K O D   K I C O A

 
Borisav Stanković
 
STARI DANI
 
   ta ima sad tamo da vidite? Nita. Prosta, mala varoica, opkoljena vinogradima i brdima. S udaljene stanice dovezete se kroz vinograde. Od "badarnice" silazite irokim, prostranim ulicama, koje bivaju sve tenje i tenje to se vie ulazi u varo. Isprva, kuće pola seoske, pola varoke. Napred kuće, gomile đubreta, tek sada iz konjunice izbačena slama koja se pui, i dvorita puna balege i prljavih kokoaka. To su većinom kuće doseljenika iz Turske. Dalje već počinju dućani, kovačnice, lončarnice, ali najvie mehane. Onda, izrivena kaldrma, opale česme, reka, kameni most s turskim natpisom, presueno korito, obala puna vrba, topola. Vodenice koje ne rade, već se u njima peče rakija. Opet kuće. Čas nove, sve po planu, čas stare, turske, i radi ora presečene, te stoje kao neke trupine. trče im i bele se preseci njihovih počađalih greda. Skrenite nadesno, sreska kancelarija. Pred ulazom istovareni seljaci, ranjeni i poubijani od Arnauta. Podalje od njih stoji lekar, Cincar, ugojen, obrijan, obučen po staroj modi, sa zlatnim prstenjem i lancima, i, ne saginjući se, tapom otkriva ranjenike, pregleda ih i pita tankim glasom, kroz nos:
   - Sto, can'm, sto toj, a?
   A seljaci jauču, viju se i krvlju iz rana araju kaldrmu.
   Navie, iznad ugnutih, starih krovova i bata, die se veliko, uto zdanje, okruno načelstvo, u čijem dvoritu, po kaldrmi obrasloj travom, i ispod bagremova odskora posađenih, lekare u gomilama seljaci i čekaju da ih pozovu u "zasedanije". Nanie i navie čarija je. Dućani visoki, uski. Čas zbijeni, čas rastavljeni kakvom zaparloenom batom, ograđenom tarabama, ispod koje se provlače psi, te jure konje ili krave to po bati pasu.
   Dolazite u podne. Vrućina. Nigde nikoga. Samo su pune kasapnice i čevabdinice, kroz čije se prozore, ulepljene parčadima mesa, krvlju i ubijenim muvama, nita ne vidi. Moda ćete videti pred "Kasinom" kako lupa dobo, prodajući za dugove stvari koje lee razbacane čak do nasred čarije. Tada će iz pekarnice ispasti gazda Jovan s parčetom pečene glave: eir nabio na oči, cigaru dri u ustima i, ispren, crven, natučen snagom i onako malen, ide brzo, sitno. Prolazi pored licitacije, dobaci svoju cenu, ponudi činovnika mesom od pečene glave i brzo se udaljava u svoj dućan, tvrdo uveren da će na njemu ostati licitacija. Ili ćete, moda, biti srećni da vidite najvećeg "gazdu" kako posle ručka ide polako, pognut, velikim, odmerenim korakom. Jednu ruku podvukao ispod kaputa na leđima, a drugom se iba prutićem po pantalonama i zvera, gleda na sve strane, trai kamen, grudvu kreča, izvaljen kolac ili koju trulu gredu, da to ponese, odvuče i ubaci u svoja dvorita. I tako, skupljajući sve to mu padne aka, polako, pored zida ode nekoj svojoj kirajdiki, podvodačici, da vidi da li mu je dovela to "novo"... I posle, ostalo? Ostale gazde, bogatae to se obogatie od turske pljačke i zelenaluka?...
