K O D   K I C O Š A

 
SRPSKI NARODNI OBIČAJI
IZ SREZA BOLJEVAČKOG
 
okupio ih i opisao
 
Savatije M. Grbić
 
 

SADRŽAJ

 
Predgovor
 
A. Stalni običaji preko godine
I. Godina
 
II. Ostali periodi vremena u godini
1. Mesnice
2. Nekršteni dani
3. Zajmljeni dani
4. Vrbopuc
5. Veliki post, Časni post
6. Petrov post
7. Petrove žege
8. Gorešnjaci
9. Gospođin post
10. Međudnevica
11. Podjesen
12. Mratinci
13. Božićni post
 
III. Dan
1. Ponoć
2. Prvi petlovi
3. Zora
4. Svanuće
5. Mali ručak
6. Veliki ručak, Pladne
7. Ikindija, Zaranci
8. Predveče
9. Sunčani zaod
10. Veče
11. Večera
12. Velika večera
13. Gluvo doba
 
IV. Običaji svakidanjeg života
1. Ustajanje
2. Obroci
3. Početak posla
4. Odmorci
5. Spavanje
 
V. Narodni kalendar i stalni običaji
preko cele godine
Vasiljev-dan
Krstov-dan
Vodice, Bogojavljenje
Sv. Jovan Krstitelj
Sv. Sava
Sv. Petar Verigan, Verižice, Ižice
Sv. Antonije
Sv. Atanasije
Sv. Maksim
Sv. Trifun Orezač
Sretenje, Obretenje
Zadušni ponedeonik
Zadušnice
Bela nedelja, Bele poklade, Oproštene poklade
Čisti ponedeonik
Deveti tornik
Luda (Tudorova) sreda
Ludi petak
Martin dan
Sv. Tudor, Tudorova subota
Mladenci
Sredoposna sreda
Blagovesti
Sv. Marija
Lazarev-dan
Cveti, Cvetnice
Veliki četvrtak
Veliki petak, Raspeti petak
Velik-dan, Voskresenije, Uskrs, Vaskrs
Beljani petak
Đurđev-dan
Markov-dan
Jeremijin-dan
Poljobranija
Letnji Sv. Nikola
Sv. German
Spasov-dan
Trojice
Sv. Vrtoloma
Sv. Alisej
Vidov-dan
Ivanj-dan
Petrov-dan
Pavlov-dan
Sv. Vrači, Sv. Kuzman i Damnjan, Bezmitni Vrači
Sv. Prokopije
Sv. Aranđel
Sv. Ćirik
Ognjena Marija
Sv. Ilija
Marija Magdalena, Blaga Marija
Sv. Petka, Trnova Petka, Mlada Petka
Sv. Pantelija
Sv. Makivej
Preobraženje
Gospođin-dan
Sv. Roman
Sv. Jovan Glavosek
Pojas Sv. Bogorodice
Sv. Simeun Stolpnik
Mala Bogorodica, Mala Gospođa
Krstov-dan
Pokrov Sv. Bogorodice
Sv. Toma
Sv. Petka
Mitrov-dan
Mišolj-dan, Mišiji dan
Sv. Vrači
Aranđelov-dan
Sv. Mrata
Sv. Jovan Zlatoust
Sv. Prečista
Sv. Andrija
Varica, Vara
Sv. Nikola
Petozarni mučenici
Materice
Sv. Ignjat, Ignjatov-dan
Badnji-dan
Božić
 
B. Pokretni običaji
I. Rođenje
 
II. Momaštvo i devojaštvo
 
III. Svadba
Navodadžisanje
Proševina, kitica, jabuka
Svadba
 
IV. Slava
Mala slava
 
V. Seoska slava
 
VI. Bolesti, njihova imena i lečenje
Jektika, sušica, suva bolest
Gorevična
Golema bolest, vrućica (tifus)
Srčanica, srdobolja
Vodena bolest
Probodi
Žutenica, žutica
Mukavica (kostobolja, revmatizam)
Izdat
Padavica, rđava bolest, ona bolest
Groznica
Zasip (sipnja)
Pod grudi
Zaporisanje (zatvor)
Šuljevi
Pantljičara, golema glista
Zapaljenje mozga
Glavobolja
Gušobolja, gušter, krajnici
Zauške
Uvobolja
Ustobolja
Smamka
Nametaljka
Crveni vetar
Boginje
Čirevi
Kraste
Rusa
Saradža, žive rane
Vlas
Lišaj
Prišt, nepomenik, onaj dušman, blaga rana
Noktojeđa
Šuga
Vrenga
Gospodske bolesti
Nicine
Kad stane mokraća
Uzetost
Trovanje
Kad opada kosa, kosopas
Kad ujede besno pseto
Kad peči zmija
Opekotina
Ubivotina
Posekotina
Ubod
Kijavica
Sklopac, jelenja bolest
Kolera
NameŠtanje ruku i nogu
Ženske bolesti
 
VII. Smrt i pogreb
 
VIII. Težački običaji
1. Sprega
2. Pozajmica
3. Molba (moba)
4. Sejanje
5. Kopanje
6. Žetva
7. Kosidba
8. Ljuštenje, lupenje, komišanje kukuruza
9. Berba vinograda
10. Sađenje voća
IX. Tehnološki običaji
1. Građenje kreča
2. Pečenje rakije
3. Građenje vina
 
X. Običaji kod pojedinih ženskih radova
Sedeljke
Molbe
 
XI. Veštačka srodstva
1. Kumstvo
2. Starosvatstvo
3. Deverstvo
4. Pobratimstvo
5. Usinjenje, usinovljenje
 
XII. Položaj ženskinja, njihov život i dužnosti
Život i dužnosti muškinja
1. Devojka
2. Mlada
3. Žena
4. Udovica
5. Deca
6. Mladići
7. Udovac
8. Starci
9. Babe
10. Sluge
 
XIII. Odnos mlađih prema starijim
 
XIV. Međusobni život
1. Pozdravi
2. Pozajmica
3. Gostovanje
4. Šale
5. Svađe
6. Psovke
7. Kletve
 
XV. Zadružni život
Zadruga
Deoba Zadruge
 
XVI. Kuća
 
XVII. Verski život
 
XVIII. Zabave
 
XIX. Običaji pri neobičnim prirodnim pojavama
1. Zemljotres
2. Grmljavina
3. Grad
4. Zvezde
5. Pomračenje sunca i meseca
6. Suša i kiša
 
XX. Stoka i stočarstvo
Bačijanje
Strižba stoke
Bolesti kod stoke
Boginje
Šuga
Ognjica
Metilj
Podudar
Izdat
Vrljavost
Kad se ovca okrvi
Mukavica
Podudar i izdat
Prostrel
Sap ili krivotinja
Ustobolja
Nazeb
Zatvor
Gotunar ili gonturać
Murdarluk
Teknevez
Rana
Valjavica
Zazubice
Gronica
Boginje
Svinjska kuga
Šap
 
XXI. Običaji kod pčelarenja
 
XXII. Izvođenje živine
 
 
  
 
   Ovde opisani običaji pokupljeni su iz varoši Boljevca i srpskih sela oko Boljevca: Krivoga Vira, Jablanice, Mirova, Ilina, Dobrujevca, Lasova, Vrbovca i Planinice.
   Između običaja u varoši Boljevcu i običaja u okolnim srpskim selima nema skoro nikakve razlike, jer je Boljevac postao doseljavanjem iz okolnih sela tek oko polovine XIX. veka.
   Pri opisivanju običaja, uvek sam se starao da saznam što više, kako su se običaji vršili u starije vreme.
   Za osnovu "Stalnih običaja preko godine" držao sam se Kalendara za 1908. godinu. Pod datume od te godine stavljao sam i pokretne praznike, kad je koji padao, ali sam kod svakog pokretnog praznika označio i kad inače, po pravilu, pada.
   Ideju, plan i upustvo za skupljanje i opisivanje običaja dao mi je G. D-r Tihomir R. Đorđević. On mi je i pri radu dao vrlo mnogih pismenih saveta, obaveštenja i upustava, kad god mi je što bilo teško shvatiti ili kad god mi je što bilo nejasno. Na svemu trudu smatram za dužnost izjaviti g. Đorđeviću srdačnu blagodarnost.
 
Savatije M. Grbić
 
 
 
   U Srezu Boljevačkom narod računa godinu od Đurđeva-dana pa do drugoga Đurđeva-dana. Kad neko pogađa slugu za godinu, pogađa ga obično od Đurđeva-dana do Đurđeva-dana.
   Godina se deli na polgođa, a ima ih dva: Đurđevsko, koje traje od Đurđeva-dana pa do Mitrova-dana, i Mitrovsko, koje traje od Mitrova-dana pa do Đurđeva-dana.
   Godina se deli na godišnja vremena, kojih ima četiri: proleće, leto, jesen i zima. Proleće traje od Mladenaca (9. marta) pa do Vidova-dana (15. juna); leto traje od Vidova-dana pa do Male Bogorodice (8. septembra); jesen traje od Male Bogorodice pa do Sv. Andreje (30. novembra); zima traje od Sv. Andreje do Mladenaca.
   Godina se deli na dvanaest meseca, koji se zovu: januar, februar ili veliki sečko, mart, marta ili mali sečko, ili derikoža, jer onda najviše lipsava stoka, a naročito mladi jaganjci. U narodu ima ova izreka: "Sečko seče, marta dere". Za ovim dolazi april ili đurđevski mesec, maj, juni ili trešnjar, juli ili žetvar; avgust ili gospođinski mesec; septembar ili grozdober; oktomber ili listopad; november ili mratinji mesec i decembar ili božićni mesec ili koledar.
   Još se godina deli na pedeset i dve nedelje. Neke nedelje imaju svoja naročita imena. Tako nedelja pred zimnjom Zadušnom zove se Urša, Šarena ili Redovita nedelja, jer se te nedelje ne posti ni sreda ni petak. Za ovom dolazi Zadušna nedelja ili Mesopusna, a za ovom Bela ili Siropusna nedelja. Prva nedelja Velikoga posta zove se Tudorova ili Čista, druga - Pačista, treća - Krstopoklona, četvrta - Sredoposna, peta - Gluva, šesta - Cvetna, sedma - Velika ili Strasna nedelja. Nedelja uskršnja zove se Svetla, a za njom dolazi Tomina nedelja. Nedelja u koju padaju Trojice zove se Rusana nedelja. Ostale nedelje nose imena praznika, koji pada te nedelje, kao Đurđevska, Petrovska, Ilinska, Preobraženjska, Gospođinska itd.
   Godina ima trista šeset i pet dana, a kad je prestupna jedan dan više. Prestupne godine, po narodnom verovanju, ne treba saditi vinograd i voće, jer neće rod donositi, biće sve jalovo. Neki opet sade voće i kopaju rupe za voćke, ali sve po jednu rupu prestupe, preskoče, jer je i godina prestupna.
   Deca, koja se rode prestupne godine, po narodnom verovanju, ne žive dugo. Na vrh
 
 
   1. Mesnice. - Mesnice traju od Božića do Čistog ponedeonika. Mesnice nisu uvek jednake. Ako Uskrs pada docnije, Mesnice su duže, ako pada ranije, onda su kraće. Mesnice mogu biti najduže devet nedelja, a najkraće sedam nedelja. Mesnice se zovu i Mesojeđe. Ostali dani kad se jede meso zovu se blažni dani.
   U Mesojeđe se prave proševine, svadbe i razne zabave, a u varoši se tada prave igranke (balovi) i mnoge druge zabave i uuivanja. U Mesojeđe idu prijatelji, kumovi i ostali srodnici jedni drugima u goste. Na vrh
 
   2. Nekršteni dani. - Vreme od Božića do Bogojavljenja zove se Nekršteni dani. Narod veli da je tih dana Isus Hristos bio nekršten, pa se zato ti dani tako zovu. Narod veruje da u te dane, od kako se smrkne, pa dok petli ne zapevaju, vladaju zli dusi. U to doba niko se ne kreće nikud dalje od kuće. Narod tvrdo veruje da onaj, ko bi u to vreme putovao rđavo bi prošao. Priča se kako je neki čovek u to vreme putovao, pa su ga celu noć, dokle petli nisu zapevali, jašile ale i đavoli. S toga svaki čovek, koji se u te dane zatekao na putu, hita da za videla dođe kući.
   Dete koje se rodi u ove dane smatraju za nesrećno i biće večito bolešljivo. Da bi bilo srećno i dugovečno, mora svake godine u te dane nositi sa sobom košulju, koja je na kaminu izatkana. Ta se košulja gradi ovako. Popnu se na kamin dve žene, osnovu nekoliko konaca pa to nameste na kaminu i jedna protne kroz njih nekoliko puta soveljku (čunak), pa je gotovo. Posle se to skine i da detetu da u te dane nosi sa sobom.
   U ove dane žene ne predu, ne tkaju, ne peru, jedino što pletu. Na vrh
  
   3. Zajmljeni dani. - Vreme od 1. marta do Mladenaca zove se Zajmljeni dani. Narod veruje da su ovi dani pozajmljeni od marta, i da je u te dane najgora lapavica. Tada, veli narod, s jedne strane lonac vri, a s druge se mrzne. Kako su ovi dani pozajmljeni postoji u narodu ova priča. Nekakva baba pošla u ove dane da ide sa kozama na bačiju u Staru Planinu. Polazeći baba je na sebe navukla devet kožuha. Kad je došla u planinu, vreme se promeni, dune sever i stane padati sitna kiša pomešana sa snegom. Baba će tada reći: "S...m sečka na bradečka, moji jarici sve pedoročići!" Kad to čuje sečko, pozajmi od marta devet dana, pa onda pusti lapavicu. Babi se umokri jedan kožuh i ona ga baci. Lapavica je bivala sve veća i veća i baba je sve jedan po jedan mokar kožuh skidala, dokle nije i deveti skinula. Najposle se smrzne i skameni zajedno sa svojim jarićima i kozama. Narod veruje da u Staroj Planini i dan danji stoji skamenjena baba sa svojim kozama, psom i bučkom. Na vrh
 
   4. Vrbopuc. - Čim vrba zaživi narod veli da je nastao Vrbopuc. Vrbopuc se računa od Mladenaca do Blagovesti.
   Narod veruje da se onda javlja jači polni nagon kod ženskinja. Priča se kako je nekakva baba zvala starca uz vrbopuc, a on joj se odazvao čak u jesen kad je stiglo vino govoreći: "Šta mi ti, babo, on juče reče?" Na vrh
 
   5. Veliki post, Časni post. - Od Čistog ponedeonika pa do Uskrsa traje Veliki post, a to je punih sedam nedelja. Ovaj se post strogo posti. Nema domaćina koji bi se omrsio u Veliki post, a još manja da bi dozvolio da se koje drugo čeljade iz njegove kuće omrsi. Niko se neće omrsiti ni onda, kad je u najtežoj bolesti. Ako se dogodi da se koje čeljade nehotično omrsi, to bi čeljade domaćin odmah osudio da najmanje tri dana tudoriči, (samo jedanput na dan da jede) i da prve nedelje ili prvog praznika ide u crkvu i moli Boga za oproštaj. Ako bi se omrsilo koje starije čeljade, onda bi ono tudoričilo sedam dana. Narod veruje da onoga, ko se omrsi uz Veliki post mora snaći neka šteta, bilo u stoci bilo u čemu drugom, ili će ga najposle opeći bilo vatra bilo vrela voda.
   Prve i poslednje nedelje Velikoga posta ne jede se ni zejtin, a riba se samo jede na Mladence, Blagovesti i Cveti, inače se u druge dane preko celih posta ne jede.
   Uz Veliki post svaki domaćin gleda da pričesti svu svoju čeljad. Babe, starci i deca obično se pričešćuju prve ili druge nedelje, a ostala čeljad obično na Blagovesti ili na Cveti. Na vrh
 
   6. Petrov post. - Petrov post traje od Rusane ili Trojičke nedelje pa do Petrova-dne. Ovaj je post nekad veći a nekad manji. Što je Uskrs pozniji to je post manji, a što je raniji, to je post duži. Narod veruje da je Petrov post nastavak od Božićnjeg posta. Nekada su vele bila svega dva posta: Veliki i Božićni. Veliki je post imao devet nedelja, a Božićni post osam nedelja. Kako su i jedan i drugi post bili veliki, to su se ljudi žalili Bogu i molili ga, da ih skrati. Bog primi njihovu molitvu i skrati im Božićni post za dve nedelje, ali im tada ustanovi Petrov post.
   Ovaj post gotovo niko i ne posti, sem poneki starac ili baba. Na vrh
 
   7. Petrove žege. - Vreme od Vidova-dne do Petrova-dne narod u Srezu Boljevačkom naziva Petrove žege. Narod misli da je tada najtoplije. Ako je neko žito zbog kiše ili hladnog vremena zaostalo u porastu, narod veli, doći će Petrove žege, pa će ono izrasti i izjednačiti se sa drugim žitom. Na vrh
 
   8. Gorešnjaci. - Dani od letnjeg Sv. Aranđela (13. jula) pa do Sv. Ilije zovu se Gorešnjaci. Tih dana seljaci ništa ne rade u vinogradu, a i kukuruz tih dana ne ogrću, da ne bi i jedno i drugo izgorelo. Ostali se poslovi rade. Na vrh
 
   9. Gospođin post. - Ovaj post traje dve nedelje, i to od 1. do 15. avgusta. Ovaj se post strogo posti, kao i Veliki post. Narod veli da je ovaj post nastavak od Velikog posta. Na vrh
 
   10. Međudnevica. - Vreme od Velike do Male Gospođe zove se Međudnevica. Svaki ženski rad koji se ovih dana počne mora se i svršiti. Ne valja posle Međudnevice da ostane nesvršen rad. Zato svako žensko čeljade kad počinje uz Međudnevicu kakav rad, gleda i udešava kako će ga za to vreme i svršiti.
   Međudnevička jaja žene skupljaju i čuvaju za zimu i veruju da ona mogu trajati godinu dana a da se ne ukvare. Mnogi uz Međudnevicu gledaju da metnu papriku u turšiju, jer paprika, koja se tada metne u turšiju, može trajati godinu dana.
   Međudnevičkih dana žene beru razne trave, koje se upotrebljavaju kao lek. Naročito se staraju da naberu: caričicu, strašnik, kičicu, konjski bosiljak, zreli rod od drena, šipka, oskoruše, šljive i trna. Caričica uzima se kao lek kad ljudi boluju od velikih boginja, a za isti cilj uzimaju je i kod stoke kad pati od boginja ili od šapa. Sa ovom travom ljude kade. A kad je stoka bolesna onda joj dodaju suvu ribu pastrmku, koja je uhvaćena uz Međudnevicu. Ta se trava i riba dobro sitne i pomešaju sa tricama, pa se time krmi stoka. Strašnik se daje deci, koja se noću u spavanju trzaju i plaše. Kičica se uzima kao lek od groznice. Rod od drena, šipka, oskoruše i trna uzima se kao lek od srdobolje. U Srezu Boljevačkom o Međudnevici naročito beru travu žuti ravan i bez te trave neće nijedna kuća ostati. Ova se trava uzima kao lek od kašlja. Na vrh
 
   11. Podjesen. - Od Krstova-dne pa do Sv. Tome (6. oktobra) zove se Podjesen. U tom vremenu gleda svaki da pribere svoj berićet, jer posle Sv. Tome nastaje prava kišna i maglovita jesen. Na vrh
 
   12. Mratinci. - Vreme od Sv. Aranđela Mihaila (14. novembra) pa do Božićnih poklada zove se Mratinci. Ovih dana ništa se iz kuće ne daje. Čutura (stupa) u kojoj se tuca so poklopi se pa se tako ostavi i za to vreme nikako se ne dira. Žene ne rade ništa belo, već samo farbano. Zato se vreme ništa ne kroji, vuna se ne vlači, ne prede se, niti se tka. Grebeni i nožice se zatvore i tih dana ne valja da se diraju. To se čini zato, da bi se kurjacima stegla usta kad pođu u tor. Ko ima pojatu tih dana zaveže i verige, da bi se zavezala i usta kurjacima, kad bi pošli da dave stoku. Tih dana stoka se ne odvaja iz tora radi prodaje, a i ne kolje se. Naročito se ništa ne radi oko stoke, sem što se hrani: đubre se ne izbacuje iz tora; ne krmi se stoka; tor se ne menja. Ništa se ne dira ni u toru niti oko zgrade u kojoj boravi stoka, pa makar sve probalo. Sve se to radi, da ne bi kurjaci i ostala divljač davili stoku. Narod tvrdo veruje da kada bi ko drukčije radio, da bi mu vuci podavili stoku.
   Narod misli da su Mratinje noći najduže, a da su tada dani najkraći. Zato i pevaju devojci kad nema darova:
Oj, ubava, ubava devojko oj!
Dizaj se, pašo Budimski,
Dosta si zemlju varao,
Sirotu Radu najviše.
Sirota Rada dar nema,
Baštine volove prodala,
Te je darove kupila,
Baštine njive prodala,
Te je darove kupila,
Dizaj se, pašo Budimski,
Sirota Rada dar nema.
Devojko, mori devojko,
Gde su ti bile Maratinje noći?
Mratinje noći, Petrove žege?
Devojko, mori devojko,
Ti nisi darove radila,
Jer si mnogo spavala.
Dizaj se, pašo Budimski,
Sirota Rada dar nema.
Oj, ubava, ubava devojko oj!
   13. Božićni post. - Ovaj post traje šest nedelja i to od 15. novembra do Božića. Božićni se post ne posti tako strogo kao Veliki post. Mnogi mrse čak do Sv. Nikole, pa tek od tada počnu postiti. Naročito se to čini u onim kućama gde je bila ženidba ili udaja. Tih dana obično idu prijatelji jedan drugome u pohode, pa se zbog tih pohoda i mrsi. Samo u onim kućama gde se slavi Sv. Nikola čeljad strogo posti i za živu glavu neće se niko omrsiti.
   Preko celih Božićnih posta jede se riba, a tako isto i zejtin. Ribu i zejtin ne jedu samo u one dane, kad se spremaju da se pričeste.
   U ove postove pričešćuju se samo stariji ljudi i starije žene, a ostali se ne pričešćuju.
   Ovde kod posta da pomenemo još najzad i tudoričenje i trimiranje.
   Tudoričenje se zove kad neko u dvadeset i četiri sata jedanput jede. Tudoričenje se se vrši u poste, a poglavito Tudorove nedelje. To vrše poglavito stariji ljudi i žene da bi se bolje spremili za pričest. Tudoričenje može biti i u druge dane, kad je neko nešto zgrešio pa hoće strogim postom da pokaje svoje grehe. Takvo lice ode svešteniku pa se ispoveda i on mu odredi koliko će dana tudoričiti.
   Trimiranje je kad neko u tri dana samo jedanput jede. Ovaj se običaj do skora držao, ali ga u naše dane više nema. I trimiranje se vrši u Veliki post i to poglavito radi pričešća. Na vrh
 
   III. Dan.
 
   Nedelja ima sedam dana. Oni se skupa zovu sedmica ili nedelja. Dani u sedmici idu ovim redom: ponedeonik, tornik, sreda, četvrtak, petak, subota i nedelja.
   Ponedeonik (čuje se i ponedenik) se smatra kao srećan dan za svaki rad i za svaki početak, bilo u kući bilo u polju; za to narod i počinje svaki novi posao u ponedeonik. Ako domaćin ima da ore, ali je oprečen poslom, i ne može u ponedeonik ceo dan orati, on onda ide na njivu i makar samo jednu brazdu povuče, koliko da počne, pa se onda vrati kući i nastavi oranje drugog dana kad može. Ako je da se gleda ili prosi devojka opet se to čini u ponedeonik, jer se drži da će se takvo gledanje ili proševina srećno svršiti i da će ceo rad biti srećan.
   Neki ponedeonici imaju svoja naročita imena. Prvi dan Velikoga posta zove se Čisti ponedeonik ili Tudorov ponedeonik. Prvi ponedeonik po Uskrsu zove se Pobusani, a ponedeonik pred Trojice zove se Rusani.
   Tornik se smatra za nesrećan dan. Ovoga dana narod ne počinje nikakav nov rad, već se samo rade ranije započeti poslovi. Tog dana niti će ko praviti svadbu, niti će ko krstiti dete. I stoka se ovoga dana ne krmi. Ako neko umre u tornik, narod drži da će do drugog tornika još neko umreti. Kad narod hoće za nekog da kaže da je nesrećan, on mu kaže: "Baš si ti neki tornik!"
   Neki tornici imaju takođe svoja imena. Tako deveti tornik od Božića zove se Deveti tornik, pa onda Tudorov, Svetli, Rusani tornik itd.
   Sreda je dan koji se posti. I u sredu se ne počinje nikakav nov rad. Ovoga dana žene ne kupaju decu, da ne bi dobila bolest rusu.
   I neke srede imaju svoja naročita imena. Tako sreda u tudorovoj nedelje zove se Luda ili Tudorova sreda; prva sreda po Uskrsu zove se Svetla, a Rusane nedelje zove se Rusana itd.
   Četvrtak se kao i ponedeonik smatra za srećan dan. I ovoga se dana počinju novi poslovi. U četvrtak u veče žene i devojke ne rade, jer je to u oči petka.
   I neki četvrtci imaju svoja naročita imena. Tako četvrtak u prvoj nedelji Velikog posta zove se Tudorov; četvrtak u Strasnoj nedelji zove se Veliki četvrtak; prvi četvrtak po Uskrsu zove se Svetli; četvrtci od Uskrsa do Spasov-dana zovu se Veliki, a u Rusanoj nedelji zove se Rusani četvrtak itd.
   Petak se smatra kao i sreda i još se strože posti. I u petak se ne počinje nikakav nov posao, samo se rade ranije započeti. Ovoga dana ne ide se na rad u brdo gde su vinogradi. U petak se ništa ne daje iz kuće, a naročito mleko, sir, maslo, vuna, niti u opšte ma šta od stoke. To se čini da vukovi ne bi davili stoku. Ni sirće se toga dana ne daje iz kuće. I volovi se u petak ne prežu sem onih koji su se na putu zatekli. Ljudi se u petak ne brijaju i ne šišaju, a žene se ne češljaju.
   Prvi petak posle mene mesečeve zove se Mladi petak. U Mladi petak žene i devojke ništa ne rade od ženskih radova, ne gotove, hleb ne mese, ne šiju, i to sve zbog glavobolje. I drugi neki petkovi imaju svoja naročita imena. Petak koji pada Tudorove nedelje zove se Ludi petak; petak u Strasnoj nedelji zove se Veliki petak;  prvi petak po Uskrsu zove se Svetli, a Trojične nedelje zove se Rusani itd.
   Subota se kao i tornik smatra za nesrećan dan. Subota se još smatra kao i zadušni dan. I u subotu se ne počinje nikakav nov rad, već se samo rade ranije započeti radovi.
   I neke subote imaju svoja naročita imena kao: Tudorova, Lazareva, Svetla, Rusana itd.
   Dete koje se rodi u subotu, narod veruje da je vidovito, tj. da može da vidi i ono što drugi ljudi ne mogu da vide.
   Nedelja se smatra kao srećan dan. U nedelju se ništa ne radi. Naročito se praznuje Mlada nedelja, tj. nedelja posle mene mesečeve. Mnoge žene neće u nedelju ni hlebac da umese, a naročito u Mladu nedelju.
   Za nedeljne dane narod ovde ponekad, kao u šali, govori i ovako: "Ponedenik - posedenik, tornik - dobrotvornik, sreda - sveta sreda, četvrtak - zaprtak, petak - svetak, subota - na rabotu, nedelja - na pazar". Ili se govori i ovako: "Ponedeonik - vrvenik, mnogo vrvi po godini; tornik - zbornik, mnogo zbori; sreda - sredu veži za gredu (ili: sreda reda, bolun bota, čovan trka, deva deka, deve denik, pa to tornik); četvrtak - bin brtak, kara klis; petak - metak, turski svetak; subota - trubota, bije bubanj bum, bum; nedelja - devedelja, deve denik". - Sta znace pojedine nejasne reci, kod nekih dana, niko mi nije umeo objasniti. Na vrh
   Prema dobu godine i dan je kad duži a kad kraći. Narod smatra da su najduži dani od Vidova-dana pa do Petrova-dana, a da su noći tada najkraće. Noći su pak kao što smo videli najduže o Mratincima, kad su dani najkraći.
   Dan narod računa od zore do mraka, pa ma koje dužine on bio.
   Dan i noć narod ovako deli:
   1. Ponoć. - Ponoć se zove vreme oko pola noći, otprilike između dvanaest i jednoga sata po ponoći.
   2. Prvi petlovi. - To je vreme posle pola noći, kad zapevaju prvi petlovi. Narod misli da je tada jedan sat posle pola noći. Čim zapevaju prvi petlovi, narod veli da je ponoć prevalila, i tada već ustaju oni, koji imaju da idu na put ili da svrše kakav hitan posao.
   3. Zora. - Čim se na nebu pojavi zvezda zornjača, narod veli da je zora. Od zore do svanuća narod računa da ima dva sata.
   4. Svanuće. - Vreme kad se zora zabeli na istoku, zove se svanuće. Od svanuća do izgrevanja sunca ima čitav sat. U to vreme je najhladnije. Seljaci obično ustaju u svanuće.
   5. Mali ručak. - Mali ručak pada oko osam sati pre podne.
   6. Veliki ručak ili Pladne. - Veliki ručak, pladne, obed ili užina pada oko jednog sata po podne. ("Sunce pladne a devojke gladne", govori se kao poslovica, jer se u pladne obeduje).
   7. Ikindija ili (ređe) Zaranci. - Kad se sunce približi zahodu za dva ostnjaΉ), tada se kaže da je ikindija. Računa se da od ikindije do zalaska sunčevog prođe do tri sata.
   8. Predveče. - Na jedan sat pred mrak zove se predveče.
   9. Sunčani zaod. - Kad sunce počne da zaodi, pa dok se ne izgubi, dok traje ono crvenilo na nebu, kaže se da je sunčani zaod.
   10. Veče. - Kad sunce zađe i nestane onog crvenila na nebu, kaže se da je nastalo veče. Od zalaska sunčevog pa dok ne počne veče ima pola sata. U veče ne daje narod vatru iz kuće, da ne bi noću plakala deca.
   11. Večera. - Na dva sata pošto nastupi veče dolazi večera. U to doba obično se i večera, a posle večere ide se na spavanje.
   12. Velika večera. - Velika večera pada oko deset sati. Posle velike večere nastaje gluvo doba.
   13. Gluvo doba. - Kad se na polju sve utiša, narod veli nastalo je gluvo doba. Po narodnom računu gluvo doba je od deset sati pa dok ne zapevaju prvi petlovi. Narod veli da se u gluvo doba ne treba nikad udaljivati od kuće, niti u to doba putovati, jer u to doba vladaju nečastivi. Na vrh
 
   Ή) Ostanj je štap kojim se teraju volovi. Dugačak je od prilike dva metra.
 
