K O D   K I C O A

 
Borisav Stanković
 
ONI
 
I
 
   Čim sam uao na kapiju, predusrete me ena mu, Marika. Bila je iza kapije, kod drvljanika, i cepala drva. Kako bee zamahnula sekirom, tako i stade kad uđoh. Kad me opazi, pozna, udarie joj suze i, pokazujući mi na njegovu sobu, zaplaka se:
   - Hoće Mita da nam umre!
   - E...!?
   - Jest. Već i krv pljuje, - poče me uveravati.
   Bila je to njegova ena. Mlada, skoro dovedena, jo bez kukova i prsiju i u licu ne toliko lepa, ali u telu, stasu, kao da je jo devojka.
   - Idi! - poče me ona upućivati. - I "aba" je tamo kod njega.
   A "aba" joj svekrva, Mitina majka, i ona me spazila kroz prozor, pa istrčala ispred mene sa zavučenim rukama u pazuhe, u kratkoj koliji i nekim novim alvarama. Ali, valjda i od mnogog bdenja i noćnog sedenja, to se nije presvlačila, sve je na njoj bilo nekako počađalo, kao uplesnivilo se. Pa i ona je sama bila potamnela, i po njenom sitnom, smeuranom licu videlo se mnogo blata, i to onog čovečjeg, staračkog blata. Ona nije plakala, već me je preplaeno gledala, kao strepeći da se ne pokajem i ne vratim.
   - Hoće kod njega? - pitae me. - Lei on. Bolan je. Mnogo nam je bolan.
   Počeh i nju da teim i pođoh k njemu. Ali, ba tada kako mi dođe neugodno viđenje s njim! Kako bih se vratio! No pomisao da iza mene ide ona, majka mu, ohrabrena, umirena to ne verujem u tu Mitinu bolest, jer, eto, idem k njemu, ne bojim ga se, - to me ohrabri, te, aleći se, uđoh k njemu u sobu.
   On nas nije opazio. Bee se nagao nad mangal i zamiljeno arae po pepelu.
   Mati ga, pokazujući na mene, brino oslovi:
   - Mito, doo nam...
   On die glavu.
   - Ja! Ti? - tre se i zaradova. I na njegovom, ne suvom već podbuhlom licu izbi osmeh, radost; ali se to brzo izgubi. Obuze ga stid. I kao da se stidi to ga zatičem takvog, bolesnog, poče se mučiti da se digne, pomakne, kako bi mi načinio mesta do sebe. - Sedi, sedi, - nudio me je, mučeći se da ustane.
   Majka mu, da se ne bi on i dalje mučio, preteče ga, brzo presavi ispod mene jastuk i ponudi me:
   - Sedi, sinko, sedi.
   Spustih se na jastuk. Kao to rekoh, on nije leao. Postelja iza njega bee dignuta u kraj sobe i pokrivena belim čaravom. Sedeo je s prekrtenim nogama, potpuno obučen. Samo bos, u novim, belim čarapama i ogrnut nekom starom, valjda materinom mu, kolijom. A ostalo - kao da nije bolestan. Stegnut, opasan novim pojasom u novim čakirama, u takođe novom i do grla zakopčanom mintanu, iz kojeg je virila čista bela koulja, te mu njegov mek, izbolovan vrat neno obavijala... Oian, obrijan i obučen, u tom stajaćem odelu izgledae kao da će na pričest, u crkvu. Samo su mu nogavice na čakirama bile otkopčane, jer su i noge od bliske smrti već počele da mu otiču.
   - Pa kako si, ta radi? - upitah ga, tek da to govorimo.
   - Nita. Sedim! - poče mi on odgovarati, jednako onako stideći se.
   - Sedi! - uze mesto njega majka mu. - Ne izlazi. Neto je boleljiv. Sigurno neka "rednjičina". A i ovo vreme loo, pa... - i poče glavom, kroz prozore, pokazivati na vreme.
   Ali, vreme je bilo čisto. Osvojila prolet. Rascvetale se kajsije, izbila trava, drveće dolo mrko, mokro i nabreklo - tek to ne pukne i zazeleni. A i u vazduhu se već osećala nova toplota i sveina. Samo ovde, kod njih, u sobi, bilo je hladno, zaguljivo. Da li to je bilo sve pretrpano? A i soba im nije ona velika, gostinska, već druga, ona mala, u kojoj se ručava, večerava, pokrivena starim, izlizanim pokrovcem i masnim jastucima. U nju su sada premestili Mitu iz njegove velike gostinske sobe, u kojoj je spavao sa enom. Pa poto je ona bila prostrana, velika, i nije mogla da se zagreje, to ga otuda preneli u ovu, a s njim i sve uneli: dovukli celu kuću kako bi bilo tu, na domaku, sve oko njega, da bi mu, čim togod zatrai, odmah pruili. Tu je bilo čanaka od ponuda to su mu donoene, a koje je on bio ili samo okusio ili pogledao pa ostavio. Na pregradama od prozora i rafovima bilo je puno staklica, čaa, lekova, rakije, ustajalih vina. Istina, sve čisto, pokriveno, ali ipak mnogo, jedno uz drugo pretrpano, te se osećala ona vlaga, ustajalost sobe koja se ne otvara, ne vetri. Čak i otvori, pukotine oko prozora i vrata - i to je bilo zaptiveno krpama samo da ne bi ulazio sve, nov vazduh, vetar, i od toga im on nazebao. A majka mu, pored toga, jos ga je jednako utopljavala, zaogrtala, optrčavala oko njega. Čas bi mu podmetala jastuke, čas pokrivala noge, ili navlačila onu koliju kojom ga je bila zaogrnula.
   Tako i sada. Mada ga je kolija dobro, gotovo sveg pokrivala po leđima, ipak mu ona priđe i poče da mu je navlači. Mita je blago zadra:
   - Neka, nano; bolje mi je ovako.
   Ali se ona ne zaustavi, već mu je čak i preko glave navuče, govoreći:
   - E, ta zna, sinko! Nemoj opet da nazebe. - Ali ga brzo ostavi i pojuri vratima na koja uđe snaha joj, Marika. - Marike vrata!... - viknu joj ona i pritrča da ih bolje zatvori - sto puta ti govorim za ta vrata!