   Ali dosta! Nato ovo? Sve je ovo tako sirovo, masno! Neću to... Staro, staro mi dajte! Ono to mirie na suh bosiljak i to sada tako slatko pada. Pada i greje, greje srce. Evo:
   Jesen dola. Magla pala. Slana se već s večera hvata. Sutra je Sveti Arhanđel Mihailo, kome se ne kuva penica, jer je jo iv. Slavi moj teča Jovan. Stara je to kuća. Pored kuće dri mehanu. I sad piće nigde bolje, cena umerena. A kod njega se ne vide čovek pijan. Prozor se nikad ne razbi, a kamoli to drugo. "A tako i treba", veli moj teča; "nije mehana da se u njoj banči, lomi, već čovek da ivi." I zaista, kod njega je sve smiljeno, tiho i temeljito. Poten je i čist kao ogledalo. Ne govori mnogo, ne brza, ne plete se. Priroda jaka, vera iskrena, a dua neokaljana i čista kao izvor planinski. ena mu, moja tetka, dobra. Nema pod nebom ene mekeg srca. Zaplači samo, pa eto i nje gde plače i prua ti, daje to ima. Slatka moja tetka, s njenim okruglim, blagim licem, pametnim i milim očima i ustima gotovim uvek na smeh ili na plač! Ne bee prosjaka, Ciganina, koji, ako nita ne naprosi, a on da ne pođe k njoj, uveren da ga kod nje svakad čeka čaa rakije, sir, i ako je jo to preostalo od ručka. Kaem: mehana im za ljude, a kuća za sirotinju. A porod im zdrav, na oči kremen. Gledam: oko čisto, snaga prava, i u svakom pokretu kipti i preleva se zdravlje. Jedna udata, druga umrla, a treća jo dete. Kao to rekoh, doao Sv. Arhanđel, a oni slave. Jo pred veče doao najstariji im sin kod nas, doneo "pangur" rakije i jabuku da nas pozove na "slavu" i večeru.
   - Pozdravio vas tatko i majka da doveče, kako mo' da mo', dođete na slavu.
   A ko sme da im ne ode? Na oči posle da im ne iziđe. A jo kad moj otac ne bi otiao, ne bi se znala slava. Njegova je pesma bila pesma!... Jo i sad stariji ljudi, drugovi mu, kad me vide, odmah pitaju da li i ja pevam kao on to je. Bez njega se nije moglo nita, a kamoli slava. Ako ga posao zadri, po nekoliko momaka alju po nj.
   I pođemo. Magla pala, zemlja vlana, mrka, kaljava. Jo samo sneg to ne pada. Napred ide egrt, nosi fenjer, osvetljava nam put. Za njim moj otac, visok, u čohanoj koliji, pognuo se i pridrava svoju majku, moju babu, koja geguca i spotiče se, za njima mi s majkom. U naručju joj moj brat povijen, levom rukom mene vodi, a ja u bočici nosim bratove pelene. Čarija puna magle, ispresecana ukrtenim mlazevima sveća iz dućana ili kuća. Samo fenjeri na česmama i mehanama čkilje i trnu od magle. A magla pada, pada... Oseća se čak po obrazima. Dolazimo. Već s kapije vide se dva fenjera obeena na kućnim vratima, da se vidi i zna gde je slava. Velika soba osvetljena. Kroz iroke, s drvenim reetkama prozore vide se ljudske senke. Sluge i slukinje trčkaraju, nose i iznose. Tetka mi izila čak pred kuću. Zapraena branom, ulepljena testom, sa zasukanim rukavima, sva srećna, grli se i ljubi s mojom babom, ocem, majkom...
   - Tugo, tugo!... Slatki moji, smrzli ste mi se? - I brzo od majke uzima povijenog mi brata, grli ga, ljubi i unosi u kuću. U kujni dri sluga sveću vie glave i osvetljava nam stepenice po kojima se penjemo. Na sobnim vratima dočekuje nas teča, gologlav (jedini put u godini), otvara vrata, uvodi nas u tu veliku sobu, iz koje zapahuje svetlost, toplota i jara ljudska. Zdrave se.
   Sofra pruena od kraja na kraj sobe. Stariji u čelo, do njih starke, i tako redom, čak do kraja, gde su mlađe ene, ali one retko sede, već su ili u dečjoj sobi gde umiruju i uspavljuju malu decu, ili u kujni, i tamo pomau tetki. A sofra zastrta čaravom, u čelu veliki kolač, na njemu tri kao na krst votane sveće, čaa vina, a nie njega po sofri, nanie poređani celi hlebovi, oko njih čanci jabuka, kruaka, oraja i grođe iz "turije"... Teča stoji gologlav. Posluuje. Gosti čisti, obrijani, preko kolena prebačen im ubrus za ruke. Bele im se njihove nove koulje, miriu im "stajaće" haljine na suve dunje iz sanduka; peć bubnji, a svetlost od četiri sveće iroka, prostrana, pomeana s tamnjanom i dimom duvanskim. Napolju hladan i vlaan mrak... Tečina majka sedi u čelu; na njoj kratko dube; povezana je modrom amijom, te joj se blago, izbrazdano kao smeurana dunja, lice sija. Beli joj se čista koulja sa crnim čipkama, leluja bela maramica vezana oko vrata, a njeno blago, sad čisto zasueno od radosti oko gleda, motri pred kim je to nestalo, pa samo se okrene sinu, teči, i ovaj odmah već zna ta treba. Ona začinje razgovor, pita... pa čak je i mene poljubila u obraz, kad joj priđoh... Do nje moja baba, pa druge starke, sve jedna do druge. Pa čiča Toma, u utim od ajka čakirama, s blagim očima, belim, malo kao podnadulim licem, glasom oblim i otrim, vie kroz nos; pa čiča Mase, Pera, Arsa - svi ostali. Sve je to bilo svoje, blisko, rođeno... Jedan drugoga pecka, nude se duvanom. Razgovaraju se, čekaju popa da preseče kolač.