 
   1. Ustajanje. - Kad hoće čovek u jutru da ustane gleda prvo da podigne glavu. Za tim gleda da stane na zemlju prvo desnom nogom, pa posle levom. Ako bi ko prvo podigao noge pa posle glavu, ili bi prvo stao levom nogom na zemlju, narod misli, da bi mu se toga dana desila kakva nesreća i svi bi mu poslovi isli natraške. Čim čovek ustane, odmah počne da se oblači. Prilikom oblačenja pazi da prvo navuče desnu nogavicu pa onda levu; ako oblači gornju haljinu, onda pazi da prvo navuče desni rukav pa levi. Pošto se obuče, počinje da se obuva. Prvo obuje desnu nogu pa levu. I prilikom izuvanja uvek pazi da prvo izuje desnu nogu pa levu, a tako isto i kad se svlači uvek gleda da prvo skine desnu nogavicu ili desni rukav. Seljak će samo onda obuti prvo levu nogu, kad pati od gorušnice, jer se veruje, da će tada gorušnica prestati.
   Kad se oblačenje svrši nastaje umivanje. Prvo se operu dobro ruke, zatim se prekrsti i pomoli Bogu: "Pomozi, Bože, i današnji danče!" Zat im se tri put pljusne vodom po obrazu. Seljak se nikad više od tri put neće pljusnuti vodom po obrazu, jer se ne valja. Ko bi se pljusnuo više puta, kažu da umiva đavola. Čim ko bude gotov sa umivanjem uzima rukav od košulje ili skine šubaru sa glave pa se njome obriše. Oni što su kod stoke nose velike šubare pa se njima uvek i brišu. Ubrusom se samo briše domaćin, a ostala čeljad obično rukavom od košulje ili šubarom. Ženskinje se obično briše rukavom a muški šubarom. Posle umivanja ide svaki na svoj posao. Nikakav posao neće preduzeti ni muško ni žensko, dok se ne umije. Ko bi neumiven ma kakav posao otpočeo, toga bi ceo dan gonila rđa i učinio bi neku štetu. Na vrh
 
   2. Obroci. - Seljaci obično jedu tri put na dan. Ručaju oko osam sati izjutra, a zimi nešto malo docnije. To se zove ručak. Oko jednog sata po podne opet jedu i to zovu užina, obed, a često i veliki ručak. U veče je večera. Leti kad su duži dani, oko ikindije, opet se po malo prihvate i to se zove prihvat, ali to biva vrlo retko. Kod kuće se jede za sovrom, a u polju se umesto sovre prostre torba. Pre nego što će sesti da ručaju, operu svi ruke. Obično najmlađa snaha posipa sve redom, a gde nema snahe, to vrši koje drugo mlađe čeljade. Dok ne sedne domaćin neće niko sesti. Pre nego što će početi da jedu, svi se prekrste. Ako se za vreme ručka služi rakija ili vino, prva čaša se daje uvek domaćinu, pa tek ostalima redom po starešinstvu. Ni čašu vina ni čašu rakije neće niko popiti, dok se ne prekrsti, jer se tako valja. Svi jedu iz jednoga čanka. Vruć hlebac uvek izlome rukama, jer ne valja, da se seče nožem. Ako kome ispadne zalogaj, valja da ga digne i pojede, jer ako se to ne učini, đavo će se radovati. Ne valja ni od čega da ostane ugrizak, već se mora pojesti. Kad se meće hlebac na sovru uvek se pazi da onaj odlomljeni kraj bude okrenut ka sredini sovre a ne ka polju. Tako, se isto pazi da hlebac ne stoji prevrnut, pa makar to bilo i najmanje parče. Kad se postavlja, valja da se prvo metne na sofru hleb i so, pa tek onda kašike, viljuške i jelo. Na vrh
 
   3. Početak posla. - Nikakav rad niko neće početi dok se ne prekrsti i ne pomoli Bogu. Krsti se i moli se Bogu i onda, kad se polazi na put, kad se penje na konja ili na kola, kad se leže i kad se ustaje. Isto tako ako se izađe na njivu da se ore, pre nego to će se početi pomoli se svaki Bogu govoreći: "Pomozi mi, Bože, današnji danče i moje krsto ime (koju slavu slavi onoga svetitelja i pomene)!" Ako je na kosidbi ili na žetvi opet se svaki pre otpočetog rada pomoli Bogu i svome krsnome imenu, pa tek onda pristupa radu. Na vrh
 
   4. Odmorci. - Seljaci kad počnu da rade kakav posao ne prave tako česte odmorke. Odmaraju se malo oko ručka, a najveći odmor od jednog do dva sata, prave posle užine. Leti kad su velike vrućine, za vreme ovog odmora malo i prospavaju u hladovini, kako bi se odmorili i osvežili za dalji rad. Više do mraka ne prave nikakve odmore. Na vrh
 
   5. Spavanje. - Posle večere obično se ide na spavanje. Pre nego što će leći svaki svuče ponešto od gornjeg odela. Seljaci u ovom kraju čakšire ne svlače ni leti ni zimi, jer ne nose gaća. Kad skinu  gornje haljine onda se mole Bogu. Prvo se tri put prekrste, pa se onda mole ovako: "Pomozi Bože, Sveta Petko i Sveta Nedeljo, oprosti nas ako smo što pogrešili; pomozi mi, moja slavo, Sv. Nikola (ili koju slavu slavi), sačuvaj me, Bože, od tuđe bede neviđene; sačuvaj me od rđavih misli; pomozi sutrašnji danče; daj, Bože, zdravlje, dobro da spavam, rđavo da ne snim, već smilje i bosilje; daj, Bože, zdravlje, sreću i napredak i da zdravi i živi dočekamo sutrašnji dan!" Ovako se obično moli samo domaćin, a žene i deca se većinom samo tri put prekrste. Posle molitve se spava. Glava se uvek u spavanju okreće istoku, jer se tako valja. Ruke se nikad ne drže drukčije, nego se jedna metne pod glavu a druga pruži. Uvek se leže na desnu stranu, jer se tako valja. Seljaci većinom spavaju na zemlji. U poslednje vreme grade drvene krevete na kojima spavaju, ali će još mnogo vremena proteći, dok svaka kuća imadne krevet. Po zemlji prostru poveću ponjavu, a po njoj poređaju u gornjem kraju sa istočne strane jastuke, koji su slamom napunjeni, i ozgo metnu guber, koji je obično od kučine izatkan. Zatim polegaju svi u jednom dugačkom redu i pokriju se pokrivačem.
   Gde ima male dece tu se soba okadi tamnjanom, da se deca ne bi u snu plašila.
   Često puta desi se, da u veče oko večere ili posle večere zapevaju petli. Te petle narod zove krivci. Čim zapevaju krivci, jedna od žena uzme malo vune, baci je u vatru i rekne tri put: "Vi ste krivi, mi nismo!" A najstarija žena u kući izađe u kujnu, stane udarati u verige i rekne tri put: "Na vas bolest, na nas zdravlje!" Narod veruje, kad pevaju krivci, da predskazuju bolest ili nečiju smrt. Na vrh
 
 
   1. januar: Vasiljev-dan. - U Srezu Boljevačkom ovaj je praznik više poznat kao Vasiljev-dan, a manje kao Nova godina, Novo leto ili Mali Božić. - Ovoga dana svaki domaćin, koji ima volove, rano, pre sunca, dade im da pojedu sa tricama onu šaru - cvet od onog kolača, što je mešen na Badnji-dan i što predstavlja volove. Ovoga dana jede se glava od božićnjara, jer se tako valja. Kad glavu skinu sa ražnja, onda ražanj ostave negde na zgodnom mestu i čuvaju ga za do godine.
   Ovoga dana, rano, pre sve čeljadi, ode domaćin na kladenac, odakle njegovi ukućani zahvataju vodu, pa gleda da li je voda što u kladencu nadošla, t. j. da li je što veća nego obično što je. Ako je voda pridala, znači da će godina biti kišna i berićetna; ako nije, onda će biti sušna.
   Na ovaj dan svaki moli da mu prvi uđe u kuću Ciganin ili Ciganka, jer se drži, da će ih onda služiti cele godine u svemu sreća.
   Neki ovoga dana vode decu kumu da ih blagoslovi, da veća porastu u toj godini. Kad deca dođu kumu, on ih jedno po jedno podigne govoreći: "Ovoliki da porasteš ove godine i da budeš zdrav i srećan!" Kad se pođe kumu obično se nosi pogača, pečena kokoš ili ćurka, gibanica, čutura vina ili rakije, pa se time daruje kum. Kum obično dade kumčićima po pet ili deset para.
   Ako je na Vasiljev-dan vedro, biće pozno i hladno leto. Ako na ovaj dan pada sneg, biće ružna godina.
   Devojke uoči Nove godine, da bi ih više voleli momci, kad se dobro smrači, idu kod svinja i bace malo žita na njih a malo preko svinjca. Ako se njihovim dolaskom svinje poplaše i stanu groktati, znači da će ih momci voleti i za njima juriti. Obično se svaka devojka stara da svojim iznenadnim dolaskom poplaši svinje i one tada stanu groktati.
   Uoči Nove godine devojke gledaju za kakvog će se momka udati, da li će biti lep, mlad, star, bogat itd. To rade ovako. Dve tri ili više devojaka iskupe se kod neke svoje drugarice, pa im njena majka poređa po zemlji ove stvari: na jedno mesto metne paru, na drugo - prsten, na treće - ogledalo, na četvrto - ugljen, na peto - češalj, na šesto - parčence hleba, grumičak soli, malo brašna i malo vune, na sedmo - nekoliko konjskih dlaka. Sad se svaka ova stvar poklopi panicom. Dok se ove stvari ređaju i poklapaju devojke su obično u drugoj sobi; ako nema druge sobe, onda im se vežu oči, da ne vide gde je koja stvar nameštena. Kad je ovo gotovo, dolaze devojke, i svaka stane kod jedne stvari, kod koje koja hoće i podižu panicu. Čim koja digne panicu, odmah vidi šta je našla i kakva joj je sreća. Koja nađe paru ili prsten, znači da će se udati za bogatog, koja nađe ogledalo, udaće se za lepog, koja nađe češalj, njen će mladoženja biti štrb ili će imati teslave zube, koja nađe hleb, so, brašno i vunu - biće joj mladoženja bogat, a koja nađe konjske dlake - udaće se za starog momka. Stvari se ređaju bez reda, da ne znaju devojke, gde koja stvar leži. Koliko ima poređanih stvari, toliko i devojaka može biti.
   I momci istog večera to isto rade, da vide, kakvom će se ko devojkom oženiti. Ko nađe paru ili prsten znači da će uzeti bogatu devojku, koji nađe ogledalo - uzeće lepu, koji češalj - uzeće štrbu itd.
   Koji momak želi da dozna koju će devojku uzeti za ženu, pre nego što će leći da spava, savije svoje tkanice i metne ih pod glavu govoreći: "Koja je moja suđenica, neka mi se javi noćas, pa ma kakva bila!" Ako mu se te noći na snu javi kakva devojka, on drži da će mu ona biti žena. Ali da bi se ispunio san, mora u jutru, na Novu godinu, te iste tkanice prebaciti preko kuće, pa ako se u bacanju razviju, znači da će se ispuniti san i onu, koju je sanjao, uzeće za ženu.
   Neka devojka ostavlja surlu od božićnjara pa njome dodirne momka, za koga vole da se uda, verujući da je on mora uzeti.
   Vasiljev-dan je slava sviju Cigana. Njihova slava ništa se ne razlikuje od obične seljačke slave, jer su svi Cigani u Srezu Boljevačkom pravoslavne vere. Na vrh
 
   5. januar: Krstov-dan. - Narod veruje, da koji vetar duva na Krstov-dan, da će duvati i preko cele godine. Ako toga dana duva sever, onda će godina biti gladna, ako duva jug ili košava, onda će biti godina rodna. Krstov-dan se strogo posti. Ovoga se dana jede onaj pasulj, što je ostavljen od Badnjeg večera. Na vrh
 
   6. januar: Vodice, Bogojavljenje. - Na Vodice je običaj da se ustane vrlo rano. Čim zora zabeli, već je sve na nogama. Jedno žensko čeljade otide izjutra rano sa sudovima na izvor, da zahvati vode. Sa sobom ponese kitu bosiljka i pomalo od svake vrste žita. Kad dođe na izvor, žito baci u vodu govoreći: "Kako ide voda, tako da ide i berićet u naše njive!" Za tim napuni sudove vodom, a onu kitu bosiljka spusti obično u bakrač i vraća se kući. Kad se voda donese u kuću, onda nenačeti sud s vodom spuste na zemlju, a za tim polože sekiru na zemlju, ali tako da je oštric okrenut istoku, do sekire polože vatralj (ožeg) a do ovoga preslicu. Muški staju na sekiru, žene na vatralj, a devojke na preslicu, svi okrenuti istoku. Sad se svaki prekrsti tri put govoreći: "Prođoh sablju, ne posekoh se, prođoh vatru, ne izgoreh se, prođoh vodu, ne udavih se". Za tim tri put piju po malo vode govoreći: "Otac, Sin i Duh Sveti, amin!" Najzad svaki skoči na istok i unapred.
   Gde je bliža crkva pošlju jedno čeljade, obično muško, da donese bogojavljenjske osvećene vodice. Tu vodicu čuvaju kao lek i piju je u bolesti i kad koga bole oči. Od nje sipaju pomalo u burad s vinom, da bi se bolje održalo.
   Na Bogojavljenje je običaj da se svaki rano u zoru okupa u reci radi zdravlja. Gde nema reke, idu na burad pa se dobro umiju.
   Na Bogojavljenje treba skinuti vešalice od kukuruza, što su ostavljene za seme, pa ih okruniti a klipke baciti u reku, da ih odnese voda. To rade radi berićeta, jer ovoga dana, kazu, Bog deli sreću.
   Na Vodice se celog dana pozdravljaju sa: "Hristos se javi!" i otpozdravljaju sa: "Vaistinu se javi!"
   Narod veruje da se uoči Vodica rastvaraju nebesa i da se javlja ljudima Bog, i ko god što tada od Boga zaželi, on mu ispuni. Pričaju kako je neki čovek provukao bio glavu kroz kolenike od prozora i čekao, da se Bog javi, pa kad je video da se Bog javio, u zabuni, u mesto da potraži šinik (bučuk) dukata, a on mu potraži glavu kao šinik. Bog mu ispuni želju. Ali kako nije mogao glavu vratiti natrag poviče: "Bože, ne slušaj šta luda truca, nego daj kako si i dosad davao!" Bog mu tada smanji glavu, kao što je i bila, te je ovaj vrati natrag.
   U oči Bogojavljenja devojke čine razne vradžbine, da bi samo doznale, za koga će se momka udati. Neka uzme dva tri struka bosiljka, pa kad se dobro smrkne, odnese ih blizu reke i tu, u kraj reke, pobode ih u zemlju i svaki struk nameni na jednog momka. Sutradan rano dođe na reku i gleda, da li se je na koji struk uhvatilo inje. Na koji se struk bude uhvatilo inje, veruje, da će se udati, za momka kome je namenjen. Ako se inje ne bude ni na jedan stru uhvatilo, onda veruje, da se za te momke neće udati. Ako se inje na sva tri struka uhvati, onda će poći za koga ima volju. - Neka opet uzme svoju novu, nenošenu, suknju, pa je kad stane legati bode iglom govoreći: "Ko je moj suđeni neka mi se javi noćas pa ma kakav bio, bio mlad ili star, bio siromah ili bogat!" Suknju metne za tim pod glavu i legne da spava. Ako joj se u snu javi koji momak, ona veruje, da će se za njega udati. - Neka opet izađe u veče na drvljanik pa raspe jednu šaku žita (obično se uzima ovas) pa to ozgo malo zavlači svojom suknjom. Kad hoće da legne ona tu suknju metne pod glavu, pa koga momka te noći sanja, veruje, da će se za njega udati.
   Ako na Bogojavljenje pada sneg, veruju biće rodna godina. Na vrh
 
   7. januar: Sv. Jovan Krstitelj. - Svaka kuća ima ikonu svog krsnog imena, koja visi u sobi o zidu sa istočne strane. U nekim kućama ima još i krst, koji visi pored ikone o zidu. Neke su ikone izrađene na drvetu; to su mahom starije ikone; a neke su od hartije pa uramljene u staklo. Na Sv. Jovana je običaj da se ikone i krstovi odnesu na reku ili kladenac i malo operu od prašine i opet vrate na svoje mesto. Na vrh
 
   14. januar: Sv. Sava. - Sv. Sava smatra se kao zaštitnik od vukova. S toga se ovaj dan strogo praznuje. U mnogim kućama poste po čitavu nedelju dana pred Sv. Savu.
   Sv. Savu slave sve škole. Školska slava proslavlja se ovako: Svake godine po jedan građanin, obično đački roditelj, prima se dragovoljno da bude kolačar. Njegova je dužnost da spremi koljivo (žito), kolač, sveću, da donese malo vina i rakije i da time posluži goste. Gde nema kolačara, to nabavi sama škola iz svoje kase, ali je to vrlo redak slučaj. Ostali građani, koji imaju volju da dođu na slavu, spremaju ručak: pogaču, pečenu ćurku ili prase, gibanicu, jednu bukliju vina i jedan litar rakije. Kad bude na dan Sv. Save, gde ima u mestu crkva, đaci i učitelji idu u crkvu, pa se posle službe svi sa građanima vrate u školu. U školi, koja je za ovaj dan lepo ukrašena, sveštenik osveti vodicu i prereže kolač sa učiteljem, kolačarom i jednim đakom. Kad se kolač prereže đaci otpevaju prvo pesmu: "Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi", pa se posle redom nižu pesme i deklarmacije. Ponekad posle vodoosvećenja učitelj drži govor. Obično govori o vaspitanju dece, ili nešto o čuvanju zdravlja ili tome slično.
   Kad se to svrši gosti posedaju za spremljene stolove i kolačar ih posluži prvo žitom, pa posle vinom i rakijom. Kad se svi posluže, nastaje opšti ručak. Svaki domaćin meće preda se šta je doneo od jestiva i to jede sa svojom porodicom. Poneko parče od pogače, pečenja ili pite prati po kome svome prijatelju, koji je tu za sofrom, a ovaj opet šalje njemu od svoga jestiva. Tako isto nude jedan drugoga rakijom i vinom. Posle ručka nastaje igranka i veselje, koje traje često puta do zore.
 
   16. januar: Sv. Petar Verigan, Verižice, Ižice. - Ovaj dan praznuje se od groma i ništa ne rade ni ljudi ni žene. Pre sunca donesu vode sa izvora, pa od nje, dok još nije načeta, sipaju po nekoliko kapi u svako žito. To se čini da bi žito bolje u toj godini rodilo i da grad ne bi bio.
 
   17. januar: Sv. Antonije. - Sv. Antonije praznuje se zbog kuge. Žene na ovaj dan ne kunu decu.
 
   18. januar: Sv. Atanasije. I ovaj se dan praznuje zbog kuge. Narod ovaj praznik zove i Čumin dan, i veruje, ko se u ovaj dan razboli, da neće ostati živ. Narod kaže, da se na ovaj dan navršuje tačno pola zime. Sv. Atanasija slave terzije. Žene toga dana ne predu i ne tkaju.
 
   21. januar: Sv. Maksim. - Ovoga dana narod gleda kakvo je vreme. Ako je lepo, onda će još za trideset dana trajati zima, a ako je ružno i pada sneg, onda će se uskoro vreme prolepšati, i biće rano proleće.
 
   1. februar: Sv. Trifun Orezač. - Na ovaj dan žene ne rade ništa iglom, da ne bi crvi jeli šljive i kukuruz. Narod veli, da Bog na Sv. Trifuna pobode glavnju u zemlju, i od tada nastaje toplije. Po narodnom verovanju od ovoga dana počinje i drvo da radi, t. j. tog dana počinju sokovi da se kreću. Narod veli, da od Sv. Trifuna ne može sneg da stoji oko drveta, već mora da okopni.
   Ovoga dana običaj je, da se ide u vinograd i da se orežu dve tri gidže, jer se veruje, da toga dana valja da se otpočne rad u vinogradu.
   Za Sv. Trifuna narod priča d aje bio vinogradar i da je sam sebi kosirom odrezao nos, pa ga za to i zovu Sv. Tirfun Orezač. Sv. Trifuna slave svi vinogradari.
   Ako na Sv. Trifuna pada sneg ili kiša, biće rodna godina, ako je vreme lepo i vedro biće gladna godina. Na vrh
 
   2. februar: Sretenje, Obretenje. - Narod veruje da su se toga dana sreli zima i leto, pa je zima kazala letu: "Pomozi Bog, golo leto! Ti meni daješ gole i bose ljude a ja tebi obučene i obuvene!" Leto je na to odgovorilo: "Bog ti pomogao, obučena zimo! Istina je da ti meni daješ obučene i obuvene ljude, a ja tebi gole i bose, ali se deca i ljudi više raduju meni nego tebi". Narod drži da od Sretenja nastaju topliji dani i da ne može više biti tako jaka zima.
   Ovoga dana devojke paze kakvog će čoveka prvo sresti. Ako koja prvo sretne crnomanjastog, za takvog misli da će se udati, a ako plavog - onda za takvog. Isto tako, ako sretne zdravog, bogatog, siromaškog ili bolesnog - udaće se za takvog.
   Ako je na ovaj dan oblačno ili pada sneg ili kiša, vreme će se uskoro promeniti i nastaće topliji dani. Ako je na ovaj dan vreme lepo i sunce greje, onda će još dugo trajati zima. Na vrh
 
   11. februar: Zadušni ponedeonik. - Zadušni je ponedeonik pokretni narodni praznik i pada uvek Zadušne nedelje. Ovaj se ponedeonik posti, da ne bi bolela guša. Inače se toga dana radi.
 
   15. februar: Zadušnice. - Ovde su poznate dvoje Zadušnice: jesenje pred Mitrov-dan i zimske pred Mesne poklade. Obe su Zadušnice pokretne. Kad će pasti ove zimske Zadušnice, zavisi od toga, koliko nedelja traju Mesnice. Ako Mesnice traju duže, onda su Zadušnice docnije, ako su kraće onda ranije.
   Ove su Zadušnice uvek u Zadušni petak, koji pada Zadušne nedelje, t. j. nedelje pred Belu nedelju. Toga dana žens ustaju vrlo rano i od pšeničnog skvasnog, testa umese jedan veliki kolač, a na ovaj utisnu na sredini poskurnik. Još umese tri poveća kolača krsnika ili krsta i na svaki se od ovih kolača takođe utisne poskurnik. Za tim namese poviše malih četvrtastih kolačića koji se zovu poskurice.
   Ovoga jutra žene se staraju da od deset sati pre podne spreme jelo i piće, koje će poneti na groblje. Jelo mora da je posno, ukusno zgotovljeno i zejtinom zaprženo. Za jelo obično se sprema tucani pasulj, sarma od kupusa, pirinač na vodi sa šećerom, krompir istucan i na zejtinu ispržen i posna pita. Naročito se mora nabaviti od svakog voća pomalo: jabuka, krušaka, dunja, oraha, lešnika, grožđa, lubenica, tikava, jednom rečju od svega pomalo, što zemlja za jelo rađa. Skuva se i po nekoliko korenova kukuruza pa se i to ponese. Žito (pšenicu) prvo očiste od zemlje i od kukolja, pa ga onda istucaju u čuturi (stupi), pa ga tek onda skuvaju. Pored jela spremi se i piće, pri čemu nikad ne izostaje kondir zaslađene rakije. Kad je sve spremljeno, onda pre podne, oko deset, najdalje jedanaest sati, idu na groblje. Obično idu same žene ili povedu koje dete da im pomogne nositi jelo, piće i druge potrebne stvari. Čovek samo onda ide na Zadušnice na groblje, ako nema žene, ali tada ništa ne deli, niti išta drugo nosi sem sveće, koju na grobu zapali. Kad žene dođu na groblje, svaka što je donela spusti na grob svog umrlog člana porodice, pa zapali sveću, okadi grob i prelije ga vinom. Ako je neko skoro umro, onda ga još i ožale kukanjem. Kad su i sa tim gotove, onda od svega onoga što su donele za jelo ostave pomalo na grobu, pospu grob žitom pa pokupe sve što su donele i na određenom mestu posedaju da malo pojedu i po koju popiju mrtvima za dušu. Ono jelo koje ostave na grobu namenjeno je mrtvima. Njega obično docnije, kad se žene raziđu, pokupe Ciganke, a ako nešto ostane to pojedu ptice. Kad sve posedaju, svaka žena pođe te podeli mrtvima za dušu. Deljenje se obično vrši uzajamno. Ona koja deli kaže: "Uzmi i pomeni moga sina Maksima (ili kako mu bude ime)!" Ona koja prima odgovara: "Bog da ga prosti!" Kad su podelile jelo, dele rakiju. Opet svaka žena bude poslužena od svake. Dajući čašu ona koja deli govori: "Uzmi i pomeni moga sina, oca (ili šta joj budu umrli)!" Primajući čašu svaka odgovara: "Bog da ga prosti!" Koja ne bi pila rakije i ona prima čašu i kaže: "Bog da ga prosti!" pa malo prospe po zemlji i vrati čašu natrag. Pošto se tako posluže, vraćaju se svaka na svoje mesto za trpezu, ručaju i opet piju. Kod naroda je običaj, da se na Zadušnice valja napiti, onda se u istini žene vraćaju s groblja "vesele". Obično se sa groblja vraćaju oko dva sata po podne.
   Kad dođu kući žene stanu spremati šta im treba za sutradan. Uveče gledaju da uhvate nešto od živine, jer je običaj da se nešto zakolje, ako ništa drugo, a ono bar kokoška, jer se veruje da od koje se životinje tada zakolje, ona će se bolje patiti. Toga dana gledaju da razviju kore za gibanicu, te da su gotove za sutradan, i da nabave i spreme sve drugo, što će im trebati. Kad je sve spremljeno i kad dođe vreme večeri, prostru po zemlji jedan čaršav i na njega metnu jedan kolač krsnik, jednu poskuricu, jedan tanjir sa pšenicom i onda pobodu jednu sveću u krsnik, jednu u poskuricu i jednu u žito. Pored toga metnu čašu vina i čašu vode. Za tim zapale sveće i sve okade a žito još i preliju vinom. Sveće se nikako ne gase, dokle sasvim ne izgore. Za to vreme ukućani večeraju. Pošto sveće izgore, uzmu one kolače i žito pa podele čeljadi i pojedu, jer se tako valja.
   Sutradan, u subotu, žene ustaju vrlo rano, spreme mrsno ukusno jelo: gibanicu, pečenu kokošku, kolače, sira, pogaču, obare poviše jaja, pa se sve to namesti u sobi na jednom stolu. Tu još metnu neko parče suva mesa i od svakog voća pomalo, jer se i to tako valja. U blizini stola primaknu bakrač sa kuvanim žitom pa za njega sa istočne strane privošte (prilepe) voštanu sveću. Kad je sve to namešteno zapale sveću, vinom preliju žito i sve to okade. Sveća gori sve dotle dokle se ne podeli. Ako se je izvršilo deljenje a sveća još gori, domaćica je ugasi i odnese je, te je dade u komšiluk, jer ne valja da ostane u kući. Dokle sveća na stolu gori, domaćica deli. Domaćica u svojoj kući ništa ne jede dokle ne podeli. Zato se svaka i žuri, da što ranije počne deliti. Deljenje se vrši ovako. Domaćica uzme jedan poveći tanjir i u njega prvo metne jednu kašiku žita, nekoliko poskurica, krišku sira, parče pečenja, parče gibanice, parče suvoga mesa, neku jabuku, neki orah, neko bareno jaje, neko parče šećera, kitu cveća, pa to donese svojoj najbližoj susetki. Ulazeći u kuću ona joj kaže: "Primi ovo i pomeni moga sina Pavla (ili kako mu bude ime)!" Ova primajući tanjir odgovara: "Bog da prosti!" Domaćica isprazni doneseni tanjir i napuni ga onim, što je ona spremila, počasti susetku kafom i rakijom, i ova pomene mrtve, primi svoj tanjir, napunjen jestivom i vraća se kući. Tako se to radi, dok se sve ne podeli, što je spremljeno za dušu umrlih. Zadušnice se nose obično po porodici i bliskom susedstvu. Ovo deljenje za dušu vrše isključivo žene.
   Žene toga dana ništa ne rade, jer kad bi radile, ne bi ništa toga dana videli oni, za ćiju se dušu deli.
   Deljenje za dušu, po narodnom verovanju, ostalo je još od smrti Isusa Hrista. Kad je Isus Hristos umro, njegove sestre Marta i Magdalena izlazile su rano na njegov grob i delile.
   Po narodnom verovanju kad dođu Zadušnice onda, pred svakim mrtvim stoji sovra. Ako nečija rodbina deli za njegovu dušu, onda na njegovoj sovri ima svega onoga što oni dele dole na zemlji. Za koga ne dele njegova je sovra prazna. Za čiju se dušu deli, onome je lako, a kome ne dele, njemu je teško. Mrtvi se javljaju uvek o Zadušnicama i to u petak. Oni tada svi gledaju, samo što ih mi ne vidimo, da li se deli za njihove duše.
   Za najveći greh smatra se, kad se o Zadušnicama mrtvima ne pali sveća i ne podeli za dušu. Ako se mrtvima ne zapali o Zadušnicama sveća, onda su oni toga dana u mraku i ne vide, šta se radi dole na zemlji.
   Isto se tako sprema i deli za dušu i o onim drugim Zadušnicama, što padaju pred Mitrov-dan.
   Osem Zadušnica žene dele za dušu još o svima većim praznicima kao o Božiću, Uskrsu, Petrovu-dne i Velikoj Gospođi. Nijedna žena neće ništa od prvog ploda okusiti, dok od njega ne podeli mrtvima za dušu, pa bilo to jelo ili voće: prvo jagnjeće pečenje, prva trešnja, višnja, jabuka, kruška, ma šta bilo, prvo će podeliti za dušu po susedstvu ili deci ili kome mu drago pa će tek onda okusiti i jesti. Na vrh
 
   24. februar: Bela nedelja, Bele poklade, Oproštene poklade. - Bela nedelja je pokretan praznik. To je poslednji dan od božićnih mesnica, jer odmah od bele nedelje nastaje veliki post.
   No Belom nedeljom se naziva i čitava poslednja nedelja Mesnica. Cele Bele nedelje pripređuju se razne šale i zabave. Najrasprostranjenija je ova šala: Uzmu rep od zeca, u njega zadenu poveću iglu, pa je saviju da bi se mogla zakačinjati za odelo. Taj rep jedan od ljudi ili momaka zakači nekome o leđa, ali tako da to onaj ne primeti, pa mu onda svi viču: "Vuk, lisica, vuk, lisica, vuk, lisica!" Svaki se onda zagleda da vidi da mu nije ko šta o leđa zakačio. Onaj kome su o leđa zakačili skine to i posle gleda, da drugome zakači itd., sve u smeju i u šali.
   Mladići u Boljevcu prave bele nedelje svadbu. Jedan od mladića napravi se mlada i obuče mladino odelo, a drugi se napravi mladoženja, neki opet budu kum, stari svat, dever, a ostali budu svatovi itd. Jedan od njih napravi se kaluđer, obuče neko staro popovsko odelo a na glavu natuče kakvu kapu nalik na kamilavku. Kad je sve gotovo, krenu se i idu ulicama. Napred idu dvojica trojica na konjima, a za njima pešice mlada i ostali svatovi, a pozadi ovih svirači i dečurlija. Svadba se kreće polako ulicom dokle ne dođe na pijacu. Tu biva venčanje. Onaj, što je u kaluđerskom odelu, nešto promrmlja, okreće mladu i mladoženju oko stola, pa je venčanje gotovo. Posle venčanja idu iz kafane u kafanu te igraju i mlada kupi bakšiš.
   Po selima momci se oblače u žensko odelo, pa se malo nagarave, i idu iz kuće u kuću. Devojke se opet oblače u muško odelo, naprave od vune brkove i bradu, pa tako idu iz kuće u kuću i tada obično nastaje šala i smeh.
   Bele nedelje mladež igra oro; ako je sneg onda se još i grudvaju. Bele nedelje ljuljaju se i na ljuljašci, da bi rodilo konoplje.
   Bele nedelje idu zetovi, prijatelji, kumovi i ostali srodnici jedni drugima u goste. Bela nedelja je upravo gostinska nedelja.
   Do skora se Bele nedelje nije jelo meso, već samo beli mrs i jaja. U docnije vreme to se izobičajilo, ali će se i danas naći po koji starac ili baba, koji te nedelje neće okusiti mesa.
   U Belu nedelju običaj je da se posadi beli luk, ako ne više, a ono bar jedna leja, a ono drugo makar bilo i docnije. Narod veruje da beli luk, koji se tada poseje, mora dobro roditi.
   Bele nedelje stoka se ne krmi, da je vukovi ne bi davili. Sredom i petkom te nedelje volovi se ne prežu, da stoku ne bi bolele oč.
   Oproštene poklade mnogo se svečanije i mnogo veselije ispraćaju nego ostale. To je zato što se ulazi u strogi veliki post, koji traje sedam nedelja. Na ove se poklade naročito sprema dosta lepih i raznovrsnih jela. I najsiromašniji se postaraju za ovaj dan.
   Žene u jutru rano spreme raznih jela, a naročito gibanicu i pečenu kokoš, pa to dele po susedstvu za dušu mrtvih.
   Mladež posle ručka izlazi na oro, gde igra do zalaska sunčevog. Pred zalazak vraćaju se svi kućama.
   Na Bele poklade čim sunce zađe, jedno muško čeljade uzme kakav stari koš, napuni ga slamom, natakne ga na kakvo rakljasto drvo, pa slamu zapali i tako zapaljenu nosi po šljiviku, dokle ne izgori sva slama, a često puta i koš. Za to vreme neprestano viče: "Olalija olalija, isgore popova buklija!" To rade, da bi šljive bolje rodile, i da ih ne jedu gusenice.
   Deca opet lože po sokacima male vatre, koje zovu olalija i preskaču ih radi zdravlja.
   Na Bele poklade običaj je, da svi večeraju zajedno pa i sluge koji inače ne bi jeli sa svojim gazdama. Pri svršetku večere zakuca se ekser u tavan, ako to nije ranije urađeno, za ekser se veže dugačak, jak, prten konac. Domaćin uzme jedno kuvano jaje, probuši ga iglom, pa kroz njega provuče konac i veže ga njime, te visi. Za tim zaljulja konac, a jaje stane da se klati iznad sovre. Čim se jaje kome približi on se trudi da ga uhvati zubima. To se zove lamkanje ili klocanje. Najposle koji jaje uhvati, ima pravo i da ga pojede. Na jaje lamkaju da im ne bi bilo ništa jalovo u stoci i u živini. Kad svrše sa jajetom, onda uzmu jednu poveću žišku, probuše je iglom, pa iglu vežu sa žiškom zajedno o konac što visi. Domaćin zaljulja konac, a sva ostala čeljad, zajedno, sa domaćinom, stanu duvati u žisku. Ovo čine radi zdravlja. U nekim kućama obese i gibanicu pa i na nju klocaju ili lamkaju. Kad to svrše, onda onaj konac domaćin zapali, da izgori sav do tavana. Ako izgori sav do tavana, onda je dobro za domaćina, znači da će ga on i do godine paliti. Ako se slučajno konac ugasi, domaćin ga ponovo zapali, ali ne više od tri put. Toga večera ostavljaju po jedno parče od gibanice u žito, da bi im žito bilo jedro kao gibanica. Posle večere matere daju deci da pojedu po jedno čeno bela luka, radi odbrane od uroka i od zlih očiju.
   Posle večere, obično oko devet sati, domaćin sa svojom porodicom ide na ranu.  U ovom se kraju svaka vatra, koja se zajednički pali na selskom igrištu, zove rana. Još istog dana donesu na seosko zborište (igrište) veliku gomilu drva, često puta od po deset i više kola. Drva dovlače oni, kojima je neko umro iz kuće, a još se nije navršila godina dana. U slučaju da takvih nema, onda kmet naredi, da se kulukom doteraju drva iz opštinske šume. Ovo se smatra kao seoska slava i nikad ovaj dan nije bez spremljenih drva. Sva donesena drva usprave se dupke, obično u sredini pobiju jedno drvo u zemlju, pa oko ovoga usprave sva ostala. U sredinu naturaju suvog granja, da bi se bolje drva potpalila, pa tako čekaju veče, kad će ih potpaliti. Pored gomile drva donesu se i nekoliko sirovih i dugačkih motaka, kojima čaraju vatru. Te motke meću u sredinu ognja, a jedan kraj okrenu u stranu. Ko god dođe do ognja, svaki se hvata za motku i čara oganj.
   Kad dođe veče, seoski birov zapali oganj, koji se tako razbuti, da se vidi po celome selu. Nekoliko devojaka, a najmanje ih mora biti četiri, koje lepo pevaju, dođu ranije, još dok se nije zapalio oganj, pa čim se oganj zapali, one se popnu na kakav brežuljak i počnu pevati, da svojom pesmom objave da je vreme da se ide na ranu. Tada devojke pevaju ovu pesmu:
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Zablejalo malo jagnje,
Lepa tico, Bela Rado! Ή)
Pitala ga stara majka:
Što mi blejiš, kalušice?
Progovara mlado jagnje:
Kako jadno da ne blejim?
Dokle ovčar bećar beše,
Po planini travu pasoh,
Iz kamena vodu pijah.
Kad se ovčar oženio,
Po bunjištu travu pasem,
Iz korita vodu pijem.
   Ή) Ovo se ponavlja uz svaki red.
 