   Marika, zajapurena od rada, nita joj ne odgovori, već poto ostavi testije s vodom koje bee unela, obrisa ruke i, rukovavi se sa mnom, poče po sobi, oko Mite, neto da radi, rastrebljuje: da ispravlja jastuke i nameta one stakliće, olje po rafu, prozorima. Svi smo ćutali. Majka mu, poto dobro učvrsti vrata, opet sede sproću Mite i poče da onako s trepetom, brino gleda u nj, motri ta mu jo treba, čime jo da ga pokrije, utopli. A Mita, oborene glave, jednako kao stideći se to bolestan, pazeći na sebe, na svoje otečene noge, da li ih je uljudno ispruio, da se nije togod otkopčalo, otpoče da se zamiljeno čisti po glavi, kosi, licu, ali se videlo kako u isto vreme prati i Marikine pokrete po sobi, čija mlada snaga, zdravlje, sveina od rada napolju, a naročito vitka joj polovina, sad ne znam zato, tako čudno odudarae od svih nas, cele sobe. I ja počeh u nju da gledam. Ubrzo opazih kako i svekrva ostavi Mitu, pa i ona poče da je gleda. Sad i Mita die glavu i okrete se k njoj. Odjednom svi mi nehotice počesmo da je gledamo, pratimo njene pokrete. Ona to opazi. Bi joj neprijatno, te, zbunjeno, pobee nekim poslom, iziđe u kujnu.
   Uto se pred vratima čue laki, veliki koraci. Majka mu đipi.
   - Otac ti! - reče ona Miti, i pođe vratima da ih otvori.
   I, zaista, to mu bee otac, č'a Jovan. Uđe. On jo onakav isti, visok i ozbiljan. Kad uđe, Mita poče da se muči, kako bi ustao pred ocem.
   - Sedi, sedi. Ja tek onako dođoh, - zadra ga on od daljeg mučenja, upinjanja, da mu, kao to je običaj, ustane na noge.
   I da bi zaista izgledalo kako je doao tek "onako", poslom, a ne iz straha, da njega vidi kako mu je, poto se sa mnom rukova, odazva mater mu u kujnu i poče joj neto naređivati.
   Ja i Mita ostasmo sami. On bee opet oborio glavu, zaćutao i jednako se zabavljao onim neugodnim, bolesničkim, pred smrt, čićenjem kose, lica. A i ja zaćutah. I mene kao da bee obuzeo onaj strah, zebnja, teret od čega su svi po kući strepeli. Jer, cela kuća, jos od kapije, od kaldrme ispod lozinaka do kamenih stepenica, pa gore, u kući iroko predsoblje, kujna, gostinska soba, s otvorenim vratima, prozorima - sve je izgledalo nekako svečano, čudno, ukočeno. A i sami oni: majka mu, otac, Marika, kao da su u dnu due osećali da će im on skoro, brzo umreti, pa su zato kao bez glave trčkarali po kući i, unezvereni, preplaeni, sve vie i vie oko njega se iskupljali, čuvali ga, te kao da su tim svojim neprekidnim prisustvom, nadgledanjem, hteli da ga od nekoga otrgnu, zadre... A ovamo i sami, ne znajući zato, jednako su čistili, spremali kuću kao za nekog gosta. I to stranog, uasnog gosta.
   - Eh, bre Mile! - iznenada, odjednom, prepade me Mita. Bee digao glavu i gledae me pravo, netremice.
   - Ne boj se, Mito, nita nije!... - počeh da ga teim.
   Ali on kao da se brzo pokaja za tu svoju malodunost, i ućuta. Opet obori glavu i samo to proapta:
   - Ne bojim se ja. - I strepeći da ko od njegovih ne naiđe, pokazujući na vrata, brzo dodade: - Ne alim sebe, ali oni... - A vidi kakvi su! ta će oni posle bez mene?
   Utom mu se majka vrati. Ona, kao uvek kad je ulazila k njemu, preplaeno, tako i sada, kao da je slutila da je između nas neto bilo, poče sa strahom, upitno, čas u mene čas u njega da gleda. Mita to primeti, pogleda je, namrti se neugodno na to njeno večito kao pijunisanje, trepet, strah. Ona to oseti, tre se, zbuni i, da bi to kao zagladila, otpoče da ga nudi:
   - Hoće, sinko, to da jede?
   On odreče.
   - Hoće jabuke, kruke? Hoće pite malo? Sad je ba Marika umesila. Hoće majka da ti grođe...
   - Nita neću! - prekide je on malo osornije, samo da ga ne bi i dalje nudila, nabrajala.
   Ali ona produi. Ređala mu je sve to god je znala. Mita joj vie ne odricae, samo opet, onako klonulo, obori glavu i zaćuta.
   - ta hoće majka da ti da? - uporno poče ona opet.
   - Nita. Ne jede mi se nita! - čisto braneći se od nje, odbi je.
   - Kako nita, sinko? - a u glasu joj se oseti prekoran plač. - Uzmi, okusi neto. Jo otkad nisi nita okusio, a ovamo, toboe, hoće da ozdravi, da se izleči!
   Mita podie glavu, pogleda je duboko, umorno, jedva dreći otvorene oči i odgovori:
   - Čamovina će me izlečiti, - alim se, alim! - prekide odjednom i tre se kad vide kako ona htede da padne, pa se, sva prebledela, leđima zadra za zid. - Nita nije. alim se, majko, alim, - poče je hrabriti, i, da bi je uverio, silom, bolesno, poče da se smei...
   Ona se jedva osvesti, uspravi sa zida, i, pribirajući se, odahnu:
   - Uh, sinko! Nemoj tako da se ali. - I, ne mogući da se vie uzdri od suza, plača, iziđe iz sobe.
