PROMENA ZAMENICA

   Na karakterne odlike pojedinih dijalekata našega jezika još nije obraćena nikakva pažnja i ako je to koliko vrlo krupna toliko vrlo važna stvar i za filolosku i za etnološku nauku. Za to evo hoću i tome da učinim prvi prilog, ne bih li još koga postakao na posao na ovome polju.

   U beleškama koje sam skupljao u raznim krajevima našega naroda, imam puno gradiva koje se tiče različitih jezičkih osobina. No na žalost sve to nije dovoljno da bi se moglo i obrađivati, jer je još i suviše nepotpuno. Što je još žalosnije, ja nisam još u stanju da tačno odredim dokle se osobine jednoga govora pružaju, gde slabe, gde u druge ulaze i s njima se mešaju, gde prestaju, a druge nastaju. To je pak vrlo važna stvar, jer bi tek to imalo potpuno da odluči mnoge važne stvari u nauci.

   Ja nisam bio srećan da putujem po narodu dugo vremena naročito radi studija, već večito putovah ili službenim poslom; ili kad putovah po svojoj potrebi putovanja mi behu ograničena ili dužnošću ili materijalnim nezgodama. Zbog toga se za sad zadržavam samo na onome o čemu mogu dati tačna računa. Zadržavam se na tome, da iznesem jedan odeljak oblika narodnoga govora u Aleksinačkoj Moravi, ostavljajući i tu da tek docnije govorim o geografskoj raširenosti toga govora.

   Ovaj govor poznajem još od detinjstva. Ja sam u Aleksinačkoj Moravi odrastao, tim sam govorom govorio, o njemu sam mnogo puta mislio; pa sam najzad smislio da uhvatim sve što je njegova karakteristika, drugim rečima da mu sastavim gramatiku. Na tome sam veliki deo već svršio, sredio sam dosta građe i od toga evo, ogleda radi, izdvajam promenu zamenica.

   Pre no što počnem iznošenje zameničkih oblika, hoću da učinim nekoliko, vrlo potrebnih, napomena o padežima, koje ovako raspoređujem:

   1. padež. - U 1. padežu stoji podmet: Ja govorim. - Ti pisuješ (pišeš). - On spije (spava). - Mi pojemo (pevamo). - Vi obedujete. - Oni igrav (igraju). - Nikoj neje sunce da ogreje svakoga. -

   2. padež. - 2. padežem kazuje se prisvajanje i pripadanje: Ova je kuća mojemu bratu. - Ja stado kud (kod) vrata, a iskoči   našemu Petru majka. - Ovejze devojke brat i n jozinomu ocu sestra otoše na žetvu. 1)

 

Ti poodiš, mili kume, poodiš,

kud koga me ludo mlado ostavljaš?

Ostavljam te  mojze  majke i tvojze.

Teško  ene kud dve majke bez tebe. -

 

Daj tomu detetu leba da ne plače. - Svakomu čoveku ne treba da veruješ. 2) -

   3. padež. - 3. padež ide sa svima predlozima: U naše selo ima svakakvi ljudi, sas neki živujem, sas neki sam u omrazu. - Kud moje ga brata u baču (baštu) slaveji pojev (slavuji pevaju). - Jutre dan dođe Mileva u našu kuću po njuma (za njom) ideše njojna ćerka. - Uz moju valjavicu je njigova vodenica, a pred njum i u njum uzaman ima ljudi. -

   4. padež. - U 4. padežu stoji predmet: Svoj svojoga ne rani, teško tomu kuj ga nema. - Kuj si nema ono što mu treba, mora da si nabai. -

   5. padež. - 5. padež se upotrebljava za dozivanje! - Moj devere, grano od bosiljak! - Moj sinko! - Majke moja!

   Oblika drugih padeža nema.

 

   1) Prisvajanje se kazuje i predlogom na: Ova je kuća na mojega brata. - Ja stado kud vrata, a iskoči iz kuću na našega Petra majka. - Na ovu devojku brat i na njojzinoga oca sestra otoše na žetvu. -

   2) I pripadanje se kazuje isto tako, ali ređe, i predlogom na: Ostavljam te na moju majku i na tvoju (može se reći i ovako samo kad ne bi bilo u gornjem stihu). - Daj na to dete leba da ne plače. - Teško si ga na tvoju kožu.