   Posle večere jedan po jedan domaćin kreće se sa svojom porodicom na ranu. Obično pred celom porodicom ide domaćica sa sovrom na glavi, koja je prepuna jestiva, a naročito ne smedu da izostanu: med, mleko i varena jaja. To mora da nabavi i najsiromašnija porodica, jer bez toga oproštenih poklada nema. Za domaćicom ide domaćin i ostali muški članovi porodice noseći u rukama piće: vino i rakiju. Za ovima ide ženska čeljad sa decom, a najposle gajdaš, ako ga ima.
   Čim domaćin stigne do ognja, naziva skupljenome narodu Boga ovim rečima:
   - Dobro vam veče, braćo!
   - Dobro vam Bog dao, - odgovaraju oni.
   - Srećne vam poklade!
   - I tebe, brate, Bože daj!
   Posle ovoga pozdrava domaćin prilazi ognju, hvata za čarkalicu, čara po ognju i govori:
   - Neka je sa srećom i zdravljem ovaj sastanak, Bože daj!
   - Amin, Bože! - odgovara skupljeni svet.
   - Koliko varnica, toliko nam bilo u toru: kravica, ovčica, koza, konja, volova i druge stoke! Bože daj! Koliko ovde varnica, toliko u domu dečice! Bože daj! Koliko ovde varnica, toliko u ambaru tovara: šenice, ječma, ovsa, kukuruza i drugog mala! Bože daj! Koliko ovde varnica, toliko prijatelja, kumova, svojte i drugih prijatelja! Bože daj! Što mi ne znali, to Bog dao i nama, braćo, darivao! Bože daj!
   Za tim uzima iz vatre jedan ugarak, podiže ga visoko, više sebe, govoreći: "Ovolika da poraste konoplja! Bože daj!"
   Svi u blizini odgovaraju na ovu molitvu: "Daj Bože!" ili "Amin!"
   Pošto svrši ovaj obred domaćin seda za trpezu i tu stariji ljudi mezete, piju, šale se, razgovaraju, pevaju, a mladež igra u kolu.
   U poslednje vreme ovo se čaranje vatre i blagosiljanje sa svim izobičajilo. Još taj običaj održavaju stariji ljudi.
   Dokle mladež igra u kolu, dečurlija leti oko kola, provlači se i gura se, a kad se vatra sa svim razgori i ostane samo žar, onda odrasliji momci preskaču vatru, jer se tako valja radi zdravlja.
   Ljudi, koji sede za trpezom jedan drugoga nude svojim jelom i pićem govoreći: "Uzmi, komšija, prijatelju (ili kako bude), ovaj zalogaj pite ili pečenja (šta bude), pa mi oprosti, danas su oproštene poklade, ako sam te što uvredio". Ili:
   "Uzmi ovo jaje, pa ako sam te uvredio a ti oprosti. Neka se razbije sva zla volja tvoja na mene, kao što će da prsne u komade ljuska ovoga jajeta", td. Jedan drugoga jednako nutka svojim jelom i pićem moleći uvek jedan drugog da mu oprosti, ako ga je što uvredio.
   Mrvice se posle jela bace u oganj, da izgore, jer je grehota ostaviti ih, da se gaze.
   Tek u svanuće rasturaju se ljudi i idu kućama svojim govoreći: "U zdravlju, braćo, i do godine, ako Bog da, sastali se ovako u zdravlju!"
   Devojke uzmu po koji ugljen od ognjiša, i nose ga sa sobom, da bi se oko njih zbirali momci, kao što se zbiraju oko ove vatre. Na vrh
 
   25. februar: Čisti ponedeonik. - Čisti ponedeonik je pokretan praznik. To je ponedeonik iza Bele nedelje.
   Na Čisti ponedeonik domaćin ustane rano, pa dok još sunce nije izgrejalo, izađe na njivu i baci po njoj od svakoga žita pomalo, kao da seje. To čini da bi mu se rađao čist berićet od svake urodice. Još je običaj da se ovoga dana orežu i dve tri gidže u vinogradu, da bi grožđe bilo zdravo i čisto.
   Na Čisti ponedeonik sipaju svakome pomalo vina u oči, da ne bi preko leta mušice uletale u oči.
   Ovoga se dana ne jede kašikom, da ne bi vrane jele kukuruz.
   Žene su ovoga dana u velikom poslu. Iznose sve stvari iz kuće, te ih očiste i otresu: ponjave, ćilimove i drugo. Za tim u jakom ceđu operu i izribaju sve sudove: ložice, viljuške, noževe, tepsije, stolove itd. Ono jelo, što je ostalo do poklada, bacaju u pomije, pa daju svinjama da pojedu.
   Žene kad posvršavaju poslove mese ovoga dana hlebac od kiselog pšeničnog testa, pomešanog sa kukuruznim brašnom, pa ga peku ispod sača.
   Ovoga dana valja da se nabere, ako ih ima, zelenih kopriva, da se skuvaju i da se okusi od njih. Kad se koprive prvi put jedu, nabadaju se na slamku. To se čini da preko leta ne bi imalo buva. Kad se prvi put koprive jedu, mora svaki dobro da pazi, da se ne pokaplje po haljini, jer će ga inače izesti vaške.
   Ovoga dana žene iskupaju i preobuku svu decu, a i ljudi se brijaju i šišaju, kako bi bili čisti preko cele godine. Narod veruje, ko je na ovaj dan čist, biće takav preko cele godine. Na vrh
 
   19. februar: Deveti tornik. - Deveti tornik od Božića strogo se praznuje zbog padavice i ludila. Narod veruje, da kad bi toga dana ko radio, dobio bi tešku bolest padavicu, ili bi poludeo.
   Na Deveti tornik, momci, devojke i mlade žene idu na ranilo. Kad bude pred zoru, momci i devojke ponesu sa sobom suvih drva, pa dođu na seosko igrište ili oro, nalože vatru i tu igraju do svanuća. Prve devojke koje dođu, pesmom pozivaju i ostale, da dođu. Obično ih dozivaju ovom pesmom:
Oj ubava, ubava devojko, oj,
Zabelela bela zora, Ή)
Mijailo, milo ime,
Iz pustinjske vlaške strane.
Nisu bile bele zore,
Već su bile mlade mome.
   Ή) Ovo se ponavlja uz svaki red.
 
   Kad se svi iskupe onda igraju do zore, a u svanuće se razilaze. Posle podne, istoga dana, opet se skupljaju na igranku momci, devojke i mlade žene. Kad bude oko zaranaka razlaze se i svaki ide svojoj kući. Na vrh
 
   17. februar: Luda (Tudorova) sreda. - I Luda sreda je pokretan praznik. Pada uvek Čiste nedelje ili prve nedelje Velikog posta. Ovoga dana ne rade ništa ni ljudi ni žene, a naročito ništa ne rade oko stoke, da im ovce ne bi bile brljive.
 
   29. februar: Ludi petak. - I ovaj je petak pokretan praznik. Pada uvek prve nedelje Velikoga posta. I na ovaj dan ništa se ne radi, a naročito oko stoke, da ne bi ovce bile brljive.
 
   1. mart: Martin dan. - Ovaj se dan praznuje zbog grada. U polju se toga dana ne sme ništa raditi. U kući se ne sme presti ni tkati, niti se sme raditi ma kakav rad, pri kome se lupa.
 
   Nijedne subote, koje padaju u mart mesec, volovi se ne prežu, niti se radi kakav poljski rad, da grad ne bi tukao polje.
 
   1. mart: Sv. Tudor, Tudorova subota. - Sv. Tudor pada uvek u Tudorovu subotu, a to je subota prve nedelje Velikoga posta.
   Sveti Tudor zove se drukčije Konjski Veligdan. Toga dana oni, koji imaju konje, mese kolač za zdravlje konja. Kolač se mesi okrugao, a na sredini probušen, tako da bi ga čovek mogao nataći na ruku. Toga dana valja da se konji jašu ili prežu. Obično se iskupe poviše konjanika, svaki konjanik valja da natakne na levu ruku onaj kolač i tako sa kolačem da malo projaši konja. Pošto se konj malo projaše, izlomi se onaj kolač i dade se malo i konju, da od njega pojede.
   Na Tudorovu subotu, pre nego što će se kuća pobrisati, poprska se rasolom, pa se počisti. To rade da preko leta ne bi imali buva.
   Ko je lovac, pa želi da dobro gađa, valja toga dana da ode u crkvu, da uzme naforu, da je metne u pušku, a za tim pušku da izbaci, pa će posle ubijati iz nje gde pomisli. Na vrh
 
   9. mart: Mladenci. - Posle pola noći iskupe se na Mladence momci i devojke na seoskom igrištu. Svaki momak i svaka devojka ponese sa sobom drva, ako ih nisu ranije već spremili. Obično se drva spreme još uoči Mladenaca. Devojke još u veče objave pesmom da su drva spremljena i da će u jutru biti rana. U veče otpevaju jednu od ovih pesama:
1.
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Koj miluje, neka dođe,
Dođi, dođi, ludo mlado,
I donesi zrelo grojze,
Dođi, dođi, ludo mlado!
Šta će mene zrelo grojze?
Dođi, dođi, ludo mlado!
I donesi bir Ή) jabuke,
Dođi, dođi, ludo mlado!
Šta će mene bir jabuke?
Dođi, dođi, ludo mlado!
I donesi žute dunje.
Dođi, dođi, ludo mlado!
Šta će mene žute dunje bez tebe?
Dođi, dođi, ludo mlado!
Kad ja žutim kao dunja za tebe.
Dođi, dođi, ludo mlado!
 
2.
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Zablejalo mlado jagnje.
Lepa tico, bela Rado! ²)
Pitala ga stara majka,
Što mi blejiš, kalušice?
Progovara mlado jagnje:
Dokle ovčar bećar beše,
Po planini travu pasoh,
Iz kamena vodu pijah,
Kad se ovčar oženio,
Po bunjištu travu pasem,
Iz korita vodu pijem.
   Ή) "Vir jabuke" znači lepe, probrane jabuke.
   ²) Ovo se ponavlja uz svaki red.
 
   Ove pesme obično pevaju četiri devojke i to sve po dve i dve na glas. Prve devojke počnu da pevaju, a one druge dve ponavljaju ono, što su prve dve otpevale.
   Kad prevali pola noći, momci i devojke počnu se već skupljati. Prvi momci založe vatru, a prve devojke, koje su poznate kao dobre pevice, pesmom objave, da je vatra naložena i da je vreme da se dolazi na ranu. Devojke tada otpevaju ovu pesmu:
Oj, ubava, ubava devojko, oj.
Odar sam ti sagradila,
Dođi, dođi, ludo mlado!
Dve daščice kaloperne,
Dođi, dođi, ludo mlado!
A sušice bosiljkove,
Dođi, dođi, ludo mlado!
Dve prečage stratorove, Ή)
Dođi, dođi, ludo mlado!
Kada lega da miriše,
Dođi, dođi, ludo mlado!
Kad se diza da uzdiše,
Dođi, dođi, ludo mlado!
   Ή) Strator je cveće crvene boje. Zovu ga drukčije petlova kresta.
 
   Čim se iskupi dovoljno momaka i devojaka odmah otpočne igra, koja traje od zore. Kad zora zabeli, onda se krenu momci i devojke da idu u vrbicu. Napred idu momci, a za njima devojke. I momci i devojke pevaju. jednu pesmu otpevaju devojke, a drugu momci i tako se ređaju pesma za pesmom, dokle ne izađu izvan sela i dođu obično do reke, gde ima vrbe.
   Devojke pevaju ove pesme.
1.
Oj, ubava, ubava devojko, oj.
Mara je Petra varala,
Varala, lagala, tri godine.
Prvu ga godinu varala:
Čekaj me, Petre, mlada sam;
Drugu ga godinu varala:
Čekaj me, Petre, dar nemam;
Treće mu godine kazala:
Ženi se, Petre, neću te.
 
2.
Oj, ubava, ubava devojko, oj.
Grmi, puca, ne vidi se zemlja,
Otud ide tavan oblak,
Majka misli da je vojska.
Širi ruke, da ga grli,
Medna usta, da ga ljubi.
Pisaše ga u soldati,
Dadoše mu čudne dreje,
Čudne dreje sve soldačke.
 
3.
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Lele, male, kakav junak
Preko sela šeće,
Vi mladenci,
Zeleni vi venci.
Lele, male,
Ja bih ga uzela.
Vi mladenci,
Zeleni vi venci.
Ćuti, ćerko,
Prevarila si se.
Vi mladenci,
Zeleni vi venci.
Taj je junak
Odavno oženjen.
Vi mladenci,
Zeleni vi venci.
On si ima
Tanku Anđeliju.
Vi mladenci,
Zeleni vi venci.
Snaga joj je
Kano konopljica.
Vi mladenci,
Zeleni vi venci.
Lice joj je
Prebela hartija.
Vi mladenci,
Zeleni vi venci.
Oči su joj
Dva bistra kladenca.
Vi mladenci,
Zeleni vi venci.
Veđe su joj
Morske pijavice.
Vi mladenci,
Zeleni vi venci.
Zubi su joj
Dva niza bisera.
Vi mladenci,
Zeleni vi venci.
Ruke su joj
Krila labudova.
Vi mladenci,
Zeleni vi venci.
   Momci opet obično pevaju ove pesme:
1.
Izvor voda izvirala,
Iz kamena isticala,
Sitan pesak izfrljala,
I u pesku šaren sanduk,
U sanduku lepa Mara,
Lepa Mara progovara:
Ko bi mene otvorio,
Ja bih njemu ljuba bila.
Otud idu dva kovača,
Nose ključe svakojake,
Otvaraše lepu Maru
Otvoriti ne mogoše.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
2.
Poslaše me, da ga berem.
Za dan za dva jedan stručak,
Za nedelju jednu kitu.
Sama kita progovara:
Berite me, nosite me,
Nedajte me nevestama,
Neveste me ružno nose,
Danju nose za zulovi,
A u veče bacaju me.
Već me dajte devojkama,
Devojke me lepo nose,
Danju nose za fesićem.
A u veče u nedarca,
U nedarca kraj srdašca.
   Ka dođu do mesta gde će brati vrbu, momci se popnu na vrbe, naseku dosta grančica, a devojke uzimaju grančice, njima se opasuju i kite. Kad se sve iskite i kad se skinu momci sa vrba, onda momci i devojke stanu jedno drugo udarati vrbom govoreći devojke momcima: "Da si zdrav kao dren, da si brz kao jelen, da se ugojiš kao svinja i da rasteš kao vrba!" Kad momak udara devojku on joj govori: "Da si zdrava kao dren, da si brza kao jelen, da se ugojiš kao svinja i da rasteš kao vrba!
   Kad se svi opašu i iskite vrbom, onda se krenu da idu svojim kućama. Uz put koga god sretnu ošinu ga vrbom govoreći mu: "Da si zdrav kao dren, da si brz kao jelen, da se ugojiš kao svinja i da rasteš kao vrba!" Vraćajući se, idu napred devojke a za njima momci, a i jedni i drugi pevaju, i tako sa pesmom ulaze u selo. Kad budu na sred sela, rastaju se i svako ide svojoj kući. Rastanak biva obično u svanuće.
   Kad devojka dođe svojoj kući, onako opasana i iskićena vrbom, uzima sudove i ide na kladenac da donese vode. Za to vreme obično je sva čeljad ustala, i ona ih, redom po starešinstvu, posipa da se umiju. Kako koga pospe, ona ga malo ošine vrbom govoreći: "Da si zdrav kao dren, da si brz kao jelen, da se gojiš kao svinja i da rasteš kao vrba!"
   Gde u kući nema devojke, onde pre sunca ide na vodu najmlađa žena, koja posle posipa ostalu čeljad i radi ono što bi radila devojka.
   U oči Mladenaca, pošto sunce zađe, deca udaraju u ožeg (vatralj) i tri put obilaze oko kuće govoreći: "Bež'te zmije i gušteri, bež'te zmije i gušteri!" A na Mladence, pre sunca, žene pale težinjave krpe pa jedno po jedno parče bacaju da gori. Jedno parče bace u kuću kod praga da gori, koliko da zasmrdi, a nekoliko komada bace da gori oko kuće i oko svake staje. Bacajući govore: "Bacam ovo parče, da se plaše zmije i gušteri!"
   Ostala čeljad čim koje izađe u jutru u dvorište i spazi kakav kamičak, ćušne ga nogom daleko govoreći: "Koliko sam ovaj kamen ćušnuo, toliko da su daleko od mene zmije i gušterovi preko celog leta!" Celog meseca marta ne valja spominjati zmije.
   I čobani, koji su kod stoke, pale težinjave krpe i ostavljaju jedno po jedno parče oko tora da gori. Oni to čine, da im zmije ne bi preko leta činile stoci štetu. A u oči Mladenaca posipaju oko tora pepeo ili žito praveći krug. To rade da im se stoka preko godine ne bi rasturala.
   Na Mladence u jutru, pre sunca, žene valja da se očešljaju, ako hoće da im ovce daju čistu, lepu i glatku vunu.
   Ovoga jutra, pre sunca, počisti svaki svoje dvorište i u jednom kraju zapali skupljeno đubre, da izgori. To čine, da bi se od kuće odbila svaka boleština.
   Žene toga jutra mese kolače mladenčiće. To su kolači od presnog pšeničnog testa. Mladenčići se mese u obliku pravougaonika, a još češće u obliku elipse. Svaki se kolač šara cevkom, kojom se tka. Te se šare sastoje u tome, što se ozgo, na kolaču, cevka utiskuje te napravi nekoliko kružića. Pravljenje ovih kružića ima dvojako značenje. Prvo, time žele da označe mrtvima, da su došli Mladenci, a drugo, da bi se patili jaganjci i da bi im bile prave noge kao cevka. Običaj je, da se umesi četrdeset i jedan mladencic, jer je toga dana izginulo, četrdeset učenika sa svojim učiteljem, pa se za to i praznuje ovoga dana Četrdeset mučenika. Narod, veli da ovoga dana valja popiti četrdeset čaša vina ili rakije za dušu ovih Četrdeset mučenika.
   Mladenčiće peku ispod sača, ali tako da one šare dođu dole obrnute. Kad se ispeku, onda ih pomažu ozgo medom. Medom se mažu, da bi ovce pazile jaganjce i da bi jaganjci bili napredni. Naročito mese još dva kolača, jedan veći, koji predstavlja ovčarnicu, i jedan manji, koji predstavlja ovčara. Ova dva kolača daju se ovčaru. On od oba pojede po jedan zalogaj, a ostalo sitno iseče, pomeša sa tricama i toga dana time nakrmi ovce. Ove mladenčiće neće niko okusiti u kući, dok se prvo od njih po susedstvu ne podeli za dušu umrlih. Posto se podeli, onda se jedu kako oni što su tu, u kući, mešeni, tako i oni, koji su u razmenu dobiveni.
   Ovoga dana, obično posle ručka, običaj je, da se devojke ljuljaju na suknu. Iskupi se više njih kod neke svoje drugarice, naprave od sukna ljuljašku i ljuljaju se. Tu obično dođu i momci, koji ljuljaju jednu po jednu devojku. Čim koja devojka sedne da se ljulja, ostale devojke stanu joj pevati:
Koj mi se ovde ljulja?
Moj, moj, Jovano,
Dušo, Petkano!
Milka mi se ovde ljulja!
Moj, moj, Jovano,
Dušo, Petkano!
A koj mi je zanjiškuje?
Moj, moj, Jovano,
Dušo, Petkano!
Milovan je zanjiškuje!
Moj, moj, Jovano,
Dušo, Petkano!
   19. mart: Sredoposna sreda. - Sredoposna sreda je pokretni praznik i pada uvek četvrte nedelje Velikoga posta ili Sredoposne nedelje.
   Ovoga dana ne rade ništa ni ljudi ni žene. I ovaj se dan praznuje zbog padavice i ludila. Pričaju kako je neka žena na ovaj dan tkala, pa je posle poludela i kao takva išla kroz svet vičući: "Sredopos, pos, pos, pola meni pola tebi!"
   Ovoga jutra običaj je, da se prebroje pre sunca sva jaja, što su ih dotle kokoške snele. Domaćica izjutra pokupi sva jaja, pa i ona sa pologa, pa ih sva prebroji. Kad jaja broji uzima uvek u ruku po tri i tako ih broji. Kad to svrši ponovo meće jaja na polog, gde će kokoške nositi. Dok domaćica ne prebroji jaja ne sme nikakav kućevni posao raditi, a posle sme i neće joj ništa biti. Pošto je ovoga dana polovina velikoga posta, to se jaja broje zato, da se vidi može li se toliko jaja nakupiti do Uskrsa, koliko se nakupilo od poklada do toga dana. Jaja se broje još i zato, da bi se patila živina. Neki toga dana broje i pare, da bi imali više novaca. Na vrh
 
   25. mart: Blagovesti. - U oči Blagovesti deca lupaju mašicama u ožeg ili u kakvu drugu gvozdenu stvar, obilaze oko kuće i oko svake staje, pa i oko tora, vičući:" Bež'te zmije i gušteri, bež'te zmije i gušteri!"
   Kad prevali pola noći momci i devojke skupe se na seoskom igrištu, nalože vatru i tu igraju do svanuća. U svanuće se razilaze i svako ide svojoj kući.
   I na Blagovesti se, kao god i na Mladence, pale krpe i bacaju, da gore oko kuće i oko svake staje, zbog zmija. Toga jutra nalože vatru pred samim kućnim vratima, da zmije ne bi ulazile u kuću. Ovoga dana valja se pre sunca malo na konopcu ljuljati, da bi rodilo konoplje.
   Na Blagovesti se žene ne češljaju, da ih preko leta zmije ne bi pecale.
   Na Blagovesti ne valja graditi nove opanke, da se ne bi preko leta na zmiju nagazilo.
   Posle ručka skupljaju se na igrište momci i devojke i igraju do mraka. Tu dolaze i stariji ljudi, koji sede i razgovaraju dokle god mladež igra.
   Ako je na Blagovesti vedro, narod veruje, da će biti rana godina, ako je oblačno, biće pozna. Na vrh
 
   1. april: Sv. Marija. - Žene i devojke ovoga dana idu zabrađene, jer čuvaju lice da ga sunce ne ogreje. Ako bi ovoga dana sunce lice ogrejalo, onda bi pocrnelo i tako bi bilo preko cele godine.
   Ovoga dana ljudi jedan drugoga varaju. U jutru kad ugleda nekoga onaj što hoće da prevari zovne ga po imenu, npr. "Ej Milošu!" Kad se ovaj okrene, on mu vikne: "Aprili-li, parili-li!" Narod veruje da će onaj, koji je prevaren, preko cele godine biti varan, a onoga koji je drugog prevarijo, da niko ne može prevariti. Na vrh
 
   5. april: Lazarev dan. - Lazarev dan je pokretan praznik i pada uvek u subotu pred Cveti.
   Narod veruje da se ovoga dana probude sve zmije i gušterovi iz svog zimskog spavanja. Ovoga jutra, čim koje čeljade ustane ide na reku, pa se umije. Kad se umije uzme jedan kamičak, metne ga na nogu i baci ga što može dalje govoreći: "Koliko sam ovaj kamen bacio, toliko da su daleko od mene zmije i gušteri!" Za tim valja da svaki svoje ime vikne, što može jače, kako bi se što dalje čulo. Kad sam sebe tako pozove, on onda veli: "Koliko se moje ime daleko čulo, toliko da su daleko od mene zmije i gušteri!"
   Na Lazarev dan idu lazarke od kuće od kuće te igraju i pevaju. Lazarke su u ovome kraju Ciganke. One nakite jednu svoju devojčicu vrbom i onda njih dve do tri pevaju, a ona zakićena igra. Lazarke pevaju sledeće pesme:
1.
Igraj, igraj, Lazarko,
Ova kuća bogata,
Daj gi, Bože, dukata,
Pet stotina dukata
I hiljadu ovaca!
-
 
2.
Igraj, igraj, Lazarko,
Domaćinu u zdravlje,
Domaćice u život,
Kol'ko trave u planinu,
Tol'ko zdravlje u tu kuću!
3.
Igraj, igraj, Lazarko,
Crnooka nevesta
Vinograd je sadila,
Muško čedo dobila,
Kapicu mu kitila,
Bele pare metala.
 
4.
Igraj, igraj, Lazarko,
Na ti, momče, jabuku,
Pa domami devojku,
Jer je bela rumena,
Jer je tanka visoka.
5.
Crnooka devojko,
Id' nameštaj darove,
Eto idu svatovi.
Ako idu nek' dođu,
Imam dara, da im dam,
Puno krpa, marama,
Suvo zlato deljeno.
   Ovoga dana neće niko terati lazarke ispred svoje kuće. Kad lazarke odigraju i otpevaju, onda im daju koje jaje, malo vune, brašna, ko šta hoće i miluje.
   Na Lazarev dan nose đaci vrbicu kako u varoši tako i po selima, gde god ima crkve u mestu. Na vrh
 
   6. april: Cveti, Cvetnice. - Cveti su pokretan praznik, padaju uvek na nedelju dana pred Uskrs. I na Cveti izjutra rano, pre sunca, pale se krpe i bunjišta zbog zmija, kao i na Mladence i na Blagovesti.
   Ovoga dana devojke seju lan, jer po narodnom verovanju, kad se lan na ovaj dan poseje, najbolje napreduje.
   Ovoga dana devojke seju i cveće, da bi im preko celog leta cvetalo. Na vrh
 
   10. april: Veliki četvrtak. - I veliki četvrtak je pokretni praznik. To je četvrtak u strasnoj nedelji. Na Veliki četvrtak, pre sunca, žene maste (boje) jaja za Uskrs. Crvena se jaja ovde drukčije zovu peraške. Prvo jaje, koje se oboji, odnesu u vinograd i zakopaju. To rade da grad preko leta ne bi bio vinograd. Kad oboje potreban broj jaja, onda od onoga varzila, u kome su jaja bojili i brašna zamese testo, u koje još bace jedno ili dva jaja zajedno sa ljuskama, i od njega umese i ispeku jedan kolač. Ovaj kolač posle čuvaju i njime krme svinje, kad se razbole od groznice.
   O tome zašto se spremaju crvena jaja za Uskrs, postoji u narodu ova priča. Kad su Isusa Hrista skinuli mrtva sa krsta i sahranili, njegova majka, Sveta Deva Marija, izađe mu na grob, i na grobu ostavi nekoliko obarenih belih jaja. Kad je Hristos u nedelju vaskrsao, ona jaja što su bila na grobu, na jedanput sva pocrvene, pa tome za spomen Hrišćani boje jaja za Uskrs crvenom bojom.
   Narod veruje da su ovoga dana otvorena rajska vrata na nebu, i ko god toga dana što udeli za mrtve, to mu se vidi.
   Ovoga dana služi crkva. Žene idu u crkvu i ostavljaju poneko jaje za dušu umrlih.
   Na Veliki se čertvrtak ne radi. Na vrh
 
   11. april: Veliki petak, Raspeti petak. - Veliki petak je pokretan praznik. On pada u Strasnu nedelju, poslednju nedelju Velikoga posta.
   U oči Velikoga petka drži se u svima crkvama bdenije. Na bdenije idu mahom žene, devojke i deca, a ljudi ne idu. Za sve vreme dokle bdenije traje, žene, devojke i deca drže u rukama svećice. Te svećice se drže za pokoj duše Hristove, koji je na Veliki petak umro. Na bdenije donose i bolesnike, te leže po crkvi radi ozdravljenja.
   Veliki petak strogo se praznuje. Žene ovoga dana ne smeju da uzmu iglu u ruke, jer bi im izlazile po telu guke. Ovoga dana vatra se u kući ne loži, niti se što kuva. I hlebac se toga dana ne mesi. narod veruje, da je ovoga dana najbolje kalemiti voće, jer sve što se toga dana nakalemi, prima se.
   Ko pati od probadi, treba ovoga dana da ubije zeca i njegovu kožu da metne na ono mesto, gde ga probada, pa će probadi proći.
   Po narodnome verovanju žena koja ne rađa, ako je rada da ima poroda, valja od onoga zeca, što se ubije na Veliki petak, da okusi malo krvi, pa će posle imati poroda.
   Na Veliki petak se ne jedu koprive; po narodnome verovanju one se toga dana udaju. Na vrh
 
   13. april: Velik-dan, Voskresenije, Uskrs, Vaskrs. - Uskrs je pokretan praznik. Ovaj je praznik u ovome kraju više poznat kao Velik-dan ili kao Voskresenije nego kao Uskrs ili Vaskrs. Posle Božića Uskrs dolazi u red najvećih i najmilijih praznika. I Uskrs se, kao i Božić, praznuje tri dana.
   Na Uskrs, izjutra rano, čim ustane domaćica odmah nastavi bakrač sa vodom na vatru. U vodu meće: zdravac, bosiljak, selvin i koprivu. Kad se voda malo ugreje, njome iskupa svu decu redom i i obuče ih. Posle toga gleda druge domaće poslove i sprema ručak.
   Na Uskrs se narod pozdravlja sa: "Hristos Vaskrs!", na šta se odgovara: "Vaistinu Vaskrs!"
   Gde u mestima ima crkva, domaćin toga dana ide u crkvu. Kad se vrati iz crkve ručaju. Pre nego što će se omrsiti, valja svako čeljade da okusi malo vina. Vino piju da bi preko cele godine bili rumeni kao vino. Posle vina okuse malo i od drena. Dren uzimaju da bi bili zdravi kao dren. Za tim se omrse sirom, a posle sira uzimaju crvena jaja, te i od njih malo okuse. Posle toga ručaju ostala jela. Seljaci ne jednu jagnjeće mesto pre Đurđeva-dana. Zato za ovaj dan i ne kolju jagnje, već prase, ćurku, gusku, kokoš itd. Čobani, koji su kod stoke, ovoga dana ne mrse, već jedu leće (sočivo), da bi im se bolje patila stoka. Ovoga dana čobani ne uzimaju u ruke ni jaje, da im ne bi patila stoka od gotunara.
   Ako neki stran čovek dođe u kuću, domaćica mu pri polasku pruži jaje govoreći: "Hristos Vaskrs!" a ovaj primajući jaje odgovara joj "Vaistinu Vaskrs!"
   Od Uskrsa do Spasova-dne uvek se o slavama peva ova pesma: "Gospode pomiluj, Gospode pomiluj, Gospode pomiluj! Ristos vaskrese iz mertve, smert mi, smert mi popravi, suždemi dva groba, živo darovno!"
   Na sva tri dana Uskrsa, posle ručka, skupljaju se momci, devojke i mlade žene na igru, koja traje do mraka.
   Od Uskrsa pa do Spasova-dana seljaci ne rade ni u jedan četvrtak: ne oru, ne kopaju, volove ne prežu itd. Sve te četvrtke praznuju, da grad ne bi tukao polje. Narod te četvrtke zove velikima, a ima ih sedam.
   O Uskrsu je običaj, da se dva tri šarena jaja ostave i čuvaju. Jedno od njih upotrebe o Đurđevu-danu, kad stanu da kupaju decu; drugo opet čuvaju da metnu u konopljeno seme, kad ga ponesu da seju, da bi konoplje bolje rodilo i da ga ne bi tukao grad. Pored toga, još se čuvaju dva tri jaja, da se nađu kad bi se slučajno nešto iz kuće ukralo. Kad se što ukrade iz kuće baju crvenim jajetom, da bi pronašli ukradenu stvar. Crveno jaje još i zato čuvaju, da bi se poštedila i sačuvala kuća od razne štete i boleština.
   Trećeg dana Uskrsa u selu Sumrakovcu iskupe se devojke na igru i tu u igri određuju, koje će se devojke te godine udati. Ta se igra zove Čubra Mara.
   Posle ručka iskupe se na igrištu momci i devojke. Čim se iskupi više njih, odmah počinje kolo. Jedan od momaka svira u sviralu ili u gajde, a ostali momci i devojke igraju. Posle dužeg igranja, izdvoje se devojke, koje se računaju kao udavače, t. j. one koje nemaju stariju braću za ženidbu niti starije sestre za udaju, pa naprave zasebno kolo i uhvate se za pojas. Kolo se kreće polako i udesno. Nekoliko istaknutijih mladića obilaze kolo i vrebaju, koju će od devojaka gurnuti u kolo. Oni se obično u napred dogovore, koje će devojke ući unutra. Devojke se obično čuvaju, da ih ne gurnu u kolo, jer se posle moraju udati te godine.
   Kad već gurnu dve devojke u kolo, one stanu jedna prema drugoj sa savijenim glavama i maramama na ustima. Kolo se kreće polako na desnu stranu u podjednakom taktu. Čim se kolo krene, pevice, obično četiri devojke, ranije za to određene, otpočnu dve i dve na glas pevati:
Čubra Maro, jesi l' čula Maro, Ή)
Čubra Maro, da ti svekar pošo,
Čubra Maro, i kolač ti pono,
Čubra Maro, na kolaču kita,
Čubra Maro, Turci ga skobili,
Čubra Maro, pa ga pogubili,
Čubra Maro, padni te ga žali,
Čubra Maro, ne boj mi se, Maro,
Čubra Maro, teva laža biće,
Čubra Maro, ljubi koga oćeš,
Čubra Maro, ili mene il' do mene.
   Ή) Svaki se red dva put ponavlja. Prvo svaki red otpevaju prve dve pevice, pa to isto i one druge dve, i to tako ide dok se cela pesma ne svrši.
 
   Kad pevice otpevaju: "Čubra Maro, padni te ga žali", onda se one dve devojke u kolu zagrle i dogovaraju, koju će od devojaka poljubiti. Čim pevice otpevaju: "Čubra Maro, ljubi koga hoćeš, Čubra Maro, ili mene il' do mene", kolo se razbegne, a one dve devojke pojure ostale devojke i koju uhvate poljube. One gledaju da poljube one devojke, koje su stigle za udaju. Poljubljene devojke, misli se, udaju se iste godine. Ovim se završuje Čubra Mara i zatim nastaje obično kolo, koje traje do mraka.
   Stare žene veruju, da kada bi izostalo igranje Čubre Mare, ne bi bilo dobro ni po momke ni po devojke. Na vrh
 
   18. april: Beljani petak. - Beljani je petak pokretan praznik. To je prvi petak pred Đurđev-dan. Toga dana idu ljudi, žene, deca, devojke, i momčadija u planinu "u trave". Oni, koji će ići u trave, dogovore se još u oči petka. Svaki ponese jedno kravajče od presnog pšeničnog testa i jedan grumen soli, u veličini oraha, pa to metne u cedilo, u koje će posle trave metati. Osim toga ponese svaki još u torbi i jedan poveći komad soli, kojim će krmiti stoku na Đurđev-dan. Još svaki ponese šta će tamo jesti. Obično se ponese koje jaje, hleba, sira, malo rakije i drugo, ko šta hoće i kako koji ima. Svaki još ponese trnokop kojim će kopati trave.
   Kad zapevaju prvi petli, odmah ustaju oni, koji će ići u trave. Devojke, koje prve ustanu i budu gotove za polazak, pesmom objave da je vreme, da se polazi. Tada pevaju ovu pesmu:
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Dizajte se, momci i devojke,
Da idemo u goru zelenu,
Da beremo travu svakojaku,
Da beremo pelen i koprivu,
Zelen pelen da ga izvijamo,
Od pelena voda da pokaplje,
Ko što plače momče za devojče.
   Kad se svi iskupe onda se krenu svi zajednički da idu. Celim putem momci i devojke pevaju. Devojke pevaju obično ove pesme:
1.
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Poručuje zdravac iz planine,
Po ovčare i po govedare,
Neka dođu mome, da me beru,
Kučka Jelka nek mi ne dolazi;
Nije bolji čubar od bosiljka.
 
 
2.
   Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Oganj gori među dve planine.
Momče spava među dve devojke,
Jednu ljubi a drugu ne ljubi.
Govori mu ova neljubljena,
Neljubljena i nemilovana:
Ljubi mene, mlado neženjeno!
Govori joj mlado neženjeno:
Ljubio bi te, karaće me majka.
Govori mu mlada neljubljena:
Ako t' kara, ti beži kod mene,
Kod mene ti dvori otvoreni
Usred noći, kao u sred dana.
 