   Ustadoh i ja da idem. Mita me nije zaustavljao, ali me je gledao bolno, molećivo, kao ocekujuci da mu obećam da ću mu opet doći, obići ga. I ja mu obećah. I to, da ću, nekog dana uveče, na "sedenje" doći. Jer znam da sad svake noći njima od rodbine po nekoliko njih dolaze, donose ponude, sede kod njega, razgovaraju ga, čuvaju.
   - Pa, dobro, dođi - isprati me on, obradovan mojim obećanjem. - Mi cele noći sedimo. Ja nikako ne spavam.
   U kujni majka mu i ena Marika zaustavljahu me i moljahu da ostanem da ručam. Nisam mogao. Odoh. Ali me na kapiji sustie majka mu. Trčala je za mnom, a u isto vreme uplaeno obzirala se da je ko ne spazi kako za mnom trči i zaustavlja me, a naročito se krila od sobe u kojoj je bio Mita, da je on ne bi spazio i video kako ona tako za svakim koji njemu dođe u goste da ga pohodi, posle trči, dosađuje im.
   - Sinko! - zaustavi me. - Je li ti moj Mita to govorio?
   - Ne!
   - Oh! - poče ona da mi se tui. - Jest. Nita on neće da kae. Samo tako ćuti. Pa moram, sinko, kao to vidi, eto, drugoga... A nama on nita neće da kae. Ni "bolan sam", ni "oh", ni "ovde me boli", ni "ovo mi se jede, palo mi na um, daj mi, majko..." Nita, nita, sinko! Samo tako ćuti. Sramuje se od nas i nita, nita neće nama da kae. Te moram drugoga, kad mu ovako dođe, da pitam, molim, da ako njemu to nije kazao, potuio se, a on nama nita neće da kae.
   Ispričah joj to sam znao. Kazah kako sam mu obećao da ću ga jo koji put obići.
   - Dođi, sinko. Dođi, te ako bar tebi to kae.
 
 
II
 
   A ta bi i imao da mi kae? I bez njega ja sam znao. Znao sam jo i za oca mu, mater mu. Kako je ona bila sirota, udovička kći. A otac mu bio iz dobre kuće. Imao braću. Ali kad se zagledao u nju, braća mu, cela kuća, ne samo to mu nisu davali da nju uzme, nego se čak kao i podsmevali na tu njegovu ljubav s njom, sirotom, udovičkom kćeri. Bili su uvereni da je neće uzeti, tj. nema s čime da je uzme. Jer ona je bila toliko sirota, ivela od nadnice, da nije imala ni najpotrebnije spreme, ni čestitog rublja... A valjda neće on nju ba tako, bez igde ičega, gotovo golu da uzme. Ali, on ne samo to ju je uzeo, venčao se s njom, nego, kao u inat braći, kući, kad se odelio, i od svog tala, očevine, nije hteo nita da uzme, nego sve braći ostavio, a on se digao sa enom i siao ovamo dole u "nove male", gde je zemlja bila jevtina. Otvorio tu bakalnicu i, malo-pomalo, sam jednako radeći, stekao kuću, vinograd. Ali, valjda kao razočaran tim siromatvom, tekovinom koja je bila tako spora, mučna, a i to se tu, u novoj mahali, morao da dri na visini, da se ne pokae siromah, zbog komija koji su bili većinom siroti, seljani, skori doseljenici; i zbog braće, da mu se ne bi svetili kad bi čuli kako se on pati, muči... i zbog toga valjda bio je povučen i uvek ozbiljan. I onako visok, irok, izgledao je jo ozbiljniji. Samo je gledao svoj posao. I majka mu je radila. Ona je gledala kuću. Od njega, oca mu, nije vie nita traila. Čak joj nije bilo krivo to je i prema njoj bio ozbiljan, hladan; jo manje da je u toj njegovoj hladnoći gledala kako je on prestao da je voli, jer on je o svojoj ljubavi prema njoj dao dokaza. Uzeo je za enu, i za nju je to bilo dosta. ta je imala vie od njega da trai? Već bio je sada na nju red da se ona pokae, odui mu se. A mislila je da bi mu time: ako ona, kuća, to manje kotaju, a opet da on u kući ima sve: dobro jelo, vino; ničim da nije oskudan; da je od nje to vie usluen, udvoren, - olakala, ublaila gubitak imanja, kuće, čega se nje radi morao da odreče. I zaista, ona je to činila. Nikad ona od njega nije potraila da joj to kupi, bilo haljinu, amiju. A jo manje da mu je kadgod novaca zaiskala, sem kad ode u crkvu, na groblje, da mrtve prepoje, pa joj treba za popa. Čak ni jelo. Da nije morala za njega da gotovi, za sebe nikad ne bi. Samo bi suva hleba jela. Čak, kad bi se moglo, ni hleba ne bi. I koliko puta, kad on ne dođe na ručak, ona i ne ruča. Provede onako, vrljajući, radeći po kući. A radila je mnogo, neumorno, od jutra do mraka. I zaista, kuća im je za kratko vreme u svoj mahali bila najlepa, najčistija, i opet puna svačega. Čim se uđe na kapiju kaldrmisanom putanjom, ispod svoda vinovih loza, ulazilo se u kuću sa čistim, kamenim stepenicama. Ozgo, iz kujne, svetlela se polica s uvek kalajisanim, oribanim tepsijama, sahanima. Do police bila je uska kujna, ispod ove velika, gostinska soba, prostrana, nametena, uvek otvorenih vrata i prozora. Sproću ove bila je mala soba, u kojoj su sedeli, spavali. Od te sobe pruao se drven, suv doksat, krevet, po kome je svagda bilo gomilice kupusa, crna luka. U uglovima tavana visile su kite, torbice, uvezano u krpama semenje od povrća. Pa čak i skupo semenje, kao od praziluka, duvana. A sve je to ona sama, majka mu, sadila, suila, zbirala. Celo dvorite bilo je pokriveno vinovom lozom, čardaklijama. Čak i vie bunara. Nita nije ostalo to nije bilo upotrebljeno, zasađeno. Naročito bata im. Ona leti, kao i celo dvorite i sve oko kuće, gubila se u zelenilu. Sve je bilo nekako čisto, uređeno, zeleno. I tako oni, otac mu i mati: on uvek ozbiljan, i samo ozbiljan, a ona u večitom radu, brizi, iveli su lepo, tiho. Ali ne slobodno, bezbrino, već sve kao u nekoj brizi, strahu. Nikad se oni ne provedoe, ne razveselie. Kad slavu slave, slave je lepo, otmeno, ne izostane nita to je običaj, ali opet njini gosti ne dočekuju zoru kao na drugim slavama. Ako su oni kome kumovi, starojko, uveče bi se dizali sa sofre pre ponoći, pre nego to će nastati veselje, pijanka. Uzalud bi ih zaustavljali, molili - oni bi odlazili, izgovarajući se uvek jednim istim:
   "Neka, neka. Ima kad."
