K O D   K I C O A

 
Borisav Stanković
 
PRVA SUZA
 
   Čim dođe nedelja ili drugi koji praznični dan, posle ručka, za vreme najveće vreline i ege, skupe se ene i devojke, i ispod velikih kapija, u hladu sede i razgovaraju se.
   Deca gologlava, bosa, samo u koulji, obaraju kamenicama zrele dudinje i trenje koje vise preko zidova na ulici. U dvoritima polivenim vodom, ispod dudova i lozinaka (prim. pri. - čardaklija, osmanluk), na asurama lekaraju stariji ljudi. Sunce greje i sve pri. Oseća se omarina i velika ega. Ni otkuda kakav sum ili usklik. Sve je tiho, nemo i mirno. Samo po katkad zaćarlija vetrić s Pljačkovice i Krstilovice, donoseći sveine i mirisa sa zelene i umne Ćoke. Čarijom se čuje uborenje vode to teče olukom, a na ćepencima dremaju momci i drugi besposličari.
   I u sred ove blagote, tiine, i nekog poludremea iskrsne on, Dimitrija, iz ma koje kapije. Kad njega spaze, svi se pokrenu, nasmeju i uzviknu. Deca se odmah skupe oko njega i diraju ga. ene, devojke i ljudi, sve se to na nj smei, zivka ga i dira. A on kod svakog zastane, daje mu cveća kojim je uvek zakićen, jednako smejući se i gledajući milo, tiho i ponizno.
   Ko njega nije poznavao? Zapitajte ma koga za njega, i svaki će vam odgovoriti: "A, to je na Dimitrija!"
   A taj njihov Dimitrija bee za čudo, k'o niko razvijen. Imao je veliku, duguljastu glavu s mesnatim ćokastim licem, debelim ustima i sivim, okruglim, bez izraza očima, jak vrat s kratkim, napregnutim ilama. Bee kratkih ruku, debelih nogu sa vrlo velikim, lunim, stopalama... Kad ide, on se klati, njija na jednu stranu, mae rukama, te izgleda da mu je leva noga kraća od desne. Pa te njegove sive, gotovo blesaste oči, donja posuvraćena usna, strulja i ulepljena kosa, sve je to izgledalo glomazno, nespretno, tromo i divlje! Trebalo ga je samo videti, kad neto podie ili vuče kakva natovarena kola, a na licu mu se ne vidi ni traga od kakvog napregnuća, umora ili neugodnosti.
   I'o je u iscepanim čakirama koje behu iskrpljene belim koncima; u masnim, prljavim mintanima; opasan s nekoliko pojaseva; na nogama svinjski opanci iz kojih strčae navek slama mesto obojaka.
   Uvek nakrivi ajkaču na desno oko tako, da mu se ono i ne vidi, zakiti se cvećem oko uiju k'o devojka, i metnuv ruke pod pojas ide on, klati se i peva razne pesme, ali sve na jedan glas. A glas mu je bio kretav, jak i i'o kroz nos.
   Ni na jednom mestu se nije zadravao.
   Iao je od kuće do kuće po mahali. Svakome poneto uradi, pomogne ili togod načini. Jednome iscepa drva, drugome polije batu, trećem očisti talu i istimari konja i volove. I to sve pevajući, klateći se, polako, jednoliko, i smeeći se onim svojim irokim, otvorenim i praznim osmehom.
   I tako je provodio dane. Svakoga je sluao i svaki ga je hranio, davao mu stara odela i tale ili kujne u kojima je spavao. Kad kome to on zatreba, taj samo iziđe na ulicu i vikne:
   - Dimitrijo!
   - Sad, sad!... Evo! - Čuo bi se Dimitrijin glas iz neke kuće, makar na kraj mahale. I u čas bi se on ukazao gde ide trčeći, smejući se i gledajući milo i ponizno u onoga koji ga zove.
   Ali nikad nije mogao da se ljudski obuče i odene. Da kaete: e je bio nemarljiv, nije. Ubi se on kicoeći i gladeći. Ali sve mu je ispadalo naopako i činilo ga smenim. Tako, u jutru, poto se umije i prekrsti, počeo bi da se oblači. Opasao bi se, steg'o jakim kaiem pojaseve i čakire, uio bi mintane, i nakvasiv kosu vodom, on je rukom ugladi i potapka. Ali čim pođe, kroči, rukom mahne, sve se to raskopča, rasklimata i odvee. Uice mu se odveu i biju ga po nogama, iz opanaka počne da ispada slama, čakire mu se smaknu, jeleci, mintani sve se to razleluja... pojasi se otkače i vuku za njim, te diu prainu... Samo ajkača i kosa ostaju onako kako ih namesti.
