K O D   K I C O A

 
Borisav Stanković
 
STANOJA
 
   Cela ga je čarija i donja mahala znala. Kad dođe pazarni dan, uzajmi ma od koga dva-tri dinara, pa trguje sitnurijom, preprodajući je. Uzajmljeno vrati, a "ćar" popije.
   Pričaju, a i on koliko se puta hvalio, kako je bio nekad imućan: drao bakalnicu, imao dućan, kućicu i jednu sakatu sestru. Ali nekako otkad se moj stric oenio strinom, on se propio, i malo-pomalo dućan napustio, kuću dao sestri, i počeo da slui, dok naposletku nije doao kod strica, ne traeći nikakve plate do samo hleba, starog odela i prenoćita u tali.
   Kad se napije, skupi svu strininu decu, a i mene, pa nas vodi po ećerdinicama, kupuje nam ta hoćemo; onda nas polje da odemo strini i pohvalimo joj se, a on pođe pozadi nas, gleda, smeka se i peva svoju omiljenu pesmu:
Mehandi, more, mehandi,
donesi vino, rakiju,
da pijem, da se opijem,
dertovi da si razbijem!
   - Poj, poj, - a sutra? - dočekala bi ga strina srdito.
   On zastane, nasloni se na zid, pa je gleda nekim čudnim pogledom.
   - A to? Ti li si mi ga dala?... Moje pare! - I, kao u inat njoj, seda na zemlju, prekrsti noge, baca kapu, vadi iz pojasa staklo rakije, pije iz njega i produava pesmu.
   A kad je trezan, radi kao crv. to god mu se naredi, on samo radi i ćuti. Ponekad, kad mu mi, deca, suvie dosadimo dirajući ga i vitlajući se oko njega, bacio bi posao, razjurio bi nas, i onda otiao. Ali, ma ko da ga naljuti, čim bi strina pristupila njemu, metnula ruke na rame i blagim glasom zamolila ga: - Stanojo, to si ljut? Nemoj. 'Ajde učini to i to! - odmah bi uzimao rad i radio kao besan.
   Moj stric bee prek čovek. Njegova reč bila je u kući zakon. Koliko puta on tuče strinu i goni je od kuće. A naročito kad se napije, onda, to kau, u svet da se bei. Sećam se jednom: doao on kući pijan, uhvatio strinu, zavalio je ispod sebe, i tuče dumanski. Mi se od straha sakrili po ambarima. Stanoja utom iza kuće, u dvoritu, cepae drva na drvljaniku. Dok ćutae, nita; ali kad je stric uhvati za kose i, obviv ih oko svoje ruke, otpoče da je vuče i drmusa ko lud po kući, strina tiho, utueno, pisnu; Stanoja, kad ču strinin pisak, oslunu, da se uveri da li je zaista to njen, pa brzo ostavi rad, baci sekiru i uputi se k njoj u kuću.
   - Ne, Stanojo! - viknusmo mi iz naeg sklonita.
   - Hajd vi! - oseče se on na nas, a glas mu drhtae.
   I uđe u sobu, stade između strine i strica. Ovoga uhvati za ruku, te se strina oslobodi i uteče. On tada pusti ruke stricu, stade preda nj, i otpoče ga moliti:
   - Nemoj, gazda, grehota je, nemoj! - branio je strinu. - enska strana!...
   A stric stao, zgranuo se i sav se trese od jeda. - Ti li bre, pseto?! - viknu on gueći se, i dohvati tap te lupi Stanoju po glavi. iknu krv. Stanoja se povede i, sav obliven krvlju, iziđe, dođe do bunara, ispra glavu, metnu duvan na ranu, te krv zasta. I, metnuvi ruke pod pojas, klateći se, ode pognute glave...
   I valjda zato strina ga je pazila. Svako veče, uz jelo, davala mu je po jednu veliku čau vina. A uvek stara odela i zimi ponjave da ima čime da se uvija noću.