   A to njihovo "ima kad" trebalo je da bude: kad jo nekoliko njiva i vinograda kupe, kad im on, sin, Mita, poraste, pa oene ga, i on decu izrodi, te se kuća razgrana, učvrsti... tada. A ovako, sve su strepili, kao bojali se da se ne prebace, istroe, te osiromae, izgube i ovo to su jedva stekli. Nisu se bojali za sebe to će osiromaiti. Oni su se već navikli. Ali da imaju, te bar ako su se oni mučili, on, sin im, Mita, posle da se ne muči, pati. Sve su se nadali na Mitu, čuvali za njega, da posle s njim, i oni svi zajedno... A ovamo, opet, iz velikog straha da ne bude on kao to treba, ne pokvari se, pronevaljali (a  ba tada je bila počela mlade da se kvari, ide po mehanama, pui, pije), postupali su s njime kao da im nije nita. Otac nikad s njim da je progovorio, sem kad bi imao ta da mu zapovedi. Pa i to je činio preko matere.
   Obično, ujutru, čim bi se Mita digao i, kao uvek, posao u dućan, ocu, majka bi mu, ispraćajući ga, isporučila to to bi mu otac naredio da uradi:
   "Mito, poručio ti otac to i to..."
   I Mita bi, bez pogovora, odmah iao da to radi.
   Pa zajedno nisu s njim ni ručavali. Obično su ručavali otac mu i majka, ali većinom sam otac, onda mati mu, a posle njih on, toboe da jede sto od njih ostane, a ovamo, kriom, da on ne vidi, sami su mu probirali i ostavljali to je najlepe. A s njima zajedno bi sedao da jede kada je veliki prazni, Uskrs, Boić. I to samo prvog dana Mita bi s njima seo za sofru. Posle, on bi dizao sofru, kupio mrve, polivao oca, majku.
   "E, sad idi!" - dopustila bi mu mati.
   A otac ga i ne gleda. On, onako kao uvek, ozbiljan, savija cigaru, a Mita, mada mu je mati dopustila, ipak ne bi odlazio dok ocu ne prinese ar, da ovaj zapali cigaru, i tek onda bi odlazio, i to natrake, kao ičekujući da ga, ako su zaboravili, opet za ta pozovu.
   I kad je već bio veliki, momak, odelo su mu jednako oni sami naručivali. Istina, najbolje i najskuplje, ali ne pitajući ga.
   Ali mu nisu davali mnogo ni da radi, jednako misleći da je on jo mali, nejak, dete. On kod njih nije imao nita drugo da radi do ili samo kod kuće da sedi, ili da je u dućanu, kod oca, pa, kad mu se otac s ručka vrati, dođe kući na ručak; uveče, da posle oca legne; ujutru, pre njega da ustane, ode i otvori dućan, poprska ga, počisti, raspremi, i onda da ispred dućana, stojeći, dočeka oca. Nita drugo on nije imao da radi. A kad praznikom ode u crkvu, da celu slubu tamo odstoji, čeka da naforu uzme, onda svu rodbinu da pohodi i vrati se kući, i odmah presvuče u staro, svakidanje odelo, da ne bi novo prljao, cepao.
   Majka mu, od radosti nije mogla da ga se nagleda. Hvalila se po komiluku kako joj čak i sudove pere, kuću čisti. A otac, mada je bio s njim zadovoljan, ipak nije dao da on, Mita, na njemu to opazi, bojeći se da se time ne oslobodi i razmazi, pokvari, kao ostali njegovi drugovi.
   A Mita je sve to znao. Znao je zato su oni takvi prema njemu, tobo strogi, ne daju mu da vidi kako ga oni vole, a znao je koliko ga vole; kako, kad misle da je zaspao, svake noći dolaze k njemu, obilaze ga i paze da se ne otkrije. I zato to je to znao, on se iz sve snage upinjao da im to vise ugodi. A znao je da će im ugoditi samo tako ako bude to mirniji, stidljiviji. Međutim, samo je on znao koliko je osećao i patio od toga. S koliko je čenje, vatre, strasti mislio na ene, piće, aikovanje! Naročito su mu teko padali proleća i jeseni. Ili, kada je kakva svadba u komiluku, a on, kao uvek, kod kuće. Tad i majka mu iziđe, ode tamo da gleda svadbu, a Mita, osećajući kako dolazi i sputa se noć, sluajući sa svadbe kako grneta i dahire udaraju, uzvike svojih drugova, kikot enski... Tada on ne bi mogao da izdri, već bi, kao krijući se da ga niko ne spazi, beao od kuće i odlazio nekom Aritonu, jednom svom drugu, s kim se druio. A od svih drugova jedino se taj Ariton ocu mu i majci svideo. I to zato to je taj Ariton, taj momak, sam, sa sela, ipak bio već svoj čovek, imao neto, stekao. I čak im bilo milo njegovo druenje s njihovim Mitom, jer su bili uvereni da ga on neće pokvariti. Taj je Ariton drao bakalnicu nakraj varoi, u mahalama, daleko od čarije. Tada bi tamo Mita beao, jer se od Aritona nije stideo, jer su se njih dvojica toliko voleli, drugovali. A uvek bi, kad bi on tako uveče otiao Aritonu, poto se dobro zatvore u njegov dućan, da ih niko ne vidi, pili, pili cele noći. Tamo je Mita i zavoleo neku batovanovu kćer, Maru, plavu, ali razvijenu devojčicu. Ariton je to znao, ali Mita nije dao Aritonu za tu njegovu ljubav nikome da kae, a kamoli jo roditeljima mu. Toliko je bio stidljiv. On je hteo da oni, otac mu i majka, sami pogode koju on voli, i tu da mu uzmu za enu. I mati mu je, istina, za to dočula, saznala, ali se činila tome neveta, i pokatkad izdaleka nagovetavala mu kako mu je otac već izabrao drugu, ovu istu Mariku, koja je bila iz gornje čarije, odakle su i oni doli, a uz to je jo u miraz donosila nekoliko vinograda.
