi prihvatilo vatru. Druga dvojica trljaju gornje drvo o donje, držeći ga jedan za jedan a drugi za drugi kraj i pritiskujući jako u trljanju. Ovo trljanje traje dugo, i čim se pojavi vatra, ona prihvati za trudi i upali se. Od ovako upaljenog truda naloži se vatra pred provaljenom rupom. Sad se svako goveče provede prvo kroz prokopanu rupu, pa se posle dovede do vatre, gde se jednim ugljenim ugarkom ukrsti preko krsta ili desne plećke i namaže na istom mestu čistim katranom, prepranim u devet voda, koji se naročito za ovo spremi i tu donese. Veruje se da ovako provučeno, zakršteno i namazano goveče ne može posle dobiti dotičnu bolest. Vađenje žive vatre vrši se u veče, ali češće u jutru rano. Za to se bira uvek dan tih i vedar. Na vrh
 
 
   Amajlija (u Levču je zovu "Majlija") se nosi najviše protivu "velikih bolesti" (padavice, epilepsije). Ali nose je i protivu "zlih očiju" (uroka), protivu velikog kašlja, kao i protivu ostalih bolesti, naročito zaraznih. Nju najobičnije nose mala deca, ali ima dosta primera da je nose i odrasli. Deca je nose u platnenoj kesici, koja je sa svake strane tvrdo ušivena i koja im obicno stoji na grudima, a drži je jak konac, koji visi o vratu, i koji je upreden od crvenih i belih pamučnih (ili vunenih) konaca. Odrasli je nose uvek u kanici. U jednoj amajliji obično se mogu naći ove stvari: stvrdnuta skurvica, koju odmah po ždrebljenju izbaci iz nosa vrano (bez belege) muško ždrebe, koje je oždrebila vrana bez belege kobila, prvoždrepkinja (ovo je najglavnija i najpotrebnija stvar za amajliju), neprim-kalem iz tuđeg atara, koji treba tri puta po devet puta provući kroz ostrugu, koja je za oba kraja pripeta za zemlju, zatim tri češma bela luka, tri grumička tamnjana, tri grumička božićne soli, korenčić od zdravca, čuvarkuće i omilena, tri trošice (mrvice) hleba, tri ljušpice ili, naročito za ovo napravljen, krstić od crnog gloga, dlake iz očeve i majčine kose ili po jedan njihov nokat, parče zemlje koja se sama s obala oronila, parčence zmijine košuljice, sitna srebrna para, nekoliko dlaka od mačke i kurjaka (a ako se može nabaviti i parče od kurjačkog zeva, onda je to još i bolje), tri parčenceta od božićnjeg kvasca, stopalo od krta, malo voska od božićnje sveće ili pčele "prvenca", u koji se obično sve ove stvari ulepe, itd... Kad bi neko izgubio amajliju, nije dobro po njega, jer se smatra kao da je izgubio sreću... Na vrh
 
 
   Solomunovo slovo zapisuje se na gornjoj kori od kolačića, koji je naročito za to umešen ili na jabuci (obično bedrici). Na kolačiću se zapisuje protivu ujeda od besnog psa, a na jabuci protivu groznice nezavisnice (tj. one koja traje više od godine). Za kolačić treba samleti pšenicu jaricu u vodenici, koja melje na levo, pa to brašno zamesiti, i od takvog ukiseljenog testa umesiti kolačić. To zapisivanje najobičnije vrše stari sveštenici, učitelji, kaluđeri i crkvenjaci. Na vrh
 
 
   Kada se krava oteli, kobila oždrebi ili ovca ojagnji, onda se ukućani grabe ko će pre da digne mladunče sa zemlje. Za onoga, koji ga prvi digne, kaže se da ga je prihvatio. Pri dizanju, on ga pomeri s mesta, ispravlja na noge i govori: "Pusti leskovu, uzmi drenovu", (tako tri puta). Umazane ruke ne sme posle nikako da obriše o svoje haljine, već ih briše o travu. Kad bi ih obrisao o haljine, onda bi prihvaćena stoka, kad poraste, jela haljine; a ovako će biti ješna na travu. Ako bi prihvaćeno mladunče manjkalo ili ne bi dobro napredovalo, onda veruju da nije bio "batlija" onaj, koji ga je prihvatio. Zbog toga se uvek radije dozvoljava samo zdravoj deci da prihvataju mladunče nego bolešljivoj, jer veruju da će stoka biti bolešljiva. Na vrh
 
