K O D   K I C O A

 
Borisav Stanković
 
RISTA KRIJUMČAR
 
   Laktom o sto, nogama o pod, kao da se prikovao, tako seo na stolicu. Samo da se mrdne, pokrene, srozao bi se, tako je ukočeno, ukrućeno sedeo. Slobodnom desnom rukom ara okanicom po prljavom stolu i, ne gledajući u svirače, zapoveda im:
   - Svirajte!
   A sve jače, kruće produava da ara po stolu, po prosutom vinu, po mrvama od hleba i oglodanim kostima.
   - ta, gazda? - počeli Cigani da ga pitaju udeavajući ćemaneta.
   On ih i ne pogleda, već poče jače da se grči, uvlači u sebe, čas gurajući ruku duboko u čakire, cas nametajući belu maramu, obvijenu oko glave, nabijajući je sve vie na otro, obrijano čelo. Pa opet i dalje ara po prljavom stolu dnom okanice koju je drao po sredi čvrsto, grčevito.
   - to ne svira?
   Okrenu se, odjednom, i lupi okanicom tako silno da se razbila, presekla napola. Gornja pola odskočila, a donja osta zabadajući mu se u ruku. Krv potekla, a on ne samo da ne die ruku, već kao da je jo vie pritiskuje, da bi staklo jače, dublje ulazilo u meso, te mu vie, to vie, tekla krv. Nek istekne sva!
   Cigani uplaeno počeli da se izmiču i spremaju se da bee.
   On ih zaustavi.
   - Ovamo! - viknu im tupo. - Sviraj!
   - Ama ta, gazda?
   - Sviraj! Sviraj kako kum kuma na sud vodi.
   Jedan od njih, kao najslobodniji, izdvojio se od ostalih, priao mu s vrata:
   - Drugo, ako hoće, da ti sviramo. Da ti sviramo neto mekamlijski. Da sviramo ono to predsedniku sviramo...
   I počnu kreteći, jako, da sviraju i promuklim, razderanim glasovima da pevaju.
   On podigao ruku da ih kao zaustavi, prekine, ali brzo mahnu, ostavi ih da sviraju, a on, kao i pre, sedi ukočeno, gleda tupo ispred sebe, gleda ravnoduno kako mu kelner, sluče, čisti krvavu ruku od stakla, umeće u nju duvan, da bi krv zastala, da mu je posle uvije prljavim čaravom, skinutim sa stola.
   Bilo je dockan, duboko u noć. Po čariji već je retko ko prolazio. A noć bila topla, mračna, teka. Ovamo, u "sali" gde je on sedeo, sem njega i svirača nikoga nije bilo. A ni tamo napred, u mehani, gde je kelneraj i jo vie astala i stolica, nije bilo nikoga da sedi. Stolovi dignuti i naslonjeni uza zid, stolice, preokrenute i nasađene jedna na drugu, izdizale se u redovima. Sproću kelneraja, tamo u dnu, po podu i po klupama, uza zid, spavali seljaci koji nisu mogli toga dana odmah s pazara otići kućama, jer su im sela bila udaljena. I, onako poređani jedan uz drugoga sa torbama i bisagama oko glava, uvijeni u kolije i ponjave, oznojeni, pranjavi, u opancima neizuvanim po nekoliko nedelja, s čarapama i obojcima davno nepresvučenim, crnili su se otuda ireći teak, praljiv, znojav zadah, i jako, umorno rkali i ikali...
   Jedna jedina prljava lampa, obeena u sredini mehane, blizu velike plehane peći, tupo i mutno osvetljavala sve to: i njega u "sali" sa sviračima, i kelneraj, uz koji je dremao dečko, momak mehanski, Cincarče neko, sitno, pljavo, bledo, podbuhlo. Vie je ličilo na ensko negoli na muko. Prljavom mokrom krpom dremljivo je brisalo stakla, čae, i svaki čas plaljivo pogledalo sad u Cigane, sad u gazda-Ristu. Jedva čekalo kad će se i on dići i otići. Ali kad god bi ga tako pogledao, uvek bi se i tupo, ponizno smekalo. Bojalo se da Rista ne primeti kako jedva čeka da on ide iz mehane, jer mada ga je, otkako je ono u ovoj mehani, sad prvi put videlo u njoj, ipak slualo je za njega.