   Dođe i pop. Svi stoje gologlavi, on čita, kadi, oni metaniu, krste se. Preseče se kolač, i onda nastaje slava. Počnu zdravice. Čorba se po tri puta pojede. ene sav hleb pred sobom, tipkajući, pojedu i zasite se čekajući dok dođe zdravica "za slatku večeru", i onda večera. Dođe i ona. Večeramo. Čuje se kako kaike zveče i pucaju vilice. Pred svakim "satlik" vina. Čim se načne, odmah se dopunjuje. Svi ućute. Samo tetka, srećna, nasmejana, onako isto zasukana i ulepljena testom, ulazi.
   - A, lale, - dira je njen brat, čiča Toma - ovo ti je jelo zagorelo.
   - Tugo, tugo! - prepade se ona. I mada zna da to nije istina već da se ale, ipak ide do svakoga, pita ga, probira mu iz čanka najbolje i nudi ga, kumi da jede, okusi. A ona? - zasitila se od gotovljenja. I ne moe nita. Sem, kad je suvie prinude, ako ispije čau rakije, nazdravivi kome. Večeraju. Počinju da se razuzuruju, mintane da otkopčavaju, kolije svlače, pojase da poputaju. A iz kujne, gde su devojke i mlade ene, "neveste", čuje se kikotanje, smeh, uguena pesma i zvon dahira. One ne mogu da čekaju. Duga im večera, a pre večere da dođu ovamo gde su svi stariji, stid je. Čiča Mase odovud ih dira, smeje im se. Pa, navla, da one čuju, tui se kako od devojaka, a naročito od mladih ena (a on se skoro bio oenio), "ne moe čovek rahat da večera". A one opet, otuda, iz kujne, odgovaraju mu kako "oni, mui, ne mogu da se najedu i napiju; sav im vek u to..."
   - E, pa ta ćemo? - izvija se č'a Mase. - Kad nam neje vek u celivanju.
   - O, o, to si pa za celivanje! - odgovaraju mu i kikoću se.
   - More, putajte ih! Ko će s njima da izađe na kraj! - poviču ostali.
   Otvaraju im vrata, one se nećkaju. Guraju jedna drugu koja će prva. Dok, a uvek ona, snaka Pasa, ena čiča-Masina, prva ne uđe, pa za njom ostale. Ulazi ona: glava joj pognuta, oko meko i milo, pokreti topli, a na njoj uti "kitajka"-anterija i svileni mintan.
   - Na zdravlje i slatka vam večera! - pozdravlja im i odlazi na suprotnu stranu, dole, u dno sobe. Oko nje se ostale devojke i mlade načetaju, zgure, a ona ih sve skuplja, kao da ih titi, a ovamo odgovara muima na njihova peckanja, doskače svima, ali tako milo, ponizno. Kad je čovek tako vitu, plavu, nenu a razgovorljivu vidi, ko bi rekao da je ona, kad su je Arnauti grabili, uz put ih noću zavarala i ovamo pobegla? Pa čak do nae granice, preobučena u muko odelo, i peke, preko planina, dola! Tu ju je naao Tomča, koji se ba tada vrzao oko granice kao krijumčar, i preveo je kod njenog ujaka, koji je jo pre bio prebegao od zuluma i ovamo se doselio. Taj joj ujak bio bogat i nije hteo da je da Tomči, koji ju je preveo, nego mome čiča-Manasiji. A Tomča posle za to čak mu bio i blagodaran to mu je nije dao, te se nije oenio, nije vezao (kao to govorae), već i dalje ostao ono to je bio. Sam. Bez igde ikoga. Samo pije i luta po mehanama, bijući Ciganke i druge mehanske ene. Primili ga u optinu. Ni kmet, ni policija, neto srednje. Njega niti biraju, niti ga ko postavlja. Zna se ta je on - noćnik, koji obilazi varo, hvata krijumčare, bije pijane sluge i simidije, kad ih uhvati gde igraju "potapuku" na novac. Tako celu noć, a nekad svrati i na veselja, slave, proevine. Primaju ga svi rado. Neto to ga se boje, a neto to su kao vie sigurni kad je on, kao vlast, tu. A Pasa, ne znajući da je on nju prosio, hteo da je uzme, kad ju je preveo, nije se od njega ustručavala, bojala, već ga je mnogo pazila. Na Uskrs, Boić, i onaj dan kad ju je preveo preko granice, kao uspomenu, slala mu je bočaluk, i gde god bi se s njime nala, ona bi se alila sobodno, umiljavala mu se, tepala mu kao bratu.