 
   Kad se mali pilići, plovčići, ćurčići, ili guščići izvedu, onda ih domaćica pokupi u sito i unese u kuću, pa sito okrene tri puta oko verige. To se čini zato, da ne bi posle pilići begali od kuće. Na vrh
 
 
   Sirište, kojim se sir sir, "podsecaju" žene ovde za vreme punog meseca, na naročiti način. U to vreme, i to svagda u ponedeljak ili u sredu, otide rano u jutru jedno kućnje čeljade na izvor te zahvati vode u jedan sudić. Pri idenju "ne valja" ništa ni s kim da govori niti na putu da zastajkuje. Kad bi ga baš neko nešto i upitao, ne sme mu ništa odgovoriti. Pošto je na ovaj način doneta voda, domaćica uzima sirište, meće ga na naročiti trupac u pročelju ognjišta i, ukrštajući ga sekirom, govori: "Ukrštam te Boga radi, daj mi sira, lepe sladi, i debljine, ručetine". Tako uradi i kaže tri puta i na kraju svaki put hukne u sirište. Treći put lupi u nakrst dva puta sekirom, pri čemu podeli sirište na četiti dela. Ta parčad meće u sirišnjaču (sud u kome se drži sirište), i, prelivajući ih onom svežom nenačetom vodom, govori: "Kad izvor presušio, tad i mleko u mojoj stoci; kako se održao vodonoša od govora, tako ti u sirišnjači." Posle ovoga metne još tri živa ugljena unutra, i tako je sirište "presečeno". Neke meću unutra još i neko korenje, kornjačina jaja, id. Na vrh
 
 
   Kad počinju pšenicu da seju, vezuju za bisage ili torbu, u kojima će seme da nose, neku paru i olovo. Paru vezuju da bi pšenica bila na dobroj ceni a olovo da bi bila teška kao olovo. Toga dana se spremi sejaču i dobar ručak sa vinom, jer se tako "valja". Na vrh
 
 
   Čim dođe proleće i počnu se k nama vraćati tice selice, seljani paze da ih koje "pile" (tako oni zovu svaku ticu) ne "prevari". Po njihovom mišljenju može da prevari: kukavica, klijluk (golub dupljaš), grlica, šura milivoje (vuga), ćukavac i smrdovran. Za sve ostale tice drže da ne mogu prevariti, i za to se od njih ne boje. To se varanje sastoji u sledećem: ako koji od njih prvi put u toj godini čuje našte srce neku od imenovaih tica da peva, onda smatra da je prevaren. Izuzetak čini ćukavac, koji može da prevari samo onda, kad ga čuje neko, kad je bos. Da ih ne bi tice varale, seljaci su uveli u običaj, da u početku proleća svako kućnje čeljade, u jutru, čim ustane, pojede po dva tri zalogaja hleba; to je opšte pravilo, kome se niko ne protivi. Tako rade samo, dok ne čuju imenovane tice t.j. dok oni njih ne prevare, pa posle na to više ne obraćaju pažnju za tu godinu.
   Ako bi koga kukavica prevarila, umreće mu neko iz kuće ili sam on; ako koga prevari kliluk i grlica, plašiće se mnogo i bolovaće u toj godini; ako koga prevari šura milivoje ili smrdovran, smrdeće mu duša; i naposletku, ako koga prevari ćukavac, podbijaće se i ubadaće se u tabane i stopala. Na vrh
 
   XLV. Pazar
 
   Kad seljak nešto pazaruje (kupuje), on se mnogo cenjka, ne bi li potrebnu stvar uzeo što jevtinije, a kad dođe već do pogodbe onda s prodavcem lupi dlan o dlan i poljubi se. Time je pogodba svršena i zaključena. Odricanja posle nema. Pri pazaru manjih stvari retko se ljubi, već samo rukuje. Tako radi na pazaru (pijaci), i u opšte na otvorenom polju, a u dućanu se samo cenjka (pogađa), a retko se o pogodbi rukuje ili ljubi. Pri isplati kupljene stvari uvek jedan drugome alali: kupac novac a prodavac stvar, govoreći: "Alal da su ti pare" na šta onaj drugi odgovara: "Alal da ti je stvar". Ako se prodavac ne bi za to setio, kupac će ga opomenuti sa rečima: "Alali gazda", jer se u veliko drži da nealaljena stvar ne može biti od koristi. Još se poneki alale, govoreći: "Da Bog da da imaš vajdu od para", na šta mu ovaj odgovara: "I ti od stoke", *mala ili druge kakve kupljene stvari). Po svršenoj naplati pije se alvaluk, gde časti i kupac i prodavac. Tako je skoro svuda, pa tako je i u Levču i Temniću. Ako bi koji, pri pazaru, ponudio kome za nešto mnogo malu cenu, taj ne sme da se ljuti, jer je "pazar - ljubav". Na vrh
 