   Bio je to taj čuveni i strani krijumčar. Istina, seljak otuda sa same granice, ali i trgovac. Pored verca kupovao je po graničnim i planinskim  selima koze i jarčeve za tursku vojsku. Bojali su ga se čak i Arnauti. Međutim, bio je to mali i sitan seljak. Samo su mu oči bile ostre, usta tanka. Odelo mu proste čakire, opanci, dugački suri gunj. Bela marama obavijala mu kratko oianu i obrijanu glavu. Za pasom, u silavu, jedan jedini mali noić.
   Cigani su svirali. On je jednako gledao onako tupo i mutno ispred sebe u sto, u svoju krvavu ruku, ispruenu po stolu.
   Cigani počeli da pevaju:
 
More, proklet da si, majčice,
oh, proklet da si!
More, to me ne da za Delepa,
oh, za Delepa!
 
More, u Delepa kuća golema,
oh, kuća golema!
More, u Delepa puka martinka,
oh, puka martinka!
 
   - A! - trgao se Rista i podigao otro, obrijano lice svoje. - Ovamo! - viknu im.
   Ciganin priđe, pognut, svirajući mu. Rista izvadio zdravom rukom iz čakira prljavu, masnu banku i lepi mu je na čelo. Ciganin, zaradovan, počeo da ulepava, i utom pokvario ono to je pre svirao.
   Rista se trgao ljutito:
   - Ne to! Ono sviraj! - viknu mu on.
   Ciganin uplaeno počeo silno da svira. A Risti kao da se dopalo ba to poderano, kretavo, sviranje, jako pritiskivanje po ici.
   - To, samo to!
   Nagao se ka ćemanetu i eljno slua tu svirku koja je bila tako otra, isprekidana, tako teko padala.
   Utom se vrata mehanska, koja se u čariji, osvetljena fenjerom, visoko i četvrtasto ocrtavala u mraku, otvorie irom, i na njima se pojavi gospodin Stanko, isterani učitelj, čuveni zelena i piskaralo. Sitna, bobičava lica sa jakim istaknutim vilicama, retkih riđih brkova. Na njemu gerok i pantalone staroga kroja, toliko stare, opivene iritom po krajevima, da se boja odelu nije poznavala, samo videlo se da je staro ali čisto, negovano, svaki dan čićeno.
   Kao i uvek iao je on irokim korakom zabadajući ispred sebe tapom. Čim ugledao Ristu, zaradovan, uputi se k njemu, i poče jo s vrata glasno, otegnuto razvlačeći:
   - A, gazda-Risto, jesmo li tu, a? Jesmo li tu?
   Sluga brzo priao Stanku i, da ga ne bi čuo Rista, tiho, uplaeno počeo da ga moli:
   - Gospodine Stanko, molim te, nemoj. Nemoj da ga zadrava. Ne smem ja... Otkada već sedi. Noć je. Koje je doba!...
   Stanko prezrivo, ne sluajući ga, prilazi pravo Risti zabadajući tapom, lupajući visokim potpeticama i po s dva prsta debelim đonovima na cipelama koje su, speknute, trčale ispod kratkih mu i irokih pantalona. Nastavljao početi govor isto onako otegnuto i razvlačeći:
   - A tako tebi danas tvoj kum? Tako tebi tvoj kum, a? Nego nita. Ne boj se ti. Sutra, sutra ćemo mi njega, pa u sud. Ne moe on tebi nita. Nema napismeno. A i da ima, zastarelo je. U sud ćemo mi njega!
   Rista ga zgranuto, uplaeno gledao kako se, podvlačeći stolicu pod sebe, nametao do njega, za sto, iroko, raskomoćujući se. Pa kad mu opet poče o kumu, o dananjici, on ga preplaeno prekide:
   - Hoće da pije, gospodine?
   - A, pićemo, pićemo. Sve ćemo mi to na njegov račun. Pokazaćemo mi njemu. Nema on pravo. On ti to nije dao, a ni ti to nisi primio. Otac njegov tvom ocu dao. A i nema napismeno. Ne duguje ti njemu nita...
   - Dugujem! - viknu muklo Rista, i setivi se svega to je bilo toga dana, onog vučenja s kumom po optini i kumovog bledog, gnevnog lica, on poče da zabada prste druge, zdrave ruke u meso, samo da ne bi skočio na Stanka to mu to govori, spominje.
