K O D   K I C O A

 
Borisav Stanković
 
STARI VASILIJE
 
   Kad bi iznenada, u nevreme, obično posle ručka, sa crkve počelo veliko staro zvono puno i teko da zvoni, oglaujući nečiju smrt, svaki koji ne bi u susedstvu i među poznanicima imao koga jako bolesnog, a nestrpljiv da dočeka i dozna ko je, govorio bi:
   - Sigurno stari Vasilije! Ko će biti drugi?
   Otkada, godinama, toliko njih umiru, a on nikako. Najstariji u celoj varoi. I to jednako najstariji. Odavno se zaboravilo otkuda je i koliko mu ima godina. Znalo se samo to da on za svakog zna ko je, čiji je, kako se zove, kada se rodio. Tako je znao i za očeve im i dedove kada se ko oenio, kojom devojkom, iz čije kuće. Za svaku oveću zgradu, "binu", kada je i od koga zidana. Tako za prvi, drugi i treći seraj, kada i od koga pae podignut. Za crkvu kada je prvi put počela da se zida, kada i kako je od Arnauta ruena i posle kada i pod kojim paom, i to noću, pod straom, ponovo zidana... Svaki znatniji "carski" drum kada je pravljen i kuda je nekada iao i kuda sada vodi; preko kojih je brda, gora, dolina, polja, itnica iao i na koji han i koju varo udarao. Bitke pojedinih paa, počev od prolaza čuvenog kodra-pae, pa sve naovamo. Svakog je pau poimence znao. Otkuda, sa koje je strane koji naiao, gde se susreli, kako se sudarili, pobili, koji poginuo, bio ubijen, otrovan, i to u svima sitnicama, tačno, nairoko, i to toliko da se, saaljevajući ga, mislio tobo da se hvali, da priča jednako o tome.
   I, začudo, u svima tim događajima on je imao, ako ne glavnog, a ono ivog učeća. O tome su već svi znali, bili uvereni, kako se nijedan manastir, crkva ne bi podigla, ni pomogla, a da njega nije bilo. Nijedan paa, čuveni krvnik, nije, bilo mitom premeten, bilo kriom ubijen ili otrovan, a da i on u to nije bio umean. Pre oslobođenja nijedan preobučen učitelj, Milojević ili drugi ko, nije doao, a da prvo njemu ne dođe, pa onda dalje ide. Nijedne knjige nije bilo koja nije prvo njemu slata, pa se onda od njega dalje rasturivala.
   Na dan oslobođenja zajedno je sa gostima, veseleći se sa vojnicima, sam on u gostinskoj sobi kurumima tavanice reetao. Onda je zatvorio i vie nikoga u nju nije putao, do samo kada bi doao vladika ili tako neko.
   A bio je osoran, prek. I to stariji, to sve osorniji. Sve je odreda grdio, osuđivao, i to glasno, javno. Naročito kada bi čuo da je neko od ovih novih, skorotečnih gazda koji su prvo počeli bakalukom, sitničarstvom, a posle pozajmljujući, dajući novce pod interes, ogazdili se, nekome naivnom siromahu ili udovici digao kuću i sve imanje, nikako ne bi mogao da se skrasi, čekajući da taj ma sa koje strane naiđe i prođe ispred dućana.
   Čim bi taj naiao, usred dana, pred svima čarilijama, dočekivao bi ga:
   - Okreni se da ti vidim čakire, da li su ti tenje, da li si se ugojio?...
   Onaj muca:
   - Ama nije, dedo, sve tako. Nije sve samo za interes. I svoje sam pare dao.
   - Tvoje pare!? Otkuda tebi tvoje pare? Sigurno od oca ti ostalo. Ne znam ti oca, dedu? Turski izmećari! I sada - trgovac! Zabio se u onaj dućan kao pauk. Čakire iroke, brojanice u ruke - i gazda! Gazda od sirotinje, pezevenku nijedan!
   Onaj, kao kroz ibe, okrećući se, crveneći, krijući glavu, odlazi, grabi...
   Bogataki sinovi koji posle očeve smrti počeli imanja da prodaju, upropaćuju na piće, na enske, a očevi im bili njegovi drugovi, poznanici, kad god bi ga jo odozgo videli kako se ispred dućana, na ćepenku crveni u svojim čohanim irokim haljinama, odmah bi se okretali u stranu ili vraćali.
   - Eno ga! - govorili bi i beali, jer znali su ta ih čeka, kakve grdnje, psovke, čim ih vidi, spazi...