3.
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Ludo mlado, jesi l' večeralo?
Zbog devojke nisam ni ručao,
A kamo li da sam večerao.
 
4.
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Navali se inje na kovilje,
Te pritise stado u livade.
I kod stada tri mlada ovčara,
Prvog žali i otac i majka,
Drugog žali bratac i sestrica,
Trećeg žali ubava devojka.
 
5.
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Ovčar viče od jelu zelenu,
Odziva se iz sela devojka:
Što me vičeš, od jelu zelenu,
Je l' me vičeš, nešto da mi kažeš?
Ja te vičem, nešto da ti kažem,
Da ti kažem, da ti se požalim.
   Momci celim putem pevaju obično ove pesme:
1.
Koja gora razgovora nema?
Romanija razgovora nema.
Prođe Pavle, te ju razgovara,
I proveda konja malenoga,
I na konja brata rođenoga,
Rođenoga ali ranjenoga:
Jedna rana od tu tanku pušku,
Druga rana od tu ostru sablju,
Treća rana od zub devojački.
Pituje ga gora Romanija:
Oj, junače teško ranjeniče,
Možeš li mi rane preboleti?
Odgovara ranjeni junače:
Druge rane mogu i ne mogu,
Devojačke nikad ni do veka.
 
2.
Pod bregom se jela razgranala.
Ispod jele zelena livada,
U livadi dva bistra kladenca,
Kod kladenca prostrto sidžade,
Na sidžade zaspala devojka,
Pod glavom joj snopak deteline,
Na grudi joj sjajno ogledalo.
Dođe mladi pastir od ovaca,
Te razbudi devojku od sana;
Dođe pastir od bistra kladenca,
Te razbudi zetvarku devojku,
Te je prsnu vodom od kladenca.
Pa govori mlađano pastirče:
O, devojko, majčina žetvarko,
A što si se teškom sanu dala?
Kako legla na zelenu travu,
Tako Bogu svoju dušu dala.
 
3.
Zavatila prolećna rosica,
Svi vojnici barjake uviše,
Viden junak barjak ne uvija.
Govori mu Miloš starešina:
Uvi barjak, Videne vojniče,
Uvi barjak, da nam ne pokisne.
Progovara Videne vojniče:
Nek mi kisne, pust mi ostanuo,
Imao sam devet milih brata,
Svi su devet pod njim poginuli,
I men' piše da ću poginuti.
Taman Viden lepo izgovori,
Puče puška, iz zelena luga,
Loše pukla, dobro pogodila,
Te pogodi Videna junaka.
Mrtva glava, jezik progovara:
Ukraj druma mene saranite,
Sa sabljama groba iskopajte,
Više glave jelu posadite,
Za jelu mi konja privežite,
Na srce mi ružu posadite.
Ko je junak, neka konja jaše,
Ko je kicoš, ružom nek se kiti,
Ko je žedan, vode neka pije!
 
4.
Sabrala se sva družina
Na vr Staru Planinu.
Stojan hoće u hajduke da ide,
Stojanu majka ne dava.
Stojan si majku ne sluša,
Trže pušku šarenu,
Pa ode u goru zelenu.
Stojana majka proklinje:
Stojane, sine, Stojane,
Prva kad puška puknula,
Tebe mi, sine, pogodila!
 
5.
Padaj, padaj, Šar-Planino,
Te mi ubi tri čobana!
Prvi čoban progovara:
Nemoj mene, Šar-Planino,
Mene ima koj da žali,
Imam majku, žaliće me,
Majka žali dan do veka.
Drugi čoban progovara:
Nemoj mene, Šar-Planino,
Mene ima koj da žali,
Seju imam, žaliće me,
Seja žali za godinu.
Treći čoban progovara:
Nemoj mene, Šar-Planino,
Mene ima koj da žali,
Ljubu imam, žaliće me,
Ljuba žali dan do ručak,
I dok rosa opadne sa cveća.
   U zoru obično stignu u planinu, gde će kopati trave. Prvo gledaju da nađu travu mleč, pa čim je nađu, ispod nje zakopaju malo od onog pšeničnog kravaja, što su poneli i metnu jedan grumičak soli govoreći: "Ja tebi dajem so i hleb, a ti meni mleko i sir!" Za tim traže travu kajmačicu, pa kad je nađu i ispod nje metnu malo soli i hleba, opet govoreći: "Ja tebi dajem so i hleb, a ti meni mleko i sir!" Ono hleba i soli, što pretekne, vraća se kući, da se time na Đurđev-dan nakrmi stoka. Momci i devojke gledaju da nađu travu caričicu, pa kad je nađu, oni je kidaju zubima. Dok je kidaju, ništa ne govore, šta više staraju se da kradom nađu ovu travu. Kad je nađu, onda momci meću poneki cvet za pojas, da ih vole devojke, a devojke opet, da ih vole momci. Za tim se beru trave za zdravlje ljudi i stoke: zdravac, košutica, raskovnik, kopriva, bobovnik, đurđevak, debeljača, goveđe oči, goveđa rebra, petrov krstić, goreći jezik, mečja šapa, musuvelj, mlekulja, povrat, beli slez, divlji selvin, podbeo, itd. Sve se ove trave metnu u cedilo, a cedilo opet metne u torbu.
   Kad se svrši branje trava, svi posedaju te zajednički ručaju, pa se po tom vraćaju kući. Kad dođu kući izvade iz torbe one nabrane trave, što su uvijene u cedilo, pa cedilo sa travama ostave, da stoji na kakvoj šljivi sve do Đurđev-dana. Te se trave ne unose u kuću zato, da bi jaganjci bili napredni i zdravi. Neke od ovih trava čuvaju se radi leka kod ljudi i kod stoke, a nekima se krme ovce na Đurđev-dan.
   Oni, koji su išli po trave, toga dana ništa ne rade. Na vrh
 
   23. april: Đurđev-dan. - U oči Đurđev-dana nalomi se dosta lipovog, leskovog i vrbovog granja, pa se njime okite kuće a naročito prozori i vrata. Još se kite prozori i vrata i selvinom, ljiljkom (jorgovanom) i moračem.
   Čobani u oči Đurđeva-dana zakopaju u mravinjak jaje i jedan krupac soli, tako od pola kilograma, pa to ostave da prenoći u mravinjaku. To se radi da bi im se stoka patila kao mravi.
   Narod misli, da se može obrati mleko od tuđe stoke, pa dati svojoj stoci, tako da dvaput mlečnija postane. Ta se pakost, po narodnom verovanju, može učiniti samo u oči Đurđeva-dana. Obiranje tuđeg mleka vrše obično žene i to ovako. Kad nastupi gluvo doba noći, žena koja će obirati mleko sa tuđe stoke, skine se gola kao od majke rođena, rasplete kose, pusti ih niz leđa, pa uzjaši na vratilo. Tako jašući opkoli celo selo. Za sve vreme nosi u rukama jedan kamen, što ga je uzela od mesta odakle je pošla, pa kad se vrati opet ga ostavi na isto mesto, odakle ga je uzela. Za sve vreme ne sme progovoriti ni jedne rečice. Žena jaše na vratilu zato, što je tada, po narodnom verovanju, ne može niko videti. Čovek, koji ide da obira tuđe mleko, ne jaše na vratilu, kao žena, ali i on mora da obiđe selo. Kad žena obiđe selo, ulazi u tor onoga, sa čije stoke hoće da obere mleko, i pomuze stoku. Posle toga njena stoka ima dva put više mleka, a ovoga nema ništa.
   Da bi od toga sačuvali svoju stoku, čobani u oči Đurđev-dana posipaju oko tora pepeo, kukurek, sitno proso i kokošinju balegu i uz to govore: "Kad pokupi ovaj pepeo, proso (ili što je već posipano), tad da obere mleko od moje stoke!"
   Trgovci i zanatlije u oči Đurđeva-dana posipaju oko dućana burjan, da im ne bi ko obrao mušterije.
   Devojke u oči Đurđeva-dana čine razne vradžbine, samo da bi se što pre udale.
   Čim sunce zađe, devojke uzimaju svaka po jednu zelenu kalenicu, napune je vodom, pa u vodu spuste: jedno crveno uskršnje jaje, prsten, ogledalo, ogrlicu, zdravac, omiljen, ili drugo koje cveće, pa to ostave da u gradini, ispod ruže, prenoći. Kad to ostavljaju naročito paze, da ko ne vidi, a naročito momci, jer oni znaju, da to devojke rade, pa noću idu i traže, da im to ukradu. Devojke preko noći obilaze i čuvaju da ko to ne ukrade, a naročito to paze majke devojačke. Kad bude u jutru, pre sunca, devojke uzmu onu vodu iz kalenice i umiju se njome ili je pomešaju sa drugom vodom pa se okupaju. Devojke to rade da bi ih voleli momci.
   Neke opet u oči Đurđeva-dne ostavljaju svoju košulju, da prenoći na košnici sa pčelama, a sutra dan je obuku. To rade da bi momci za njima ječali, kao što ječe pčele u košnici.
   Poneka opet u oči Đurđev-dana uzme dva struka praziluka, pa ih preseče makazama, ali tako da budu oba jednaka, pa jedan struk nameni na jednog momka, drugi na drugoga, i oba struka posadi u gradini u leji. Sutra dan gleda da li je koji od njih što prorastao, pa koji joj se učini veći, veruje da će se udati za momka, na kog je namenjen.
   U oči Đjurđeva-dana devojka valja da protrči kroz svinjac tako, da svinje poplaši, da pojure za njom, pa kao što za njom jure svinje, tako će za njom da jure i momci.
   U oči Đurđeva-dana devojke uzimaju nekoliko zrna ječma, da s njima prenoće. Sutradan, pre sunca, uzmu ožeg i po njemu poređaju ona zrna. Svako zrno, koje spuste na ožeg namenjuju na po jednog momka. Jedno zrno namenjuju sebi, pa ga metnu u sredinu. Za tim ožeg sa onim poređanim zrnima metnu na vatru da se greje. Ožeg se na vatri usija, a zrna stanu da pucaju i da skaču. Koje se zrnce skačući približi njihovom zrnu, drže da će se udati za momka, kome je namenjeno.
   U oči Đurđeva-dana popne se jedna devojka na grab i trese drvo. Druga je devojka pita: "Što to radiš?" Ona sa drveta odgovara: "Tresem grab, da se grabe momci za mene". Posle se ona skine, a popne se ova druga.
   Na Đurđev-dan se ustaje vrlo rano, jer ne valja nikoga da zatekne sunce u postelji. Majke toga jutra iskupaju svu decu. One još u veče spreme vodu i u nju metnu crveno jaje, zdravac, kopitnjak, koprivu, selvin i druge trave. Kako koje okupaju, odmah ga zakite koprivom, vrbom i zdravcem.
   Domaćin, čim se umije, uzima pušku i pre sunca izbaci je u gradini, da bi se razbegle krtice, slepi kučići i druge štetočine.
   Domaćin ovoga jutra nosi strugotine od badnjaka kod pčela, da bi bolje med nosile.
   Domaćin na Đurđev-dan gleda, da li na kome brdu ima magle, pa na kome je bude, veruje, da će ga preko leta tući grad.
   Devojke ovoga jutra, dok još sunce nije izgrejalo, idu te obiraju rosu. To se radi ovako: Izađu u polje gde je posejano žito, pa maramom kupe rosu. Kad se marama dobro okvasi od rose, one je iscede u jedan čanak, i tako je dalje kupe i cede dok ne nakupe nešto rose. Kad je svaka devojka u svoj čanak nakupila koliko toliko rose, vraćaju se kući, pa tom rosom zamese od pšeničnog brašna jedan mali okrugli i na sredini šuplji kolačić, pa kroz njega pogledaju prvo u sunce, pa u onoga momka, koga vole. To čine da bi momci, koje pogledaju, za njima ludovali i da bi ih uzeli za žene. Devojke taj kolač uvek nose sa sobom. Kad je na Đurdđev-dan oblačno, pa nema rose, devojkama je krivo, jer misle da su izgubile priliku, kad jedino mogu da obiraju rosu i da mese za njih tako dragocen kolačić.
   Na nekim mestima idu na Đurđev-dan rano, dok još sunce nije izgrejalo, te se kupaju u reci. To rade da ih preko godine ne bi hvatala groznica. Devojke koje su prve poranile pozivaju pesmom i ostale, da pođu na kupanje. Tada pevaju ovu pesmu:
Oj, ubava, ubava devojko, oj!
Ajde, mome i neveste,
Da idemo na studeno vrelo,
Poručio zdravac iz planine,
Da mu dođe selvin iz gradine,
Da vidimo koji je polepši.
Poručio ljiljak iz planine,
Da mu dođe bosiljak iz gradine,
Da vidimo koji je polepši.
Ajte, mome i neveste,
Da idemo na studeno vrelo,
Da vijemo dva zelena venca,
Da mirišu mome i devojke.
Kupaju se momci, devojke, ljudi, žene i deca. Posle kupanja kite se vrbom i koprivom, pa se razilaze kućama. Gde nema reke, tu se ne kupaju.
   Ako devojka na Đurđev-dan čuje kukavicu da kuka, treba polako da se privuče do onoga drveta, na kome kukavica stoji, pa da odlomi parče kore od njega, da ga probuši i da kroz rupu pogleda u kukavicu govoreći: "Kukavico, kao što ti kukas, tako da kukaju za mnom momci!" To parče kore posle treba da nosi uvek sa sobom i da kroza nj pogleda momke koje voli. Kažu, da je vrlo teško privući se drvetu, a da kukavica ne primeti i ne odleti.
   Na Đurđev-dan seljaci odvajaju prvi put radi muže jaganjce od ovaca. Ovoga se dana vrši prvi put promuz stoke, jer su dotle bili jaganjci sa ovcama. Čobani ovoga jutra puste rano stoku na pašu. Pre nego što će je pustiti nameste na vrata od tora obruč, obično od kace, jer treba da je poveći, pa kroz obruč nateruju ovce iz tora, da prolaze. To čine zato, da im se ne bi rasturala stoka dalje od njihovog imanja. Stoka pa se tako do deset sati pre podne, kako bi se dobro napasla, jer ne valja da je toga dana gladna. Dokle stoka pase, domaćica umesi od skvasnog pšeničnog brašna dva kolača. Jedan je u vidu slavskoga kolača, samo što je manji. Na njega se ne meće poskurnik, i zove se leturgija. Seče se o ručku. Mesi se za zdravlje stoke. Drugi se kolač mesi takođe za stoku. On je poveći okrugao i na sredini šupalj, kao što je ovde na slici, sličan onome kolaču, što se mesi na Tudorovu subotu. Ovaj se kolač metne na vedricu kad se vrši promuz stoke. Dokle domaćica mesi kolače, jedna od devojaka uzme one trave, što su brane na Beljani petak, potopi ih u vodu, pa od njih isplete dva venca. Trave se potapaju u vodi, da bi ovce imale mleka: kao što voda pridolazi, tako da pridolazi mleko kod ovaca. Gde nema devojke, tu vence isplete domaćica. Kad se stoka dobro napase, zatvori se u tor i vrši se promuz. Čobanin prvo opere dobro ruke, za tim na onom mestu, gde će biti vedro, a to je kod samih vrata, metne u zemlju ono jaje, što je prenoćilo u mravinjaku i još metne dva do tri mrava. Na vrata od tora prekrsti tri pruta, kuda će ovce prolaziti: jedan je drenov, drugi leskov, a treći od divlje ruže. Kad to uradi uhvati jednu ovcu, od nje očupa malo vune pa od nje isprede dve uzice, i zaveže za njih selvin i beli luk, pa onda njima opaše vedro. Neki te uzice spreme kod kuće, pa ih samo donesu kod stoke. Kad je to urađeno, ovčar metne na vedro onaj okrugli kolač, što je u sredini šupalj, na kolač metne venac, koji je opeten od onih trava, što su brane na Beljani petak, po vencu metne brdo, pa zatim soveljku (čunak kojim se tka), češalj, nožice, kojima se šišaju ovce, i prsten. Kad se sve to namesti, čobanin uhvati jednu ovcu, natakne joj na vrat onaj drugi venac i pomuze je, ali tako, da mleko prođe kroz sve ove nameštene stvari u vedricu. Kad pomuze prvu ovcu, on je pusti sa onim vencem oko vrata, da ga nosi. Za tim sve drugo skine sa vedrice, samo ostane venac i redom muze ostale ovce. Kad ostane da se pomuze i poslednja ovca, ona se uhvati i okrene istoku, skine se onaj venac sa vedrice, natakne joj se na vrat, i pomuze se. Za tim se pomakne vedro, uzme se ono jaje ispod vedra, razbije joj se o čelo, pa se pusti da ide i da nosi venac. Kad je i to svršeno, ovčar na onome mestu, gde je bilo jaje, traži da nađe jednog mrava od dva tri, što ih je ostalo, pa kad ga nađe, on ga raskine govoreći: "Koliko ovaj mrav ima krvi, toliko da bude i rastur u stoci!" Metanje pobrojanih stvari na vedricu ima svoj naročiti značaj. Venac se meće - da budu ovce zdrave i napredne, kolač - da su debele, brdo - da bude mnogo ovaca, koliko u brdu zubaca, soveljka - da su vunate, češalj - da su čiste, a naročito vuna, prsten - da su mlečne. Jaje se razbija o čelo poslednjoj ovci, da bi se razbilo svako zlo, kao što se razbilo jaje.
   Kad se svrši promuz, čobanin izbaci pušku preko ovaca. Puška se izbacuje da se poplaše kurjaci, te da ne dave ovce.
   Posle ovoga nastaje ručak.
   Đurđev-dan se smatra kao stočna slava, to je stočni Velik-dan. Zato se za ovaj dan i mesi leturgija (kolač slavski) za zdravlje stoke. Seljaci pre Đurđeva-dana ne jedu jagnjeće meso. Jedu od matorih brava, npr. jalovinje, ali mlade jaganjce ne jedu. To se naročito čini radi zdravlja stoke i da bi se održao domazluk.
   Žene, kojima je umrlo dete na sisi, ne jedu mleko pre Đurđeva-dne. I na sam Đurđev-dan moraju prvo da podele za dušu umrlog deteta, pa tek da okuse mleka. Narod veruje, da na onome svetu ima jedno mlečno drvo i da su na njemu sva deca, koja su umrla kao sisančad. Ako majka, čije je dete umrlo, okusi mleka pre Đurđeva-dne, onda ona druga deca njeno dete oteraju sa mlečnog drveta i ne daju mu da sisa. Takvo dete samo pišti i proklinje svoju majku.
   Za Đurđev-dan svaki, pa i najsiromašniji, kolje jagnje, koje se na ražnju peče. Toga dana ruča sva čeljad zajednički, bilo onde gde je vršen promuz, bilo kod kuće. Za vreme ručka prvo se prereže leturgija, pa se zatim izlomi onaj kolač, što je bio na vedrici i pojede se. Kad se svrši ručak kosti se od jagnjeta pokupe i zakopaju u mravinjak, da bi se ovce patile kao mravi.
   Posle ručka beleže se jaganjci. Svako se jagnje malo makazama rovaši, da bi se poznavalo kad zaluta u tuđe stado. Ono što se od jagnjeta odseče, meće se u jednu kalenicu sa mlekom, pa kad se svi jaganjci obeleže, onda se i to zakopa u mravinjak.
   Kad bude pred veče, uzima se onaj krupac soli, što je nočio u mravinjaku, pa se istuca, a tako se isto i oni venci, što su bili na prvoj i poslednjoj ovci sitno iseckaju, tu se još doda i ono parče kravaja, što je nošeno na Beljani petak u planinu, pa se sve to sa tricama izmeša i time nakrme ovce i jaganjci.
   Nedelja u koju pada Đurđev-dan zove se Đurđevska nedelja. Cele te nedelje žene ne rade ženske radove, a i stoka se ne krmi, sve to da vukovi ne bi davili ovce.
   Ako je na Đurđev-dan oblačno, narod veruje, da će godina biti gradobitna; ako je vedro, biće kišna i rodna godina; ako na taj dan pada kiša, bice gladna godina.
   Đurđev-dan slave svi Cigani. Svaki pa i najsiromašniji, za ovaj dan mora da nabavi jagnje, koje čitavo peku na ražnju.
 
   25. april: Markov-dan. - Markov-dan se strogo praznuje zbog oluje i groma, i ne rade ništa ni ljudi ni žene. Narod veli da Sv. Marko nosi u krošnji grad, pa ko na taj dan radi, on mu gradom sve uništi. Na vrh
 
   1. maj: Jeremijin-dan. - U oči Sv. Jeremije svaki koji nosi britvu, zatvori je i na Sv. Jeremiju nikako je ne otvara, niti njome seče. To čine da zmije ne bi ujedale. Ko bi na ovaj dan otvorio britvu, na toga bi trčale zmije sa razjapljenim čeljustima. Na Sv. Jeremiju inače ljudi rade.
   Ovoga se dana žene i ne češljaju zbog zmija.
   Treba paziti da se ovoga dana ne vuče ni za kim uzica od opanka ili od čarape, da se ne bi za njim vukle zmije. Na vrh
 
   2. maj: Poljobranija. - Sutradan po Sv. Jeremiji praznuje se Poljobranija. Ovaj se dan strogo praznuje. Toga dana se ne radi, da bi se sačuvalo polje od grada i drugih elementarnih nepogoda. Na vrh
 
   9. maj: Letnji Sv. Nikola. - Na ovaj dan ne rade ni ljudi ni žene.
   Narod veruje, da ako na ovaj dan pada kiša, bice gladna godina. Ako je ovaj dan lep i čist, onda će godina biti kišna i biće žita dovoljno. Na vrh
 
   12. maj: Sv. German. - Sv. German praznuje se od groma i vode. Ovoga dana se ne radi. Narod veruje, ko bi na Sv. Germana radio, tome bi voda sve odnela. Na vrh
 
   22. maj: Spasov-dan. - Spasov-dan je pokretan praznik i pada uvek u četrdeseti dan posle Uskrsa. Narod veli, da se toga dana spasao Bog od rđavih ljudi i otišao na nebo.
   Ovoga dana običaj je, da se ždrebadi malo griva potšiša i rep malo potseče. To se čini da bi ždrebad bila zdrava i napredna i da bi se konji bolje patili. Na vrh
 
   2. juni: Trojice. - Trojice su pokretan praznik i padaju uvek u pedeseti dan posle Uskrsa. Troična nedelja zove se Rusana nedelja. Te nedelje žene ništa ne peru ceđem zbog ruse. Isto se tako stoka ne krmi niti se šišaju ovce, opet zbog ruse.
   Na Trojice u jutru rano, pre sunca, nabere se dosta cveća i grančica od jorgovana i lipe, pa se time okite prozori i vrata.
   Trojice se praznuju tri dana. Prvog dana Trojica pletu se u crkvi venci od trave, za vreme službe Božje. Ti se venci nose kući i ostavljaju u haljine, da ne bi moljci pojeli haljine.
   Nekada su u Srezu Boljevačkom na Trojice, išle kraljice i pevale po selima. Danas toga nema. Stariji ljudi sećaju se kraljica iz svoga detinjstva. Na vrh
 
   11. juni: Sv. Vrtoloma. - Sv. Vrtolomu narod praznuje od vrtoglavice, groma, grada i poplave. Narod veruje, da se toga dana ne valja peti na drvo, jer se može vrlo lako pasti i vrat slomiti. Isto tako toga dana ne valja se ni u reci kupati, jer se može lako udaviti. Na Sv. Vrtolomu seju se rotkve, da bi ih Sv. Vrtoloma zavrteo, te da budu što veće. Na vrh
 
   14. juni: Sv. Alisej. - Na Sv. Aliseja treba sejati proso. Postoji u narodu izreka: "Alisej, proso sej!"
   Žene ne rade ovoga dana, koja bi radila, nju bi Sv. Alisej zalisio, a Vide (Vidov-dan) bi je svetu prikazao. Na vrh
 
   15. juni: Vidov-dan. - U oči Vidova-dana idu žene i devojke po livadama, pa naberu dosta vidovdanske trave. Tu travu metnu u vodu, u kakvom sudu, da prenoći, pa se u jutru umivaju. To rade da čeljad preko godine ne bi bolele oči.
   Na Vidov-dan u jutru, rano pre sunca, izlaze ljudi u polje i gledaju, koju će planinu sunce prvo ogrejati. Koju prvo ogreje, na njoj će dobro roditi svi usevi.
   Ovoga dana običaj je, da žene i devojke sve nove stvari, koje su preko godine izrađene: ponjave, ćilime, jastuke, suknje, ubrade itd., iznesu u dvorište i na konopcu obese, da ih vidi Vidov-dan i sunce. To rade da ih moljci i miši ne bi pojeli po sanducima.
   U oči Vidova-dana, noću, prvi se put vide zvezde Vlaščići, koje su, po narodnom verovanju, na Đurđev-dan bile štukle (iščezle). Na vrh
 
   24. juni: Ivanj-dan. - Na Ivanj-dan u jutru, rano, dokle još sunce nije izgrejalo, žene, devojke i deca idu po livadama i beru lekovite trave: ivanjsko cveće, bogorodicu, caričicu i druge. Te trave čuvaju na zgodnom mestu, pa kad se koje čeljade razboli, daju mu ih kao lek. Neke se od ovih trava kuvaju, pa kao tej piju, a neke se opet metnu u bakrač, da se u vodi prokuvaju pa se u toj vodi kupa bolesnik. Samo se trava bogorodica nikako ne kuva, već se njome samo kadi bolesnik. Od ostalih trava isplete se jedan venac, pa se obesi više glavnih vrata. I ovaj je venac lekovit. Kad koga hvata groznica, provlače ga kroz njega. A kad je neko teško bolestan, onda venac metnu u bakrač sa vodom, pa kad se voda malo ugreje, onda u njoj okupaju bolesnika. Inače venac stoji više vrata sve do drugog Ivanj-dana.
   Seljaci ovoga dana ništa ne rade. Naročito ne smeju da kupe seno, pa ma ne znam kakvo se rđavo vreme spremalo. Narod veruje, koji bi ovoga dana zdenuo plast sena, taj bi plast tresak (grom) upalio ili bi ga oluja odnela. Na vrh
 
   29. juni: Petrov-dan. - Narod Petrov-dan smatra kao težak praznik. Petrov-dan se praznuje od treska (groma). U kući gde je dete umrlo, a nema još godina dana od tog vremena, neće niko pre Petrova-dana ništa od novog roda okusiti pa bilo to voćka ili kakav drugi rod, dokle se ne podeli za dušu umrlog. Na Petrov-dan domaćica podeli prvo jabuke petrovke kao prvi rod za dušu umrlog deteta, pa posle toga tek od njih jedu svi ukućani. Narod veruje da toga dana Sv. Petar na onome svetu deli jabuke umrloj deci, i ne da onome detetu, čija majka nije toga jutra podelila. Takvo dete onda pišti i proklinje svoju majku.
   Ko slavi Petrov-dan, taj preslavlja Verižice (16. januara). Na vrh
 
   30. juni: Pavlov-dan. Narod veli, da je Sv. Pavle brat Sv. Petra. Pavlov-dan se praznuje zbog vetra i grada. Na vrh
 
   1. juli: Sv Vrači, Sv. Kuzman i Damnjan, Bezmitni Vrači. - Bezmitni Vrači zovu se zbog toga, što ne traže da se mite. Oni ne traže ni bajanje ni vračanje.
   Ovoga dana ne rade ništa ni ljudi ni žene. Narod veruje, da bi se onaj, ko bi na ovaj dan radio razboleo i da ne bi mogao da ozdravi. Na vrh
 
   8. juli: Sv. Prokopije. - Ovoga dana narod ne radi ništa, jer se Sv. Prokopije smatra kao težak svetac. Narod veruje, da toga dana prokopni kamen u vodi i drvo u gori. Ovoga se dana ne valja kupati u reci.
   Ovoga se dana podrezuju košnice i med se čuva za lek preko cele godine. Sv. Prokopija slave svi rudari, kao svoga zaštitnika. Na vrh
 
   13. juli: Sv. Aranđel. - U Srezu Boljevačkom je običaj da ne rade u dane koji se slave ili preslavljaju. Pošto ovaj dan preslavljaju svi oni, koji slave jesenjeg Sv. Aranđela, to se i na ovaj dan ništa ne radi.
   Mnogi poste po čitavu nedelju dana pred Sv. Aranđela za zdravlje stoke.
   Običaj je, da se ovoga dana, samo ako ne pada u sredu ili petak, zakolje štogod od stoke, da ima kurban. To se kolje za zdravlje stoke. Narod veruje, ako domaćin toga dana ne bi ništa zaklao, njemu bi lipsavala stoka. Zato nijedan domaćin neće propustiti, a da ovoga dana ne zakolje jagnje, jare, ili ma šta, samo da ima kurbana. Na vrh
 
   15. juli: Sv. Ćirik. - Ovaj se dan praznuje od čireva.
 
   17. juli: Ognjena Marija. - Ognjena Marija praznuje se od treska i vatre. Ovoga dana žene ne lože vatru u kući, niti mese hleb, niti šta kuvaju. Ljudi takođe ništa ne rade. Narod tvrdo veruje, da bi onaj, koji bi na ovaj dan radio, rđavo prošao: ili bi ga grom ubio ili bi ga vatra izgorela.
   Narod veruje, da je Ognjena Marija sestra Sv. Ilije. Na vrh
 
   20. juli: Sv. Ilija. - Nijedan se praznik ne praznuje sa većim strahopoštovanjem od Sv. Ilije. Sv. Ilija se praznuje od treska, jer on upravlja gromom.
   Narod veruje, da Sv. Ilija svake godine pita svoju sestru, kad je njegov dan, a ona mu neprestano govori da još nije, a kad prođe, ona mu rekle da je prošao. Kad bi mu kazala kad je dan njegov, onda bi se on veselio i sve bi gromom potukao. Zato ga ona neprestano i vara.
   Na Sv. Iliju običaj je, da se zakolje stari petao, samo ako Sv. Ilija ne pada u sredu ili petak. Ne valja da ostane posle Sv. Ilije stari petao u životu, jer, vele, posle je on domaćin. Narod još veruje da tada petao govori: "Ja ostah, a domaćin neće!"
   Ako na Sv. Iliju grmi, narod veruje, da će orasi i lešnici biti prazni. Na vrh
 
   22. juli: Marija Magdalena, Blaga Marija. - Ovaj se dan strogo praznuje od treska. Narod veruje da je i Marija Magdalena sestra Sv. Ilije. Na vrh
 
   26. juli: Sv Petka, Trnova Petka, Mlada Petka. - Sv. Petka se praznuje za zdravlje stoke. Toga dana ne rade ni ljudi, ni žene, da im ne bi trnule ruke, i da ih ne bi bolele oči. Na vrh
 
   27. juli: Sv. Pantelija. - Sv. Pantelija se praznuje od vetra. Narod veli, da je Sv. Pantelija, brat Sv. Ilije. Sv. Panteliju narod zove putnikom, jer on upravlja vetrom, pa je večito na putu. Na vrh
 
   1. avgust: Sv. Makivej. - Ovaj praznik smatra se kao i Krstov-dan. Na ovaj se dan osvećuje novi bosiljak, a sve dotle crkva i narod se služe starim. Do skora je bio običaj, da na ovaj dan idu sveštenici iz kuće u kuću te svete vodicu sa novim bosiljkom, a kao nagradu za osvećenu vodicu dobijali su po jedno pile. Žene su obično gledale da im dadu najmanje pile. Otuda je postala reč: "Makivejsko pile", kad hoće da označe, da je što malo, kržljavo i slabo.
   Za bosiljak narod veruje, da je na ovaj dan nađen samoniko na grobu Hristovom, pa se zato na ovaj dan i osvećuje.
   Ovaj dan se praznuje od ludila. Narod veli, koliko ima u čauri od maka semena, toliko i praznika ima ovaj dan. Ko na ovaj dan radi, njega Sv. Makivej zamahne, pa šene pameću.
   Na ovaj dan treba da idu pašenozi jedan drugome u goste, jer se smatra, da je Sv. Makivej dan kad se oni goste. Na vrh
 
   6. avgust: Preobraženje. - Na Preobraženje je običaj da se prvi put okusi grožđe. Toga dana i u crkvi sveštenik daje po dva tri zrna grožđa onima, koji se tamo dese.
   Na Preobraženje, rano u jutru, pre sunca, valja domaćin, ili koje drugo muško čeljade, da izađe u gradinu, pa da iz puške gađa u cvet od suncogleda, pa onaj cvet, što ga kuršum probuši, da uzme i ostavi za lek od probada i glavobolje.
   Ovoga se dana beru lešnici, i preko cele godine čuvaju za lek, kad koga bole uši. Bolesniku se daje da pojede nekoliko lešnika, pa se veruje, da će od toga ozdraveti.
   Po narodnom verovanju ovoga se dana preobrazi i gora i voda i od tada počinje list sa drveta da opada, a voda postaje sve hladnija i hladnija. Posle Preobraženja narod veli, da se ne treba kupati u reci.
   Na Preobraženje ne valja preko dan spavati. Koji toga dana spava preobraziće se, pa će preko cele godine biti dremljiv.
 
   15. avgust: Gospođin-dan. - Gospođin-dan dolazi u red velikih praznika. Za Gospođin-dan posti se dve nedelje. Ako Gospođin-dan padne u sredu ili u petak, onda se niko toga dana neće omrsiti, nego tek sutradan. Na vrh
 
   16. avgust: Sv. Roman. - Mnogi na ovaj dan ne rade ništa od ludila. Narod veruje, ako bi neko na ovaj dan radio, da bi poludeo. Ovaj se praznik praznuje još da čoveka ne bole noge, ili da ne bi ostao hrom. Na vrh
 
   29. avgust: Sv. Jovan Glavosek. - Sv. Jovan Glavosek se strogo praznuje radi zdravlja. Ovaj dan se posti, i za živu glavu neće se niko omrsiti.
   Na ovaj se dan jede samo belo grožđe. Crno se grožđe ne jede zato, što kad su Sv. Jovanu odsekli glavu, iz nje je tekla crna krv. Od crnog se grožđa pravi crno vino, koje potseća na tu krv. Ovoga dana ne piju ni crno vino, niti jedu crvenu lubenicu. Na vrh
 
   31. avgust: Pojas Sv. Bogorodice. - Ovoga dana žene ništa ne rade, a naročito trudne žene, da bi lakše rađale decu.
 