   I, zaista, Mariku su mu i uzeli. Mita, kao to se i očekivalo, ni reči nije kazao. Čak nije dao da se ma ta primeti. Samo, otada je čeće odlazio Aritonu i tamo ostajao, i kao i pre, sakriven kod Aritona, due, vie pio. I uvek posle takve potajne pijanke vraćao bi se kući, i bivao jos mirniji, posluniji. Kao da se nije oenio i postao drugi, domaćin u kući. Nikad reči, a kamoli to da ne poslua, da ne uradi, a jo manje odupre se ocu. Samo jednom. A to je bilo kad mu se ta batovanova kći udavala. Silom je on Aritona nagnao da joj odu na svadbu. Kupio joj i dar, skupu basmu, i poručio da od te basme ne pravi sebi odelo, već kad dobije dete, muko, prvo, da njemu od toga načini "jorganče", u kome će da ga nosi. To je hteo, i hteo je jo da joj ode na svadbu. Otiao je s Aritonom uveče. Dočekali su ih. Čak je i ona izila, rukovala se s njim. Mita nije mogao vie. Tu, na svadbi, pred svima, napio se. Bacao novac. Kad se u zoru kući vratio, enu Mariku na mrtvo je ime izbio, tukao je, tukao... I te noći komije su čule njegova oca, gde, uzdravajući se, iteci od besa, grdi ga, psuje; ali čuli su i njega i njegov tada prvi put jak, silan glas, gde mu odgovara, odupire se i plače.
 
 
III
 
   Mada Miti onda obećah da ću ga skoro pohoditi, ipak zadugo mu ne odoh. Nisam mogao. Ne zbog njega koliko zbog njih, kuće mu: oca, matere mu. Naročito matere, onako zabataljene, potamnele a prestraene. Gotovo da izludi od straha, jer oseća da mu nema leka, da će joj umreti, a opet jednako nudi ga, bdi, a u isto vreme mora da nadgleda kuću, kako ih smrt ne bi iznenadila, zatekla kuću nepočićenu, nespremnu.
   A ne samo zbog matere mu, nego jo i vreme je bilo nezgodno. Ba tada počee da bivaju toplije, prolećne noći. Jo zarana, čovek čisto kao opijen jedva čeka da legne, kao da eli da se to vie, spavajući, nadie i nakupi ove prolećne toplote i sveine. No jedne večeri odoh. Prolazim ulicom, pa sve mrtvo. Sve kapije zatvorene, a samo njihova bee otvorena. Uđoh, i iznenadi me svetlost. "Da nije umro?" pomislih. Ali nije. Bili ga u postelji izneli iz sobe nasred kujne, i pred njim otvorili vrata, kako bi, valjda, mogao da gleda ne samo dvorite, ulicu, već i noć koja bee topla, mirna, a i mesečinu koja izgrevae i koja se veselo, poigravajući na mlakom, prolećnom nebu, dizae i sve osvetljavae. Na pragu, do nogu Mitinih, sedela mu je mati. Celo glave sedeo je na stolici omalen, crnomanjast čovek. To je, valjda, bio taj njegov drug, Ariton. Marike nije bilo. Sigurno je u kujni. I oca mu nije bilo. On, kao uvek, čineći se tome nevest, valjda je legao, tobo da spava.
   Kad uđoh, upitah čudeći se:
   - ta? Zar ste izili?
   - Eto, sinko, - jedva dočeka i poče da se tui mati mu. - Govorim ja: nazepće. Ali Ariton... - i glavom bacajući na njega krivicu, pokaza na Aritona.
   Ariton se obrecnu na nju.
   - ta: nazepće? Nita mu neće biti. Sve ti...
   - Pa dobro, nita! - odmah ona, pokorno i čisto obradovana to je na krivom putu i to od toga Miti njenom nita neće biti, ućuta se i opet poče da pokriva Miti noge.
   Mita je bio iznet zajedno s posteljom. I, poto nije mogao da sedi, bio je poduprt jastucima.
   - Doo si? - zaradova mi se on.
   - Eto, dođoh.
   - Ako. Sedi, - ponudi me.
   Poto sam se rukovao s tim njegovim drugom, Aritonom, sedoh na stoličicu sproću Mite, do zida. Kujnu i sve nas osvetljavala je lampa, postavljena na visokoj stolici. Od nje, dobro napunjene, zaudarao je proliven gas i vio se gust, čađav dim. Iz one male sobe, odakle su ga izneli, bila je ustajalost, utopljenost, dok je iz velike sobe, kao uvek otvorene, ovamo dopirala sveina noći. Svuda je bilo tiho, mrtvo. Noć meka, mlaka, Iz dvorita je dolazio miris na već proklijalu travu, trulo drveće u zemlji, a takođe i iz bate, koja je, sad prekopavana, spremljena za sađenje, mirisala na sveu zemlju... Ćutali su. Majka mu je jednako utopljavala noge, a Ariton je ljutio neke jabuke, to mu je, kao ponude, bio doneo. Mita nije hteo da jede, ali nije ni odbijao. Kao da iz velike ljubavi prema njemu nije mogao da mu odrekne, pa bi svaku kriku, to bi mu je on ponudio, samo obzinuo i ostavljao, izvinjavajući mu se:
   - Posle ću.
   - Kako posle? Jedi! - nekako surovo, ali razdragano, kao stariji brat mlađega, nudio ga je Ariton i silom ga gonio da jede.
   - Uzmi, sinko, uzmi! - dodavala je radosno mati mu.