   - Dugujem! - tvrdio je zagueno. - Hoće da pije, gospodine? - nudio ga je, a jedva se pridravao za stolicu da ne skoči.
   Srećom ba tad uđose jo dvojica. Bili drugovi Stankovi, tako isto piskarala, nekadanji praktikanti i pisari iz optine. I, začudo, svi obučeni jednako, po istoj, staroj modi, samo ovi lepe, bogatije. I na njihovim crvenim podnadulim licima poznavalo se piće, lumpovanje.
   Čim uli i opazili Stanka i gazda-Ristu, upute se k njima. Vide kako se Rista jedva pridrava za stolicu i, nagnut ka Stanku, ukočeno, pritiskujući rukom banku, vuče je po stolu, daje je Stanku, da je prekine, da mu ne govori o događaju s kumom, i jednako ga, promuklo iteći, nudi:
   - Pij, gospodine!
   Brzo priđoe Stanku i gurnue ga:
   - Stanko, uzmi i ćuti!
   Stanko ih i ne pogleda. Mislio je da to govore iz zlobe, kako bi ga posle oni uzeli, oni mu vodili parnicu, pisali tube, ali kad im vide uplaena lica, pa kad posle spazi kakav je gazda Rista, tre se i sam. Brzo uze onu banku i ućuta.
   Rista odahnu. Digao se. Baci im jo jednu banku.
   - Neka piju! - jedva to promuca momku. I grčeći se, uvijajući se u svoj dugački gunj, nametajući belu maramu oko glave, gotovo pobegao iz mehane.
   Preao preko čarije. Doao na tursko groblje. Uputio se navie, ka Sobini, gde je bilo njegovo selo, granica, planine, drhteći jednako i uvijajući se. I sve mu se činilo da čuje kako sada u mehani Stanko i oni drugi sede, piju i pričaju o njemu i njegovom kumu.
   A sve to bilo je oko nekog davnanjeg malog duga. Svega pedeset groa, to je stari kum, otac kumov, njegovom jo ocu bio uzajmio. Rista - ne to nije hteo to da plati, ili to nije imao, ili nije znao za to - nego uvek nekako zaboravljao, nije imao prilike, a najvie zbog toga to kumu nikada nije odlazio, jo manje kod kuće da je bio. Jo izmalena, kao dečko, bio se odmetnuo od svoje braće, kuće, celog sela. Počeo taj verc i bavljenje po granici, kupujući, docnije i preprodavajući stoku Arnautima, za tursku vojsku. Nije se enio, nije imao dece, zato nije ni imao potrebe da odlazi kumu, sastaje se s njim i viđa. Pa i posle, kad su mu otac, braća, svi pomrli, kuća na njemu ostala, on se opet s kumom nije viđao. A i da je ba hteo, sve se nekako stideo. Bojao se da, kad mu ode, ne bude neto kao to treba pred kumom: da nije dobro obučen, čist, obrijan, uljudan. A on je zbog toga svog večitog lutanja uvek i bio aljkavo, prosto, seljački obučen. Zaudarao je na masnoću i zadah od koza, ovaca i njihovih koa i vune...
   I zato, kad god bi u mesec dana doao u varo, kad god bi kroz tursko groblje počeo da ulazi u čariju i pomeao se međ ostale seljake, vukući i on svog konja s tovarom, pa u gomili, larmi zakrčujući celu čariju, počeli da idu navie, ka pijaci, pazaru, on bi se navek jo izdalje saginjao, grčio, uguravao u gomilu, da bi bio to manji, sitniji. Čuvao se da ga, kad prolaze sproću kumova dućana, kum slučajno ne bi mogao spaziti otuda iz dućana svog, gde se video na tezgi kako ije opkoljen espapom, lep, puna, zbog sedenja i ivenja, bleda lica, u modrim čakirama i zakopčanom mintanu koji mu je stezao iroka, puna, gojna prsa i ramena.
   Tako se to godinama protezalo. Moda bi ih tako i smrt rastavila, da jutros, kad se opet sa gomilom seljaka pribliavao kumovom dućanu i počeo da se krije, a tek to da ga prođu, da tada, kao da ga neko noem preseče, ne vide kako ga kum otuda, iz dućana, sa tezge, kroz toliki obeen i poređan espap, spazio, kako skoči i u tren, odgurnuv ostale seljake, stvorio se u sredi gomile pred njim.