   1. septembar: Sv. Simeun Stolpnik. - Sv. Simeuna Stolpnika narod praznuje zbog sirotinje, jer veruje, da ko na ovaj dan radi, biće siromah.
   Narod veruje, da Sv. Simeun živi a jednom stupu od drveta. To njegovo drvo crv cele godine grize pa taman da ga pregrize, a Sv. Simeun drvo zalije. Otuda se zove Stolpnik.
   Od Sv. Simeuna treba sejati jesenje žito. Na vrh
 
   8. septembar: Mala Bogorodica, Mala Gospođa. - Ovaj praznik više je poznat pod imenom Mala Bogorodica, nego pod imenom Mala Gospođa. Vreme od Velike Gospođe do Male Bogorodice zove se Međudnevica. Svi ženski radovi, koji su početi uz Međudnevicu moraju se svršiti do ovoga dana, jer ne valja da ostanu nesvršeni. Na vrh
 
   14. septembar: Krstov-dan. - Ovaj dan strogo se posti. Narod veruje, koji se vetar ovoga dana zakrsti, ne duva za godinu dana, već ostaje a duva drugi, koji se zakrsti na zimski Krstov-dan (5. januara).
   Ovoga dana u jutru pre sunca bere se bosiljak i čuva za lek. Bosiljak se ovaj potapa u vodi, pa se ta voda daje porodiljama, da je piju, da bi lakše rodile. Ako na Krstov-dan pada kiša, biće rodna godina, ako je suv, biće sušna godina.
 
   1. oktobar: Pokrov Sv. Bogorodice. - Ovoga dana žene ništa od ručnog rada ne rade. Na vrh
 
   6. oktobar: Sv. Toma. - Narod veruje da je na Sv. Tomu retko kad lep dan. Obično na taj dan mora biti ili kiše ili snega, a ako ne to, a ono bar jak vetar. Zato narod i veli: "Sveti Toma sedi doma!" Time hoće da kaže, da se ne valja toga dana kretati na put, jer će biti neko zlo vreme. Na vrh
 
   14. oktobar: Sv. Petka. - Mnogi poste nedelju dana pred Svetu Petku za zdravlje stoke. Svaki domaćin mesi za ovaj dan leturgiju i seče je za zdravlje stoke.
   Nedelja u koju pada Sv. Petka zove se Petkova nedelja.
   Čobani ovoga dana puštaju prvi put ovnove u ovce. Na vrh
 
   26. oktobar: Mitrov-dan. - Cele nedelje pred Mitrov-dan žene ne predu, jer ne valja te nedelje vreteno da okreću. Te nedelje i nožice kojima se šišaju ovce ne otvaraju, da bi se vukovima zavezala usta, kad bi pošli u tor ovcama. Stoka se te nedelje ne krmi, ne premešta se tor, đubre se iz tora ne čisti, stoka se ne uzima iz buljuka ni za prodaju ni za klanje.
   Uoči Mitrova-dana čobani polažu sekiru u toru, obično u sredini tora, pa te noći paze, koja će ovca leći na držaljicu od sekire. Ako legne crna, onda će biti blaga zima. Ako legne bela, onda će biti zima sa velikim snegom. Ako slučajno legnu dve ovce, jedna bela i jedna crna, onda će zima biti mešovita.
   Ako je na Mitrov-dan oblačno, biće godina sušna, ako je vedro, biće godina, a osobito leto, kišno.
   Narod veruje, koji vetar duva na Mitrov-dan, taj će duvati celog idućeg leta. Na vrh
 
   27. oktobar: Mišolj-dan, Mišiji dan. - Sutradan po Mitrovu-dne praznuje se Mišolj-dan ili Mišiji-dan. Ovoga dana ne rade ništa od ženskih radova ni žene ni devojke. Ovoga dana neće žene za živu glavu da pretresaju ni kućne stvari. Ljudi toga dana opet ne smeju da diraju u koševe i ambare sa žitom. Sve se to pazi, da miši ne bi činili štetu. Na vrh
 
   1. novembar: Sv. Vrači. - I na ove Vrače, kao i na one letnje, koji padaju 1. jula, narod ništa ne radi. I ovaj se dan vrlo strogo praznuje radi zdravlja. Na vrh
 
   8. novembar: Aranđelov-dan. - Ovoga dana svaki domaćin mesi kolač (leturgiju), i na ručku okadi i preseče za zdravlje stoke.
   Narod veruje, da Sv. Aranđel vadi dušu ljudima, zato ga i zovu dušovadnik. Na vrh
 
   11. novembra: Sv. Mrata. - Čitavu nedelju pred Sv. Mratu ljudi ne rade ništa oko stoke, sem što je hrane. Stoku ne krme, ne daju iz tora, tor ne premeštaju itd. Žene opet ne tkaju i ne rade druge ručne radove. Neki paze to od Sv. Aranđela pa do Sv. Mrate, a neki produže čak i do Božićnih poklada. Vreme od Sv. Aranđela pa do Sv. Mrate, ili Božićnih poklada, zove se Mratinci. Narod veruje da su najduže noći mratinje. Na vrh
 
   13. novembar: Sv. Jovan Zlatoust. - Ovaj dan narod strogo praznuje radi zdravlja.
   Žene na ovaj dan ne smeju da pletu, da predu, da tkaju, da šiju itd. Narod veli, da ovoga dana ne sme niko da prekine žicu, jer bi se onome ko žicu prekine i život prekinuo. Ovaj se dan smatra kao i Bezmitni Vrači. Na vrh
 
   21. novembar: Sv. Prečista. - Ovaj je praznik više poznat pod imenom Sv. Prečista, nego pod imenom Vavedenje. Praznuje se zbog vukova. Ovoga se dana makaze ne uzimaju u ruke.
   Na Prečistu ljudi gledaju, kakva će biti iduća godina. Ako na ovaj dan pada kiša, žito neće roditi, a naročito strmina. Ako je ovoga dana vedro i lepo, biće godina rodna. Na vrh
 
   30. novembar: Sv. Andrija. - Sv. Andrija poznat je i pod imenom Mečkin dan. U Srezu Boljevačkom se praznuje Sv. Andrija, da ne bi ljude davile mečke. Ovo praznovanje ostalo je od starine,  kad su šume bile gušće i kada je zaista po šumama bilo medveda. Danas po ovdašnjim šumama nema više medveda, ali je narod i do naših dana sačuvao ovaj i druge običaje, koji su u vezi sa mečkama. Tako i dan danji u oči Sv. Andrije se kuva u bakraču kukuruz u korenju, pa kad bude kuvan, domaćica uzme dva tri korena, iznese ih na polje i metne na kočinu, ili na krov od kuće, ili na drvljanik, bajagi da to pojedu mečke. Kad domaćica ponese korenje naročito kaže deci, da to nosi teti (mečki. Toga dana ne sme niko za živu glavu da kaže ime mečka, već je svaki zove tetom). Tom prilikom od jednog korena okruni zrno dva, da ne vide deca. Sutradan skine koren sa krova, ili sa mesta, gde ga je bila metnula, pa ga pokazuje deci da vide, kako nema onih zrna, govoreći im, da je teta dolazila i da je malo jela. Time matere hoće da kažu deci, da je tu u blizini teta, te da ne plaču. Ovaj koren kukuruza metne se u čašu vina, i posle svi piju iz nje vina za zdravlje.
   Na Sv. Andriju neće niko za živu glavu da napravi nove opanke. Narod veruje, koji bi na taj dan napravio opanke, udavila bi ga mečka. Na vrh
 
   4. decembar: Varica, Vara. - Ovoga dana običaj je, da se kuva žito. U kukuruz se meće od sviju vrsta žita, što domaćin seje pomalo, pa i malo semena od tikava. Kad se žito skuva, onda ga jedu svi ukućani, a naročito deca. Što pretekne, to obično dadu da pojede živina. Na vrh
 
   6. decembar: Sv. Nikola. - U Srezu Boljevačkom je običaj da tri put preko godine ulazi u kuću polažajnik. Prvi put ulazi na Sv. Nikolu, drugi put na sv. Ignjata i treći put na Božić.
   Sv. Nikola smatra se kao zaštitnik brodara. Kad čovek gazi preko vode, moli se Bogu i Svetom Nikoli, da zdravo preko vode pređe.
   Sv. Nikola se u narodu smatra kao težak praznik. Na vrh
 
   13. decembar: Petozarni mučenici. - Petozarni mučenici traju dvanajest dana i to od 13. decembra pa do Božića. U ove dane narod gleda kakav će biti koji mesec u idućoj godini, jer svaki dan po narodnom verovanju predstavlja mesec u idućoj godini. Tako 13. decembar predstavlja, kakav će biti u idućoj godini mesec januar; 14. decembar kakav će biti februar; 15. decembar kakav će biti mart; 16. decembar  kakav će biti april itd. Kakav je koji dan, takav će biti dotični mesec u idućoj godini. Ako je nekoga dana padao sneg, onda će onaj mesec, što ga on u idućoj godini predstavlja biti kišan. Koga je dana bilo vedro, taj će mesec biti bez kiše. Ako je nekog dana duvao vetar, znači da će taj mesec u idućoj godini biti vetrovit. Ako je nekog dana padao sneg pre podne, a posle podne nije padao, onda će prva polovina dotičnog meseca, biti kišna, a druga će polovina biti bez kiše.
   Narod veruje da se u ove dane zamučila Sv. Bogorodica da rodi. Zato trudne žene u ove dane ništa ne rade. Ovi se dani zovu jos i Mučni dani. Na vrh
 
   14. decembar: Materice. - Druga nedelja pred Božić zove se Materice. U varoši je običaj da deca ovoga dana u jutru vezuju majku, a ona im u ime otkupa daje razne poklone: kakvu lepu knjigu, haljinu, šećera, bonbona, smokava, lutku itd. Mnoga deca toga dana idu i po drugim kućama, te vezuju tuđe majke u familiji i dobijaju poklone. U selima ne postoji ovaj običaj, niti seoska deca znaju za Materice. Isto tako u selu nepoznati su i Ocevi, koji dolaze prve nedelje pred Božić.
 
   21. decembar: Sv. Ignjat, Ignjatov-dan. - Na Sv. Ignjata u jutru, rano, pre sviju, ustane domaćica ili koje drugo mlađe žensko čeljade, pa se umije, naloži vatru, počisti kuću, iznese napolje đubre, izbaci ga, pa otkine od rodne šljive jednu grančicu i vrati se u kuću. Dok domaćica ove poslove vrši ustane i ostala čeljad. Domaćica ulazeći spolja u kuću govori: "Dobro jutro! Srećan vam Ignjatov-dan!" Oni, koji su u kući, odgovaraju: "Hvala!" Domaćica za tim priđe vatri i stane je čarati govoreći: "Da se pate dečica, jarići, pilići, muški teoci, jaganjci, ždrebići, med, maslo, bele pare i žuti dukati, a najviše života i zdravlja!" Za tim podigne visoko onu šljivovu grančicu govoreći: "Ovolika da poraste pšenica, ječam, kukuruz, ovas i sav ostali berićet!" i zabode grančicu u verige, pa je tu i ostavi.
   Ovoga jutra domaćica, dok još sunce nije izgrejalo, uzme svoje tkanice i od njih napravi krug. U taj krug sipa žita i nahrani kokoške. Ovo se čini zato da se ne bi kokoške i pilići rasturali van kuće.
   Prvi čovek koji ovoga jutra uđe u kuću zove se kokošinji polažajnik. Toga jutra nijedan čovek neće ući u tuđu kuću, a da ne ponese šljivovu grančicu, koju zabada u verige. Obično svaka kuća ima svoga naročitog polažajnika, koji se zove, da je polazi. Zato toga jutra ljudi bez velike nužde neće ni ići drugome u kuću. Ali domaćin bojeći se da mu ne bi prvi posetio kuću kakav baksuz ili zlomišljen čovek, čim domaćica izvrši prvo čaranje, utera svinjče u kuću, baci mu malo žita, pa čim žito pojede, istera ga na polje. Svinjce ugone u kuću zato, što se ono smatra kao bezazlena životinja, koja ne zna za pakost.
   Kad u kuću uđe polažajnik ili kakav drugi čovek, koji tog jutra prvi dolazi kao gost,da je mu se prvo da čarne vatru i on čarajući blagosilja: "Koliko varnica, toliko života i zdravlja, toliko da se rodi dečice, da se pate jaganjci, jarići, pilići, teoci, ždrebići, med, baslo, bele pare i žuti dukati!" Kad to izgovori, polažajnik podigne u vis onu grančicu šljivovu, što ju je doneo, i rekne: "Ovolika da poraste pšenica, kukuruz, ječam, ovas i sav ostali berićet!" pa grančicu zabode u verige.
   Kad polažajnik to svrši, na sred kuće mu se namesti jastuk, on sedne na njega i prekrsti noge. Domaćica ga opaše povesmom i on tako opasan treba da malo posedi, da bi kvočke ležale na jajima. Dok on tako sedi domaćica mu donese u situ oraha, lešnika, suvih šljiva, ako nema toga, a ono bar žita, i to sve izruči pred njega da se raspršti na sve strane. Ovo se radi, da bi se bolje patila pilad, tj. da bude puna kuća piladi, kao što je sad puna oraha, lešnika i zita. Polažajnik skuplja prosute orahe i lešnike vičući: "Kvo, kvo, kvo!" To radi da bi i kvočka tako skupljala svoju pilad. Za ovim posluže polažajnika vrućom medenom rakijom, suvim voćem, jabukama, orasima, lešnicima itd.
   Kad polažajnik pođe, njega obično daruju, dadu mu ono povesmo, pored toga čarape ili dva tri groša para.
   Koje se svinjče zakolje na Sv. Ignjata, njegovu slaninu uzimaju za lek u nekim bolestima.
 
   24. decembar: Badnji-dan. - Na Badnji-dan prva je dužnost domaćinu da ustane rano i da pre sunca očisti odžak. Kad to svrši on skupi onu čađ i odnese je u vinograd. Ovo se radi zato, da bi vinograd dobro rodio; kao što se hvata čađ u odžaku, tako da se hvata i rod na gidži. Posle ovoga domaćin vrši druge svoje poslove. Kad stigne voda domaćin zakolje prase ili kako se ovde drugčije zove božićnjar. Ko nema svoje, taj se mora još iz ranije postarati da ga kupi. Retka je seljačka kuća, koja bi ostala bez božićnjara. U krajnjem slučaju, što je vrlo retko, kad domaćin nema prase, zakolje bar jagnje ili kakvu jalovicu. Kad domaćin zakolje prase, krv uhvati u jedan sud, pa je pomeša sa tricama i istog dana, pred veče, nakrmi njome stoku. Ovo se radi da bi se stoka bolje patila. Jabučicu od praseta obično bace u vatru da izgori, jer ne valja da je pojede nikakva životinja. Neki opet ostavljaju jabučicu i čuvaju je sve do drugog Badnjeg-dana, pa kad koje dete zaboli guša, sipaju vodu kroz jabučicu i posle tu vodu daju detetu da pije. Zaklano prase u vreloj vodi propare, ošure i lepo očiste, osole, nataknu na ražanj, metnu u njega jabuku ili dunju, pa ga ušiju prtenim koncem i prislone u kući da stoji dokle ne bude vreme da se peče. Prema veličini zadruge kolje se i prase. Gde je više čeljadi tu se često puta zakolje čitava svinja, a gde je manje čeljadi tu je božićnjar manji.
   Domaćin, pošto uredi prase i posvršava druge poslove, ide u šumu da odseče badnjak. Za badnjak se uzima cerovo drvo, ali da nije mnogo debelo niti pak suviše tanko, da bi se moglo preseći od jednom. Drvo, koje je izabrano za badnjak, seče se od istočne strane, ali tako da bude zasek kos. Iver od badnjaka uzimaju, pa ga ostavljaju u pčelaniku, da se pčele prilikom rojenja ne bi plašile. Prilikom sečenja paze još i na to, da badnjak padne za zemlju; ne valja da se zadrži na kom drugom drvetu, jer bi se tada kućna sreća zadržavala. Kad domaćin odseče badnjak, on ga metne na rame i nosi kući. Uz put obično svrati na njivu gde mu je zdenuta slama, te u kakvoj vreći ponese i slame. Kad dođe kući badnjak i slamu ostavi na drvljaniku.
   Domaćica je celog dana u velikom poslu. Mesi dosta hleba za sva tri dana Božića, a sem toga od skvasnog brašna umesi nekoliko kolača, od kojih se jedan zove roždestvo, drugi - kuća, treći - bačva, četvrti - volovi, peti ovčarica, šesti - kozarica, sedmi - svinjarica, pa onda mesi još: srp, kosir, kola, njivu, krstine, vinograd, svinju, gusku, plovku i trmku. Ako je domaćin kakav majstor, onda domaćica umesi i kolač koji predstavlja njegov zanat, npr. ako je terzija, onda od testa napravi makaze, ili ako je drugi kakav zanatlija mesi mu kolač prema alatu. Kolač roždestvo pravi se okrugao i na njemu su pet poskurnika, kao na slavskom kolaču. Ovaj se kolač seče na Božić za vreme ručka. Kolač koji predstavlja kuću, takođe se pravi okrugao i na njemu su pet manjih poskurnika. Kolač, koji se zove bačva, gradi se okrugao, a po sredini je išaran kao obručima. Volovi su četvrtasti kolači, od prilike kao simiti i ozgo imaju šaru ili cvet. Ovčarica je okrugao kolač, na njemu su ozgo od testa, u vidu šare, napravljena dva kruga. U sredini kruga ima od testa napravljeno kao lešnik, što predstavlja ovce. Imaju još neke šare koje predstavljaju ovčara sa psom. Kozarica se gradi kao i ovčarica. Svinjarica je takođe okrugao kolač, na kome su šare, sto predstavljaju svinje. Srp se gradi u vidu srpa, a kosir u vidu kosira. Kola su četiri okrugla kolačića među sobom sastavljena. Njiva se gradi vidu elipse, a ozgo je išarana. Jedna šara predstavlja zmiju, a zmija predstavlja čuvaricu njive. Vinograd je takođe okrugao kolač, ozgo je nožem izbockan, što predstavlja gidže. Guska i plovka su duguljasti kolači, u donjem kraju izreckani nožem, što predstavlja rep. Trmka se gradi u vidu trougla. Svi se ovi kolači sem roždestva zovu zakonice. Još se mesi jedan kolač od presnog pšeničnog brašna, koji se zove povojnica Bogu.
   Ovoga dana iznesu iz kuće stolice, kašike, viljuške i stupu, u kojoj se tuca so, pa se ostavi sve to negde na sklonitom mestu. Ove se stvari ne upotrebljuju za sva tri dana Božića, sem kašika i viljuška, koje se sutradan uzimaju. Stolice se ne uzimaju zato da se jaganjci ne bi rađali krivih nogu.
   Za Badnje veče svaki se domaćin i domaćica staraju, da imaju što lepšu večeru. Obično za večeru spreme tucanog pasulja, kisela kupusa, pitu od oraha ili od semena tikvenog, a naročito se domaćin stara da nije bez ribe. Sva se ova jela spremaju bez zejtina. Pored ostalih jela naročito ne sme da izostane pečena tikva, koja se ovog večera jede, da čeljad preko godine ne bi imali kraste po glavi.
   Kad dođe veče iskupi se sva čeljad, pa i ona koja je kod stoke. Prvo nalože veliku vatru, a kad se vatra razgori, domaćin navuče rukavice na ruke pa ode za badnjak. Kad dođe do badnjaka on mu sikirom odseče vrh, da ga posle zabode u verige, badnjak metne na rame, pa kad bude pred vratima, on se nakašlje ili lupne nogama, kao da otresa sneg sa nogu, čime daje znak onima u kući, da nosi badnjak, te da ga svi stojeći dočekaju. Čim domaćin pođe za badnjak, domaćica spremi u situ žita, obično kukuruza. Kad se domaćin pojavi sa badnjakom rekne: "Dobro veče i srećno Badnje veče! Srećan vam badnjak!" Domaćica mu na to odgovori: "Bog ti pomogao i hvala!" pa ga poprska žitom. Domaćin priđe vatri i debljim krajem badnjaka pročara vatru govoreći: "Koliko varnica toliko ovaca, novaca, jaganjaca, jarića, i muške dečice; toliko da se pate teoci, med, maslo, bele pare i žuti dukati, a najviše da bude života i zdravlja!" Za tim položi badnjak na vatru, ali tako da mu deblji kraj dođe u začelje vatre. Onaj vrh od badnjaka, što ga je odsekao na drvljaniku podigne u vis govoreći: "Ovolika da poraste pšenica, kukuruz, ječam, ovas i sav ostali berićet!" pa vrh zabode u verige. Kad je to uradio, uzme sito sa žitom, pa njime pospe badnjak. Posle ovoga domaćica namaže deblji kraj badnjaka medom i maslom govoreći: "Mi darujemo tebe malo, a ti nas više!" pa metne na badnjak kolač, koji se zove roždestvo, a neki metu još i belu paru. Neki opet provrte badnjak burgijom, da u onu rupu metnu dva tri zrna pšenice, malo vina, meda i masla. Mećući to domaćin govori: "U zdravlju, i do godine pšenica, vinograd, pčele i stoka bolji rod doneli!" One strugotine od provrtenog badnjaka čuvaju sve do Đurđevdana, pa se tada metnu pred košnice kod pčela, da bi bolje med nosile. Dok je badnjak na vatri strogo se pazi da ga ko ne preskoči, a naročito deca, jer bi to bila velika grehota. Tako isto dok je badnjak na vatri ne duva se u vatru. Posle ovoga domaćin ide po slamu, koju je ranije ostavio pred kućnim vratima. Ulazeći u kuću sa slamom domaćin opet govori: "Dobro veče i srećno Badnje veče!" Domaćica ga i sad poprska žitom govoreći: "Bog ti pomogao i hvala!" Domaćin sad rastura slamu po kući vičući: "Kvo, kvo, kvo!" a deca se uhvate za njega i gazeći slamu viču: "Piju, piju, piju" Često puta deca se i valjaju po prostrtoj slami. Slama, koja je prostrta, strogo se pazi, da se ne zamali od vatre. To se čuva za to, da ne bi pilići isli u vatru, a da i žito ne bi bilo glavničavo. Čeljad, koja ima pocepane čarape, ne sme da gazi po slami, jer će dobiti naboj.
   Kad badnjak položi na vatru, domaćin kaže svima: "Ko prvi spazi da je progoreo badnjak, pokloniću mu jagnje". Sad sva čeljad pazi na to i sav je srećan ko prvi spazi, jer uzima onu belu paru sa badnjaka, a od domaćina dobija jagnje kad se ovce izjagnje. Dobiveno jagnje ostaje njegova svojina. Ako se jagnje preko leta proda, domaćin, koliko par auzme za njega, daje onome, kome je pripalo. Te novce svako čeljade čuva kao svoju malu gotovinu i svaki se stara da je uveća, a  niko je ne troši. Otuda u jednoj zadruzi svako čeljade raspolaže sa izvesnom gotovinom, koju brižljivo čuva. Mnogi sa tom gotovinom počnu da interesiraju, da bi je uvećali.
   Posle ovoga sva čeljad sedne na zemlju, odreši opanke, pa kao po komandi najedanput baci opanke u budžak. To čine da bi se i ovce odjednom izjagnjile. Ovoga večera obojke ne vade, niti blato sa opanaka, ako bi ga bilo, čiste. To će tek učiniti na Božić. Kad su se svi izuli, onda ustaju i redom peru ruke. Posle ovoga domaćin uzme kadionicu i u nju metne žar. Za tim uzme voštanu sveću prekrsti se, poljubi sveću i zapali je na žaru u kadionici, metne je u čirak koji namesti u sobi ispod ikone. Ako u kući slučajno nema ikone, mora da ima bar mali drveni krstić, koji visi na istočnom zidu, i tu, ispod krsta, domaćin metne sveću. Retka je kuća, da nema ikonu svoga krsnog imena. Kad domaćin spusti sveću, sva čeljad stane u polukrug prema ikoni ili krstu. Domaćin uzme kadionicu u levu ruku, a desnom metne u nju nekoliko zrna tamnjana, pa tri put okadi sveću, krst, ikonu, sebe, svu čeljad, badnjak, božićnjara i sve druge sobe, pa onda ostavi kadionicu. Za tim se svi mole Bogu. Prekrsti se domaćin i sva čeljad tri put i svi se poklone. Domaćin se moli ovako: Poklonimo se Gospodu Bogu, Časnome krstu, malome Hristu, Sv. Petki i Sv. Nedelji, Gospode pomiluj, Gospode pomiluj, Gospode pomiluj!" Opet se svi poklone, a domaćin stane da ređa sve svece od Božića do Božića i to ovako: "Sveto Roždestvo, tebe se molim i poklonim, Sv. Vasilije, tebe se molim i poklonim, Sv. Jovane, tebe se molim i poklonim, Sv. Savo, tebe se molim i poklonim, Sv. Atanasije, tebe se molim i poklonim, Sv. Svetitelji, vama se molim i poklonim, Sv. Trifune, tebe se molim i poklonim, Sv. Sretenje, tebe se molim i poklonim, Sv. Todore, tebe se molim i poklonim, Sv. Lazare, tebe se molim i poklonim, Sv. Voskresenije, tebe se molim i poklonim, Sv. Đorđe, tebe se molim i poklonim, Sv. Marko, tebe se molim i poklonim, Sv. Jeremija, tebe se molim i poklonim, Sv. Germane, tebe se molim i poklonim, Sv. Kostantine, tebe se molim i poklonim, Sv. Voznesenije, tebe se molim i poklonim, Sv. Trojice, tebe se molim i poklonim, Sv. Vartolomeja, tebe se molim i poklonim, Sv. Jovane, tebe se molim i poklonim, Sv. Petre, tebe se molim i poklonim, Sv. Pavle, tebe se molim i poklonim, Sv. Vrači, vama se molim i poklonim, Sv. Prokopije, tebe se molim i poklonim, Sv. Aranđele, tebe se molim i poklonim, Sv. Marijo, tebe se molim i poklonim, Sv. Ilija gromovniče, tebe se molim i poklonim, Sv. Marijo i Magdaleno, vama se molim i poklonim, Sv. Petko, tebe se molim i poklonim, Sv. Pantelija, tebe se molim i poklonim, Sv. Makiveja, tebe se molim i pokloni, Sv. Preobraženje, tebe se molim i poklonim, Sv. Bogorodice, tebe se molim i poklonim, Časni krste, tebe se molim i poklonim, Sv. Tomo, tebe se molim i poklonim, Sv. Petko, tebe se molim i poklonim, Sv. Dimitrije, tebe se molim i poklonim, Sv. Nestore, tebe se molim i poklonim, Sv. Vrači, vama se molim i poklonim, Sv. Aranđele, dušovadniče, tebe se molim i poklonim, Sv. Prečista, tebe se molim i poklonim, Sv. Andreja, tebe se molim i poklonim, Sv. Nikola, moje krsno ime, tebe se molim i poklonim, Sv. Ignjate, tebe se molim i poklonim, i svi sveci Božji u godini, vama se molim i poklonim, darujte svako dobro za mnogo. Gospode pomiluj, Gospode pomiluj, gospode pomiluj!" Na svršetku molitve domaćin kaže: "Primi i usliši, Bože, našu molitvu!" pa se onda svi tri put prekrste i poklone, i time je molitva svršena. Žene se najviše mole Sv. Trojici, Sv. Bogorodici, Sv. Petki i Sv. Nedelji, a mladež se samo krsti. Molitva je duga i traje skoro pola sata. Po svršenoj molitvi domaćin ugasi sveću i svi posedaju oko vatre, a domaćica postavi večeru. Večera se ovoga večera postavlja na zemlji. Domaćica prvo prostre kakvu ponjavu ili guber, pa ozgo po ponjavi metne vreću, a povrh toga čist čaršav ili poveći ubrus. Kad domaćica postavi, svako čeljade sedne na svoje mesto. Domaćica donese u situ oraha i izruči ispred njih. Domaćin prvi uzme četiri oraha i u svaki ćošak baci u nakrst po jedan. Ove orahe niko posle ne uzima. Kad domaćin to uradi, ukućani razgrabe one ostale orahe, i broje, ko je više ugrabio. Orasi se jedu samo ovoga večera, za sva tri dana Božića niti se jedu, niti se uzimaju u ruke, da se ne bi patilo od čireva. Posle toga domaćica počinje da donosi večeru. Prvo donese kolač, što se zove povojnica Bogu. Ovaj se kolač ne umače u vino. Dok se ovaj kolač ne pojede, niko ne sme da iziđe iz kuće, a to čine da deca preko godine ne bi iznosila i gubila stvari iz kuće. Domaćica posle ovoga iznosi i ostale kolače, sem kolača koji predstavlja ovčaricu. Ovaj se kolač drugog dana Božića nosi kod ovaca, pa se da ovcama da ga pojedu. Od svakog se kolača odseče po jedno parčence i umoči se u čašu sa vinom, samo se ne umače u vino kolač, što predstavlja volove, da ne bi jaram ubijao volove. Ovi se kolači jedu za večerom; što se ne pojede ovog večera, to se da čobanima, da na Božić pojedu. Od onog kolača, što predstavlja volove ostavi se ona šara - cvet - pa se na Novu godinu, pre sunca, izmeša sa tricama i krme volovi. Za vreme večere služi se rakija. Prva se čaša daje uvek domaćinu, pa tek ostalima po starešinstvu. Ovom prilikom strogo se pazi, da se ne popije ni sva rakija ni sve vino, iz suda iz koga se služi. Poslednja se čaša uvek vraća u sud, jer ne valja da ostane prazan. Za vreme večere svi se služe prstima, jer se ovog večera ne jede ni kašikom ni viljuškom. Od tucanog pasulja ostavi se jedna kašika i čuva se sve do Krstov-dana (5. januara), kad se svakome čeljadetu dade, a naročito deci, da po malo okuse od njega. To se radi, da preko godine ne bi decu bolela guša. Posle večere domaćica pokupi što je ostalo od jela i sve mrve, pa sve to ostavi u jednu krpu i čuva na zgodnom mestu sve do proleća. Kad dođe proleće i počne da se seje kukuruz, u prvi odžak, koji se kukuruzom poseje, zakopa se i ovo, što je ostalo od jela. To se zakopava zato, da vrane i druge tice ne bi vadile žito iz oranja.
   Neki na Badnje veče, za vreme večere, kad metnu prvi zalogaj u usta, gledaju da li im stoji na zidu senka od glave, ako ima senke, onda će i drugo Badnje veče dočekati, ako je nema, znači da će umreti u toku te godine. Obično prilikom sedenja paze da svaki sedne tako, kako će imati senku.
   Na Badnji-dan žene zatvaraju grebene i nožice i nikako ih ne uzimaju uruke sve do Vodica (Bogojavljenja). Grebene zatvaraju, da bi se i kurjacima zatvorila usta, kad pođu u tor na stoku.
   Na Badnji-dan krme stoku onom krvlju od božićnjara, pa je više ne krme do Vodica.
   Neki na Badnji-dan zakolju kokošku, ali je pre klanja dobro nahrane, kako bi joj guša bila puna žita. Od te kokoške ostave onako punu gušu, pa je čuvaju. Ako bi se nešto domačinu ukralo, onda se u gluvo doba noći ta guša kuva, i onaj, koji je izvršio krađu, po narodnom verovanju, mora kazati, inače će sav oteći, tj. dobiće vodenu bolest.
   Na Badnji-dan ne valja da se deca tuku, da im ne bi izlazili čirevi.
   Na Badnji-dan kad domaćica podmesi testo, treba onako testanim rukama da ide kod košnica i svaku po malo da namaže testom, pa se rojevi neće rasturati prilikom rojenja.
   Neki opet vele da treba uzeti iz crkve kandilo, pa ga na Badnje veče zapaliti i sa njim tri put oko pčelarnika obići, pa se rojevi neće rasturati.
   Na Badnje veče jedno dete ili žena opkoli oko kuće i dođe na kućna vrata govoreći: "Prijo, gde ti nose kokoške?" Domaćica na to odgovara: "Evo ovde, u ovom budžaku", i baci u onaj budžak dva tri oraha. To čeljade tri put obilazi oko kuće i tri put pita domaćicu, gde joj nose kokoške, a ona mu uvek odgovara jedno isto.
   Neki na Badnje veče uzmu dvanaest ljuski - košuljica - od crnog luka, pa u svaku metnu pomalo soli i poređaju ih u red. Svaka ljuska sa solju predstavlja mesec u idućoj godini. To se sve nečim pokrije i na Božić se gleda, pa u kojoj se ljuski bude so ovlažila, toga će meseca imati kiše, a u kojoj se ne ovlaži, znači da će taj mesec biti sušan.
   Neki domaćini opet na Badnje veče polože crepulju na zemlju, pa iz vatre uzmu nekoliko žiški i poređaju ih po crepulji. Svaku žišku namene na neku vrstu žita: jednu namene da je kukuruz, drugu pšenica itd. Koliko domaćin vrsta žita seje toliko i žiški metne na crepulju, pa sačem pokrije crepulju i ostavi, da tako stoji do sutradan. Na Božić domaćin podigne sač i gleda: koja se žiška bude pretvorila u puar, znači da će dotično žito dobro roditi te godine, a od koje je žiške postao ugljen, znači da to žito neće dobro roditi.
   Na Badnje veče kad legnu da spavaju paze, da svi spavaju sa opruženim nogama, da žito ne bi polegalo. Na vrh
 