   A i drugi su ga nakarađivali. Uzmu pa mu pola glave obriju, ucrne ga čađu ili drugom bojom, prikače mu ostrag neku krpu, rep od ivotinje, il' neto drugo. A on im se smeje i gleda ih milo kad mu kau kako je lep.
   Nikome nije bio na smetnji. to god mu se naredi on učini. Po neki uzme, pa kad on, uza zid, na ulici, lei i sunča se, ovaj mu samo podvikne:
   - Di' se!
   On ustane i pomakne se sa tog mesta pa legne na drugo. Ovaj ga i sa tog mesta otera. I tako ga muče po čitav sahat. Ili uzme pa stane da ga tuče. On ćuti, trpi, i kad ga ovaj pusti, Dimitrija se povlači, čee i gledajući ga milo i ponizno - smeje se.
   Jedino to mu bee kao neka strast, to je: pesma i kićenje cvećem. Kad pukne proleće, zamirie zelenilo, njega nestane. Drvari ga tad viđaju po planinama gde se pentra po gudurama i osojima, traeći ljubičice i kukureka. Pa kad dosta nakupi, onda se vraća i svakoj kući u mahali daje po nekoliko stručaka.
   Bio je sin neke prosjakinje Naze. Ona je umrla odmah čim ga je rodila. Mahala ga očuva a i sama ne znajući kako. Do esnaeste godine nije se znalo kojima najvie dolazi, ali kad uze sedamnaestu, tad poče čeće popi dolaziti. Najzad popa, u sporazumu sa viđenijim ljudima iz komiluka, dogovori se, te mu odredi kao neku platu kojom mu se kupovae odelo. ene, devojke i momci kako bi mu se to vie smejali, izmislie, da on ide popi zato to se zagledao u popinu kćer, Todu. Otada svak ko ga sretne, zaustavi ga, i, smejući se, pita:
   - Je li, Dimitrije?
   - A? - promucao bi on. Ali to a ne bee čisto, već neka sredina između a i i.
   - Zar istina, da ti voli Todu? Dimitrija bi ga pogledao zablenuto, pa bi brzo oborio glavu i pobeg'o.
    A i sam popa tome se slatko smejao. Kad je dobre volje, on ga zovne, pa aleći se, obećava mu da će, ako bude vredan i tako lep, uzeti ga za zeta; popadija, pak, da će mu tad dati svilenu koulju i gaće. I po nekad sama Toda dođe do njega, metne mu svoju ručicu na rame, i smeeći se, pita ga:
   - Voli li me?
   A on siromah muca i krije pogled od nje.
   - Kai, ili sad ću da se naljutim? - veli mu ona mrgodeći se i okrećući se tobo ljutito od njega.
   On uzme, rairi ruke, i gledajući je usplahireno, jedva govori:
   - Ovoli-i-ko! - I sve vie iri ruke, da bi joj dokazao koliko je mnogo voli. iri ruke, gleda je netremice i njija se.
   - E dobro - rekla bi Toda - Kad me toliko voli, a ti odmah da se oia i obrije. Nemoj da te vidim prljava i neobrijana, jer te neću vie voleti.
   On ode do berbera, kae mu ta mu je Toda naručila, a ovaj ga tad uzme i nakaradi. Kad bude gotov, Dimitrija gologlav, onako nakarađen, skačući s jedne na drugu nogu, vraća se Todi i pokazuje joj svoju nakarađeno oianu glavu. I svako jutro, pre izlaska sunca, ustao bi, umio se, očistio dvorite i ostale kutove. Onda bi nabrao cveća za Todu, doneo joj vode i seo bi na prag od njene sobe, čekajući da ga ona pozove, te da je polije, pomogne pri oblačenju i čeljanju. Ona se nije njega stidela. Za nju on ne bee muko, čovek, već običan, svakidanji stvor.