   Jednom se strina razbole. Stric bee na putu, te nemae niko da se brine o deci i kući. Tada Stanoja uze sve na sebe. Čistio je kuću, nametao decu, oblačio ih i radio sve poslove po kući kao neka ena. I kad bi uveče sve spremio, decu namirio, uspavao, onda bi  seo na prag od sobe u kojoj leae strina i celu bi noć probdeo, čekajući da joj togod ne zatreba. Ako slučajno čuje to od ena da joj treba kakve ponude, odmah bi otrčao i donosio. Jednom uzeo pa napunio pojas i nedra pomorandama, limunovima i drugim voćem. Ide, smeje se; mi trčimo oko njega traeći mu, on nas odbija:
   - Hajd, hajd! Nije za vas!
   Zatim uđe strini u sobu i, ne govoreći joj nita, sve sruči pred nju.
   Strina se zabezeknula, pa srdito gleda:
   - Lud li si? ta će mi to, a?...
   On ćuti i čee se po glavi.
   - Kazuj, ta će mi to? Gde nađe pare? Neću ti ovo, neću! - I poče da baca i gura od sebe.
   On se sagao, pa ono to ona baci skuplja i ponovo joj prua.
   - Jedi, jedi! - nudi je.
   Strina ljuta to on i onako nema, pa jo sada kupuje, troi; srdita i ne gleda ga.
   - Neću. Ne gleda sebe! Dokle će...?
   - Ako, ako... Dok ivim, dotle... Suđeno je!... - A glas mu jo vie drhti.
   ta će? Da ga ne bi sasvim odbila, strina uzme i neto okusi. On tada od silne radosti istrči u kujnu, skače, grli nas, ljubi i die čak do tavanice.
   I za njena bolovanja ni kapi pića ne okusi. Ali, čim se ona pridie, ode i napi se kao zemlja.
   I stric je pio. Bee, istina, bogata kuća, izobilna svačim, ali nemae sloge i ljubavi. Sirota strina! Onako visoka, crnomanjasta, suva, s crnim krupnim očima, dugačkim tankim obrvama, malim i upijenim ustima - bee i radenica ko krtica. Od rane zore do mrkla mraka ona je bila uvek u poslu. Koliko bi puta u pola noći dola kod nas, beeći od pijana strica, prespavala bi tu, dok se on istrezni, i uvek pre svanuća vraćala bi se natrag kući. Poče i pobolevati onako "s nogu", ali joj niko ne obraćae pnje! Ali jednog dana pade u postelju i ne die se vie!
   Bee jesenje veče. Zahladnelo. U kujni plamti velika vatra. Mi smo se, deca, načetili oko nje, zapretali bose noge u pepeo i pečemo kukuruze na aru. U sporednoj sobi leae strina. Sigurno je bila mnogo bolesna, jer moja mati i druge ene čas po čas izlazahu i ulazahu apćući. Stanoja, kao uvek, seo do vrata njene sobe, skupio se i ćuti. Odjednom se vrata otvorie i iziđe stric.
   - Idi, zove te! - reče Stanoji, a on sede na stoličicu do vatre, zavaliv glavu u ruke.
   Stanoja uđe, a vrata za njim ostae otvorena.
   - Stanojo! - ču se otuda iznemogao strinin slab glas. - Skupljaj pamet, Stanojo, mene neće biti vie. Skupljaj pamet, jer ti nema nigde nikoga. Sam si. Nemoj da pije. Zbogom i - oprosti mi!
   Pogledah strica, a njemu se oči ovlaile, trepavice od nadolih suza podnadule i brk mu igra.
   Sav zacenjen, gueći se, iziđe Stanoja, i opet sede, savi se u kut do vrata. Zagnjurio kosmato lice u ručerde, pa jeca. Suze mu idu niz ruku.
   Stric ga pogleda mrko.
   - to plače? Ćut'! - oseče se na njega, a nama mahnu rukom da idemo spavati.
   - Ga-a-zda!... - čuh Stanojin tup glas.
   Drugog dana posle toga zakopali smo strinu.
 