   - Tako li ti? - ču njegov besan glas i vide kako mu dohvatio konja za uzdu.
   Vie nita nije znao, nita, ni kako su na kumovu viku dotrčali panduri, i svi u gunguli, vodeći u sredini konja mu sa tovarom, poli ka optini, uzbunili celu čariju, a s obe strane po dućanima počeli da se skupljaju, gledaju. Nije znao ni kako su ga odveli u optinu, ni kako je sve priznavao. to god je kum rekao, naveo u svoju korist o tom dugu: koliko je, od koje godine, kako mu ga je on toliko puta traio, a ovaj ne samo da nije hteo platiti, već nikako i ne dolazio, niti mu se javljao, beao, krio se, - sve je to Rista unapred priznavao, sve.
   Samo je znao kako je preplaen, unezveren, jednako gledao u kuma, u njegovo gnevno, iroko podbuhlo lice, u njegovu ruku, punu, izdignutu, savijenu u laktu, zakopčanu mintanom i kao u svakog terzije, od mnogog ivenja obojenih klanja, sa prstima modrim, izbockanim od igle, pa kako se ta ruka gnevno dizala, sputala na sto u sudu, zastrt zelenom čohom, sa jevanđeljem, krstom, svećama usađenim u čirake radi zakletve, a oko njih bili panduri, policaji, kmetovi, predsednik. Dalje nita nije znao, ni kako je kum, kada se nalo, procenilo da je tovar, penica to je bio doneo da proda, dovoljan i za dug i za interes, pristao da mesto novca uzme penicu i njemu kazao da sada moe ići; ni kako je, grčeći se, uvijajući se, pazeći da u hodu ne dodirne nikoga, najmanje koga od pandura, da ga ne bi opet vratili, i on morao i dalje da je tu, da gleda u kuma, pa čak i konja bio zaboravio da uzme i povede, nego policaja istrčao za njim i podviknuo mu:
   - Ej, konja uzmi! Kuda će bez konja?
   A on se okrenuo, zavukao ruku u dep, izvukao pregrt sitna novca i bacajući ga policaji čisto plačno počeo da muca:
   - Molim ti se, brate... Evo, daj kome panduru i neka mi konja izvede u Arsinu mehanu.
 
   Rista, mada je otkada poao, uao u tursko groblje, da bi iz varoi izaao; mada je odavno grabio po njemu, ipak jednako se spoticao. Ispred njega crnelo se to tursko groblje, poklopljeno mrtvim, nepomičnim nebom koje se tamo oko planina sklapalo. Nije gledao kuda ide. Samo kad bi zapeo o koji kamen, izlomljen natpis turskog groba, kao osvećujući se, jače bi se skupljao, grčio. Ispred njega jednako se crnelo i produavalo to groblje iroko, pusto, puno kamenja, osuene trave i balega, proteući se čak na kraj varoi i gubeći se u Ćoku. A i ona se crnela i potamnela svojim zelenilom. Sa Pljačkavice video se porub neba. Po bilu trčali redovi suma. A ovamo, iza njega jednako mu bila varo. Kao da nikako nije mogao iz nje da iziđe, kao da mu je bilo "pisano" da gleda u nju i jednako da slua kako otuda iz mehane sada Stanko i oni drugi pričaju o njemu, o kumu, o dananjici.
   Jedva, spotičući se, poče da nailazi ka sredini, gde je bila "kula", bela okrečena zgrada, ozidana malterom i cigljama, gde je prvi put dočekivan vladalac, a sada u njoj pazarnim danima optina meri stoku naplaćujući takse, arende.
   Prođe i nju. Od nje nastupao "park", novo, tek sada zasađeno etalite. Bagremovi, skoro zasađeni, u redovima, jedva odskočili od zemlje, aleje i ne poznaju se, a klupe, proste daske na kočevima, već se izvalile, raspale i bele se. Preskočio jendek i uao u park. Ali mu aleje smetale. Preko njih milio. Gacao u rovitu, tek iskopanu zemlju, ili bi iznenada, međ alejama, u kom zaklonu, naiao na kog pijanog seljaka: legao, zaspao i rče. Kod njega puna torba pazarene soli, ećera, kafe. Varoki psi iskupili se obilazeći oko njega, ne smeju da priđu. A seljak, kako poao iz mehane, pijan, srećan, kao da je jedva čekao da naiđe na zemlju po alejama, ičićenu, meku, nabubrenu, da to pre, odmah, slatko, srećno se prui, lei, spava... Da, da! I Rista, kad god je dosada dolazio u varo, isto je ovako, ne gledajući gde će leći, gde će osvanuti, srećan to je bio u varoi, jeo to god je hteo, gledao dućane, čariju, sluao svirke, pesme, pio po mehanama, darivao čočeke, lepe Ciganke, - isto je ovako, ne znajući nita za sebe, na po puta pijan, srećan, padao, spavao...