LIČNE ZAMENICE

Jednina

Množina

"

"

"

"

"

"

"

"

DRUGOGA LICA

Jednina

Množina

TREĆEGA LICA

"

"

"

"

"

"

   a) za lica:

1. kuj, koj

   b) za stvari: što.

a) za lica: Jed.

b) za stvari: nešto.

a) za lica: Jed.

b) za stvari: ništa.

Jednina

Na vrh

PRIDEVNE ZAMENICE

   Prvoga lica za jedninu:

Muški rod: Jed.

Ženski rod:

Srednji rod:

Prvoga lica za množinu:

Muški rod: Jed.

Ženski rod:

Srednji rod:

Drugoga lica za jedninu:

Muški rod: Jed.

Ženski rod:

Srednji rod:

Drugoga lica za množinu:

Muški rod: Jed.

Ženski rod:

Srednji rod:

Trećega lica poznatog za muški rod jednine:

Muški rod: Jed.

Muški rod: Množ.

Ženski rod: Jed.

Ženski rod: Množ.

Srednji rod: Jed.

Srednji rod: Množ.

Trećega lica poznatog za ženski rod jednine:

Muški rod: Jed.

Ženski rod:

Srednji rod:

Muški rod: Jed.

Ženski rod:

Srednji rod:

Trećega lica poznatog za množinu:

Muški rod: Jed.

Ženski rod:

Srednji rod:

Trećega lica nepoznatog:

Muški rod: Jed.

Ženski rod:

Srednji rod:

Trećega lica neodređenog:

Muški rod: Jed.

Ženski rod:

Srednji rod:

Trećega lica određenog:

Muški rod: Jed.

Ženski rod:

Srednji rod:

Prisvojne zamenice svakoga lica:

Muški rod: Jed.

Muški rod: Množ.

Ženski rod:

Srednji rod:

II. ZA PRISVAJANJE

Prvoga lica:

Muški rod: Jed.

   Da bi se zamenički oblici videli u upotrebi, ja ću ovde, primera radi, ispričati nešto iz svoga detinjstva u narodnome govoru, onako kako bi to Moravac iz Aleksinačke Morave kazivao. To uzimam kao primer s toga, da bih proizvoljno uneo što više zameničkih oblika:

   Ja se istina nesam rodija u Lužanje, ama mi je ono nekako kaj da me je u njega prvo sunce ogrejalo. U njega ja znam za adžamilak, za detinjsto i za mlados. Onoj što je bilo pre no što smo u Lužanje došli jedva i pantim. Odotle sam poša u čkolu, odotle smo begali u rat od Turci, tuj smo se i vrnuli na golo pepelište, kad Turci iskočiše. Bože, kako mi je i danas slatko toj selo kad mi dođe u pamet, a kad sam bija đelak (dečko) tag sam jedva čekaja da me Bog tamo odnese.

   Imalo bi mlogo da kazujem što je bilo u onoj vreme, može bit i toj ću neki put da učinim, a sag ću da kažem sal kako sam kaj đak počeja da čurim duvan.

   Da mi je imalo, da mi je imalo, pa mi neje imalo viće od sedam osam godine. Ne pantim u kuj sam razred iša, kad ni dođoše u gosti dvojica čiče iz Banju. Sedese dan li dva li pa otoše. Kad pođoše starej mi čiča dade groš a mlađej mi dade dvajes pare. Bože, moj rados, tolke pare, pa jošte moje, nesam se nikad nadaja. Kako oni otoše, ja uznem od majku jedno krpče pa si sašijem kesu i u njuma smestim svu sermiju. Vrcu od kesu nataknem na vrat a kesu si turim u džep, ama gu viće držim u ruke no što gu ostaljam u džep. Jednako gu otvaram jelti troskam sas pare.

   Takoj sam sas kesu iša i u čkolu. Gledav đaci moje pare, pa vidim ne gi je pravo što i oni nemav kaj ja, a ja se pa sve dičim i golemim.