   Jo gore je bilo kada mu dođe ko i počne da se tui na koga priznatoga gazdu i tada prvoga trgovca u glavnoj čariji, ali koji je odavna prestao da trguje već počeo sirotinji, prilikom smrti, enidbe, udaje stari espap, sa pomalo novca, pod interes da daje, pa to posle sve kao gotov novac i sa interesom na interes beleio, zaduivao; čim bi takav pred starcem počeo da plače, zaklinje se, dokazuje, kako mu gazda nikada za toliko godina, to god mu je otplaćivao, nije nita beleio, već samo interes na interes, i sada hoće kuću da mu proda, - starac, crveneći, vrteći se, kao da je on taj gazda, planuo bi, počeo bi da grdi onoga:
   - Neka te proda! I tebe, i kuću, i sve! I tebe neka proda, kad si slepac! Ne ume jo ljudski da jede, da se obrije, umije kao to treba, a hoće pare. Zar su za tebe pare, slepče?!
   I najurivao bi onoga, ali i on bi se odmah dizao i odmah pravo iao gore, u varo.
   To bi bilo jedini put kad bi ga videli kako se penje i ide glavnom čarijom. I to brzo. Onako demekast, punih, kratkih nogu, potapajući se, zavrnutih rukava, od jeda, ljutine, ide čisto spotičući se. Gazda, čim ga vidi kako k njemu okreće i već s praga, sa ulaza, počinje da viče, zna ta je, ne sme da mu se protivi. Ćuti, jer zna da bi jo gore bilo, zna da bi ga posle, čim ga vidi u drutvu sa najviđenijim trgovcima, nasred čarije, grdio, pljuvao, a posle, koja vajda da ga tui, jer zna da bi i tamo, u sudu, plaćajući kaznu, opet ga grdio i psovao. Zato mu se i svi sklanjali, neto zbog toga, a neto zbog starosti i zbog bogatstva, jer se računao među prve, najbogatije.
   Odmah nie pijace čitav ćoak bio je njegov. Sa čarije bili dućani. Ali sem prvog kraja, u kom je on sedeo, svi su bili uvek prazni, jer kirajdiju nikada ne bi tuio, ne bi zadravao zbog kirije, pa zato ih nije izdavao.
   - Neću, veli. Kada se jedanput kae "nije platio" - nije! to jo da se mora i u sud, i tamo da se ide i tamo da se govori, zaklinje. Zato neću!
   A sa ulice, od početka pa čak do sredine, dokle je dopiralo njegovo, bio je jednostavan visok zid sa takođe jednostavnim krovom. Tu su bile magaze, tale i ambari i sve to bilo, sav taj jednostavan dugačak zid i krov, prepolovljeno takođe velikom na svod kapijom. Već unutra bila je ta njegova čuvena kuća za koju se znalo da je najlepa. Na dva sprata, okrečena, sa batom iza sebe. Spreda patosana pločama, s ogradom od potkresanog u redovima starog imira. A najglavnije, bila tu iza kuće njegova čuvena bata, njegovom rukom zasađena, negovana, nadgledana. Govorilo se da nije bilo voćke, drveta, presade, da ga tu nije bilo; kruke, jabuke i ostalo voće otuda se samo bolesnicima, kao lek, davale.
   Ali, ipak, sve je to bilo uvučeno, sakriveno, nije se videlo. Sa čarije dućani, sa ulice taj jednostavan zid, a na kapiji sem njega niko se vie ne bi video da otuda izlazi i ulazi. Pokatkad, ali i to retko, u mesec dana ako jedanput, sigurno od dosade, kada sve poslove svri, videla bi se kako na kapiji stoji njegova snaha, udovica od starijeg sina. Ali i ona bi tako pripijena uz kapiju stojala da se ne bi gotovo ni videla. Poznala se samo njena crna amija i belo joj, neno, ali tuno lice.
   Stariji mu sin davno umro, ostavivi nju sa dvoje muke dece. Mlađega sina, čim oenio, odmah odvojio, a on ostao sa tom snahom i unučićima. Stariji unuk već bio veliki, već iao u kolu. Starac najvie muke imao za tog starijeg.
   Bio je to najbolji đak u koli, a miran, ćutljiv, povučen, - isti otac. Bila ista očeva, pametna, velika, ali bleda glava. Starcu se to nije dopadalo. Bojao se, strepio, bio uveren da zbog te rane "mnoge pameti", bledoće i mirnoće, i on, kao otac mu, ne bude kratka veka.