   A bee lepa Toda! Ne bee to bujno, krupno čeljade, kao to su većinom kod nas, već srednje, neno, malo i vito. Bee okrugla i svetla lica sa sniskim, malo ispupčenim čelom. Gustu plavu kosu nikad ne mogae dobro očeljati, već se uvek ona dizae ispod maramice i u neredu pokrivae joj ceo vrat i male, sitne, pripijene ui. Usta joj behu mala i tanka, k'o paricom prorezana, oči svetle, tihe i čiste...
   A jo kad se bolje zagledaju ona nenost i finoća bele i providne joj koe; one fine, nene malje ispod kose, oko vrata i pri kraju obraza; i ono kolutasto, jedva primetno rumenilo pri dnu joj lica - onda se tek oseti sva milina, ljupkost i dra, to se pokazivae pri svakom njenom pokretu. Čoveku, kad je vidi, nehotice zadrće dua, grud omekaa i čisto oseti neki tih, blag miris to ga zadahne pred njenom pojavom. Mada bee tek u esnaestoj godini, ipak se javljahu prosioci. Popa ih izbirae. Toda spravljae darove, a popadija gledae i posmatrae kuće, familije i svekrve onih momaka koji se javljahu za Todu. A i sam se Dimitrija tome radovae. Koliko puta on dođe k njoj i pita je:
   - Todo?
   - ta je, Dimitrije?
   - Ono, zna... 'oće da se uda?
   - Hoću!
   - A koga će? - pita je on ozbiljno. Toda ga pogleda, pa kad ga vidi onako blesasta a ozbiljna, ona prsne u smeh. Grudi joj se tresu, podbradak igra, a rupice oko usne odskaču.
   - Ih, Dimitrija! - veli ona - koga ću?... Eto, koga mi ti izabere! Hoće li?
   - 'Oću, 'oću - a 'oće li i tad da me voli?
   - Te jo kako, Dimitrija! Tada, kad se udam, kupiću ti nove čakire, mintan, ajkaču i crvene opanke...
   - Ej, ej! - kliče on, i sav radostan istrči na ulicu, pa svakome koga nađe priča: ta će mu Toda kupiti kad se uda.
 
 
* * *
 
   I to bi! Zaprosi je učitelj sa sela. Čovek mlad, samac, a gospodin, pa ta će bolje? Popa je dade, a Todu već nisu ni pitali. Takav je običaj. Ove nedelje treba da bude venčanje, i sama gozba, svadba, evo već je od srede otpočela i Bog zna kad će se svriti. Rodbina, komije, poznanici, dolaze oni svakog dana i donoe poklone, darove i pomau. Muki idu pod vajate, hladnjake i tu piju i vesele se; a enske u kuću kod Tode i popadije, te im pomau da to pre i lepe naspremaju darove. Popa, čovek visok, kočat, iroka lica i usta, obukao novu, za sad načinjenu mantiju, pa se samo eta, smeka, nadgleda i dočekuje goste. Preko njegova kosmata lica prosulo se smeenje te izgleda da svaki ivac i vlas trepti. Oko irokih, razvučenih usta lepra se ponosan osmeh, a prosedu, čak do očiju, bradu svakog časa gladi svojom kotunjavom, s poutelim prstima od duvana, rukom. Gladi je i razvlači, odvajajući vlas o vlasi...
   Bubanj bije, zurle ječe, te se čuje čak iza varoi. Na sred kujne gori velika vatra, a oko nje krkću lonci i kotlovi jela; iz bate, sve utapkane radi igre, čuje se prasak lozinke i cvrčanje pečenih jaganjaca; iz podruma dopire zveket čaa, okanica i točenje pića; po dvoritu se vitlaju i prevrću deca; a oko kujne, zgureni uza zid, načetali se prosjaci i ostali gladan svet.... Dimitrija obukao novo odelo (ma da ga je popa grdio, pa hteo i da bije za to), zakitio se cvećem, čak i perunikom, pa sav crven, oznojen od silna rada, trči, smeje se i peva koliko ga glas dri.
   U subotu, u veče, celu noć se pilo i veselilo. I Dimitrija, koji do tada nikad nije pio, tad se opi, jer je večerao zajedno s Todom i ona mu je nalevala čae. Pa onda kao lud, besan od neke sreće i radosti trčao je, igrao mahnito, vitlao se, i svakog je časa trčkarao čas ka Todi, čas među goste...