   - Ama, ne mogu! - pravdao se on. I to ne materi, već Aritonu, okrećući glavu k njemu i gledajući ga milo i kao moleći ga da se zbog toga ne ljuti na njega.
   Opet zaćutae. Lampa, ostavljena iza vrata, slabo nas je osvetljavala, a nije bila ni potrebna, jer bee izgrejala jaka, čista mesečina, koja nas je grejala pravo u lice. Mita je svaki čas eljno izvijao, izdizao glavu da to bolje gleda: napolje, u mesečinu, noć, ali kao da nije mogao. Smetala mu je mati, koja je ispred njega sedela do nogu njegovih.
   - Nano, trgni se! - poče da je moli Mita i jo vie da die, izvija glavom.
   - Zato, sinko? - uplaeno i uvređeno poče da mu se odupire ona.
   - Pa da gledam...
   Ariton se doseti kako mu ona smeta, i poviknu joj:
   - Idi ti, idi spavaj.
   - Ama, ne spava mi se! - branjae se ona, a već poče da se die.
   - Idi kad ti se kae! - obrecnu se na nju jo stroe Ariton.
   Ona se die i ode u sobu. Čudo kako su se Aritonu svi pokoravali, sluali ga. Ali, moglo se videti da to oni čine zbog toga to misle da to god im on kae, zapovedi im, da to njihov Mita hoće, da kroz njega on govori. Ariton je to znao, pa je zato bio slobodan, osoran. Sve ih je kao grdio sto ga toliko čuvaju, strepe i time mu slute neko zlo. A to je ba njima i godilo, i zato su ga i sluali.
   Čim ostasmo sami, Ariton, obzirući se, poče neto da trai po svojim pojasima. Zatim brzo izvuče staklo s rakijom i podnese Miti.
   - Pij! - ponudi ga.
   Mita, eljan, ali bojeći se da ga ko ne spazi, naročito majka, odbi:
   - Videće me.
   - More, pij! - i silom mu Ariton metnu grlić u usta.
   Mita poče da pije, guta. Grlo mu je pucalo.
   - Oh! - odahnu. Rakija ga zagreje, osnai. On se podie, okrete i poče da gleda u Aritona, milo, blagodarno:
   - Tone moj... - poče da mu tepa.
   - Pij, de! - prekide ga Ariton, smućen od tog njegovog milovanja. - Pij! - nudio ga je mračno i surovo. Mita poče, ali malo. Samo gutljaj.
   - Ne mogu vie. - I okrete se, zagleda opet u noć, u mesec koji sad bee nasred neba i, isto onako veselo poigravajući, osvetljavae ozgo sve, jasno trepereći.
   U daljini, na drumu, čulo se krckanje tekih rabadijskih kola i jako otegnuto svirjukanje. Mita se bee zagledao, kao zaneo. Bog zna gde je bio.
   Ariton, bojeći se tog njegovog zanosa i hoteći da ga trgne, a u isto vreme i hoteći da mu ugodi, kao pogađajući ta on misli, nadnese se nad njega i, pokazujući na mesečinu, poče:
   - Mito, zna, ovako isto. Pantalej... sabor... - Mita se tre, okrete se njemu i poče ičekivati radoznalo.
   Ariton nastavi:
   - A ja i ti na konjima, niz reku. Ispred nas kola pokrivena, rabadijska, a u kolima...
   - Ne to! - uplai se Mita i okrete od Aritona. Ali se videlo kako bi on voleo da Ariton, i protiv njegove molbe, i dalje produi da priča, valjda kako je u tim kolima bila ona, batovanova kći, i sa svojim drugaricama ila na sabor, pa su, tobo, ne znajući da oni jau iza njih, pevale pesmu, i to ba njegovu pesmu.
   - Pa dobro, neću, - pristade Ariton.
   I opet zaćutae, i to dugo. Mita, potresen i kao ljut na Aritona, okrenut od njega, disae teko, uzbuđeno. Odjednom se okrete Aritonu:
   - Da li zna da sam bolan?
   - Kako da ne! Zna! - jedva dočeka Ariton. - Eto, ba danas dola meni, da kupi neto. Čula da si bolan, pa pita da li ti se to jede. I ponude ti poslala. Zar ti nisu dali?
   - Ne! - eljno odgovori Mita.
   - Kako da ne? - poče Ariton da se ljuti. - Marike! - viknu i okrete se sobi gde je bila Marika. Ali, mesto nje, usplahireno ispade iz sobe majka mu.
   Ariton je stade grditi:
   - ta će ti? Nita njemu nije. Spavaj. Mariku ja zovem.
   - Uh! A ja neto sanjala! - odahnu ona od straha i vrati se ohrabrena ponovo u sobu.
   Utom iz sobe naiđe Marika. Bila je bunovna. Od dremanja oči su joj bile crvene, podnadule.
   - Kamo te ponude? to mu nisi dala? - poče Ariton na nju surovo.
   - Kakve ponude? - odgovori Marika tromo i nekako zlovoljno.
   - Takve ponude, - poče Ariton jo ljuće. - Ponude to je moj čirak doneo: kruke.
   - A, kruke... Tu su. to tako ne kae? - poče nekako Marika čudno, zlurado, tako da se po tome moglo da vidi kako ona zna od koga su i čije su te ponude, i zato ih krije, ne pokazuje Miti.
   - Donesi, - preseče je on.
   Marika se vrati i donese te kruske u lepom, belom čanku, pokrivenom jo beljim pekirićem. Donese ih, otkri, pa, kao uvređena, sede do Mite i poče da motri, gleda u njega, ičekujući da li će on, i pored toga to vidi da ona zna od koga su te ponude, ipak smeti pred njom da uzme, jede ih. Ariton uze, iseče ih, odabra jednu kruku i podnese Miti.
   - Na!
   Mita isprva nije hteo. Borae se sa sobom. Kao da je osećao da će, ako uzme, uvrediti Mariku, koja je jednako u njega gledala. Ali, valjda pomisao da je to Marina ruka spravljala, i, kad je čula da je bolestan, da je, aljući mu ponude, spravljajući mu ih, moda, sigurno i plakala za njim, valjda pomisao na to učini te se on rei i reče:
   - Daj! - i nato eljno halapljivo zagrize kruku.