 
   Kad neko nekoga kune, govori: Ubio te Bog! Satro te Bog! Skrušio te Bog! Ubila te Bogorodica! Majka te Božja ubila! Ubio te Sveti Ilija! Sveti Ilija te gromom gađao! Sveti Ilija te u perčin pogodio! Ubila te Blaga Marija! Ubio te Sveti Ilija i Blaga Marija! Svi te sveci božji ubili! Ubio te svaki božji dan! Ubio te svaki blag dan u godini! Sveti ti Ranđel dušu izvadio! Tresak te gađao! Tresak te treštio! Tresak (tj. grom) te pogodio! Đavo te odneo! Đavo te izeo! Đavo ti sudio! Đavo ti dosadio! Đavo ti dušu popio! Đavo ti glavu razbio! Đavo ti čorbu posrkao! Đavo ti oči isterao (iskopao)! Grom te spalio! Vile ušle u tebe! Guja te šinula! Zmija te za srce ujela! Oči ti ispale! Oči ti isprsle! Oslepeo! Slepce vodio (ili: Slepce da vodiš)! Ogluveo! Ne čuo nikad! Munja te šinula! Munja te spržila! Crkao! Pukao! Ne napio se! Ne najeo se! Otišao (negde), pa se ne vratio! Ne došao, da Bog da! Proklet bio! Proklet da si! Da Bog da da si proklet i zavezan! Osušile ti se obe (tj. ruke) do lakata! Umukao! Pođi, ne pošao! Skamenio se! Rđa te ubila! Rđa te pritisla! Rđa te snapala (ili popala)! Živina te izela! Krv te izela! Grom te zgromisao! Časan te (ili časni te) krst ubio! Ne mrdnuo se! Ne makao se! Našao te mrtvoga! Konji te rastrgli! Vuci te pojeli! Voda te odnela! Vatra te izgorela! Trag ti se utro (neznao)! Duša ti ispala! Džigerica ti se raspala!
   Kad se zaklinju, govore: Boga mi! Tako mi Boga! Slave mi! Tako mi Slave! Svetoga mi! Očiju mi! Žive mi oči! Živa mi glava! Živa mi majka! Živ mi otac! Trojstva mi! Crkve mi! Neba mi! Sunca mi! Duše mi! Zdravlja mi! Tako mi neba, sunca, duše, zdravlja, itd. Živa mi deca! Sve mi živo! Tako mi rada i zanata! Imena mi (ili: Tako mi imena)! Napretka mi! Sreće mi! Mladosti mi! Krsta mi (ili: tako mi ovoga krsta, pri čemu se prekrsti)! Tako mi ovoga i onoga sveta! ¹) Na vrh
 
   ¹) Žene najviše kunu, a deca se najviše kunu (zaklinju).
   Ovo zaklinjanje obično izaziva uklinjanje ili preklinjanje, kao n. pr. "Živa ti majka; žive ti oči; živo ti sve na svetu; živa ti deca; tako ti ovoga i onoga sveta; duše ti; zdravlja ti; mladosti ti; sreće ti; napretka ti itd.... Kad se tako dakle koji uklinje, onda mora na gornji način da se zakune. No ima čestih slučajeva da se i bez ovoga sami kunu...
 
 
   Psuje se: mati (najobičnije), otac, sestra, žena, dete, slava, svetac, Bogorodica (retko), krstača, poštenje, vera, obraz, nebo, zvezda, sunce, preslava, zakon, krst (retko), post, dan, mrtvo, živo.
   Najobičnije psuju ljudi, ređe deca a najređe žene. ¹) Na vrh
 
   ¹) U Levču se samo može na nekoliko mesta čuti da i žene psuju, a u Temniću ne. To je valjda došlo, što se Levač nalazi do Gruže, gde žensko psuje skoro podjednako s muškim.
 
 
 
Običaji naroda srpskoga
Knjiga prva
Srpski etnografski zbornik (Knjiga sedma)
U Beogradu 1907.

Copyright © 2005-2013 kodkicoša.com