   Večera je pri kraju. Počee opet zdravice. Sofra već mokra od vina, umrljana od jela i puna kostiju. Razgovori ivlji, bri, isprekidani. A kako da ne? Kad ti od vina, i da ga ne pije, od mirisa njegova, drukčije. Čiča Mase ne moe da sedi. Die se neprestano, ide kod enskih; one ga guraju, on im se nameće. Čiča Toma jednako zove tetku, svoju sestru, da mu sedi do kolena, nazdravi mu i zapeva.... Tetku stid. Moli druge goće da je koja odmeni. Aja! - Nijedna neće. A ona se snebiva. Ali kad je već i svekrva zamoli: Setke, ćerko slatka, ti mi, ti prva zapoj, ti mi otvori slavu! - Tetka svekrvi ne moe da odreče, zameri se, već sae glavu. Kleknu do svoga brata, čiča-Tome, nasloni se na njegovo koleno i gledajući stidljivo u svoj skut, čupkajući boču, zapeva milo, drhtavo, iz dubine... Isprva kao stideći se, a posle, kad počee da joj pomau, pusti glas i otpeva celu pesmu.
   - ene, pesmu, bre! - viknu sa čela sofre stari čiča Arsa, a mintan već izvukao iz pojasa i razgolitio svoje kosmate grudi. ene ne mogu. Jo ih stid.
   - Vi prvo, kao stariji, pa onda mi - odgovaraju mu one, i već se doaptavaju koju će pesmu pevati. I zaista, stari osvetlae obraz. Majka tečina s mojom babom i jo nekoliko njih starica zapevae:
Adi-Gajka devojku udava
   Glasovi drhtavi, slabi, uzalud se uzdiu, ne mogu, već tiho, jednostrano idu, gube se u samim njima, a tako čudno, čudno utiču!
   I kao da puče neto. Poče pesma. Devojke, ene... Njihovi čisti, drhtavi, topli glasovi ispunie sobu. Ne moe se vie. Zabranie da se peć loi. Iznesoe satlike, čae i svu "srču". Počee iz kotličeta da piju. Kotliče se ređa. Piju, glave im propadaju u kotliče, laktovi im se tresu, grlo puca, a suze im idu od siline. Č'a Mase uzeo čampare, kri se kao čoček, vije, peva i izvaljuje na skutove ena. I sluge dole u sobu, stale iza peći, do vrata. Sve se otkravilo, oslobodilo, i samo dahće od smeha, pesme. Snaka Pasa naslonila svoje lice na ruku, grlo joj treperi, glas iz otvorenih joj toplih usta ide pravo, meko, milo... Peva staru pesmu: kako kad'n Stana u batu ietala, izgubila srma-kolan, u sreću joj mlad kaluđer, njega nabedila za kolan, i kune ga:
Ako si zel srma-kolan,
kato kolan da se vije.
   Kaluđer se kune, moli je:
Nesam, Stano, iva bila!
Ako sam zel srma-kolan,
kato kolan da se vijem
oko tvoja snaga!...
   Kliknu moj otac:
to si, Leno, na golemo?
Barem da si od koleno!
   Prihvati Pasa i sve devojke za njom:
Ako nesam od koleno,
a ja imam crne oči,
crne oči, medna usta!
   - Lalo, dahire! Tugo! Ne mogu vie - poče da viče č'a Mase i da se trese, mrda, prua ruke preko sofre za dahire.
   Vrata se otvorie i uđe Tomča.
   Svi, čak i ja ovamo, nakraj sobe, osetismo hladnoću koju on spolja sobom unese.