   Najgore je bilo kada je taj unuk, kao sin najbogatije kuće, a i prvenac, trebalo da produi kolu i nauke, da se poslje "dole u Srbiju". Po čitave je nedelje starac bio ljut. Jelo mu nije dobro, postelja nije meka, nije nametena kako treba. Duboko u noć čulo se odozgo, kroz tavanice, njegovo, istina polako, u čarapama po ćilimima hodanje i zvuk brojanica. Da je iv otac, starac bi znao kako bi. Naredio bi da sina ne puta od sebe, da ga zadri kod kuće, odvoji se od kućne nege i kućne postelje, moda bre, ranije umreti. Ali otac umro, a on, deda, oca zastupa. I da to učini, svet bi kazao: "Deda nije dao. Stao detetu na sreću. Nije hteo da ga izvede na put." I nastalo jače hodanje, okretanje, mekoljenje po postelji čak do zore. U zoru dizao bi se. Ljut, neispavan. Snahu, koja bi ga dočekivala i sluila i ispraćala, ni da pogleda. Dok, kada dolo pri kraju, poslednja nedelja, ne počeo svakog dana snahu, kao hrabreći je, da grdi, to je toboe njoj nepravo, ne moe da izdri rastanak sa sinom, pa valjda sad u potaji nariče, plače...
   - Ići će, ići, Marija! To je! ta ću ti? Nije trebalo da se udaje i majka da bude! To je! Mora da ide. Ne moe on za tvoju ljubav slep doveka ostati. Ići će!
   - Ako, tato! - odgovarala bi, kao uvek, ponizno snaha.
   - Mora, ja! - Ne moe, ne ide to tako! Nego jesi mu sve spremila?
   - Jesam.
   - Sve, ali sve, sve to treba da mu spremi, jer posle neću, ne mogu da svaki čas te ovo, te ono. Odjednom sve da mu spremi, pa nema vie! Jer ja to ne mogu svaki čas!...
   Pri polasku, na samoj eleznickoj stanici, uveče, pre no to će poći voz, iznenada pojavio se on. Doao da tobo ne da, da zastrai mater mu, strine, tetke, da se pri opratanju i grljenju s njime ne zaborave i ne počnu naglas da plaču, nariču i svet oko sebe skupljaju. Zaista, sve tetke, strine bile su sile čak do na stanicu. Izdvojeno, na peronu, uza zid sve tu, kao preplaene, sedele zgrčene. U sredini međ njima, do matere, stojao je on, unuk, istina bleda, tuna lica, ali radoznala, radosna oka. Videlo se kako ga mati, znajući da je niko ne vidi, obgrlila oko nogu i tako obgrljena dri. Naravno da stari Vasilije njih, te ene, nije ni pogledao.
   Pravo, odmah je otiao na voz i počeo, onako potapajući se, da ide iz vagona u vagon birajući gde će biti najbolje da unuk sedne i da otuda, sa perona, sve stvari, zaveljaji, korpe, jela, pite, kolači budu otuda doneseni, oko njegova sedita ostavljeni, da nita ne bude zaboravljeno, i kada je sve uredio, naposletku, pri oprotaju, prilikom ljubljenja u ruku, kriom, da niko ne vidi, tutnuo je u aku unuku zaveljaj s parama i samo to mu rekao:
   - Pa gledaj sada tamo. Otvaraj oči.
   I pravo, kako je iznenada doao, tako i sada, pre svih, ne čekajući da voz ode, odmah seo na kola i odvezao se natrag u varo.
   I prvo pismo, u kome je unuk, pored svega toga to mu se tačno, redovno slalo novaca, kao i u svakoj prilici ponuda, jela, kolača, bilo potom, bilo po pojedincima, ipak sad vie zatraio novaca nego to je trebalo, porazilo ga je.
   Zgranut, prestraen, da moda nije i on kao drugi, oslobodivi se kuće, stege, nege, nadzora, po običaju sada tamo počeo da troi, rasipa, moda i lumpuje, moda čak počeo i sa kojekavim enskinjama da se vuče, odmah đipio sa ćepenka i, ne zatvarajući pismo, dreći ga onako razvijena u ruci, nemajući kada ni cipele da navuče, bos, u belim čarapama, pravo odjurio kući. I jo sa ulaza, videv snahu ispred kuće, maući pismom počeo:
   - Evo ti tvoj sin! - I besno joj bacio u krilo pismo. - Vidi! Pročitaj: pare! Misli on da ja kujem pare, da zakopane suve pare imam, pa daj samo! "Za knjige"! Kakve knjige, kakve su i kolike te knjige? Ne znam ja knjige! I da mu pie: vie ni slovce da mi ne pie, ni paru da ite. Ne dam, nemam ja para. To da mu pie, jesi čula! Nemam ja para.
   I ostavljajući snahu, kao uvek, nemu, poniznu, sa bačenim joj u krilo otvorenim sinovljevim pismom, od koga ona nije mogla nita da dozna, da vidi sem mrlje od testa kojim je pismo bilo zapečaćeno, - besno, jednako vičući, otiao je gore.