   25. decembar: Božić. - Čim prevali pola noći već se ustaje. Ovoga jutra običaj je, da domaćin sam naloži vatru. Kad vatra stigne metne se prase uz nju, da se peče. Čim je prase metnuto, izbaci se puška. Vatra se neprestano pomalo podstiče, koliko treba da se prase lepo ispeče. Narod veruje, da su ovoga dana verige hladne, pa ma koliko velika vatra bila. Onome što okreće prase donesu u jedan tanjirić slane vode i jedan prutić, koji je na vrhu rascepljen i kroz rascep mu je provučena čista krpica, te njome umače u slanu vodu i maže ozgo po prasetu, da bi mu kožica bila mekša. Ko opet želi da kožica od praseta bude tvrđa i da pod zubima ruska, taj maže mašću ozgo po prasetu. Kad se prase od vatre izmakne domaćin opet izbaci pušku, unese prase u kuću ali tako,  da glava od praseta ide napred. Domaćin stupajući u kuću govori: "Hristos se rodi! Srećan vam Božić!" Domaćica mu odgovara: "Zaista se rodi! Hvala!"
   Od Božića do Vodica narod se zdravi rečima: "Hristos se rodi!" Na šta se odgovara: "Va istinu se rodi!"
   Jedno žensko čeljade ide te donese sa kladenca vode. Kad se voda donese, domaćica iznese čašu vina, u koju metne nekoliko pupoljaka od drena i naspe vode, pa je daje svakome čeljadetu da pomalo okusi. To rade zato, da bi svako čeljade bilo zdravo kao dren i rumeno kao vino.
   Ovoga jutra domaćica se stara, da pre sunca nahrani živinu. U jednoj rukavici ponese žita, pa u dvorištu od svojih tkanica napravi krug, tu izruči žito i svabi živinu. Krug prave, da kokoške ne bi nosile jaja van kuće.
   Kad domaćin ovoga jutra prvi put izađe na polje, odlomi grančicu od rodne šljive i ulazeći u kuću govori: "Srećan Božić! Hristos se rodi!" Domaćica ga posipa žitom i odgovara: "Zaista se rodi! Hvala!" Domaćin priđe vatri i stane je čarati onom grančicom govoreći: "Koliko varnica, toliko ovaca, novaca, jarića, pilića, klasate pšenice, muške dečice, telaca, surih svinja, crnih koza, a najviše života i zdravlja!" Za tim domaćin podigne visoko onu šljivovu grančicu govoreći: "Ovolika da poraste pšenica, ječam, konoplja i sav ostali berićet!" pa je zadene u verige.
   Ovoga jutra dolazi i polažajnik u kuću. Za polažajnika zovu onoga, koji se smatra kao srecćn tj. onoga, za koga se drži da mu svaki posao ide od ruke, pa bio to čovek ili žena, bilo dete muško ili žensko. Kad polažajnik dođe u kuću, domaćica ga posipa žito, i prvo mu se da da žarne vatru, i on čarajući je blagosilja: "Koliko varnica, toliko ovaca, novaca, toliko da se pati dečice, jarića, pilića, telaca, ždrebića, surih svinja i crnih koza!" Kad to izgovori, polažajnik podigne u vis grančicu od rodne šljive, što ju je sa sobom doneo i kaže: "Ovolika da poraste pšenica, ječam, konoplja i sav ostali berićet!" pa grančicu zabode u verige. Mnogi i ne zovu polažajnika, nego prvog čoveka, koji tog jutra dođe u kuću, smatraju za polažajnika i njemu dadu da čara vatru. U nekim selima zovu polažajnika na Badnji-dan te ih polazi, a ne na Božić. Kad polažajnik izvrši čaranje, nameste mu jastuk na sred kuće i on sedne i prekrsti noge. Domaćica ga opaše povesmom i on tako opasan malo posedi, da bi kvočke bolje ležale na jajima. Dok on tako sedi domaćica ga posluži kafom i rakijom. Na Božić ne daju polažajniku oraha, jer se oni sva tri dana Božića ne uzimaju u ruke. Kad polažajnik pođe daruju ga povesmom, kojim je bio opasan, pored toga dadu mu čarape ili rukavice, ili dva tri groša para.
   Domaćin, dok još nije sunce izgrejalo, uzme malo u jedan koš od one slame, koja je po kući prostrta, a deblji kraj od badnjaka metne na vatru da se dobro raspali, pa onda sa slamom i badnjakom pođe u šljivar ili vinograd. Došavši tamo badnjakom zapali slamu, stane pod nekoliko šljiva i kod svake rekne: "Rodi, šljivo, ili ću da te izgorim!" Za tim ide pod jabuke i kaže: "Rodi, jabuko, ili ću da te izgorim!" Domaćin obično obiđe sve vrste voća, koje ima. Kad to svrši zakači badnjak i koš na neku šljivu, pa se vrati u kuću. Koš i badnjak tako tu i ostanu.
   Ako domaćin ima pčela otide pre sunca kod košnica, zapali tu kakvu krpu i oko svake košnice obiđe. To se radi da miši ne bi pojeli pčele.
   Neki opet naprave od vune lutku, pa je ostave u sred pčelanika. Još od vune naprave nekoliko venčića, pa na svaku košnicu metnu ozgo po jedan takav venčić. To čine da se prilikom rojenja ne bi plašili rojevi.
   Domaćici je, pored drugih poslova, glavna briga, da spremi ručak. Za ručak obično pristavi kiseo kupus sa pastrmom ili slaninom, razvije kore i napravi gibanicu. Kad to svrši onda od projinog brašna umesi česnicu. U česnicu metne parčence drveta od drena, parčence drveta od čatme sa kuće, parčence drveta od jarma, zrno belog i crnog pasulja, zrno kukuruza, semku od tikve i parčence drveta od košnice. Ako je zadruga veća, pa ima više čeljadi no što je stvari, što se meću u česnicu, onda domaćica dometne u česnicu još neko zrno pasulja ili kukuruza, kako bi bilo u česnici toliko stvari, koliko ima čeljadi u kući. Sve se ovo zamesi u testo i umesi česnica.
   Mlađi ovoga jutra gledaju da posvršavaju svoje poslove, a naročito da obiđu i nahrane stoku. Dotle već stigne i vreme ručku. Kad se svi iskupe, domaćica ili jedno žensko čeljade postavi na vreći, dole na zemlji, da se ruča, isto onako kao i na Badnje veče. Prvog i drugog dana Božica tako se ruča i večera. Kašike i viljuške, koje su na Badnji dan iznete, sad se unose u kuću. Kad je sovra postavljena, prvo se metne slanica, kadionica sa žarom, voštana sveća, kolač roždestvo i čaša sa vinom. Sva čeljad stane u polukrug oko sofre. Domaćin se prekrsti i zapali sveću, pa je prilepi za slanicu sa istočne strane. Za tim metne nekoliko zrna tamnjana u kadionicu, pa okadi tri put sveću, tri put obiđe na desno te okadi svu čeljad i sovru, pa onda ostavi kadionicu, i uzme kolač roždestvo u levu ruku a u desnu nož i nožem ga najpre zakrsti, pa ga onda preseče u vidu krsta govoreći: "Otac, Sin i Sveti Duh. Amin!" Za tim uzme čašu sa vinom i prelije kolač opet u vidu krsta govoreći: "Otac, Sin i Sveti Duh. Amin! Da se prelivaju bačve vinom i koševi žitom!" Ono vino što se prelije preko kolača vrati u čašu, jer ne valja da padne na zemlju. Domaćin sa jednom muškom glavom iz kuće, najstarijim posle njega, okrene tri put kolač govoreći svaki put: "Gospodi pomiluj!" i prelome ga. Domaćin poljubi svoju polovinu govoreći: "Hristos po sred nas!" Onaj drugi poljubi svoju polovinu kolača odgovarajući: "Jest i da budet". Sad okrenu kolač tako, da domaćinova polovina dođe onome, sa kojim seče kolač, a ovoga polovina da dođe opet domaćinu, pa domaćin poljubi onu polovinu, što je drži govoreći opet: "Hristos po sred nas!" a onaj poljubi polovinu prema sebi i odgovara: "Jest i da budet!" Za tim opet izmenjaju polovine, pa i po treći put poljubi svaki svoju polovinu, uvek ponavljajući: "Hristos po sred nas!" i "Jest i da budet!" Kad to svrše, obojica podignu obe polovine u vis govoreći: "Ovolika da poraste pšenica i svako žito da rodi!" Za tim obe polovine kolača spuste na sto, ali tako da se prekrste. Prekrštajući kolač domaćin govori: "Ovako da se krste stogovi na njivi!" Posle ovoga domaćin uzme čašu sa vinom, kojom je prelio kolač, prekrsti se triput govoreći: "Pomozi, Bože, i današnji danče, Sveto Roždestvo, budi nam na pomoći!" i nazdravi onome, sa kojim je sekao kolač, srkne malo vina, i pruži čašu onome drugome i ovaj primajući čašu prekrsti se govoreći: "Pomozi, Bože, i današnji danče, Sveto Roždestvo, budi nam na pomoći!" pa pošto malo srkne vina vrati čašu domaćinu. Domaćin daje dalje redom po starešinstvu svakome čeljadetu da pomalo okusi vina iz iste čaše. Kad to svrše sedaju redom po starešinstvu da ručaju.
   Običaj je da se na Božić prvo omrsi žensko čeljade, pa muški, a to čine da bi im se patila ženska stoka, a naročito ženska jagnjad. Kad svi sednu, domaćin uzme česnicu u ruke, pa koliko ima čeljadi u kući na toliko je komada iseče nožem, i svakome dade po jedno parče. Svaki traži svoju sreću u česnici. Ko nađe dren, znači da će ga te godine dobro služiti zdravlje, ko nađe jaram, patiće mu se volovi, ko nađe parče od čatme, biće domaćin, ko nađe semku od tikve, patiće mu se svinje, ko nađe zrno belog pasulja, patiće mu se ovce, a ko crnog, patiće mu se koze, ko nađe parče od košnice, patiće mu se pčele, a ko zrno kukuruza, patiće mu se žito. Posle ovoga nastaje ručak. Za ručak se od božićnjara odseče prvo desna plećka, pa leva, pa onda redom. Glavu ostavljaju za Vasiljev-dan. Za vreme ručka, dokle gori sveća, paze na koju stranu ide plamen od sveće, i veruju, da će taj vetar nastupajuće godine duvati. Kad se svrši ručak, sveću umoče u čašu sa vinom i tako je ugase. To vino posle daju deci da piju, da ih ne bi bolela guša. Sveća se čuva za lek stoci ili ljudima, a naročito kad naiđe prišt. Kad ta bolest spopadne stoku, onda tom svećom potpale barut, kojim ranu okade.
   Sovra se ne diže na Božić, niti se đubre izbacuje.
   Prvog dana Božića običaj je, da se nigde ne ide iz kuće, a naročito ne u goste. Svaki taj dan provodi u pesmi i veselju kod svoje kuće, jedino mladež što posle ručka, ide na igru.
   Kako se proslavlja prvi dan Božića, tako se proslavlja i drugi dan, samo što se drugoga dana ide i dolazi u goste.
   Trećeg dana Božića, rano izjutra, pokupi se sva slama, koja je po kući bila prostrta, pa je ostavi i upotrebi za gnezda, u kojima će kokoške jaja nositi. Narod veruje, da ne valja tu slamu na đubre bacati. Neki ovu slamu meću po voćkama, između raklji, a naročito po šljivama, da bi bolje rodile. Kad je slama pokupljena, onda se kuća počisti i unesu klupe i stolice, koje su na Badnji dan iznete.
   O Božiću se pevaju ove pesme:
1.
Letela je, koledo,
Medna buba, koledo,
Letela je, koledo,
Uz Dunavo, koledo,
Letela je, koledo,
Niz Dunavo, koledo,
Tražila je, koledo,
Mladog Boga, koledo.
 
2.
Oj ubava, koledo,
Mala momo, koledo,
Dunu vetar, koledo,
Iz planine, koledo,
Te donese, koledo,
Muško čedo, koledo,
Ono nosi, koledo,
Za pojasom, koledo,
Tri nožića, koledo,
Jedan seče, koledo,
Česnicu, koledo,
Drugi seče, koledo,
Pečenčići, koledo,
Treći seče, koledo,
Kolačići, koledo,
Dunu vetar, koledo,
Te donese, koledo,
Vrana konja, koledo,
Muško čedo, koledo.
 
3.
Oj ubava, koledo,
Mala momo, koledo,
Bog se rodi, koledo,
Ovog dana, koledo,
Dobri su ti, koledo,
Gosti došli, koledo,
Dobri su ti, koledo,
Glas doneli, koledo,
Ovce ti se, koledo,
Izjagnjile, koledo,
Sve jaganjci, koledo,
Kalušasti, koledo,
Sve ovčice, koledo,
Kalušaste, koledo,
Sve ovnići, koledo,
Vitorozi, koledo.
 
4.
Oj ubava, koledo,
Mala momo, koledo.
Bog se rodi, koledo,
Ovog dana, koledo,
Dobri su ti, koledo,
Gosti došli, koledo,
Dobri su ti, koledo,
Glas doneli, koledo,
Krave ti se, koledo,
Istelile, koledo,
Natelile, koledo,
Sve kravice, koledo,
Sivuljice, koledo,
Sve vočići, koledo,
Poteglići, koledo.
 
5.
Oj ubava, koledo,
Mala momo, koledo.
Bog se rodi, koledo,
Ovog dana, koledo,
Dobri su ti, koledo,
Gosti došli, koledo,
Dobri su ti, koledo,
Glas doneli, koledo,
Kobile ti, koledo,
Iždrebile, koledo,
Sve ždrebice, koledo,
Levokrilke, koledo,
Sve ždrebići, koledo,
Putonozi, koledo.
 
6.
Oj ubava, koledo,
Mala momo, koledo.
Bog se rodi, koledo,
Ovog dana, koledo,
Dobri su ti, koledo,
Gosti došli, koledo,
Dobri su ti, koledo,
Glas doneli, koledo,
Svinje ti se, koledo,
Isprasile, koledo,
Naprasile, koledo,
Sve svinjice, koledo,
Barzuljice, koledo,
Sve veprići, koledo,
Barzuljići, koledo.
 
7.
Oj ubava, koledo,
Mala momo, koledo.
Bog se rodi, koledo,
Ovog dana, koledo,
Dobri su ti, koledo,
Gosti došli, koledo,
Dobri su ti, koledo,
Glas doneli, koledo,
Koze ti se, koledo,
Iskozile, koledo,
Nakozile, koledo,
Sve kozice, koledo,
Barzuljice, koledo,
Sve jarići, koledo,
Barzuljići, koledo.
 
8.
 Oj ubava, koledo,
Mala momo, koledo.
Bog se rodi, koledo,
Ovog dana, koledo,
Dobri su ti, koledo,
Gosti došli, koledo,
Dobri su ti, koledo,
Glas doneli, koledo,
Pčele ti se, koledo,
Izrojile, koledo,
Narojile, koledo,
Sve pčelice, koledo,
Levokrilke, koledo.
 
9.
Došo Božić, koledo,
Dizajte se, koledo,
Svi ovčari, koledo,
Ovce vi se, koledo,
Izjagnjile, koledo,
Sve ovčice, koledo,
Kalušice, koledo.
Dizajte se, koledo,
Svi kozari, koledo,
Koze vi se, koledo,
Iskozile, koledo,
Sve kozice, koledo,
Vitoroge, koledo.
Dizajte se, koledo,
Govedari, koledo,
Krave vi se, koledo,
Istelile, koledo,
Sve kravice, koledo,
Sivuljice, koledo.
Dizajte se, koledo,
Svi svinjari, koledo,
Svinje vi se, koledo,
Isprasile, koledo,
Sve svinjice, koledo,
Labudice, koledo.
Dizajte se, koledo,
Svi konjari, koledo,
Konji vi se, koledo,
Iždrebili, koledo,
Sve ždrebići, koledo,
Putonogi, koledo.
 
10.
Vetar dunu, koledo,
Iz planine, koledo,
Te zaveja, koledo,
Vrana konja, koledo,
A na konju, koledo,
Dobar junak, koledo,
U junaka, koledo,
Pod pojasom koledo,
Oštri noži, koledo,
Jedan seče, koledo,
Pečenicu, koledo,
Drugi seče, koledo,
Kobasicu, koledo,
Treći seče, koledo,
Česnicu, koledo.
 
11.
Plovka šeta, koledo,
Po kućama, koledo,
Po pojate, koledo,
Pa mi budi, koledo,
Domaćina, koledo:
Hajd ustani, koledo,
Domaćine, koledo,
Nama Božić, koledo,
Sinoć dođe, koledo,
Pa donese, koledo,
Tri nožića, koledo.
Jedan nožić, koledo,
Za prasiće, koledo,
Drugi nožić, koledo,
Za jaganjce, koledo,
Treći nožić, koledo,
Za kolačići, koledo.
Tako nama, koledo,
Milo beše, koledo,
Svi ustasmo, koledo,
Pa ga lepo, koledo,
Dočekasmo, koledo,
Prvo usta, koledo,
Naš domaćin, koledo,
Hajd ustajte, koledo,
Svi kućani, koledo,
Da čekamo, koledo,
Blagi Božić, koledo!
 
(Nastaviće se)
 
 
   1. Sprega. - Kad se dva ili više domaćina dogovore, da sastave dva, tri, ili više čivta volova, pa tako udruženi da izoru sve svoje njive i ledine, onda se to zove sprega. Sprega se čini samo onda, kad se hoće da se ore plugom, a kad se ore ralicom, nema sprege. Sprega nije ništa drugo do pozajmica, jer jedan drugoga pomaže svojom stokom.
   Kad neki domaćin ima samo jednog vola, traži u selu opet takvog domaćina, koji ima jednog vola, pa se njih dvojica udruže, da zajednički oru. To se zove sastavljanje.
   Bilo da se vrši sprega bilo sastavljanje svaki je domaćin dužan da sa svojim volovima ore onome s kim je spregao ili sastavio onoliko dana, koliko je onaj njemu orao. Nema toga slučaja da je neki odrekao rad. I kod sprege i kod sastavljanja svaki domaćin hrani svoju stoku, a onaj kod koga se ore, daje samo ručak i večeru onome, ko mu stoku za oranje pozajmljuje. Na vrh
 
   2. Pozajmica. - Pozajmica može biti u svakome težačkome radu: u kopanju i branju kukuruza, košenju, branju sena, žetvi, kresanju lisnika itd.
   Kad jednome domaćinu stigne na pr. kukuruz za prašenje, a rad je da ga što pre opraši, zađe po susedstvu i pita, da li mu mogu za sutra dati kog radnika i koliko. Ovi mu odgovore mogu ili ne mogu; ako mogu, onda mu kažu i koliko mu radnika daju. Domaćin posle ide drugome i tako redom dokle ne nađe onoliko radnika, koliko mu je potrebno da svrši kopanje. Kad nađe potreban broj, vrati se kući da javi domaćici da za sutra spremi jela i namesi hleba. Sutradan rano pozajmičari dolaze i domaćin ih odvodi na njivu. Kad se kopači rasporede po njivi, domaćin ih posluži radkijom i posle nastaje kopanje. Oko osam sati domaćica donosi ručak. U kakvom hladu prostre se po travi pokrovac i tu radnici ručaju. Posle ručka odmaraju se svega jedan sat, pa nastave kopanje.
   Koliko je god radnika iz koje kuće došlo, domaćin je dužan toliko da vrati. To isto važi i za ostale težačke radove, gde se služe pozajmicom. U slučaju da neki domaćin ne bi vratio radnike, koliko je dužan, njega bi kmetovi osudili da plati za njih nadnice, po onoj ceni, kolika je u vreme pozajmice bila. Vrlo su retki takvi slučajevi. Na vrh
 
   3. Molba (moba). - Kad neki čovek zbog bolesti ili smrti u kući zaostane sa poljskim radovima, onda kakvog praznika pozove na molbu što više radnika, kako bi toga dana mogao svršiti sav zaostali posao. Na molbu se zove muškinje i ženskinje, a naročito momci i devojke. Na molbu radnici dolaze kad koji hoće: neki pre podne, neki u podne, a neki po podne. Domaćin, kod koga je molba, ne sprema ručak, nego večeru, koja mora biti u obilju, jer je radnicima to jedina nagrada za rad. Obično domaćin za večeru ispeče jagnje a spremi i drugog jela. Na molbu dolazi ponekad po trideset i četrdeset duša, pa se prema tome i količina jela sprema. Na molbi je ceo dan pesma, šala i veselje. Devojke tada pevaju ove pesme:
1.
Oj, ubava, ubava devojko, oj.
Oj, devojko, duso moja,
Čim mirišu nedra tvoja?
Il' na dunje, il' jabuke?
Nit' na dunje, ni jabuke,
Već na dušu devojačku.
 
2.
Opkladi se momče i devojče,
Da spavaju da se ne diraju.
Zaspa momče kao jagnje mlado,
A devojče kao đavo živi.
Obrni se, zagrli me, pusta ti ostala,
Zagrli me, poljubi me, štura ti ostala,
Ja ne žalim dva niza dukata,
A ti žališ konja osedlana.
 
3.
Široko je lišće borovo,
Još je šire lišće orovo,
Tu mi lepi Jovo boluje,
Za njim mlada tuguje.
 
4.
Oj, devojko, đavole,
Ne kri oči od mene.
Sinoć sam te video
Na studenu kladencu.
Dobri konji vođaše
Na studene vodice.
Ti po mene iđaše,
Sa okom mi namignu:
Dođi, dragi, dovečer,
Na molbi ću da budem.
5.
Puna gradina loboda,
Boli me srce do Boga,
Za gornjokrajske bećare.
Bar da su neki bećari,
Sve redom dušman kockari.
Samo mi Mika kockar nije,
Crknu mi srce za tebe.
Za tvoje gunjče na tebe.
 
 
6.
Oj, devojko, kolasta jabuko,
Jesi li mi konja napojila?
Ja ga pojim, on neće da pije,
Samo gleda s one strane vode.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -  - -
 
 
7.
Sinoć Marko dođe iz Soluna,
I dovede Solunku devojku.
On govori, ona ne govori,
On se smeje, ona se ne smeje,
On večera, ona ne večera.
Boga tebe, Solunka devojko,
Ja govorim, a ti ne govoriš,
Ja se smejem, a ti se ne smeješ,
Ja večeram, a ti ne večeraš!
Progovara Solunka devojka:
Ja kako ću jadna vecerati,
Gde god stanu o mene govore,
Svaki kaže, krađena devojka.
   4. Sejanje. - Onoga dana, kada će domaćin prvi put sejati žito, pa bilo to u jesen ili proleće, domaćica ustane rano, očisti kuću, izbaci đubre i dade domaćinu da obuče čistu preobuku. Sve se ovo radi, da bi se žito rađalo čisto bez ikakve urodice. Ovoga dana ne daju ništa iz kuće.
   Kad domaćin metne u vreću žito za sejanje, on u nju metne i jedan čist peškir, da bi žito bilo čisto i bez urodice.
   Kad se pođe na njivu da se seje konoplja, onda se u konopljino seme metne jedno jaje, a kad se seme poseje, onda se jaje zakopa u zemlju. To se radi da bi konoplja bolje rodila. Na vrh
 
   5. Kopanje. - Kopanje kukuruza i vinograda vrsi se u pesmi i veselju. Kad se kopa kukuruz tada devojke pevaju ove pesme:
1.
Oj, ubava, ubava devojko, oj,
Kolika je careva livada,
Na njoj nema trnje ni grmenje,
Samo ima do dve vite jele,
I pod jele prostrto sedžade,
Na sedžade zaspala devojka,
Pod glavom joj snopak deteline,
U ruke joj srpa pozlaćena,
Na grudi joj dva bela goluba,
Na krilu joj zaspalo jelenče.
 
2.
Devojko moja, te moja,
je li te majka proklela,
Turčinu vodu da daješ.
Turčinu duša zadiše
Na gorku kavu i duvan.
Ovčaru vodu da daješ,
Ovčaru duša miriše
Na svakojake travice,
Na zelen zdravac planinski,
Na bel' bosiljak gradinski.
 
3.
Listaj, goro, ne luduj, devojko,
Dosta si kod majke ludovala,
Al je muka kod tuđi na volju.
Vojno hoće ručak i večeru,
Po večeri svilenu postelju,
Na postelji tvoju tanku snagu.
 
4.
Pošle devojke u metle,
A momčadija u vile.
Momka sekira poseče,
Devojku zmija ujede.
Devojku nose na metle,
Momka mi nose na vile.
Momka mi nose pred crkvu,
Devojku nose u crkvu..
   Kad kopači u njivi naiđu na koji beli struk kukuruza, njime se kite i veruju, da će kukuruz dobro roditi.
   Kad se cela njiva okopa, onda jedan od kopača na nekoliko pera od kukuruza napravi zaveske, i to toliko zavezaka, koliko kola kukuruza želi da mu ta njiva rodi.
   Neki opet kad svrše kopanje nekoliko odžaka kukuruza okite raznim cvećem, u znak veselja, a neki okite samo jedan odžak, i taj odžak zovu carem od njive.
   Kad se kopa vinograd onda se pevaju ove pesme:
1.
Oj, ubava, ubava devojko, oj.
Mlad Milija mlado lojze sadi.
Lojze sadi, ravne dvore gradi,
Dvore gradi, potijo govori:
Oj, vi dvori, pusti ne ostali,
Što vi gradim, kad po vama niko šetat' nema,
Majku nemam, a sestricu nemam.
A jošte se oženio nisam,
Da po vama moja ljuba šeće.
 
2.
Mlad Milija mlado lojze sadi,
Lojze sadi, ravne dvore gradi,
I ugradi dva radosna čina:
Sina ženi, milu ćerku dava.
Kćer udava Donje Kopinovo,
Snaju prosi Gornje Malinovo.
Skobiše se oboji svatovi,
Zet i šura uzde izmenjaše,
Sna i zava prsten izmenjaše.
 
3.
Devojka lojze po moru sadi,
Po moru lojze, po bregu dunje.
Dan sadila, a dva se kajala:
Oj, lojze, lojze, ti belo grojze,
Ja te sadim, a ko će te brati?
Ja jadna nemam nikoga svoga,
Do jednog Boga i vojna moga,
Bog je visoko, a vojno daleko.
 
   Vinograd se nikad ne kopa u petak, već ili u ponedeljak ili u četvrtak. Poslednji kopac, kad okopa poslednju gidžu, očisti motiku i kaže: "Neka je sa srećom i berićetom! Koliko gidža, toliko, u zdravlju i veselju, da naberemo čabrova vina."
 
   6. Žetva. - Kad žito uzri, otpočinje žetva. U Srezu Boljevačkom žetva otpočinje odmah po Petrovu-danu i traje do Sv. Ilije. Žito žanju srpom. Prvi snop uvek poznje domaćin i uspravi ga da stoji onako kako je žito raslo. Ostali snopovi leže po zemlji bez ikakvog reda. Devojke i momci žanju, a ljudi grade užeta i vezuju snopove. Snopovi se posle slažu u petine, u koje meću po pet, a često puta i po sedam snopova ili u krstine od po petnaest snopova. Na sredini njive uvek ostave po nekoliko strukova nepožnjevenih. Oni se nazivaju Božja brada. Jedna od devojaka veže ove strukove i okiti ih cvećem. Kad se cela njiv apoznje, i kad u vece polaze kuci, onih se nekoliko sturkova iscupaju sa zilama iz zemlje i nose kuci. Kod kuce ih domacin ili domacica lepo spletu i ostave negde na suvom mestu. Kad u jesen ili u prolece pocnu sejati psenicu, domacin skine one strukove, pa ih okruni i pomesa sa onom psenicom, koju je namenio za sejanje. To cini da bi se zito radjalo cisto i bez glavnice, i da bi bolje rodilo.
   Na zetvi celoga dana ide sala, pesma i veselje. Devojke tada pevaju ove pesme:
1.
Boga moli Moravka devojka:
Daj mi, Bože, leto ladovito
I u leto žito položito,
Da pojurim Marka posrpački.
Što molila Boga umolila,
Bog joj dade leto ladovito,
I u leto žito položito,
Te pojuri Marka posrpački.
Al' Moravka đavolica bila,
Pa je Marka na vodu praćala,
Te je Marku rukovelje krala.
Marko požnje dvesta i dva snopa,
A  Moravka trista i tri snopa.
 
2.
Ječam žnjela Moravka devojka,
Ječam žnjela, pa ga ljuto klela:
Ja te žnjela, a ja te ne jela,
Mog te vojna konji pozobali.
3.
Ječam žnjeli Marko i Moravka,
Ječam žnjeli pa se nadpevali;
Lepše peve Marko od Moravke.
Naljuti se Moravka devojka,
Pa potera Marka posrpački.
Marko požnje dvesta i dva snopa,
A Moravka trista i tri snopa.
 
 
4.
Ječam žnjela prošena devojka,
Tuj ga žnjela, tuj ga ljuto klela:
Ja te žnjela, ali te ne jela,
Mog te vojna konji pozobali.
Vojno mi je u vojsku otišo,
Otišo je, pa nema da dođe,
Ja mu jadna često pisma praćam.
 
   Kad bude podne, i dođe vreme užini, devojke pevaju ovu pesmu:
Sunce pladne a devojke gladne.
Nije pladne, nit' devojke gladne,
Užinajte, mene ne čekajte,
Mene nije do vaše užine,
Tek je mene do moji radovi.
Sinoć mi je dragi dojodilo,
Mnogi mi je zulum počinilo,
Pomrsi mi svilu đuvezliju,
Prebio mi iglu malenkinju.
Kun' ga, male, obe da kunemo:
Zmija mu se oko konja vila.
   Kad se u veče svrši žetva svi žeteoci idu domaćinovoj kući na večeru. Devojke pute pevaju ovu pesmu:
Sunce zađe, mrak po polje pade,
Golem pade u široko polje.
Jetrve se na dvor sazivale,
Redile se na vodu da idu,
Red mi pade Margite devojke.
   Posle večere žeteoci se razilaze da spavaju.
   Posle žetve na nekoliko dana biva vršaj. Žito se preveze kod guvna, pa se posle vrši konjima i volovima. Na sredini guvna pobijeno je jedno veliko i jako drvo, koje se zove stožer, i za njega se vezuju konji i volovi, kojima se vrši. Za guvno se bira mesto na visini, gde duva vetar, koji je potreban da bi se žito moglo ovejati. Onoga dana, kad će biti vršidba, domaćin na guvnu prostire žito ali prvo jedan snop natakne na stožer, pa tek onda polaže ostalo po zemlji. Žito se polaže tako, da klasovi dođu gore, kako bi po njima gazili konji ili volovi. Kad počne da se vrši, domaćin skine onaj snop sa stožera. Pošto se žito ovrši, slama se vilama odvoji na stranu a na guvnu ostane samo žito, koje treba da se veje. Pre nego što će se žito početi da veje, domaćin lopatom napravi krst na guvnu idući od zapada ka istoku i od severa ka jugu govoreći: "Vo imja Otca, i Sina, i Svjatago Duha. Neka tako bude." Kad to uradi počinje da veje. Krst pravi na guvnu zato, da bi se i do godine krstile krstine na njivi, i da Bog blagoslovi rad. Kad se žito oveje, kupi se u vreće i nosi u ambar, a slama se zdene u stogove.
   Dok se žito vrši, na guvnu ne sme niko da pije vode, nego ako je žedan pije izvan guvna, da ne bi udarila kiša i pokisao vršaj. Na guvnu ne daju ni hleb da se jede. Na vrh
 
   7. Kosidba. - Kosidba počinje od Vidova-dana pa traje do Petrova-dana. Livade kose samo ljudi, jer se košenje računa kao najteži težački rad, zato ženskinje nikad ne kose. Košenje počinje od one strane na koju je trava polegla. Pokošeni red od kraja do kraja livade zove se otkos.
   Kad se livada pokosi, ostavi se nekoliko dana da se otkosi osuše, pa se posle kupe. Onoga dana kad će se seno kupiti, prvo se otkosi prevrnu, da se malo sa donje strane prosuše. Posle dva časa seno se počne vilama kupiti u ćopke. Kad se više ćopki skupe u jednu gomilu, onda je to naviljak. Od naviljaka se grade stogovi.
   Seno većinom skupljaju žene i devojke i tada pevaju ove pesme:
1.
Oj, ubava, ubava devojko, oj.
Podrani devojče rano u nedelju,
Rano u nedelju, seno da pobere,
Seno da pobere, zmija je ujede.
Podviknu devojka: Ovamo te, braćo,
Zmija me ujede ispod otkos seno.
Ne boj nam se, sejo, zmiji leka ima,
Od košute mleka, od javor jabuka.
 
2.
Ispod selo zelena livada,
U livade selvin do kolena,
U selvinu studeno kladenče,
U kladenče momče i devojče.
Na devojče venac od nevena,
A na momče venac od bisera.
Ajd' devojče, venac da menjamo.
 
3.
Momče mi se previjaše,
A majka ga pituvaše:
Šta te boli, mili sinko?
Da mi te glava ne boli?
Ne boli me, male, glava,
Tik me tuga za devojku,
Za devojku za seljanku.
Njena snaga mene laga,
Njene ruke mene muke,
Njene oči mene roče.
 
4.
Dođi, mlado, kod men' u livadu,
Da sedimo cveće da beremo;
Cveće da beremo, kite da vijemo,
Kite da vijemo i da se ljubimo.
 
5.
Dođi, dragi, kod men' na večeru,
I povedi vernoga drugara,
Tu će biti dve verne drugače.
Da si, dragi, ko rumena ruža,
Mene ne bi zabolela glava.
 
6.
Oj, livado, zelena livado,
Što si tako jadna pogažena?
Jesu li te konji pogazili?
Vrani konji sa dobri junaci?
Ili su te mome povaljale?
Mlade mome sa mladi bećari?
Nisu mene konji pogazili,
Vrani konji sa dobri junaci,
Već su mene mome povalile,
Mlade mome sa mladi bećari.
 
   8. Ljuštenje, lupenje, komišanje kukuruza. - Obično se čuju reči ljučtenje i lupenje, a komišanje se vrlo retko govori.
   Kad se kukuruz sa njive obere, kolima se preveze kući. Ako koji domaćin nabere dosta kukuruza i ne može za dugo da ga sa svojom porodicom oljušti, on poziva jedne večeri iz komšiluka što više momaka, devojaka, žena i ljudi da mu pomognu svršiti taj posao, a on će opet sa svojima pomoći njima. Toga večera, kad će biti komišanje, domaćin spremi večeru, rakije i vina, pa time počasti pomagače, jer im je to jedina plata za trud.
   Kad bude u veče momci, devojke, ljudi i žene počnu dolaziti. Kako koji dolazi seda oko gomile kukuruza i počne da komiša. Tom prilikom prave se razne šale. Neki ljudi sednu do tuđih žena, a naročito do onih, sa kojima imaju šalu. Svaki momak opet gleda da sedne do svoje devojke. Drugi opet momci preotimaju im mesto i tako ide šala, zadirkivanje, prkošenje i smeh. Kad svi posedaju nastane ozbiljno komišanje. Ako domaćin želi da posao ide brže, metne na mesto, gde će se bacati oljušten kukuruz, kakvu tikvu, čašu ili kantu, a ljuštači u to gađaju oljuštenim korenjem i nadmeću se, ko će prvi pogoditi. Poneki mladić uzme koren kukuruza, pa sa vrha okruni nekoliko zrna, onu šumu podvije, uveže šašom i baci, pred kakvu dremljivu babu ili starca. Ovi kad uzmu taj koren okreću ga i muče se da ga oljušte, ali ne mogu, na šta se svi smeju.
   Pošto su tako jedno dva sata komišali, nastaje večera, a posle večere nastaje opet komišanje koje traje do zore.
   Devojke pri komišanju pevaju obično ove pesme:
1.
Oj, ubava, ubava devojko, oj.
Stojane, luda budalo,
Uvati sivi volovi.
Razori ravni dolovi,
Posadi beli bosiljak,
Da vidiš šta će da nikne.
Ako ti nikne ludaja,
Za mene mladu da ludiš;
Ako ti nikne bunika,
Za mene mladu da buniš.
 
2.
Ogledalo, da l' bi me gledalo?
Gledalo bi, kako da ne gledam.
Ti si mene s majkom omrazilo.
I sa majku i s moje drugače,
Drugače me popreko gledaju,
Gde ja imam devet ljubavnika.
 
3.
Goro lomovita,
Po teb cveće raste.
Devojke ga brale,
U kitu ga vile,
Vojnu ga praćale.
 
4.
Kolko prođo zemlje i gradovi,
Nigde mene glava ne zabole.
Dvoru dođo, glava me zabole.
Pa ne boli, kao što se boli,
Nego boli, kako da se umre.
 
5.
Oj, Jelice, visoka planino,
Sa tebe se šaren Šabac vidi,
I u Šapcu oni ravni dvori,
I u dvori jedna verna ljuba,
I sas ljubu jedno muško čedo,
Muško čedo od sedam godina.
Gledale ga šabačke devojke,
Gledale ga pa su govorile:
Lele, male, da kakvo je đače,
Da ne oće baš bi ga čekale.
 