   - Srećna slava, domaćini!
   Skočie k njemu, skinue mu suri injel, postavie ga za sofru. Snaka Pasa poče kao uvek oko njega: da mu daje jela, toči vino, zapitkuje ga, pecka... On neto jede, neto ne. Krupan, kočat, crven, a lice mu jako čvornovato, puno uboda, ali zdravo i čvrsto kao kamen.
   Nude ga jednako.
   - Neka, neka... - odbija on. - Produite vi. - Ama, da vam nisam ja na smetnji? - tre se on i poče da se die da ide.
   Ne dadoe mu ni da se makne, a kamoli da ode.
   Pasa ga dirnu, pokazujući glavom na čariju, mehane:
   - Idi, idi! Čeka te tamo...
   - Ne, Paso! iv mi Gospod, ne! Takav mi posao! - prekide je on tako iskreno, da se Pasa tre i kao pokaja to ga je toliko dirnula. Ali ona opet okrete na alu:
   - Jest. Takav ti posao. Samo da si po mehanama. Mesto ovde, ovako, da sedi, veseli se, a ti tamo. Pa i da se oeni. - A da zna kakvo sam ti devojče izabrala! - I prinese mu svoje blago, zajapureno lice tako blizu.
   On ne moe svoj irok pogled da odvoji od njena lica. Gleda je, gleda, a poče brada da mu igra.
   Da bi se kao otrgao od nje, on ponese rukom po sofri, dohvati kotliče vina i poče piti. Pio je dugo, mnogo. Ne toliko da je pio, koliko je drao zagnjureno i sakriveno svoje lice u kotlu.
   Opet poče pesma. Ali ne onako toplo, poverljivo, već nekako suvo, due. Izgledae da vie pevaju iz milostinje prema Tomči, kako ne bi opazio da on nije za njih, i da zato oni pred njim ne mogu onako kao pre svojski da se vesele. A i Tomča je to kao osećao. Jednako se nametao, rukom ili laktom, da niko ne vidi, pokrivao je svoju krpu na svojim čakirama ili mintanu. Obazirao se uplaeno, brzo preletao preko njihovih svilenih mintana, belih koulja, čistih čakira. I svaki čas je očekivao neto, bio na oprezi, a u pogledu njegovu i celom izrazu lica osećalo se: da on zna da ih je prekinuo, da je upao, da nije za njihovo drutvo i da treba da ide; i ići će - ali, opet nije mogao da ide.
   To kao da i snaka Pasa oseti, i bi joj tako ao na njih, to oni Tomču tako cene. I, da bi Tomči to kao naknadila, brzo se die, rukom pozva devojke; one pođoe za njom, a ona, okrećućci glavu od ostalih, kao bojeći se da ovi to ne opaze, gledajući u tavanice, vie sebe, pođe vratima i zapeva:
Goro le, goro zelena,
dosta sam po te odija.
   I iziđe s devojkama u drugu sobu.
   Moj otac prihvati:
Kumitske čete vodija.
Mnoge su majke plakale!
   Tomča, pognut, na iznenađenje sviju, upade i produi, vie kao za sebe:
Najvie majka Jovana!
Zakla ju sina jedinca!
   I tako, iz dubine, tupo, otro, poče celu pesmu: kako je, kad je zaklao Jovana, oca njegova nagnao da ga peče. Otac ga pekao i plakao:
Jovane, sine, Jovane!
Ti si mi, sinko, prvenac!
   I majka plakala:
Jovane, sine, Jovane!
Ti si mi jagnje đurđevsko!
   I sestra plakala:
Jovane, brate, Jovane!
Ti si mi cveće prolećno!
   Zavri. Svi ćute. Čuje se plač. amijom ene briu oči.
   - Tu li nađe? - odazva se muklo č'a Mase.