   Marika skoči od Aritona. I, uzdravajući se da se ne oda, brzo siđe niz stepenice, zamače iza kuće, stiskajući oči palčevima.
   Mita vide, primeti, bi mu neprijatno, izvadi iz usta kruku, i, kao da ga je na to Ariton nagovorio, poče da kori Aritona:
   - Nisi trebao.
   - ta? - upita Ariton, čineći se svemu nevet, i toboe ne znajući zato je Marika onako skočila i otila.
   - Nita, nita, - opet zaćuta Mita.
   Ubrzo ustadoh i ja. Oprostih se i odoh, ostavivi ih same, da bi se njih dvojica do mile volje narazgovarali i presedeli noć.
 
 
IV
 
   Posle, u nevreme, pre večernje, oglasi ga zvono. Umre on, Mita. Ubrzo, iz komiluka i drugih mahala, počee ispred nae kapije, u gomilicama i u novom obučene i duboko zabrađene, da promiču ene i idu k njemu, da mu zapale sveću i cvećem ga okite, ali najvie imirom. Ja nisam hteo da idem. Znao sam da je tamo sada vreva, piska. Znam: kako su ga mrtvog okupali, u novo obukli, ispruili, vilice mu vezali, a na usta mu metnuli zelen list, da mu ne ide pena. Majka mu, Marika, i druge ene iz rodbine uvile su sad glave u duboke, crne amije, pa, sustale od plača, čas idu k njemu u sobu, čas izlaze u kujnu, vrljaju po dvoritu, toboe nekim poslom, pa se odjednom trgnu, uplae, sete ta je i, kao jo ne verujući da je on zaista mrtav, pojure k njemu, u sobu, padaju na nj, ljube ga, plaču i nariču, nariču... Cela mahala i deo čarije razlee se od njihove piske i zapevke. Prolaznici sami sebe pitaju i odgovaraju:
   - Umro?! Bog da ga prosti!
   I, krsteći se, urno odlaze, da ne sluaju naricanje. A ono se nadaleko čuje. Evo, mada je njegova mahala treća od moje, čujem ga, već čak i do mene dopire.
   Znam, sada majka mu, bez amije, račupana, piti, i preplaena istrči od njega mrtvog iz sobe u kujnu:
   - Mito! - I pravo, ničice, jo s praga sobnjega pada i rasprostire se po zemlji. Samo joj se temenjača beli.
   ene, plačući, tee je, diu i unose, u onu drugu sobu. A ona, osvećujući se od tog pada, počne da im se odupire, moli ih: "da puste, samo jo da mu pod glavu jastuk podmetne; meko da mu je..." i opet se onesvećuje, opet pada.
   Dolazi mu otac. Na plač i naricanje Marikino koja istrča preda nj, veli, umiriva je:
   - Nita, nita nije... - A vilice mu se tresu, zubi cvokoću.
   I u veliku sobu, gde on lei mrtav ispruen, ne ulazi k njemu, već ide u onu drugu, malu sobu, ali kad tamo vide da su tu uneli nju, majku mu, on, ne znajući ta da joj radi, kako da je tei, vraća se, ostavlja je, i počne da ide po kujni, kući, ne znajući gde da se dene, jednako sam sebi govoreći, kao teeći okolne:
   - Nita, nita nije.
   Pa odlazi iza kuće, ali i tamo ne moe sam da ostane: dolaze po njega, tee ga... Onda on čak izvan ulice ide, u polje, u reku. I tamo, skriven, isto onako visok, ozbiljan, eta se, ide od vrbe do vrbe, jednako ponavljajući ono:
   - Nita, nita nije.
 
   Uveče, ja i stric odosmo kod mrtvog Mite, da, kao to je običaj, sedimo tamo i čuvamo ga. Odosmo. Moj stric je iao napred, slobodno, obično, a ja sam se zastajkivao, plaio se nečega. Bojao sam se da ga vidim. Bojao sam se njegove matere, oca. Znao sam da neću moci gledati onu njihovu zapevku i pisku. I zato sam se plaio, zastajkivao. Ali, kad dođosmo kod njih, sve je bilo mirno, čak i neosvetljeno. Samo iz velike, gostinske sobe videlo se kako na sredini sobe sveća gori. To je sigurno bila njegova sveća upaljena mu vie glave. Kad se ispesmo u kujnu, i to do vrata, u mraku, naiđosmo na oca mu. On se, kako izgledae, bee zaneo u neko opasivanje. Valjda se bio raspasao, pa se sad stezao onim svojim dugačkim pojasevima. Na nae: "Dobro veče, kako ste?..." samo odgovori:
   - Eto... - I opet nastavi da se uvija i stee pojasevima.
   Uđosmo unutra.
   Mita nasred sobe. Ispruen, mrtav. Već i pokrov prebačen preko njega, te mu trče na grudima skrtene ruke i na nogama nove, sad iz dućana uzete, cipele. U fesu, vezanih vilica... Ispod njega beli se čarav. Do glave mu sedela je mati i ukočeno, nemo gledala mu je i ispravljala pramenove njegove kose po čelu, ispod fesa. Vie glave mu, u činiji punoj brana, gorela je jedna velika sveća, sa jo puno oko nje malih sveća zapaljenih od onih to su doli. A ta velika sveća, onako visoko, ozgo, osvetljavala ga mrtvog, a naročito lice mu, glavu, oko koje bee poređano cveća, imira, i to varaklaisanog, te se varak caklio i od njega je sad uto, izdueno, malo podbulo njegovo mrtvo lice odudaralo jo otrije, bleđe. Oko njega, do prozora, po minderlucima, bili su se poređali muki, a dole, do vrata, za dugačkom sofrom, bile su enske, koje su jo večerale.