   Ali kad u zoru počee drugarice oblačiti Todu u nevestinsko odelo i pletući joj duge, zamrene, bujne kose i pevajući onu tunu pesmu:
Da li te je alba za tvoju majku,
za tvoju majku, za tvoga tatka?
   I kad on, Dimitrija, ču Todino silno jecanje, plač sviju ena pa čak kijanje popino, njemu se neto smrče, usta ga zasvrbee i pognuv glavu, odbacujući od sebe rukama neto, pobee čak iza kuće, samo da ne slua ono:
   - "Da li te je alba..." - koje se tako tuno, i otegnuto razlegae u ovo svanuće.
   U jutru, u nedelju, bilo je venčanje. Kad dođe mladoenja sa svatovima, Todu izvedoe onako lepu, milu i uzdrhtalu. Ona iđae polako, smerno i tuno. Odmah iza nje bee Dimitrija i ispravljae joj bore na venčanoj, beloj haljini. Uzalud ga ene i devojke gurahu i grđahu da ne ide za njom, on se nikako ne odvajae. Tek kad se Toda okrenu i bolno smeeći se mahnu mu rukom, on se tad odvoji od nje gledajući je začuđeno i preneraeno. Posle venčanja opet je bilo veselje. Jelo se, pilo, prosipalo do mile volje. Ali tek u ponoć nastade prava svadba. Dimitrija se opet opi. Pa jo kad ga Toda darova novom kouljom, a mladoenja stoparcem, on, uviv koulju oko sebe, i pokazujući svakom ono sto para, nije znao ta da radi od silne radosti i tolike sreće.
   I sve bi dobro bilo, da ga popa u utorak ne pozva i naredi mu da pree kola.
   - Kola, Dimitrijo! - reče popa, kad ga ovaj začuđeno pogleda. - Zar ne zna da Toda treba da ide u selo? Hajd', spremi!
   A Dimitrija se zgranuo, pa nita ne razume. Od jednom se okrenu i brzo otrča Todi. Toda bee u sred drugarica i rođaka. Sve se pratahu i plakahu zajedno s njom. Popadija je zagrli pa je ljubi u njene svee obračiće, u vrela, vlana ustaca. Dimitrija uđe i stade pred Todu.
   - ta će, Dimitrije? - upita ga ona kroz plač.
   On die glavu, pa kad je vide onako uplakanu i vrelu, pogled mu se smrači i zasvrbe ga neto oko slepih očiju. Otpoče se čeati.
   Ostale ene uzee ga grditi.
   - Govori, to si zinuo, some?
   On jednako ćuti.
   Toda mu pristupi blie i upita ga blago:
   - Kai, Dimitrije, kai ti tvojoj Todi!
   - 'Će ide? - reče on s mukom i pogleda upitno po ostalima.
   - 'Oću, ali ne boj mi se ti! Evo mama, tata, svi oni čuvaće te i paziti kao ja... Ne boj se ti...
   - Ići će, Dimitrije, ići će naa Toda, ali ti mi se ne boj - reče mu blago Todina mati.
   - 'Će ide? - promuca on. Pa gotovo beeći, natrake iziđe iz sobe i zavuče se pod ambar u batu.
   Zavuče se i poklopi ničke k'o neka klada. Pred očima, u glavi, snazi, kao da bee neto tamno, teko i glomazno. Ni miić mu se ne pomače, do samo to osećae kako ga po telu, nogama, leđima, oko glave, i po kosi neto svrbi, golica i strue. On se poče čeati. Ali to čeanje bee grčevito, sa stisnutim prstima. Dokopa se za čelo i kosu i poče se grepsti tako jako, da krv poteče. I on se sve vie i vie drao, osećajući kao neku nasladu u toplini krvi koja ga poče oblivati po licu. Od jednom ču kako kola stadoe pred kapijom, pa onda kako svi iziđoe, pa popin drhtav blagoslov, jecanje Todino, plakanje i ugueno ridanje ostalih... i... i... - kola odzvrjae! Dimitrija se strese, stisnu glavu i skoči pa polete za kolima na ulicu.
   - Dimitrije! - viknue svi preneraeno kad ga videe onako krvava. Ali on samo mahnu rukom i istrča...
   Vide kola na koju stranu odoe pa se pusti za njima. I nastade trka. Sunce je sjalo, okolina, bate, vinogradi, breuljci i prostrane, duvanom zasađene njive, sve se to zelenilo i mirisalo. U čistom, suvom vazduhu osećae se ona sveina i dra to vlada u letnje dane pre ege.