   Vrata se otvorie, i snaka Pasa, za njom devojke burno uđoe, vitlajući se, igrajući, udarajući u dahire, obilazeći ih, pevajući im oko glava... Ali snaka Pasa! U jeleku, alvarama, razuzurena. Ćerćelije i nize bisera trepte joj ispod belog nenog grla... A cela snaga joj se uvija, uvija tako duboko. S pognutom glavom, rukama vie sebe, obilaze igrača. Ne "čoček". Drugu, teu, topliju igru. Polako, kao izdaleka, s nekom slutnjom i raskonom jezom, za njom su ile, vie kao senke, prateći je u korak, devojke. Igraju lesu, ali neveto, kruto, neto od stida to im se mlada tek nabubrela tela pokazuju, mada su tu svi svoji, a neto i od velike panje, kojom prate igru njihove "snake". Ostali, iznenađeni, podignuti, s ispruenim rukama i otvorenim ustima, gledaju je eljno, prate... Ali na ustima im zadran krik, dopadanje... A sve to zbog Tomče, jer je on taj zbog koga oni ne mogu da iskau sve to osećaju. A snaka Pasa se ba najvie oko njega vije, igra mu: čas kao rob, pognute glave, blagodarno, do crne zemlje; čas milo, neno, ganuto, sestrinski.
   Tomča se die:
   - Da idem! - I, upinjući se da stoji dobro, čvrsto, nasloni se leđima o zid.
   - Sedi, sedi, Tomčo!... - tek reda radi viču ostali, ne okrećući glavu k njemu.
   - Čarija, mehane... ko zna ta je tamo? - za sebe on govorae. I brzo, samoga sebe goneći, iziđe bez kape, injela, gologlav, ali ne na kapiju, u čariju, već iza kuće.
   Iziđoh i ja za njim. Napolju svuda duboka, mrtva noć. Iz čarije, sa česme pada voda. Na studenom i mutnom obzorju izbio mesec i, jedva probijajući kroz vlane oblake, osvetljava celu varo, i okolna brda nekom mrko-gvozdenom svetloću.
   A Tomča na gredi to trči iza kućna temelja, seo ba ispod fenjera. Gologlav, gleda u mutno nebo, mesec, i slua iz sobe igru, pesmu, krike i veselje, koje tek sada, kada on iziđe, poče u svoj svojoj silini. Snaka Pasa tamo jednako peva, a ovamo Tomča čas ustaje, čas seda, hladi grudi, brie znoj... A kad ubrie čelo, on i kosu ponese u prstima. Poče da savija cigaru. Papir mu se lepi, cepa, a duvan se prosipa.
   Odoh u kujnu da mu iznesem ar maicama. Tamo, u kujni, iz velike sobe, pesma, toplina, vino. Mui počeli da itu puke, a devojke se oslobodile i same pevaju. Iznesoh Tomči napolje ar. A on jo nije savio cigaru. Skut mu i kolena posuti duvanom i razvijenim cigarama.
   - Č'a-Tomčo, hoće ara? - oslovih ga.
   On se tre. Bi mu tako neugodno to sam ja tu i gledam ga. I jedva dočeka ovo, moju ponudu, i zgrabi s kolena jednu razvijenu cigaru:
   - Daj, čičin...
   I poče da je pali, ali neveto, grizući je, vaćući, trepćući očima, čelom, celim licem, od pesme koja dolazae iz sobe. Utom snaka Pasa zapeva silno. Tomči suze navre, sae se, zagrcnu...
   - Puh! - huknu i sav duvan izlete iz cigare, osta mu samo papir na usnama. Die se.
   - Mile... - a ne moe da govori - kai, kapu... injel, momak neka... donese u mehanu... Ne mogu ja... Imam rabotu... Ne mogu!
   I ode, kruto, teko, gazeći otro.
   Jedva naterah momka da mu kapu i injel odnese. Momak odnese. Pođoh i ja za njim, ali se vratih, uplaen od piske i larme i Tomčina surova, od besa promukla glasa:
   - Sviri, bre!
   Zatim su se čuli pucnji njegove ile i jauci, previjanja od udaraca, plačni glasovi svirača, Ciganaka, Cigana, koje gonjae ispred sebe, i njihova molba:
   - Aman, gazdo! Hoćemo! Sad ćemo! - Zatim uplaenu silnu svirku.
   Odoh u spavaću sobu, u kojoj behu čitavi redovi pospale dece, razbacanih stvari po sanducima, tepsije pune parčadi hleba, ukvaena vinom i jelom. Brzo se zgurih i legoh. Kandilo gori, oko mene toplo; iz velike sobe pesma, veselje. Po celoj kući mastan miris od jela i pića. Ja glavu ne smem da dignem, pokrivam je, bojim se da pogledam u prozor da ne vidim hladnu noć, onu mrko-gvozdenu mesečevu svetlost, ili da ne čujem Tomčin straan glas, kako bije Cigane i ispred Tomče njihovo pitanje i vitlanje po pustoj, nemoj čariji...
 
1900.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com