6.
Stara baba rodila đavola,
Dikice, zlatice, (ponavlja se uza svaki red)
Ne čudim se, što ga je rodila,
Tek se čudim, u šta ga povila.
Povila ga u kupusno lišće.
A povojčić od bele lozice,
A ljuljčica bela papučica.
 
7.
Vrče mačak ispred klade,
Otud ide sestra mica,
Pa si pita brat' macana:
Šta mi rad, brat macane?
Al' govori brat macane:
Dve su žene večerale,
Što ostade u panici,
Ostaviše na policu,
Ja si ripnu na stolicu,
Te se popeh na policu,
Pa izedoh iz panice.
Kad ripiše obe žene,
Obe gole gologlave,
Dovatiše glavnjetinu,
Glavnja smuca, glava puca,
Nit' me boli, nit me gori,
Samo mi se mozak vidi.
 
8.
Čuješ, dragi, gde devojke poju,
lepo poju na dalek' se čuje,
Na dalek' se čuje do beloga grada,
Tu se biju dva brata rođena,
Ne biju se za majkino blago,
Već se biju za dobru devojku.
Niko veli moja je devojka,
A Nikola moja suđenica.
 
9.
Kukala je sinja kukavica,
malo kuka, više majku kune.
Što me, male, za ajduka dade,
Vazdan ore, svu noć ajdukuje,
Razorao svo smiljevo polje.
Posadio smilje i kovilje.
 
10.
Oj Moravo, moje selo ravno,
Bud si ravno, što si vodoplavno?
Rosa pade te Morava dođe,
Te poplavi Bogdanove dvore,
I u dvori onu vernu ljubu,
I sas ljubu jedno muško čedo,
I sas čedo Bogdanovu majku.
 
11.
Poputala neznana nevesta,
Poputala pa je zalutala,
Nalutala dvanaest ajduka.
S njima išla za devet godina.
Kad nastala godina deseta,
Ona rodi jednoga ajmana,
Odvela ga u goru zelenu.
Vezala ga za jelu zelenu,
Vezala ga pa ga zanijela,
Pa mu onda 'vako govorila:
Lolo, lolo, materin ajmane,
Da delimo s kralja kraljevinu,
Da delimo s cara carevinu,
Kraljevina, naša očevina,
Carevina, naša dedovina.
To dočuli kusi Bugarčići,
Pa otišli caru na divanu,
Pa govore caru na divanu:
Kod nas ima neznana nevesta,
Polutala pa je zalutala,
Nalutala dvanaest ajduka,
S njima išla za devet godina,
Kad nastala godina deseta,
Ona rodi jednoga ajmana,
Odvela ga u goru zelenu,
Vezala ga za jelu zelenu.
Vezala ga pa ga znijela,
Pa ovako njemu govorila:
Lolo, lolo, materin ajmane,
Da delimo s kralja kraljevinu,
Da delimo s cara carevinu,
Kraljevina, naša očevina,
Carevina, naša dedovina.
Kad to začu care na divanu,
On potprati svoje verne sluge,
Da uvate neznanu nevestu.
Oštro Milče kroz komin uteče.
 
12.
Medenice zveče,
Momčadija ječe,
Devojke ih neće.
. . . . . . . . . . . . . . . . .
 
13.
Sela Živka da zapeva:
Jao, Savo, što te nema Ή).
   Ή) Ovo se pripevava svakome momku i devojci.
 
   9. Berba vinograda. - Dok vinograde nije upropastila filoksera nijedan se težački posao nije sa većim veseljem i radošću vršio od branja vinograda.
   Kad grožđe dobro uzri, seoski kmet pozove sve domaćine, te se dogovore, kad će početi berba, i u kojoj strani prvo, jer niko ne sme da bere vinograd kad hoće. Berba vinograda obično biva pri kraju septembra ili prvih dana meseca oktobra. To poglavito zavisi do godine, kako kad grožđe stigne za branje.
   Na nekoliko dana pre berbe svaki domaćin dovodi kace u red; ako je koji obruč popustio zamenjuje se novim, ako su se kace rasušene pokisele se vrućom vodom ili se potope u reci i tu stoje nekoliko dana, dok ne nabreknu i ne stegnu se. Onoga dana kada će biti berba, kace se kite raznim cvećem i tako okićene meću se u kola i voze u vinograd, koji će se brati. Žene i devojke odevaju se za berbu u stajaće ruho. Svaki nosi u ruci omanji kosir ili britvu za sečenje grozdova. Ako je vinograd daleko od kuće, domaćica sprema ručak u vinogradu, a večera biva uvek kod kuće. Ako je vinograd blizu kuće, onda se ručak gotovi kod kuće. Ako je vinograd blizu kuće, onda se ručak gotovi kod kuće. Svaki domaćin ovoga dana zakolje po jedno jagnje i ispeče ga, jer se tako valja. Ručak biva obično u kakvom hladu, ispod kakve praske. Celoga dana sa sviju strana čuje se pesma, vrisak i veseli usklici. S punim kotaricama beračice idu onoma, koji u kaci mulja grožđe i sipaju grožđe u kacu. Tako to traje celoga dana, a u veče se opet svi veselo vraćaju domaćinovoj kući na večeru.
   Kad se bere vinograd devojke pevaju ove pesme:
1.
Oj, ubava, ubava devojko, oj.
Nedin bašta lojze sadi,
Lojze sadi, čardak gradi,
Nedu redi da ga čuva.
Ajde, Nedo, lojze čuvaj.
Neda sedi na prelazi,
Na prelazi na dolazi,
Otud idu tri ovčara,
Prvi ovčar progovara:
Daj mi, Nedo, crno oko.
Neda dava crno grojze,
Zamenjuje crno oko.
Drugi ovčar progovara:
Daj mi, Nedo, belo lice.
Neda dava belo grojze,
Zamenjuje belo lice.
Treći ćuti, ne govori,
Njemu dade crno oko,
Njemu dade belo lice,
Njemu dade tanku snagu.
 
2.
Dig' se, mlado, rosa te popala,
Čekaj, ljubo, sunce da ogreje,
Da ogreje, rosa da opadne,
Da opadne, mlado, da se digne,
Da se digne, nešto da ti kaže;
Da ti kaže, da ti se požali:
Ge me majka mladog oženila.
 
3.
Jano, Jano, u lojze d'idemo,
Jano, Jano, grojze da beremo,
Jano, Jano, grojze da jedemo,
Jano, Jano, vino da pravimo,
Jano, Jano, svadbu da činimo.
 
4.
Oj, Jano, Jano, jagnjence mlado,
Cveće cveta u naše gradine,
Ti da ga bereš, ti da ga nosiš,
Ti da ga nosiš na desnu stranu,
Na desnu stranu, na belo lice,
Na belo lice, na crne oči,
Na crne oči, na gajtan veđe,
Na gajtan veđe, na rusu kosu,
Na rusu kosu, na tanku snagu,
Oj, Jano, Jano, jagnjence mlado!
 
   10. Sađenje voća. - U Srezu Boljevačkom narod sadi voće u proleće i u jesen, i to samo onda, kad mesec ide u napred, to jest kad raste, dokle se ne napuni; kad mesec stane da opada, voće se ne sadi, jer se veruje, da kad bi se sadilo kad mesec opada, onda se ne bi primilo, a ako bi se primilo, ne bi napredovalo.
Prestupne godine narod izbegava da sadi voće, ili ako ga sadi, po jednu rupu, koja je iskopana za voćku, prestupi, pa u drugu posadi voćku. Narod veruje da voće koje se prestupne godine sadi ne napreduje dobro.
Po narodnome verovanju najbolje je presađivati (kalemiti) voće na Veliki petak, jer sve, što se toga dana nakalemi, primi se. Na vrh
 
 
   Seljaci pored svojih težačkih radova rade još ponešto i od drugih radova, a naročito zimi. Tako neki grade kola, neki vile, lopate i držaljice. Neki su opet vešti da prave kreč, a skoro svaki ume da peče rakiju i da od grožđa napravi vino. Sve ostale druge potrebe grade im majstori, ili ih kupuju za novac. Preko leta naročito dolaze majstori iz Pirotskog i Vranjskog Okruga, te im grade kuće, prave ciglu, ćeramidu, crep i druge potrebe.
   U svakom selu ima po nekoliko kuća Cigana, koji se isključivo bave kovačkim zanatom. Cigani grade motike, sekire, raonice i druge potrebe. U Srezu Boljevačkom nema nijednog Srbina kovača, već taj posao rade isključivo Cigani.
   Kako seljaci u Srezu Boljevačkom pored svojih težačkih poslova jedino grade kreč, peku rakiju i prave vino, to ćemo samo o tome ovde govoriti.
 
   1. Građenje kreča. - Onaj, koji hoće da gradi kreč, prvo mora da izbere suvo mesto, gde će napraviti krečanu (rupu za pečenje kreča). Krečana se gradi na kosom zemljištu, u blizini mesta na kome ima dosta krečnog kamena za pečenje i drva za gorivo. Rupu kopaju u dubinu tri do pet metara, a u širinu dva do tri metra. Rupa može biti još i dublja i šira, to zavisi od količine kamena, koji se želi peći. Kad rupu iskopaju, onda je sa strane pri dnu probuše da bi se vatra s te strane mogla ložiti. Kad i to bude gotovo, onda se dole u rupi počne podizati zid od onog kamena, koji će da se peče. Zid donekle podižu pravo, pa posle počinju da ga svode. Kad zid svedu, onda ozgo po svodu meću manje i lakše kamenje, i to sve dotle, dokle ne dođu do površine zemljine. Za tim oko ovog zida za pola metra daleko pobiju nekoliko gorunovih kolaca i od pruća naprave plot u visini jednog metra. Između plota i zida nabija se dobro zemlja, da vatra ne bi izlazila na polje. Tako isto i odozgo se pokrije dobro zemljom. Za tim u onoj rupi sa strane, ispod svoda, potpale vatru, koja mora neprekidno da gori za osam dana. Za to vreme kamen se ispeče i postane kreč. Posle ga ostave da se hladi najmanje pet dana, a posle ovoga vremena kreč se vadi i može se uzimati za upotrebu ili za prodaju. Na vrh
 
   2. Pečenje rakije. - Rakija se peče od šljiva, vinske komine, krušaka, trešanja, dudova, praski i drenjina. Otuda i rakija nosi ime: šljivovica, komovica, kruškovača, trešnjovača, dudovača, praskovača i drenovača.
   Kad se plod od koga će se peći rakija, nabere, metne se u kacu da prevri. Da bi mogao prevreti, potrebna je izvesna toplota. Zato se kace drže u podrumu ili u pivnici gde je toplo. Kad plod prevri, zove se komina, pa bio ma od čega. Komina se za tim meće u kazan da se peče. Samo pečenje biva na ovaj način. Komina se sipa sa malo vode u kazan, koji je uzidan otprilike nalik na zidani šparherd. Na kazanu se nalazi negde drveni a negde bakarni poklopac, koji hermetički zatvara kazan. Od boka poklopca pri vrhu polaze dve bakarne lule, koje su sprovedene da prolaze kroz jednu kacu, napunjenu hladom vodom. Ispod kazana se loži neprestano vatra, te komina u kazanu vri, i para od nje prolazeći kroz lule, koje su sprovedene kroz kacu sa hladom vodom, pretvara se u kapljice, koje kaplju na kraju lule. Te su kapljice rakija. Domaćin, koji peče rakiju, podmeće ispod lula džban (drvena kačica) u koji teče rakija. Prva rakija što proteče kroz lule u džban zove se prvak, i to je najjača rakija, a docnija biva sve slabija i slabija. Najzad prestane da ide rakija, već ide obična voda, koja se zove patoka. Kad se peče rakija mora često u onu kacu, kroz koju prolaze lule, da se dosipa hladna voda.
   Od jednog kazana može da se ispeče dobre rakije do 15 litara, a ima ih koji teraju i preko 20 litara, ali to je vrlo slaba rakija.
   Kad se rakija ispeče, ono što ostane u kazanu zove se džibra. Džibrom se hrane svinje.
   Najbolja i najjača rakija dobija se od šljiva i vinske komine. Rakiju od drenjina narod smatra kao lekovitu.
   Jedan kazan rakije može da se ispeče za pet do šest časova. Na vrh
 
   3. Građenje vina. - Nabrano se grožđe meće u čabar. Jedan od ljudi gnjecaljkom gnječi grožđe, a kad ga dobro izgnječi sipa ga, čabar po čabar, u kacu, koja stoji na kolima. Tako izgnječeno grožđe zove se šira. Kad se kaca napuni, otera se na kolima domaćinovoj kući. Ako domaćin želi da ima belo vino, odmah ocedi širu i sipa u spremljenu burad. To je docnije belo vino. Ako želi da ima crno vino, onda širu ne cedi odmah, nego je ostavi tako da stoji najmanje devet dana, a posle je ocedi i sipa u spremljenu burad. To je docnije crno vino. Kad se otoči vino, u onu se kominu sipa voda. Od toga postaje takođe vino, ali vrlo slabo koje se zove šiler. Kad se šiler popije, onda se od komine peče rakija komovica. Na vrh
 
 
   Kad žensko dete napuni pet godina, majka ga počne učiti ženskim radovima. Prvo mu daje malo vune ili kudelje da prede, te da nauči vreteno okretati. To što dete prvi put oprede bacaju u vodu zajedno sa vretenom, da bi detetu išao lako rad, kao što ide voda. Za tim daju detetu igle i pletivo, i majka mu pokazuje da pravi petlje i da plete čarape. Prve čarape, što ih dete izradi, obuju mački na noge, a za tim ih skinu i bace u vodu. Čarape obuvaju mački, da bi detetu bio rad čist kao što je mačka čista, i da bi joj ruke bile okretne i brze kao što je mačka okretna i brza.
   Kad dete ne prede brzo majka ga plaši govoreći: "Rabotaj, ćerko, da napraviš veliko klupče da njime zapušimo komin, jer ako ne izradiš toliko klupče, sići će Turčin niz komin, pa će te uvatiti i ruke ti metnuti u stupu pa će da ih stuca".
   Kad žene navijaju platno za tkanje, uvek paze, da navijanje bude u ponedeonik ili u četvrtak, pa može čak i u nedelju da bude, a samo ne u druge dane, jer se ne valja. Kad počnu da snuju odmah u samome početku zabodu kokošinje perce, da bi im rad bio lak kao pero.
   Kad žene navijaju platno, pa neko tuda prođe treba da im kaže: "Srećan rad!" a zatim da podigne nogu i da kaže: "Ovoliki zev!" Koji za to ne zna pa prođe ćutke, žene onda za njim bace kamen, drvo, zemlju, šta im se nađe u blizini, i kažu mu: "Idi bez traga!" Ljudi kad to primete, nije im pravo, te ih grde.
   Kad svrše navijanje jedna od žena udara vratilom u razboj i kaže: "Ovde krivo, a na tkanje pravo!" A kad izvuku ono drvo iz vratila, kojim su okretale vratilo, bace ga daleko od sebe, a rupe na vratilu zapuše, da bi se i dušmanima usta zapušila.
   Kad zena namesti da tka, pre nego što će početi rad, prekrsti se i pomoli se Bogu, da bi joj rad išao lako. Posle molitve uzme soveljku (čunak) u ruke i kaže: "Poleti, soveljko, po pređe, kao mlade neveste govor po selo". Posle ovoga nastaje tkanje. Nijedna tkalja ne voli da joj dolaze iz susedstva žene i da joj gledaju u tkanje, jer se boji da joj koja ne ureče posao, pa će posle tkanje ići teško i konci će se kidati. Ako neko dođe kod tkanja valja da kaže: "Srećan rad!", da podigne nogu i da kaže: "Ovoliki zev!" Niko ne valja da kaže da je tkanje lepo, da se ne bi uročile.
   Kad se svrši tkanje, ono sto ostane na vratilu neutkano zove se urežnjak. To se ne upotrebljava ni za šta, jer se ne valja. One žice što preteknu od brda, pa se vraćaju za celo vreme tkanja, zovu se ujemak ili vraćene žice. I ove se žice iz istih razloga ne upotrebljavaju ni za šta. Po narodnome verovanju kad čovek polazi u rat treba sa sobom da nosi malo od urežnjaka i malo od ujemka, pa ga neće biti olovo.
   Ono trinje što pada od tkanja, skupljaju žene i njime kade decu koja mnogo noću plaču.
   Kad žena ima nešto da kroji nikad neće to uraditi u utornik ili u koji praznik, već će gledati da skroji u ponedeljak ili u četvrtak. Naročito neće subotom da kroje, jer se subota smatra kao mrtvački dan.
   Češljanje i predenje vune uvek počinje u ponedeonik, a nikako u koji drugi dan.
   Kad žene nešto šiju nikad neće svršiti šiće u subotu, nego će makar malko ostaviti da se svrši bilo u nedelju, bilo u ponedeonik. Subota se smatra kao nesrećan dan i kao poslednji dan u nedelji. Subotom žene neće ni da počnu nikakav nov ženski rad.
   Kad neka žena ima da boji pređu, uvek gleda da je boji kad mesec napreduje. Po narodnome verovanju kad bi se pređa bojila kad mesec opada, brzo bi istrulela. Kad neko dođe i gleda kako se pređa boji, ona žena što boji gleda da ga nekako prevari i kaže mu: "Gle, šta je vrana! Sve sami gavranovi!" Ako ovaj pogleda u nebo, neće joj uročiti pređu.
   Uz običaje pri ženskim radovima idu i: sedeljke i molbe. Na vrh
 
   Sedeljke. - Sedeljke počnu od Svetog Ilije pa traju sve dotle, dokle noći toliko ne zahladne, da se više ne može na polju sedeti. Na sedeljke dolaze iz obližnjeg susedstva žene, devojke, mlade i ženska deca. U jednom se selu obično pravi po nekoliko sedeljki; skoro svaki kraj ima svoju sedeljku. Na sedeljkama se češlja vuna, prede, vlači i plete. Sedeljke bivaju u oči svakog radnog dana. I u oči srede i petka lože sedeljke, ali tada ništa drugo ne rade no samo pletu.
   Sedeljke se grade u dvorištu, ispod kakvog naslona, ili u šljivaru ili na ulici. Svaka devojka ili žena, koja dolazi na sedeljku, donese i suvih drva, bar jedno naručje. Ako neka dođe bez drva, ostale je prekorevaju, nešto u šali a nešto i u zbilji.
   Devojke koje prve dođu i založe sedeljku (vatru), pesmom objavljuju da je gotova sedeljka i da je vreme da i druge dolaze. Tada obično pevaju ovu pesmu:
Oj, ubava, ubava devojko, oj!
Koja mi je ovde nema,
Da dođe, dođe!
Na kudeljku da dojaše,
Da dođe, da dođe!
A vretence - pošiblice,
Da dođe, da dođe!
Povezaljka - zauzdaljka,
Da dođe, da dođe!
   Na sedeljke se dolazi odmah posle večere. Kako koja dolazi seda pored vatre i počinje da radi ono, što je donela za rad. Kad se vatra dobro razgori, onda u njoj peku krompire ili kuvaju korenje (kukuruz). Uz to jedu jabuke, orahe, grožđe i drugo šta ima od voća. Na sedeljke dolaze i momci da se nađu oko devojaka, i dokle se god sedeljka ne rasturi, momci ne odlaze. Devojke sa jedne sedeljke šalju momke da vide, koje su devojke na drugoj sedeljci, a ove opet ovima. Momci se na sedeljkama između sebe užasno tuku, a naročito mučki iz pomrčine. Momci obilaze oko sedeljaka, pa ako spaze drugog momka da se nalazi blizu njihove devojke, vrebaju ga iz pomrčine i gađaju čime stignu. Dešava se da poneki momak i glavom plati.
   Na sedeljkama starije žene pričaju i razgovaraju, a devojke i mlade žene pevaju. Svaki stih otpevaju dve devojke, a druge dve ga ponove i tako redom. Svaka pesma počinje sa: Oj ubava, ubava devojko, oj, a time se i svršava.
   Na sedeljkama pevaju ove pesme:
1.
Naklele se tri sedeljke,
Moma Stano, Ή)
Jedna mi je na kraj selo,
Druga mi je na sred selo,
Treća mi je na vrh selo,
Na prvu mi sve devojke,
Na drugu mi sve momčeta,
Na treću mi sve neveste.
 
Ή) "Moma Stano" se ponavlja posle svakog reda.
 
2.
Devojke su cveće brale,
Cveće brale, kitke vile,
Kitke vile, govorile:
Možemo li momke varat
Po te vedre ladne noći,
Po te sjajne mesečine?
 
3.
Ogrej mene, sjaj meseče,
Da ja vidim, koga ljubim,
Je l' je mlado, je l' je staro?
Bolje mlado nego staro.
 
4.
Zakukale do tri kukavice,
Jedna kuka jutrom i večerom.
Druga kuka, nikad ne prestaje,
Treća kuka, kad i kad se seti.
Što mi kuka jutrom i večerom,
To mi jeste sestrica Milica,
Što mi kuka nikad ne prestaje,
To mi jeste ostarela majka,
Što mi kuka kad i kad se seti,
Ono mi je ljuba otrovnica,
men' desetog u crno zavila.
 
5.
Idi si, idi, dangubo,
Ne gubi noći badava,
Za tebe li je sedeljka,
Za stare vole kirija,
Za stare konje vršidba.
Idi si, idi, dangubo,
Crna ti zemlja prostirka,
Vedro ti nebo zavojka,
Šugava maca devojka.
 
6.
Gazda slugu praća,
U podrum za vino.
Dokle sluga vino toči,
On devojki ljubi oči.
 
8.
Dođe starac na sedeljku,
Dobro veče, mlade mome,
Je l' sam dobar za ljubljenje?
Je l' sam dobar za grljenje?
Dobar, dobar, stari dedo,
No si idi svome domu,
Obrijaj si mustaćine,
Ošišaj si bradetinu,
I ubi si babetinu,
Pa tad' dođi na sedeljku,
Ode deda svome domu.
Pa obrija mustaćine,
Pa ošiša bradetinu,
I on ubi babetinu,
Pa tad dođe na sedeljku.
Dobro veče, mlade mome.
Je l' sam dobar za ljubljenje?
Je l' sam dobar za grljenje?
Dobar, dobar, stari dedo,
Kano kučka ošugana,
Kano mačka oparena.
Deda ode svome domu,
Stade deda da zapeva:
Jao, brado, kmetstvo moje,
Mustaćino, dobro moje,
Jao, babo, vruć kravajče!
 
8.
Bolna Vida leži,
Bolna boga moli:
Umori me, Bože,
Dok su braća doma,
Kovčeg da nagrade,
Sa troja vratanca:
Na jedna vratanca
Mati da mi dođe,
Pokrov da mi kvasi,
Na druga vratanca
Vetar da mi duše,
Na treća vratanca
Sunce da me greje.
 
9.
Dremka mi je, spavala bi, majko,
Spavaj, ćeri, ne naspavala se,
Kad se nisi kod majke naspala,
Ti kod vojna nikad ni do veka.
Vojno traži ručak i večeru,
Po večeri svilenu postelju,
Na postelji svilena jastuka,
Na jastuku tvoju desnu ruku.
 
10.
Prostri mi, Mico, kecelju,
Da legnem, bolan, da legnem,
Da legnem snagu odmorim.
 
11.
Ima majka dve devojke,
Rano mi, rano, sunce greje, Ή)
Lepu Katu, lepu Zlatu.
Obe su joj večerale,
Večerale pa pospale,
Kad u jutru obe mrtve.
Nji mi majka žalno žali,
Žalno žali pa nariče:
Koj će majke vodu nosit'?
Koj će majke kuću mesti?
Mrtva Kata progovara:
Majka će si vodu nosit',
Majka će si kuću mesti.
 
Ή) Ponavlja se uz svaki red.
 
12.
Seničice, malena devojko.
Uzo bih te po sitno odenje,
Al' ne mogu od mnogo kudenje,
Jedni vele: sanjiva, dremljiva,
Drugi vele: ljuta kao zmija,
Treći vele: od lošega roda.
A ona ih ljuto proklinjala:
Koji vele: sanjiva, dremljiva,
Ne našo ih sanak u bolesti,
Koji vele: ljuta kao zmija,
Zmija im se oko srca vila,
Koji vele: od lošega roda,
Ne imali od srca poroda.
 
13.
Što me milo s' večer pogledati,
Gde vojnici večer večeraju,
Po večere rujno vino piju.
Služila ih Ružica devojka,
Služila ih, pa je govorila:
Ja vam mogu svima sluga biti,
Al' ne mogu svima ljuba biti.
14.
Jao, momče, ala si budala,
Ja li n'umeš, ja li još ne znadeš,
Da me mladu miluješ i ljubiš;
Ti me ljubiš ge no se ne ljubi.
 
15.
Tekla voda studena
Kroz to selo golemo.
Nosi granku jelovu
I na granku devojku.
Vezane joj ručice,
Sas ovčarske vrvčice.
Progovara devojka:
Boga tebe, ovčaru,
Odveži mi ručice.
Da uhvatim jelčicu,
Da zasviram buarski,
Da zaigram mečkarski.
 
16.
Oj devojko, dušo moja,
Ge no sinoć s tobom stoja,
Tuja osta sablja moja,
Sablja moja i marama.
U marami ogledalo.
Ajde, dušo, da tražimo,
Ako Bog da te nađemo,
Pravo ćemo podeliti.
Mene sablja i marama,
Tebe, dušo, ogledalo.
Ogledaj se do jeseni,
Od jeseni ajde mene,,
Čuvaću te kano mene.
U proleće idi doma,
Nemam leba ni za mene,
A kamo li i za tebe.
 
17.
Nedo, Nedo, bela Nedo.
Leto prođe, jesen dođe,
Mi se nigde ne nađosmo,
Do raz sinoć na kladencu.
Kolko malo postojasmo,
Dren kobilka lastar pusti,
Suva tikva vrežu pusti.
 
18.
Oj devojko, brigo materina,
Sve se brineš ne mož' se udati
Udaćeš se i pokajaćeš se.
Kod majke si bela i rumena,
A kod vojna žuta i prebledna.
 
19.
Što l' Morava mutna teče,
Da l' vojnici konje poje,
Da l' devojke platno bele?
Nit' vojnici konje poje,
Nit' devojke platno bele,
Već Morava mutna teče,
Što s' banjaju dve devojke:
Lepa Ana i Todora.
Progovara lepa Ana:
Nemoj kazat' mojoj majci,
Ana ti se udavila;
Nego kaži mojoj majci,
Ana ti se udomila:
Sitan pesak - mladi vojno,
Dve topole - dve svekrve,
Do dva brega - dva devera.
 
20.
Tavnina, male, tavnina,
Ne vidoh momka koj' beše,
Je li je mlado je l' staro?
Ako li bude mlad momak,
Dušek mu bio prostirka,
Svilen jorgan zavojka
Momina ruka pod glavu.
Ako li bude starkelja,
Trnje mu bilo prostirka,
Vedro mu nebo - zavojka,
Šugava maca - devojka.
 
21.
Koja mi je ovde nema,
Da dođe, da dođe! Ή)
Uz preklade zadremala,
Košulju je progorela,
Na zlo mesto, na prednjicu,
Nije malo, nije mnogo,
Kol'ko vrana da proleti,
Da dođe, da dođe!
 
Ή) "Da dođe, da dođe!" ponavlja se uza svaki red.
 
22.
Ozgor se čuše crni Tatari,
Ozgor se čuše, ozdo dođoše.
Svaki Tatarin po konja vodi,
Po konja vodi, po roba nosi.
Na jednome Malina plače,
Na drugome Kalina tuži.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
23.
Pošla cura na prelo,
Izgubila vreteno.
Našo lola, pa ne da,
Dok ne pođe za njega.
Gavran gače na jeli,
Pitaj te ga, šta želi?
A on veli, pa veli,
Što se Dragi ne ženi?
Ženiće se jeseni,
Dok mu rode kesteni,
I orasi, orasi,
Stani, curo, moja si!
 
24.
Goro le, gorice,
Zelena travice,
U tebe mi cvati
Žuto gajtan cveće.
Devojke ga brale,
Gori ga davale,
Da ih ne prokaže.
Njim gora govori:
Vi, lude devojke,
Što ga men' davate.
Što gora vidjuje,
Nikom ne kazuje.
Kad bi kazivala,
Bila b' isečena,
Od vrh do korena.
 
25.
Hoćeš, Miljo, moja biti?
Neću, neću tvoja biti;
Stvoriću se jarebicom.
Zavući ću se u trnjak.
A ja, Miljo, zelen gušter,
Zavući ću se u trnjak,
Uvatiću jarebicu,
Slomiću joj kobilicu,
Pa ti moraš moja biti.
Neću, neću tvoja biti,
Stvoriću se belo lale,
Da me sade po gradine.
A ja, Miljo, krivo jare,
Uripiću u gradinu,
Pozobaću belo lale.
Hoćeš, Miljo, moja biti?
Nećeš milom, ti ćeš silom.
   Kad prvi petli zapevaju, ugasi se vatra i radnice se počnu sa sedeljki rasturati. Pred polazak devojke otpevaju ovu pesmu:
Stiže zeman, doma da si idemo,
Naši konji žedni, gladni, vezani.
Ja im davam puzder seno da jedu,
Oni neće puzder seno da jedu.
Ja im davam ladnu vodu da piju,
Oni neće ladne vode da piju,
Nego hoće skoro doma da idu.
   Pri povratku kućama svaki momak gleda da isprati koju devojku, a naročito se grabe oko onih, koje su same došle. Oko toga se naročito među momcima dešavaju svađe i tuče. Na vrh
 
   Molbe. - Kad noći toliko zahladne da se više ne može na polju sedeti, prestaju sedeljke, ali nastaju molbe (mobe), na koje se skupljaju žene i devojke da češljaju, vlače ili predu vunu onoj koja ih pozove. Na molbi se ne plete. Molbe bivaju u oči petka i nedelje, kad nijedna svoje ne radi. Domaćica, koja poziva žene i devojke na molbu, dužna je da im dade večeru. Na molbu se zove po dvadeset i više žena i devojaka. I na molbi ide šala, razgovor, smej i pesma. Mladežene i devojke pevaju iste pesme, koje se pevaju i o sedeljkama, ali tada naročito pevaju i ovu pesmu.
Miš mi je polje popaso!
Dođe mi mačka s mačići,
Te udavi miša s mišići.
Oj lele, doj lele, da me nije žao.
Dođe mi kvočka s kvočići,
Te udavi mačku s mačići,
Kvoca macu,
Maca miša,
Miš mi je polje popaso,
Oj lele, doj lele, da me nije žao.
Dođe mi lija s lijići,
Te udavi kvočku s kvočići.
Lija kvocu,
Kvoca macu,
Maca miša,
Miš mi je polje popaso,
Oj lele, doj lele, da me nije žao.
Dođe mi kuca s kučići,
Te udavi liju s lijići.
Kuca liju,
Lija kvocu,
Kvoca macu,
Maca miša,
Miš mi je polje popaso,
Oj lele, doj lele, da me nije žao.
Dođe mi vuja s vujići,
Te udavi kucu s kučići.
Vuja kucu,
Kuca liju,
Lija kvocu,
Kvoca macu,
Maca miša,
Miš mi je polje popaso,
Oj lele, doj lele, da me nije žao.
Dođe mi meca s mečići,
Te udavi vuju s vujići.
Meca vuju,
Vuja kucu,
Kuca liju,
Lija kvocu,
Kvoca macu,
Maca miša,
Miš mi je polje popaso,
Oj lele, doj lele, da me nije žao.
Dođe mi lava s lavići,
Te udavi mecu s mečići.
Lava mecu,
Meca vuju,
Vuja kucu,
Kuca liju,
Lija kvocu,
Kvoca macu,
Maca miša,
Miš mi je polje popaso,
Oj lele, doj lele, da me nije žao.
Dođe mi tigra s tigrići,
Te udavi lavu s lavići.
Tigra lavu,
Lava mecu,
Meca vuju,
Vuja kucu,
Kuca liju,
Lija kvocu,
Kvoca macu,
Maca miša,
Miš mi je polje popaso,
Oj lele, doj lele, da me nije žao.
 