   Mi nesmo imali čkolu u Lužanje, no smo išli u tešičku čkolu. Jutrom pođev đaci u čkolu, pa me viknu te i ja pođem sas nji, a večerom se svi vrćamo doma. Jedan put kad ne pušti učitelj u pladne da ručamo, neki Milosav iz moje selo poče da mi zbori: Ču li brej, daj mi dvajes pare pa da kupim za jedan marješ duvan, a za jedan papiri pa da čurimo po put, knoći, kad pođemo dom. Ne smem, vikam, će me tepa majka kad vidi da mi gi nema pare. Pa čije su toj pare, vika on, ne li si gi ti dobija, ne li su gi teb dali čiče, one ne mož ničije da su no tvoje, ti si gi dobija, ti si gi kaj svoje i troši, a ako majka ti baš i privika, ti rekni da si gi zagubija, toj li je muka? - Ja se još godžamiti opira, a on se utuvi oko men, te ovoj bilo te onoj se svilo dok me ovolji, te mu dado dvajes pare i on kupi ondeka u crkvenu mejanu jedan višek duvan i jedno tuce papira. Trud i kresivo, vika, imam ja, te ni toj ne valja.

   Kad ne u večer pušti učitelj iz čkolu, mi ostanumo najposlednji, da ne ne vidiv drugi đaci, pa on naprai jednu cigaru za sebe a jednu za mene. Ja poče da čurim, a ono dek nesam naučija pa mi muka, pa mi se gadi. Đa da vrljim cigaru, a Milisav mi vika: Ne vrljaj brej, toj ne mari ništa, svakomu toj mora tako da bidne kad počne da čuri. Š'ću da činim "Penjavil se ne oenjavil pare sam daval", što rekli Šopovi, no čurim. Jedva istera do polovin cigaru pa mi dođe da bljujem te gu vrlji. Moj drugar isčuri njigovu sve do lek. Mene kaže: ne vrljaj tolku cigaru, toj može još da se čuri, pa uzede onuj polovinku što sam vrljija, ugasi gu i turi gu kud onaj drugi duvan da mu se nađe za jutre.

   Jutre dan kad iskočimo iz čkolu pa takoj. Takoj danas takoj jutre, pa počemo, Boga mi, po neki put da čurimo i po ručak. Na pladne ne pušti gospodin, mi si ubavo poručamo što je kuj poneja, pa se sabijemo u neki ćoš pa čurimo kaj age.

   Prođe takoj jedna nedelja dve li, ja čurim a ono mi se viće i ne gadi. Moje pare Bog da prosti, a u kesiče si poče čuvam duvan.

   U toj vreme beše ni se učitelj nešto poboleja. Iskočila mu blaga boljka na obraz, pa mu se sva glava nadula, a on zar turija neki lek na obraz pa svu glavu umotaja u krpu kaj da je žena. Ne lega, iskača po napolje, ama u čkolu slabo ulega. Mi red učimo, red vikamo, a red iskačamo te se igramo, starej đak ne mož da ni ovolji. Toj beše živa zgoda za čurenje. Kako iskočimo iz čkolu nabijemo se u andrak (korov) pa drž za duvan. Uz nas se bev pribili još pečestina, pa svi čurimo.

   Da li neki prokaza na učitelja, da l se pa on sam doseti tike jedan put posle pladne, taman će da iskačamo iz čkolu, a učitelj uleze, pa viknu: Svi sedite, nikoj da se neje mrdnuja. Men mi jednag dođe u pamet za duvan ama pa si ćutim i gledam ga pravo u oči. On ide od jednoga do drugoga pa gi pretrisa. Pretrese i mene pa nađe onoj kesiče do pola sas duvan. Nađe i u još neki pa vika: Toj ja i tražim, ajde sag idete si doma a kad ozdravim ću vi dam duvan i ću ve pitam pošto vi je šljivovica.

   Prođoše nekoliko dana, učitelj ozdrave, ama ni ništa ne vika. Ja mislim zabraija je, pa si ćutim i vikam, vala Bogu, ama me sve stra i salte toj mislim.