   Kola su ila polako, Dimitrija je za njima trčao da ih stigne. Ali, da li strah, unezverenost, zabezeknutost ili neto drugo? - tek on oseti umor. Znoj ga poče probijati i njegovo crveno, mesnato lice podnadu se. Usplahiren, rastresen, otvorenih usta i gobečenih očiju, on je trčao, klatio se i batrgao. Sunce ga grejae ba u lice, a kapa mu pala, te se strulja, mrka kosa osvetljena lelujae. Pojasi mu se raspasali; opanak spao pa ga udara po nozi i sapliće; čakire mu se smakle, mintani razlelujali te se viđahu crvene, kosmate, nikad neoprane, grudi. Kola su ila. On im se poče pribliavati. Eno već viđae Todu kako razapela suncobran, naslonila se na mua, a ovaj je obuhvatio i prigrlio rukom... Sunce je sijalo, čist je zrak bljetao i udarao ga po očima zasenjujući ih, a praina koja se dizae od njegovih raspasanih pojaseva i odvezanih opanaka, svoga ga obuzimae i lepljae se po njegovom, krvlju i znojem umrljanom licu. Počee i muice naletati na lice, krv i prainu, a on se nije ranio, već je samo za kolima trčao, gledao, a iz grla mu se otimao promukao, tup glas, nalik na krkljanje. Od jednom kola počee brzo silaziti niz put. Dimitrija se strese, polete za njima, ali mu se noge ukočie, i on se poče besno izdizati, batrgati i mahati rukama i nogama... Htede da viče, ali ga glas izdade. Kola se odmicahu i umalo da se izgube. Dimitrija napree svu svoju snaku i kriknu:
   - Auuu!...
   Krik bee uasan. Toda ga ču, osvrnu se, pozna ga i zaustavi kola.
   I padajući, valjajući se, dođe do njih. Sav uprljan, razdrljen, krvav, silno dahćući, nasloni se na kola, i, drćući celom snagom, ubezeknut nadnese se, zinu i upre u Todu irok, blesast pogled. Toda dignuv ruke, trgla se, ukočila i gleda ga uplaeno.
   - ta je, crni Dimitrije?
   -A-a-a... - krklja on i trese se.
   Njoj se saali kad ga vide takvog. Nae se k njemu, sunce joj obasja kosu, lice: suza zasja u njenom lepom oku i ona ga uze za glavu i privuče k sebi. Jednom rukom drae ga za podbradak, a drugom poče maramicom brisati mu lice, vrat i grudi iz kojih je bila silna jara... Brisae ona onu krv, prainu i znoj, a sve mu se blie i blie primicae.
   - Kai, kai zato si takav? - pita ga ona.
   A on samo drhti, unosi se u nju i prua joj čas levi, čas desni obraz, da ih ona čisti. Jednako dahće i gleda je irokim pogledom u kojem bee sreća i večita, ropska poniznost.
   - Kai, Dimitrije? - pita ga ona bolećivo i blago.
   - Da te... vidim!... - promuca on.
   - Da me vidi?! - poče ona tronuto. - Crni Dimitrije, eto gledaj me! Na! - I podnese mu svoje lepo, čisto lice tako blizu, da on oseti dodir njene kose sa čela. Dimitrija ustrepta i zamuri. Od jednom se njegovo lice preobrazi. Miići oko jagodica, donja usna, podbradak, sve to zadrhta i ustrepta.
   - Todo! - anu on.
   - Ih, ta dosta! - ču se otar, pun gnuanja glas njena mua koji se, namrten, čisto zazirući od njegova gadna izgleda, okrenuo koso i ne gledajući ga, baci mu dinar.
   - Na! Pa sad - mar! - viknu on i oinu konje tako silno, da kola poletee odbaciv Dimitriju daleko od sebe.
   - Ne, gospo... o... - jeknu Dimitrija padajući.
   Kola se u čas izgubie, a Dimitrija ostade na putu. Sunce ga je peklo, muice naletale na nj, a on se nije ni micao. U istom poloaju, u kojem bee i pao, leao je on tako ne dajući nikakva znaka o sebi. Samo na njegovom crvenom, mesnatom licu, spram sunca, ispod oka, kao zrno graka, sijala je prva suza.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com