   Kad uđosmo, niko nas ne predusrete; samo se muki pomakoe i načinie nam mesta. I kad priđoh da mu vie glave, kao i ostali, i ja sveću zapalim, majka mu se samo tre, huknu:
   - Mito! - i opet, kao da nije nita bilo, nastavi, zanese se u ono nametanje kose mu po čelu. Htedoh da ga poljubim, ali me stric zadra:
   - Ne ljubi se sad! - anu mi ostrag - jo nije očitan. Vidi da nema krst na grudima!
   I zaista, na prsima nije bilo krsta, već samo njegove skrtene, mrtve ruke.
   Sedosmo među ostale. Svi ćute. Niko ne govori. Čak u mrtvog Mitu i ne gledaju. Ljudi, prejeli, mekolje se, otpasuju se i nametaju. ene jo večeraju. Jedu obično mnogo i uurbano. A vie glave Mitine gori ona velika sveća, osvetljava celu sobu trepereći, prskajući, kao da će svakog časa ugasiti se i pasti na mrtvu Mitinu glavu, koja sad dola veća, lepa, s oblim čelom, zatvorenim i jasno ocrtanim očima i, usred sad vezanih vilica, uzdignutim, priljubljenim obrazima. Samo onaj zeleni list na ustima me čudno i neugodno dirae... A inače nita nije bilo čega sam se ja toliko plaio. Ni zapevka, ni naricanje. ene su jele, muki puili i ćutali. Čulo se kako Marika, takođe povezana u duboku, crnu amiju, isplakana ali pribrana, nudi vinom ene tihim glasom. Tamo iz kujne, u kojoj je jednako bilo mračno i tiho, pokatkad bi dopro koji uanj. To je sigurno dolazilo do njegovog oca, koji je jo bio tamo, nije dolazio ovamo, pojavljivao se, i valjda se jo stezao i uvijao u one svoje pojaseve.
   - Bog da ga prosti! Gde li mu je sada dua? - upita jedna mlada, plava ena, diući se sa sofre i tresući od sebe iz skuta mrve.
   - Tu je, - odgovori druga, stara, ali krupna baba, koja bee odavno večerala i već zapalila cigaru. - Tu mu je dua. Tri dana će ona biti tu, u kući, dok se ne oprosti s ocem i majkom...
   Majka mu, kad ču da se o njoj govori, tre se, pogleda, pa kao da odjednom dođe k sebi, uvide svu zbilju, skoči, pade na Mitu, prigrli ga i, naslonivi svoj obraz na njegov, poče iznemoglo, sipljivo da jeca:
   - Mito, sinko! Mito, sinko!... - I kao da je neto prekinula, pa sada nastavlja, poče da ređa: "Zato, sinko? to nas ostavi, otide? to se bar ne izbolova (mada je godinu dana leao), te majka da mi te izneguje, nadgleda, ponudi... da mi ne ide tako neponuđen, eljan?... to, sinko? Zato tako brzo, apans's' ode, ostavi nas?... Zato, sinko?" - I kao da je on kriv to je umro, kao da je on sam hteo da umre, ostavi ih, otide od njih, i to kao zato to mu nije bilo dobro kod njih, to ga oni nisu mnogo voleli, čuvali, pazili... uvređen time, zato otiao od njih, umro, ostavio ih... Tako ona poče da ređa i, kao protiv toga, poče da nabraja negovanja, primere njihove ljubavi prema njemu, jednako ga grleći i ljubeći po čelu, očima, i čak ustima, i ponavljajući ono: "Mito, sinko! Mito, sinko!"...
   ene počee da je tee, plaču, muki da mrkću, okreću glave. Utom i Marika, poto je iznela sofru i počistila, dođe. I, valjda bojeći se da je posle ne bi ene ogovarale kako ga nije alila, kleče do nogu Mitinih, pokri glavu rukama i poče i ona da nariče. Samo, ona nije smela njega, Mitu, da oplakuje, jer stid je da mlada ena pred svetom ali svoga mua, a naročito da mu nabraja njegove dobre osobine. Zato ona plačući poče da nariče o nekoj svojoj sestri, koja je bila odavno umrla, a njemu, muu, Miti, da poručuje, moli ga: kad tu njenu sestru tamo, na onome svetu, nađe, on, kao stariji, zet joj, da je čuva, titi, i da oni tamo oboje i za nju trae, spremaju mesta... Tako je Marika naricala. Glas joj bee snaan, plač zdrav, a naricanje tuno, od srca.
   Svi udarie u plač. Sve ene tada priđoe oko mrtvog i osvetljenog Mite. Klekoe, zabacie amije, naslonie lica po njegovu telu i - odjednom sve, uglas, zaplakae. Soba, mrtvac, sveće koje su treptale, gorele - sve kao da se pokrenu, die. Počee da nariču. Svaka svoje mrtve da pominje, imenom da ih zove, poručuje im, oplakuje ih... Razlee se jauk, zapevka, naricanje! I sve, čak i ulica, ispuni se, prepuni! Čini mi se da od njihova plača cela noć zajedno s njima, sa osvetljenim mrtvim Mitom, kao da se pokrete, uskomea, die nebu, cvileći za mrtve... Muki počee da bee, gunđajući:
   - ene, ne plačite, ene!
   A one jo u jačci, veći plač. Kao da se nadmetahu.
   Odjednom sve umuče iznenada. Iz kujne pojavi mu se otac. Ukočeno dođe i stade vie glave Mitine. Gleda ga, gleda, pa huknu:
   - Mito, sinko, to bre ovo s nama uradi?
   I, onako neočitanog, poljubi ga u čelo. Zatim jo ukočenije, ali samo sad presamićen, gurajući pesnice u slabine, iziđe i ode u onu drugu, malu sobu, da se tamo zatvori.
   ene jo jače zaplakae.
   Ne mogah ni ja vie da izdrim. Iziđoh i, gotovo beeći, odoh, ali ne kući... već odoh lutajući po mahalama, po noći, koja bee isto onako mračna, topla, mirna, nepokretljiva. Samo sad, da li to bee prevalila ponoć, iz ravnice, s Morave, osećae se kako počinje da due, dolazi, rasplinjuje se neki irok, vlaan, neugodan vetar.
 
1901.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com