   Posle desetinu dana jednu večer sedim ja kud kuću. Bemo prevečerali, a moj tatko uzeja knjigu pa ni čati. Tike neki viknu iz avliju mojega tatka. Ja jednag poznado po glas dek je učitelj i jednag mi dođe u pamet duvan. Tatko mi iskoči te mu otvori, i on uleže u kuću. - Bija sam, vika, u Palamku (Aleksinac), pa sminu tuj kud teb da se odmorim dokle izgreje mesec. - Ako, vika moj tatko, dobro si dosa, sedi, je l si za vino je l za rakiju? - Večeraja sam, mogu da popijem jedno vino. Majka mu donese vino i oni počeše da pijev i da zboriv za ovoj za onoj, što gim dođe na reč. Oni si zboriv a men mi sve na pamet moja muka. Najposle se učitelj diže i a da pođe i men da mi lakne, pa se tike okrenu: - Ama čuješ, gospodin pope, sve vikam nešto da te pitam pa sve zabravljam, ama poznavaš li ti ovoj kesiče? pa se brknu u džep i izvadi moju globu. - Jok, vika moj tatko, toj kesiče ja ne poznavam. - Ti ga, vika, ne poznavaš, ama ga tvoj sin ubavo poznava, toj je njigov stvar, u njeg sam ga naša do polovin sas duvan. Moj ga tatko sal pogleda, pa vika: Toj li ja da doživim od mojega sina, ja ga praćam u čkolu da uči, a on pogle što čini. Ubavo Boga mi! Moja majka poznade jednag kesiče pa vika: Ja ga pitujem kude mu je i kude mu su pare, a on vika da gi je zagubija. Tag će učitelj, vala mu i sag: E bilo što je bilo, ja vi kaza dek je zgrešija, ama ve molim da ga sag ne dirate, a on neće više ni da čuri ni da ide sas đaci što čuru, a ako ga uvatimo tag dobro neka se drži. Tatko mi i majka ispratiše učitelja, pa kad se vrnuše počeše da mi zboriv: Toj je mlogo ubavo što si činija, gledaj i od sag tako pa će je jako ubavo i za teb i za nas. Da moliš Boga za gospodina, vika mi majka, a ti bi sag videja tvojega Boga. Pravo da zborim od njuma sam se mlogo bojaja, zašto ona me mlogo sudiše, a njojno sudenje ne mi je bilo lasno.

   Od tag je prošlo mlogo vreme dok sam pa počeja da čurim. Onaj stra što sam ga izvuka od kako mi učitelj nađe duvan te do onuj večer grđi mi je bija no ne znam kakve batine. Čini mi se neje bija noć a da nesam šnjevaja jeli duvan jeli učitelja. Po sto put sam se tag zaricaja da neću više da turim duvan u usta.

   Može bit da je učitelj znaja za tuj moju muku, pa je njojze ostavija da me sudi. Ničijo drugo sudenje ne bi bilo takvo kaj ovoj.

   Posle ovoga iznosim nekoliko narodnih pesama iz Aleksinačke Morave, podvlačeći i u njima zamenice. I ako pesme nisu vazda najtačnija ilustracija govora nekoga kraja, zamenice su ipak u njima skoro uvek upotrebljene onako kako se i u narodu govore:

1.

Koja gora od koju pobolja?

Je l' jelova, je li bršljanova?

Pobolja je gora bršljanova

Al ne može od sebe da bidne,

Prislanja se uz jelu zelenu.

Koje lice od koje pobolje?

Je l' junačko je li devojačko?

Pobolje je lice devojačko

Al ne može od sebe da bidne,

Pristalo je uz junačko lice.

Koje cveće od koje pobolje?

Je l' bosiljak je l' golemo cvece?

Pobolji je prebeli bosiljak

Al ne može od sebe da bidne,

Pristalo je uz golemo cveće.

 

2.

Svu noć odi ništa ne ukrado,

Kad bi zora devojku ukrado,

Pa se čudim kud ću da gu denem,

Odvedo gu u goru zelenu.

Vrza konja za jelu zelenu,

A sokola za jelovu granju,

A devojku za desnicu ruku.