   A sada sve ode. Kum preseče sve. Ne samo to vie neće biti jela, pića, mehane, već ni u hatar varoki njegova noga neće pristupiti. Bar preko granice, tamo u Turskoj, da je blizu kakva varo, ali nigde nikakva! Sve sama planina i u njima njegova kuća sa jo nekoliko ratrkanih koliba, kuda mesecima ne dolazi, osem kada ga put nanese, da se presvuče; ali odmah se opet izgubi na granici, po visovima, Arnautluku, po selima krijumčarskim. Vuče se s Arnautima po pustim, prljavim hanovima, kulama i kolibama, kupujući i preprodavajući stoku, a najvie barut, duvan i kafu.
   Već je bio preao groblje i uao u krajnje, sniske i razvučene mahale. Pogdegde, iz gdekoje kućice videla bi se utrnuta i izlomljena svetlost. Iz jedne mehanice, čak tamo iza ovih mahala, na drumu, čula se pesma i svirka. Njemu to dođe grubo, teko. Čisto bi uao i sve ih pobio.
   Grčio se jednako, a snaga mu, meso, odurno drhtalo kao od neke mre, čovečjeg mrtvog tela. Poče prolaziti guste redove topola koje su bile na kraju varoi. Siđe u dolinu, izađe iz nje i poče se peti putem čuvene Čuke, koja se onako krečnjava, gola, ispucala, svake noći belela i odudarala od cele planine i drugih bregova, pokrivenih zelenilom i tamom.
   Peo se brzo, uurbano. Kad se ispeo čak na vrh, oseti ispred sebe planinu, granicu, stade i okrenu se varoi.
   Ogrnut, mali, poklopljen iza sebe tamom i mrtvilom planinskim koje se čak i na nebu osećalo, crneo se on na Čuki. Ispred njega je bila varo, topla, obvijena mekotom i maglom, a sredinom ispresecana i iarana fenjerima.
   Rista je čisto osećao tu toplotu, miris njen, miris kaldrme joj, sniskih, poređanih, uvučenih krovova, osvetljenih mehana, ačinica, jela, pića, čočeka, Cigana, svirača.
   Čisto kao da vidi kako sad u svojoj kući to je bila do Sahat-kule, koja se navek videla kako se četvrtasto i tamno izdie iznad varoi, u svojoj sobi, osvetljenoj, nametenoj, kum posle večere, izvaljen, zadovoljno lei i odmara se. Zadovoljan to je danas, jedva eto otkada već, naplatio i taj dug od njega. Rista samo to prinese ruke ustima, licu i zagrcnu se:
   - Oh, kume!
   Ali to bee sve. Brzo se okrenu, siđe i nestade ga iza Čuke, od koje je nastajalo penjanje po gudurama, prolomima, gubeći se u sveini i divljini planinskoj.
   I za godinu dana zbi se sve.
   Jednog proletnjeg dana, za vreme okopavanja i čićenja vinograda (a kumov vinograd bio iznad sviju, gotovo u samoj planini), ču se otuda pucanj. Niko isprva nije obraćao panju. Zar jedared biva pucanj, i zar se i jedan tamo nađe mrtav? Ali se uskoro cela varo uzbunila. Odozgo kroz isti park, kroz isto tursko groblje, silazila su tandrčući i odskačući od kamenja jedna otvorena kola, praćena piskom dece i ena sa razbacanim i razvučenim amijama. U kolima, kroz lotre, videlo se čovečje mrtvo telo. Bio je to kum mu. Poznavale se njegove modre čakire i oklembeena mu ona obla ruka, zategnuta mintanom, sa obojenim, od igle izbockanim prstima. Lice mu se nije videlo. Bilo je pokriveno pekirom, kako od muva, da ne
bi na nj padale i pljuvale ga, tako i od radoznala sveta.
 
1905.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com