   Dani prolaahu. Stanoja sve vie opadae. A i stričeva se kuća raskući. Stanoja napusti stričevu kuću i iđae od kuće do kuće po mahali. Radio je, cepao drva, klao, kopao grobove, i sve to god bi mu se naredilo.
   Leto, zima, njemu je bilo svejedno. U iscepanim čakirama, nekim pojasima i krpama od koulje provođae dane. Njegova strulja kosa, snisko nabrano čelo, nos mali, usta debela, ispupčene jagodice, razvijene vilice s gustom i čekinjastom bradom, - sve to bee podivljalo, mutno i tuno. S tupim i učmalim izrazom lica, razdrljenim i kosmatim grudima, pogledom besvesnim i tunim, činjae on na čoveka utisak snaan i nekako odvratno tuan. Kad samo pred kim stane, obori pogled i ite to, a glas mu tup, mlak i monoton, čoveku dolazi da bei od njega, samo da ga ne gleda takvog. Noćivao je kod nas. Dali smo mu jedan sobičak. Koliko mu je puta moja mati davala spavaće odelo, ali on to odmah odnese, proda i popije.
   Posle nekoliko godina umre mi mati. Da bismo njoj grob iskopali, morali smo strinin raskopavati. Stanoja je već bio tu i rado pristao da mojoj materi kopa grob. Uze motiku i stade preda me:
   - Mile, da idem?
   - Idi, Stanojo, ali lepo da skupi kosti.
   - Hoću, hoću!
   - A zna li čiji će grob da raskopa?
   - Ne.
   - Strinin.
   - Neću! - reče uplaeno, poblede i sede na zemlju.
   - to?
   - Neću, neću! - i odmahivae rukom od sebe sav drućući.
   - Kako? Zar hoće drugi da kopa grob?
   On se die.
   Ja mu iznesoh malo rakije.
   - Ne, ne, oku mi daj, oku! - i poče da uzmiče.
   - Posle, Stanojo. Sada je ovo dosta. Opiće se, pa neće znati.
   - Ne, ne!... Oku, Mile, oku!... Oh!
   Iznesoh mu punu okanicu. Uze staklo, pogleda ga naspram sunca, prodrmusa rakiju, brk mu se nasmei, pa nae i otpi dopola.
   - Ah! - i strese se. Zatim uze motiku i ode.
   Posle podne dadoe mi torbicu od čista platna, te odem na groblje, skupim u torbicu prah strinin, koji će se posle opet prepojati i metnuti s materinim sandukom u grob.
   Odoh tamo. Jo izdaleka spazih vie strinina groba gomilu izbačene, crne zemlje, a po njoj komađe od trulih dasaka, krpe i parčad od zemljosana odela i ubuđale obuće. Na ivici groba stajae ispijeno staklo rakije, a do njega motika i Stanojin iscepan mintan. Nagoh se grobu, ali se brzo ustraeno trgoh natrag.
   Na podu groba behu poređani ostaci strinini: glava, ruke, rebra... A vie njih, naslonjen na budak, sav umrljan zemljom, natutena čela, razbaruene, zemljom posute kose i golih, crnih, kosmatih grudi, stajae Stanoja i gledae u strinine poređane kosti.
   Trgoh se i pogledah nebu. Ono čisto i plavo. U daljini, preko ograde, zelene se bate i vinogradi. U čistom i suvom vazduhu klikće eva i lastavica. Ohrabrih se i opet pogledah u grob, a Stanoja crnom, umrljanom rukom pređe preko očiju. Odjednom pade ničice kostima.
   - Kato... zar ovo ja tebi, ja?...
   - Stanojo! - dreknuh uplaeno.
   - A? - đipi on i pogleda me strano; ali kad vide ko sam, brzo se pribra, uze budak i otpoče da kopa, anuv: - Ti si, Mile!
   - Tu da skupi, - rekoh, a i meni glas drhtae.
   - Ako, sad!... - poče on pokorno. Pa uze torbicu, sae se polako, prekrsti se, i kao najveću svetinju, otpoče skupljati njen prah. Ruke mu drhtahu, a ponekad tek vrcne suza niz umrljano mu i zemljom posuto lice.
   - to plače, more?
   On podie glavu. Pogleda me pogledom u kome bee sve: zakopana ljubav, proćerdan ivot i večita tuga za nečim.
 
 
* * *
 
   Posle nekoliko godina umro je. Pričaju da je pred samu smrt pobegao iz bolnice, a čuvari ga nali mrtva na putu ka groblju.
 
1898.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com