Pa ja lego malo da prospijem,

Nešto sam se malo uspavaja,

Kad se digo treći dan do pladne,

Konj mi nema od jelu zelenu

Sokol nema od jelovu granju

Ni devojka od desnicu ruku.

Ja premisli kud ću da gi tražim.

Toboš bije u Budima grada:

Prodavaju mojega dorata,

A devojka na pijaca stoji,

Konja drži a sokola nosi.

 

3.

Sine Mujo, majkin kapetane,

Što te paša od čardaka zove?

Ja si znajem što me paša zove,

Sinoć prođo iz ladne mejane,

A devojka iz vrućog amama,

Sretomo se u tesno sokače,

Sokak tesan a ja junak besan,

Ja se slognu Maru da poljubim,

Vrag iznese kopču na jeleče,

Te zakači biser na devojku,

Prsnu biser po zelenu travu,

Sva ga Banja za nedelju brala,

Ja i Mara za petnajes dana.

 

4.

Omile mi u selo devojka,

Plava beše men mi mila beše,

ama mi gu drugi preoteše.

Ja ne žalim što gu preoteše,

No ja žalim što me okumiše.

Venčuj, kume, al nemoj da kuneš!

Do nedelju moja kuma bila,

Od nedelju mlada udovica,

A do drugu moja suđenica.

 

5.

Povela je Jelka dva konja na vodu

Jedno gu je bratnjev a drugo je vojnov.

Bratnjevoga konja s mutnu vodu poji,

Vojnovoga konja s bistru vodu poji.

Druške gu pituju: Zašto tako, Jelke?

Bratnjevoga konja s mutnu vodu pojiš,

Vojnovoga konja s bistru vodu pojiš?

Ete takoj, druške, brat me je poveja,

Pa me ostavija u goru zelenu,

A vojno me naša pa me preobuka,

Pa me preobuka u čobanske dreje,

Pa me je proveja kroz tri kite Turci

Jedna kita vika: Aj gidi, čobanče,

Aj gidi, čobanče, još da si devojče,

Pušku bi davaja te bi te uzeja,

Druga kita vika: Aj gidi, čobanče!

Aj gidi, čobanče, još da si devojče,

Sablju bi davaja, te bi te uzeja!

Treća kita vika: Aj gidi, čobanče,

Aj gidi, čobanče, još da si devojče,

Konja bi davaja te bi te uzeja!

 

6.

Pobole se Vuče od Soluna

Pa mi leži za devet godine

Nit umira nit mu bolje biva,

Kroz koske mu trava pronicaše

A kroz usta muve prolićaše.

Pita njega ostarela majka:

Oj Boga ti, Vuče, mili sine,

Kad te pitam pravo da mi kažeš,

Šta si tolko greha sagrešija,

Te ti ležiš devet godin dana,

Nit umiraš nit ti bolje biva,

Kroz koske ti trava pronicuje,

A kroz usta muve prolićuju?

Oj Boga mi, ostarela majke,

Kad me pitaš, pravo ću ti kažem:

Kad smo bili gore u ajduci,

Ulegomo u tej bele crkve,

Uvatimo crni kaluđeri,

Večne smo gi muke udarili,

Da ni dadu onoj belo blago,

Je l' nemaše, majke, je l' ne daše.

Pa pođomo doma da idemo.

Maši oči gore u kubeta

U kubeta jedan šaren sanduk.

Pa govori družba iz družinu:

Udri, Vuče, ruke ti otpale,

Zar ne vidiš gde eblago ostade?

Kad se baci gore u kubeta,

Sanduk prsnu na četiri strane.

Neje bilo onoj belo blago,

No je bila kosa devojačka

I u kosu Petka i Nedelja.

Petka kune a Nedelja plače:

Zdravo, Vuče, četu četuvaja

Po Krajine pokraj Sinjo Moro

Dok otideš do svoji dvorovi

Pa se, Vuče, slogom poboleja,

Pa ležaja za devet godine,

Nit umreja nit ti bolje bilo,

Kroz koske ti trava pronicala

Kroz usta ti muve prolićale!

Toj mi zbori a s dušu se bori

Toj izreče a dušu ispušti.