   Svaka domaćica, koja zove molbu, u napred odredi koliko se ima toga večera od posla svršiti. Kad se određeni posao svrši, onda nastaje igranka, koja traje od prilike jedan sat, pa se posle razilaze.
Koja domaćica neće da zove na molbu, zove na pozajmicu. Na pozajmicu se manje zove, jer se pozajmica mora vratiti, istim ili sličnim radom. I napozajmici se češlja, vlači ili prede. Na vrh
 
 
   1. Kumstvo. - Kum se poštuje kao i roditelj. Kumova kletva je nešto najteže. Kumstvo je nepromenito. Jedna porodica kumuje drugoj od starina, da mlađi i ne znaju od kada traje to kumstvo. Kum se ne može promeniti bez pristanka i oproštaja staroga kuma; tek kad stari kum oprosti i dozvoli, može se tražiti drugi kum. Kad neki traži novoga kuma, obično gleda da ga uzme iz drugoga sela. Ako neki želi da uzme kuma iz svoga sela, onda pazi: da mu nije kakav srodnik, da mu nije sa imanjem međnik, te da ne bi docnije kakva kavga iskrsla, jer s kumom se ne valja svađati. Sem svega gleda se da je novi kum na glasu kao dobar i pošten čovek. Ima samo jedan slučaj kad se za kuma uzima koji mu drago, a to je, kad se kome ne drže deca, kao što smo to već videli kod "Rođenja." Inače se kum ne menja. Kad bi neki bez uzroka promenio kuma, toga bi celo selo osudilo.
   Koji kum koga venča, on mu i krštava decu.
   Kumstvo od oca prelazi na sinove. Posle smrti očeve, braća deleći se podele i kumstva. Stariji brat uzima da kumuje u jednoj familiji starijem bratu, a mlađi uzima da kumuje mlađem.
   Dešava se i to, da kum sam odrekne da i dalje kumuje. To biva u tome slučaju, kad ko kumuje na više mesta, pa je siromašan i ne može da izdrži troškove oko mnogih kumstva. Nije nikakva retkost da jedan čovek kumuje na deset i više kuća. Na vrh
 
   2. Starosvatstvo. - Stari svat je uvek blizak srodnik. Za staroga svata uzima se ujak mladoženjin ili njegov pobratim, ako ga ima. O svadbi daje se veće poštovanje starome svatu nego kumu, a posle svadbe, on se više poštuje kao srodnik, a ne kao stari svat. Stari svat se smatra kao pobratim, pa ga tako i zovu.  Na vrh
 
   3. Deverstvo. - Dever biva uvek sestra ili mlađi brat mladoženjin.
   Seljaci nikad ne uzimaju tuđinca za devera.
   I dever se više poštuje kao srodnik, nego kao dever.
   Mlada devera zove bracom, a on nju snajom. Na vrh
 
   4. Pobratimstvo. - Pobratimstvo biva uvek iz nužde. Kad neko počne da se suši i da vene, narod misli da je bolestan za to, što mu je umro drugar, koji je s njim rođen jednoga meseca, pa ga zove da dođe njemu. Da bi bolesnik ozdraveo jedini je lek otvaranje ili pobratimstvo. Radi toga mora bolesnik s nekim da se pobratimi. Pobratim može biti i muško i žensko. Muško se zove pobratim, a žensko posestrima. Pobratim zamenjuje brata, a posestrima sestru. Pobratima ili posestrimu nalaze ovako: Nađu jednu ženu iz susedstva, jer ne sme biti iz kuće, pa joj u jutru rano pre sunca dadu u ruke železa Ή) i upute je na raskrsnicu, pa koga prvo sretne, bilo muško, bilo žensko, bilo Ciganina, bilo Ciganku, taj valja da bude pobratim. Koga dakle prvog sretne, žena mu kaže: "Primi Boga i Sv. Jovana, da otvorimo roba od groba!" Po narodnom verovanju, bila bi najveća grehota ne primiti se za pobratima. Sad pobratim i žena idu kući onoga, kome će biti pobratim. Tu se počaste i ugovore dan za otvaranje. Otvaranje obično biva u tri maha. Prvi put se otvara u sredu, drugi put u petak i treći put u nedelju. Otvaranje može biti u kući na glavnji, na pragu od kuće, na drvljaniku, kraj reke, kod kakvog mladog prisada (voćke), na neznanom grobu i na svakom drugom čistom mestu. Pored bolesnika i pobratima, odnosno posestrime, mora biti još jedno treće lice. To treće lice može biti jedno od ukućana. Ako je pobratim muško, onda to treće lice mora biti žensko, a ako je žensko, onda mora biti muško. Za sve vreme otvaranja bolesnik ništa ne govori, već samo govore pobratim i ovo treće lice.
   U oči srede jedna žena iz kuće bolesnikove izmeri koncem dužinu stopala bolesnikovog, pa ide da odseče pet toliko dugačkih grančica, od kojih jedna mora biti od drena, druga od vrbe, treća od oraha, četvrta od šipka i peta od kakvog mladog prisada. Kad odseče grančice, ona ide na reku te izbere jedan okrugao kamen, od prilike toliki, da ga može bolesnik stegnuti u pesnicu. Za tim se vrati kući, uzme jedan crven konac i njime izmeri koliko je visok bolesnik. Ovim koncem uveže one grančice, ali tako, da kamen bude u sredini. Ovo posle metne bolesniku pod glavu da prenoći. U sredu rano dolazi pobratim ili posestrima da vrše otvaranje. Prvoga dana otvaranje obično biva na glavnji. Bolesnik dođe kod vatre, okrene se istoku i desnom nogom stane na glavnju. Pored njegove desne noge metnu se na zemlju one grančice sa kamenom, jedna bela srebrna para i tri kitke raznoga cveća, među kojima mora bar jedna biti od bosiljka. Ono treće lice uzima železa, obavije kariku oko desne noge bolesnikove i ključem katanac zaključa, pa se okrene pobratimu i kaže mu: "Primaš li Boga i Svetog Jovana, da otvorimo roba od groba?' Pobratim ili posestrima valja da odgovore: "Primam Boga i Svetog Jovana, da otvaramo roba od groba, od znano i od neznano, od roda i od neroda, od venčano i od nevenčano, od živo i od mrtvo, od vile i od ale, od goru i od vodu, od vuka i od mečku, od sunca i od vetra, od meseca i od zvezde, od stenje i kamenje i od sve divljine i od sve pitomine!" Ono treće lice tri puta ovako pita pobratima, i ovaj valja tri puta isto da odgovara. Kad pobratim svrši govor, onda uzima ključ, otvara katanac i oslobodi nogu bolesniku. Posle ovoga, ovo se ponovi još dva put na isti način. Kod svakog otvaranja pobratim se tri put pita: "Primaš li Boga i Svetog Jovana da otvorimo roba od groba." I pobratim tri put odgovara gore navedene reči. Kad svrše i treće otvaranje, pobratim i ono treće lice otidu na reku te operu železa, bace u vodu šipke, kamen i one tri kitke cveća. Ovo se baca u vodu zato, da kao što voda sve nosi, tako da odnese i bolest sa bolesnika. Posle ovoga vraćaju se kući na gozbu. Onoga dana kada će biti otvaranje, bolesnik ne sme ništa da jede dokle se ne svrši otvaranje, a tako isto ne sme ni da legne, dokle se pobratim ne vrati od reke.
   Na isti način biva drugo otvaranje u petak i treće u nedelju. Drugo otvaranje vrše na pragu od kuće, a treće na drvljaniku. Kad svrše u nedelju i treće otvaranje, pobratim preseče nožem preko polovine onu srebrnu paru, pa jednu polovinu daje bolesniku da je ušije u tkanice,a druga se polovina posle baci u reku. Kad pobratim seče paru govori: "Neka je sa srećom naše pobratimstvo! Bog i Sveti Jovan neka dadu zdravlje mome pobratimu!" Posle ovoga pobratim i ono treće lice idu na reku te bace: srebrnu paru, kamen, šipke i peru železa. Posle ovoga vraćaju se domaćinovoj kući na ručak, a posle ručka pobratima darivaju. Muškome daju čarape, tkanice i peškir, a ženskome daju čarape, košulju i šamiju.
   Neki se opet otvaraju na sedam neznanih grobova. To se radi ovako: U oči onoga dana kad misle bolesnika da otvaraju, majka bolesnikova ili koja druga žena iz kuće valja da odseče sedam šipčica u veličini bolesnikovog stopala. Te šipke moraju da budu: od drena, od šipka, oraha, vrbe, kruške, šljive i jabuke. Za tim ide na reku i izbere jedan okrugao kamen, toliko veliki, da ga bolesnik može stisnuti u pesnici. Kad ovo spremi onda crvenim koncem izmeri koliko je bolesnik visok pa ovim koncem uveže šipke, ali tako da kamen bude unutra. Posle ove šipke metne bolesniku pod glavu, i tu valja da prenoće. Sutradan, pre sunca, majka bolesnikova napuni jedno staklo vinom, a drugo vodom, uzme šipke i železa, pa se sa bolesnikom krene pravo na raskrsnicu. Koga prvog skobe, toga zamole da bude pobratim, pa bilo to muško ili žensko, bio Srbin ili Ciganin. Kao što smo i ranije kazali, nema slučaja a da se ko ne primi pobratimstva, jer se smatra za najveću grehotu da se pobratimstvo odbije.
   Sa raskrsnice kreću se sve troje pravo na prvi neznan grob. Kad tamo dođu, bolesnik se okrene istoku i desnom nogom stane na grob. Pored njegove desne noge metnu se one šipke i srebrna para, a na grob se metne ona staklad sa vinom i vodom. Majka, ili druga koja žena koja bude pošla sa bolesnikom, uzima železa, obavije ih oko bolesnikove noge i ključem zaključa katanac. Kad to svrši, okrene se pobratimu ili posestrimi govoreći: "Primi Boga i Svetog Jovana, da otvorimo roba od groba!" Pobratim uzimajući od nje ključ odgovara: "Polagam Boga i Svetog Jovana da moj pobratim ozdravi i da otvorimo  roba od groba, od znano i neznano, od roda i neroda, od venčano i nevenčano, od živo i od mrtvo, od vile i od ale, od goru i od vodu, od vuka i od mečku, od sunca i od vetra, od mesec i od zvezde, od stene i od kamenje, i od sve divljine i od sve pitomine." Triput se pobratim ovako pita i on tri put ovako odgovara. Ako koji ne zna ove reči da govori, majka mu pokazuje. Kad se već pobratim sagne da otključa katanac, majka mu tri put kaže: "Otvori roba od groba!" a pobratim tri put odgovara: "Otvaram roba od groba!" Za tim otvori katanac i oslobodi bolesniku nogu. Sad se više od jedanput ne otvara. Kad svrše otvaranje, bolesnika umiju malo vodom. Posle ovoga pobratim i bolesnik piju vino. Prvi pije pobratim, pa bolesnik. Kad pobratim hoće da pije on se prekrsti i pomoli Bogu govoreći: "Bože pomozi! Neka Bog dade mome pobratimu zdravlje, a boles da ostavimo na neznan grob!" pa zdravi bolesniku. Bolesnik valja da srkne tri puta, po malo, ništa ne govoreći.
   Sa prvog groba kreću se na ostale. I na ostale grobove nose železa, šipke, vino, vodu i srebrnu paru. Pred polazak bolesnik valja da trese desni rukav, da bi na taj način stresao bolest. Kad dođu na drugi grob otvaranje se vrši na isti način kao i na prvom, a tako se isto vrši i na svima ostalim grobovima. Na sedmom grobu, posle otvaranja, pobratim onu srebrnu paru nožem preseče preko polovine, pa jednu polovinu uzima bolesnik da ušije u tkanice, a druga se sa šipkama zakopa u taj grob ispod nogu  mrtvačevih. Kad se ovo svrši svi se umiju tu na grobu i sve troje piju vino za zdravlje i za srećno pobratimstvo. Odatle se vraćaju kući na gozbu, a posle ručka pobratima darivaju.
   Ovoga jutra kad će bolesnik da se otvara ne sme ništa da jede.
   Pobratimstvo se poštuje kao i bratstvo; čak se i mlađi ne uzimaju, jer se smatraju kao rod.
   Otvaranje može biti i bez pobratima, ali se više ceni otvaranje sa pobratimom. Kad je porodica siromašna, pa ne može da ugosti i daruje pobratima, onda otvaranje vrše bez pobratima. To se radi ovako. U oči srede majka bolesnikova, ili koja druga žena iz kuće, ode te odseče pet šipki u dužini bolesnikovog stopala. Po jedna šipka mora da bude od drena, šipka, vrbe, oraha i od kakvog mladog prisada bilo od kruške ili od jabuke. Kad otseče šipke, ona ode na reku te izbere jedan okrugao kamen, ali da bude crven i u veličini oraha. Kad sve to spremi, onda crvenim koncem valja izmeriti visinu bolesnikovog tela, pa njime uvezati one šipke, ali tako da kamen bude između šipki. Šipke sa kamenom metnu se bolesniku ispod glave i tu valja da prenoće. Sutradan paze šta je bolesnik sanjao, pa prema snu tumače hoće li ozdraveti. Odmah u jutru, dokle još nije sunce izgrejalo, majka bolesnikova uzme one šipke i ništa ne govoreći ide na reku da ih baci u vodu. Kad tamo dođe ona prvo baca šipku po šipku i najposle baci kamen. Kad ovo baca ona pominje sve mrtve iz svoje kuće, koji su za poslednjih desetak godina pomrli govoreći: "Milane, Miloše, Ljubice, (ili kako se bude zvao bolesnik), dajem vam mesto njega glavu za glavu, dajem vam oči za oči, dajem vam nos za nos, dajem vam čelo za čelo, dajem vam usta za usta, dajem vam vrat za vrat, dajem vam ruke za ruke, dajem vam grudi za grudi, dajem vam leđa za leđa, dajem vam slabine za slabine, dajem vam noge za noge, dajem vam srce za srce, dajem vam dušu za dušu!" Kad ovo izgovori opere ruke, umije se i vraća se kući bez obzira. Dokle se ona ne vrati bolesnik ne sme da legne, niti što da jede.
   Na ovakav isti način bivaju još dva otvaranja: drugo otvaranje u petak i treće u nedelju. I u oči petka i u oči nedelje meću se bolesniku šipke pod glavu, samo se u oči petka meću sedam šipki a u oči nedelje devet.
   U petak, pre sunca, šipke sa kamenom zakopaju se ispod kakvog velikog šipka. Žena, koja zakopava, govori iste reči, koje je govorila kad je šipke i kamen bacila u reku.
   U nedelju, pre sunca, odseku jedan veliki prut od šipka, pa ga na sredini rascepe i to toliko, da može da se provuče bolesnik. Kroz ovaj rascep provuku bolesnika, pa onda uzimaju verige te ga i kroz verige provuku. Kad to urade, onda majka bolesnikova, ili druga koja žena iz kuće, samo mora biti jedna ista, koja je i ranije nosila šipke te zakopavala, uzme šipke i prut od šipka, pa to odnese na neznan grob. Prut od šipka položi ozgo po grobu ali tako, da ono što je bilo do zemlje dođe gde su noge, a gornji kraj da bude prema glavi, kako mrtvac leži. Pošto prut po grobu položi, šipke zakopava u grobu gde su noge mrtvacu, pri čemu govori iste reči, koje je i na reci i ispod šipka govorila. Poneka govori i ovako: "Ti, koji u tome grobu ležiš, nemoj tražiti moga Jeremiju, mesto njega dajem ti ove šipke, dajem ti mesto njega glavu za glavu, dajem ti oči za oči" itd. i ponovi iste reči, koje je govorila na reci. Žena, koja nosi da zakopa šipke, ne sme celim putem reč prozborit, niti se sme putem okretati.
   Pričaju i za ovaj način pobratimstva. Godine 1876. za vreme srpsko-turskog rata, jedan seljak iz Mirova bude u boju teško ranjen, da se nije mogao ni s mesta pomaći. Naša je vojska odstupala. Ranjenik je molio jednog po jednog vojnika da ga ponesu, ali nijedan ne htede. Ranjenik beše izgubio svaku nadu i samo očekivaše čas kad će naići Turci i u komade ga iseći. U tom naiđe jedan njegov seljak. Kad ga ranjenik ugleda slabim i već iznemoglim glasom reče mu: "Po Bogu da si mi brat od sad pa do veka, iznesi me odavde, da me Turci živog ne kasape." Vojnik ga uprti na leđa i srećno donese na previjalište. Ranjenik sa previjališta bude upućen u bolnicu, gde posle dužeg bolovanja potpuno izdravi. Docnije su ova dvojica živeli kao rođena braća i zvali su se pobratimi. Na vrh
 
   Ή) Ova su železa naročito napravljena za otvaranje. Slična su onima, kojima se noću na pašnjacima pripinju konji. Na kraju železa nalazi se jedna karika, u koju se može metnuti čovečja noga. Karika se zatvara katancem.
 
   5. Usinjenje, Usinovljenje. - Kad neki čovek već zađe u godine, ima imanje, ali nema dece, on onda gleda da nekog iz svoje familije usini, da mu ne bi opustela kuća. Vrlo je redak slučaj da se tuđinac usini. Usiniti se može i muško i žensko. Muško se zove posinak, a žensko poćerka. Onaj što usinjuje zove se poočim, a žena njegova pomajka.
   Poočim mora biti stariji od posinka najmanje za osamnaest godina.
   Tast ne može usiniti zeta, ako mu je živa ćerka, a posle njene smrti može.
   Kad se neko usinjuje, prvo naprave ugovor, u kome se posinak obavezuje, da će u svemu slušati poočima i pomajku i da će ih u starosti čuvati i negovati, a poočim se opet obavezuje, da će sve svoje pokretno i nepokretno imanje ostaviti posinku. Ovaj ugovor potvrđuje opštinska vlast. Ali se sam akt usinjena vrši u crkvi. Za usinjenje ima naročita molitva, koju valja sveštenik da očita. Usinjenje se vrši ovako. Poočim stoji s desne a posinak s leve strane. Obojica drže zapaljene sveće u rukama. Sveštenik stoji pred njima i čita im molitvu za usinovljenje. Kad sveštenik svrši molitvu, posinak padne pred poočima, a ovaj petom od desne noge dodirne posinka po vratu govoreći: "Dnes sin moj jesi ti, az dnes rodih tja!" Za tim uzima obema rukama posinka ispod pazuha, podiže ga i poljubi ga u čelo, a posinak njega u ruku. Time je usinovljenje svršeno. Posle ovoga sveštenik čestita usinovljenje, na ugovoru napiše da je izvršeno usinovljenje i udara crkveni pečat.
   Posinak se smatra kao i rođeni sin, i tako ga isto smatra i ostala bližnja i daljna familija. Na vrh
 
 
   1. Devojka. - Devojka se u zadruzi smatra kao najmlađi član. Ona je dužna da sluša sve starije pa i mlađe članove. Devojka radi sve težačke poslove kao god i muškinje. Svoje ženske radove radi poglavito u jesen i zimu, a čim  pukne proleće ostavlja svoje ženske radove i prihvata težačke. Devojka u veče poslednja legne a u jutru prva ustane. Roditelji i ostali zadrugari paze na njeno kretanje, i ne dozvoljavaju da sama kujekuda ide. Po odelu nema nikakve razlike između žene i devojke, jedino praznikom žene spletu kose i nose barež, a devojke ga ne nose, ali i one spletu kosu oko glave. U starije vreme žene su nosile trvelje, a devojke nisu. Na vrh
 
   2. Mlada. - Mlada se za godinu dana smatra kao najmlađi član. Ona mora biti uslužna prema svakome pa i prema deci. Za godinu dana mlada vrši sama sve kućne poslove. Ona briše kuću, rasprema, loži vatru, sprema ručak, ide po vodu, poliva sve ukućane, samo ne mesi hleb. Od ženskih radova ne radi ništa za sebe za godinu dana, već pomaže u zadruzi. I ona u veče posljednja leže, a u jutru prva ustaje. Mladu ne puštaju samu nigde iz kuće. Ako baš negde mora da ode, onda sa njom šalju kakvo dete. Na vrh
 
   3. Žena. - "Kuća stoji na ženi a ne za zemlji," veli u ovom kraju narod. Ženina je dužnost da upravlja kućom. Ona rasprema i čisti kuću i ostale staje; ona mesi hleb, gotovi ručak, krpi, pere, šije košulje, tka platno, sukno i ponjave; šije sebi i ženskoj deci haljine i plete čarape.
   Ako u kući imaju dve ili više žena, onda one podele posao, pa jedna žena za petnaest dana vrši sve kućevne poslove, a ona druga za to vreme gleda decu i radi svoje ženske radove. Po isteku petnaest dana, ona druga prima redarstvo i radi sve kućevne poslove. Žene, koje ovako naizmenice jedna od druge primaju posao, zovu se redare ili reduše.
   U jednoj zadruzi sve se žene podjednako odevaju i obuvaju. Samo ona koja je donela neki miraz ima pravo da se malo bolje odeva.
   Žena, koja nema poroda, manje se ceni od žena koje imaju.
   U ovome kraju žene se ne bave oko stoke. Taj posao rade ljudi. Oni muzu stoku, sire sir i mute maslo.
   Žena je mnogo podčinjena mužu i svekrvi. Svekrva se više poštuje nego i muž. Samu ženu ne puštaju nigde iz kuće da ide. Žene ne idu na trg, niti one nose što da prodaju.
   Ako ženi umre muž, ona se neće udati dokle mužu ne izda godinu.
   Ima žena koje su rade da budu starije od  muža i da nad njime gospodare. Takve žene čine razne vradžbine. Tako neke žene uhvate ćukavca, zakolju ga, i očupaju pa od njega odseku stražnjicu i u kakvom jelu dadu mužu da pojede, verujući da muž posle toga neće ništa znati i videti, šta ona radi. Neka opet uzme muževlju košulju pa je obuče, a u jedan kraj zaveže grumen soli. Kad dođe veče ona u toj košulji prenoći, a onu so da sutradan mužu u nekom jelu da pojede, i veruje da će posle ona njime gospodariti. Neke opet uzimaju od slepca pogan pa malo dadu mužu da pojede u kakvom jelu. Neke opet uzimaju od svoje pranine pa u vinu dadu čoveku da popije. Neke traže crve od ucrvljane zmije, pa u jelu dadu čoveku da pojede. Poneka žena zovne svoju prijateljicu sa kojom lepo živi, pa se skine gola, u jedan vagan metne malo brašna i vagan namesti između nogu. Prijateljica joj sipa vodu niz leđa ali tako, da se slije u brašno. Od toga brašna zamesi hlepčić i da mužu da pojede. Na vrh
 
   4. Udovica. - Udovica ima sva prava u zadruzi kao i ostale žene. Udovica, koja ima dece, retko se udaje, već ostaje da živi u muževljoj kući i da gleda decu. Kad je pak udovica mlada, onda se udaje pošto prođe godina od muževlje smrti. Mladoj udovici zadruga ne staje na put da se uda. Kad se udovica udaje zadruga joj daje njene lične stvari da nosi. Ako udovica, koja se udaje, ima koje malo dete, ona ga sa sobom vodi u drugi dom, a decu stariju od pet godina ostavlja u prvome domu. Ako se udovica udaje sa znanjem i odobrenjem zadruge, oni je i dalje vole i smatraju za rod. Udovica koja ostaje u zadruzi, radi sve svoje i domaće poslove kao i dokle joj je bio živ muž. Zadrugari se staraju da je ničim ne uvrede. Kako se odevaju ostale žene, tako se odeva i udovica; kako se odevaju ostala deca, tako se odevaju i njena. Na vrh
 
   5. Deca. - Sva se deca u zadruzi podjednako odevaju i podjednako vole. Ako se nešto kupi jednome detetu, mora se to isto kupiti i drugoj deci. Redara, koja je ostala u kući da sprema ručak i gleda druge domaće poslove, podjednako pazi i čuva decu, kako svoju tako i svojih jetrva. Do pete godine deca se ne upotrebljavaju za rad. Čim dete navrši pet godina, počne se određivati da radi lakše poslove, da čuva ćurke i svinje, i što je starije to mu se i teži posao daje. Od četrnaeste godine već počinje raditi težačke radove.
   Deca ne sedaju za jednu sofru sa roditeljima, već im se odvojeno daje. Na vrh
 
   6. Mladići. - Muškinje od petnaeste do dvadesete godine zove se momak ili mladić. Roditelji a i ostali zadrugari paze na život i kretanje mladića, a naročito paze da se ne druži sa kojim izvikanim i rđavim momkom. Mladići moraju biti poslušni prema svakome članu zadruge. Sve do ženidbe mladić se smatra kao najmlađi član zadruge, a posle ženidbe se smatra kao zadrugar, i od tada zauzima drugi položaj. Na vrh
 
   7. Udovac. - Kod seljaka se udovac vrlo teško ženi po drugi put. Udovca gledaju, spremaju mu odelo i preobuke snaje ili majka, ako je u životu. Na vrh
 
   8. Starci. - Kad čovek napuni pedeset godina, zove se starac. Starca svi poštuju i daju mu da radi lakše poslove, kao što je n. pr. da čuva stoku. O slavi i o drugim danima, kad dolaze gosti, stariji sede za sovrom sa gostima, a ostali spremaju i donose što treba za jelo i piće. Starci uvek sedaju u čelo sovre.
   Starci se odevaju drukčije od ostalih ljudi. Njihovo je odelo komotnije i prostije bez ikakvih ukrasa. Na glavi obično nose šubaru i leti i zimi, dokle mlađi ljudi menjaju kape. Na vrh
 
   9. Babe. - Žena se naziva babom kad napuni pedeset godina. I babe nose prostije i komotnije odelo. Babe vode nadzor u kući nad snajama i cuvaju decu. Babe se postuju jos vise nego i starci. Babe vrlo retko idu gde od kuce. One vecinom cuvaju kucu, a mladez ide po saborima, slavama i svadbama. Na vrh
 
   10. Sluge. - Sluga se ništa ne razlikuje od ostalih zadrugara. Sa slugama se lepo postupa, oni i pri jelu sedaju za jednu sovru sa ostalim ukućanima. Gde sluga služi, tu ga obično peru i odevaju. U ovome kraju sluga se većinom uzima da čuva stoku, za pastira. Za težačke radove sluga se ne uzima, a ako ga neko baš i uzme to je redak slučaj. Sluga se pogađa da služi obično za pola godine: Od Đurđeva do Mitrova-dana ili od Mitrova do Đurđeva-dana. Za pola godine sluzi se obično plati šesdeset dinara, tako da mu pada po deset dinara na mesec. Deca od 12-16 godina služe pola godine za trideset pa vrlo često i za dvadeset dinara. U službu idu oni ljudi, koji su po sve siromašni i nemaju nigde ništa, a idu i oni, koji su jaki sa zadrugom, a slabi sa imanjem, pa jedni ostaju kod kuće da rade imanje, a poneki ide u službu da zaradi koju paru. Na vrh
 
 
   Mlađi su dužni da se uljudno ophode sa starijima i da sve njihove zapovesti izvršuju na vreme. Mlađi ne smeju sa starijima da se šale, svađaju, ili kad ih ovi za što karaju da im odgovaraju. U svakoj prilici njihovo ponašanje mora biti uljudno.
   Ponašanje starijih prema mlađim uvek je blago upravo očinsko. Redak je slučaj da stariji prema mlađima postupaju surovo.
   Ako je mlađi neposlušan i uporan, starešina ga zadruge kazni: ne da mu praznikom da se obuče, ne pušta ga da ide na oro ili sabor, već ga tera da čuva stoku. To je najveća kazna za mlađeg. Na vrh
 
 
   1. Pozdravi. - Kad neko nekoga sretne iz jutra on mu rekne: "Dobro jutro!" a onaj mu odgovara: "Bog ti pomogao!" U podne se zdrave sa: "Pomozi Bog!" a odgovor je: "Bog ti pomogao!" U veče se zdrave sa: "Dobro veče!" a odgovor je: "Bog ti pomogao!"
   Kad neko nekoga u putu stigne, rekne mu: "Dobro stiže!" a onaj drugi na to odgovara: "Bog ti pomogao!" A kad neko nekoga u putu skobi, onda mu kaže: "Dobra kob!" na što drugi odgovara: "Bog ti pomogao!" Obično mlađi starijemu naziva Boga.
   Kad gost ili stranac ulazi u nečiju kuću, sa svima se rukuje i pozdravi, pa ma koliko njih tu bilo. Kad se stariji zdrave sa mlađim, onda mlađi starijemu prilaze i ljube ruku. Kad gost hoće da pođe, on se na rastanku opet sa svima rukuje i pozdravi. Na vrh
 
   2. Pozajmica. - Seljaci se vrlo često služe pozajmicom. Pozajmica može biti u žitu, piću, novcu, stoci itd. Kad neko od nekoga uzme na zajam vreću žita, onaj što mu daje izmeri žito na kantaru i ovaj je dužan da mu toliko isto vrati. Kad nemaju kantar da izmere žito, oni onda žito mere šinikom, pa koliko ko šinika dade toliko mu se i vraća. Kad jedan od drugog pozajmljuje brašno, onda mere panicom ili vaganom. Ako neko pozajmljuje sitnu so, onda je mere šoljom ili čašom, pa koliko ko uzajmi toliko i vraća. Kad neko od nekoga pozajmljuje piće, bilo vino ili rakiju, onda podmere kakvo omanje burence pa se u njega sipa piće i onaj što uzima, dužan je takvo isto i toliko isto da mu vrati.
   Kad se nekome zatre stoka, on traži na zajam da mu se dade žensko prase ili žensko jagnje, pa docnije, kad zapati, da vrati. Susedi i prijatelji to rado pozajmljuju.
   Novac se bez priznanice ili obligacije daje samo srodnicima, prijateljima i ljudima, koji su poznati kao poštene platiše. Inače se bez pismenog osiguranja sada nikome drugome ne daje. Kad se novac daje bez pismene obaveze, interes se ne naplaćuje, a kad se daje na pismenu obavezu, onda se naplaćuje interes i to obično groš na banku mesečno ili 24%. Dužnici većinom uredno i pošteno vraćaju dug.
   I žene između sebe čine razne pozajmice. One jedna od druge pozajmljuju: brašno, so, papriku, pirinač, šećer, kafu, gas itd.
   Narod od kuma nikad ne čini nikakvu pozajmicu, da ne bi iskrsla kakva svađa, a s kumom se ne valja svađati. Na vrh
 
   3. Gostovanje. - Seljaci dolaze jedan drugome u goste o slavi, svadbi i o zavetini (seoskoj slavi). U druge dane ne dolaze. O slavi i svadbi gosti se zovu. O zavetini dolaze gosti samo iz drugih sela, a to su domaćinovi prijatelji i srodnici. Tuđinac bez zvanja neće nikad doći ni kome u goste. Gosti se najviše bave tri dana. Običaj je da se trećeg dana raziđu svaki svojoj kući. Svaki domaćin stara se, pa bio i najsiromašniji, da svoje goste što bolje ugosti i počasti. Ako gosti dolaze u mrsak, onda domaćin peče jaganjce i prasce pored ostalih raznih jela, ako dolaze u post, onda domaćin mora da spremi ribe, pa makar ne znam šta bilo. O svadbi se gosti darivaju, a o slavi i zavetini se ne darivaju. Na vrh
 
   4. Šale. - Šale bivaju kod prijatelja i kod onih koji lepo žive, pa su uvereni da se neće jedan na drugog naljutiti. Ljudi se obično šale ženama. Jedan sedne do tuđe žene, a ovaj drugi opet do ovoga žene. Kad su tako posedali, onda jedan zagrli jednu, a onaj drugi drugu. Sad jedan od njih kaže da je njegova lepša, a ovaj drugi opet kaže da je njegova lepša. Ako se tom prilikom nalaze za sovrom, onda svaki od njih nudi onu ženu da jede, daje joj vina ili rakije da pije. Te šale obično prolaze bez svađe, a dešava se da iz šale iskrsne i svađa.
   Momci se opet šale između sebe svojim devojkama. Jedan momak kori drugog govoreći mu da je njegova devojka bolja, a ovaj opet mu veli da je njegova bolja. Kad igra kolo, onda jedan momak gleda da se uhvati do devojke drugog a ovaj drugi opet hvata se do njegove.
   Ljudi se između sebe šale jos prijama i svastikama. Jedan drugog dira govoreći da je ovoga prija ili svastika lepša, a onaj drugi opet tvrdi da je njegova prija ili svastika lepša. Jedan drugog u šali nude da trampe svastike ili prije itd.
   Ljudi u šali nazivaju jedan drugog raznim pogrdnim imenima: magarče, ludače, budalo, some, drtino, lolo, šmokljane, mangupe itd. Na vrh
 
   5. Svađe. - Svađe se većinom dešavaju između komšija i međara sa imanjem. Najviše se ljudi svađaju oko imanja, a usled toga proističu i grdne parnice sa ogromnim troškovima i po jednu i po drugu parničnu stranu. Često se puta oko imanja dešavaju i ubistva. Kad neko preore sklad ili premesti belege, koji označavaju dokle je čije imanje, oštećeni, komšija odmah započinje svađu, i ako se onaj koji je štetu učinio na neki način ne izmiri sa oštećenim, parnica je gotova. Tako isto bivaju svađe kad neko nekome, bilo namerno ili ne, učini kakvu štetu kao: kad mu gazi livadu, ili ispusti stoku u livadu, te mu popase travu ili ispusti stoku u njivu te mu pojede i pogazi žito. Svađa se dešava i kad neko nekome što ukrade. Svađa biva i u pijanstvu, i kad neko nekoga opadne, ili ga lažno tuži, ili mu što uzme na prevaru, ili na poslugu, pa posle neće da vrati.
   Žene se između sebe najviše svađaju ako im se muževi posvađaju, ili oko topila gde tope konoplju, ili zbog kakve druge nepravde i uvrede. Na vrh
 
   6. Psovke. - Seljaci jedan drugom psuju: mater, oca, sestru, ženu, dete, priju, svastiku, tetku, ujnu, slavu, Boga, Bogorodicu, sunce, nebo, zvezdu, krst, poštenje, veru, obraz, zakon, post, dan, trorogu sveću (slavsku sveću). Često puta čuje se gde neko nekoga psuje u nos, u usta itd. Psovke mogu biti od zbilje i onda su uvreda, ili od šale, i onda se na njih niko ne ljuti.
   Ljudi i deca gotovo podjednako psuju, a žene mesto psovke upotrebljavaju kletvu. Na vrh
 
   7. Kletve. - Kad neko nekoga kune, govori: Ubio te Bog! Ubila te Sv. Petka! Ubila te Sv. Nedelja! Sv. Petka i Sv. Nedelja ti oči izvadile! Sv. Petka i Sv. Nedelja raskrstile te od ovaj svet! Ne pomogo ti Sv. Ranđel! Sv. Ranđel ti dušu izvadio! Tresak te ubio! Svraka ti na kuću kreketala! Maren te ubio! Grom te spalio! Sv. Ilija ti treskom glavu razbio! Izgorela te Sv. Marija! Đavo te izeo! Vrag te odneo! Vrag ti sudio! Đavoli ti glavu razbili! Duša ti se ustavila! Đavoli te jašili! Rozi ti izrasli! Zgrčio se da Bog da! Prolajao da Bog da! Umuknuo da Bog da! Ne zavrteo nikad ognjište! Nikad dom ne svrteo! S kolac ti se kuća zatvorila! Kad kukavica gnezdo napravila, tad i ti kuću skućio! Oslepeo da Bog da! Izela te boleščina! Ne videlo te sunce! Munja te ubila! Voda te odnela! Oganj te izgoreo! Crvi te pojeli! Vuci te pojeli! Vile te odnele! Mečke te ugušile! Ale te pojele! Čuma te ubila! Majka ti na grob barjak ne razvila! Majka ti grob ne videla! Zemlja te progutala! Zemlja ti kosti ne primila! Grob ti se survao! Grob ti se ne znao! Bog ti dušu ne primio! U goru otišao pa se više ne vrnuo! U tamu propao! Pobesneo, da Bog da! Oči ti ispale! Vrenga te našla! Poludeo da Bog da! Nemao ni kuma ni prijatelja! Sve ti po kući pošašavelo! Kad se svaki veselio, tebe Bog oneveselio! Kad soli imao, leba nemao! Đavoli te u sinje more odneli! Zmija te ujela! Slepce vodio! Časan te krst ubio! Ruke ti se osušile! Ne najeo se da Bog da! Proklet bio ovoga i onoga sveta! Proklet bio! Proklet da si! Skamenio se! Živina te izela! Rđa te ubila! Rđa te popala! Rđa te pritisla! Krv te izela! Creva ti se prevrnula! Drob ti se prevrnuo! Mrtvog te našli! Ne mrdnuo! Mozak ti ispao! Srce ti se izelo!
   Kad se zaklinju govore: Boga mi! Tako mi Boga! Slave mi! Tako mi slave! Svetoga mi! Duše mi! Zdravlja mi! Živa mi deca! Sve mi živo! Sreće mi! Krsta mi! Očiju mi! Duše mi! Kuće mi! Stoke mi! Sunca mi! Leba mi! Tako mi ovoga i onoga sveta! Ne videlo me sunce! Tako mi ovoga leba što jedem! Soli mi! Ovoga mi vina! Ove mi rakije! Na vrh
 
 
(Nastaviće se)
 
 
 
Običaji naroda srpskoga
Knjiga druga
Uredio D-r Tihomir R. Πorđević
U Beogradu 1909.

Copyright © 2005-2013 kodkicoša.com