   Ali, posle ručka, iznenada, u nevreme, kada je on obično spavao, čulo se kako odozgo viče:
   - Marija!
   Snaha otrčala i videla ga kako, leeći, podbočen, onom drugom rukom pipa se ispod glave, barata ispod jastuka traeći neto.
   - Pa, Marija, koliko da mu poljem?
   Jedini put tada snaha iznenađena, grcajući od radosti, počela da muca:
   - Pa koliko ti hoće, tato!...
   - Da mu nije malo koliko on trai? Da mu poljem vie, Marijo! Jer znam: tuđ svet, pa tuga je golema. Dete samo. Sve na paru. Gde god se okrene, svuda novac, para treba. Da mu poljem ovoliko, Marija? Da li će biti dosta? A, Marija?...
   Snaha je jednako grcala.
   - Ti koliko hoće, tato! Ti koliko hoće.
   - Na! - I omekalom, nenom rukom, uzdrhtano vadio iz duboke, kone, pozelenele od bakra kese pregrti novaca i izručivao snahi u boču. Razneen, potresen, nastavljao je: - Pa kai mu, pii mu, Marija, neka mi polje one knjige za koje sam ga molio. Odgovara mi: "Stare su, pa ih nestalo." Kako da ih nema? Odatle sam ih ja dobijao. Ako ne zna gde ih ima, neka ode kod Kole Rainoga i samo neka mu se kae da je nae dete, da je moj, pa će mu Kole na glavi mesta... Zato ja jo u njemu njegova oca gledam, jo njega imam...
   I da ga ne bi "svet" video tako razneena, potresena, ostajao je da i dalje u sobi sedi, a da snaha tamo dole, po slugama, polje novac i uradi sve to treba.
   I da ga ne bi to, te "sitnice", unuk, kuća, po kući sluge, slukinje, bunili, svaki čas mu dosađivali, traili, te on ne bi mogao da je to vie miran, povučen, odvojen, sam, to je snaha imala o svemu da se brine, o kući, deci, slugama, da naređuje, zapoveda, sprema, čisti, da radi kako god hoće, jela da gotovi koja hoće i koliko hoće. Samo, moralo je sve da bude u redu, čisto, uređeno, spremno. I to kao i nekada to je bilo i nita da se ne poremeti, ne pomeri, izmeni. Drva na istoj strani da stoje; đubre na istom mestu da se izbacuje; stari bunar sa već zarđalim od gvozđa uzetom nikad da ne zjapi otvoren; ploče ispred kuće, isto kao nekada, da se čiste, da se polivaju; imiri, zna se u koje vreme, da se potkresavaju; dole, na ulazu u kujnu, da su testije poređane i pune hladne, svee vode, navek da su pokrivene belim čestim pekirom; gore, na gornjem spratu, njegove sobe, kao prvi put kada je ona dola u kuću kada je bila dovedena, i kako su tada bile nametene, tako je moralo uvek da bude. A naročito, to nikako nije smelo da se zaboravi, propusti, smetne s uma, pa da, kad dođe Boić, Uskrs, ona, snaha, otuda, iz kuće, po slugama ovamo njemu u dućan to vie brana, masti, sira i drva ne navuče, ne donese.
   Tih dana, a jo poslednjeg uoči praznika, kada pazar, vreva, čarija počne da se proređuje, iz mehane sluge, starci i deca da nose furunama kolače, pečenja, i on bi, starac, celog toga dana bio uplaen, unezveren. Sluga jednako uz njega. On zabrinuto gleda kroz čariju. Čim spazi koju enu, samu, staru, u crnoj amiji, kako polako, pognute glave, čuvajući se da je ko ne prepozna, ide, odmah je zove. Sluga trčeći dovodi je preda nj.
   Ova, stideći se, prilazi mu ruci.
   - Gde si bila? - pita je.
   - Pa po pazaru. Gledam da neto kupim.
   - Idi tamo! - upućuje je u dućan.
   Sluga već zna ta treba. Učas se ena vraća sa torbicom brana, masti i sira.
   Jednako crveneći, opet mu prilazi ruci. On ne da, već pita:
   - Ima li drva?
   - Imam, imam, dedo! Svega imam.
   - Ako nema, kai.
   - Imam - uverava ga ona -, kupila sam pre jedan tovar.
   - Ako, sinko! Ako nema, kai da dam, - otpraća je on.
   I tako bi celog toga dana. Svaki čas bi iao kući, otuda se vraćao ivo, brzo, zabrinuto, jednako brzajući i uplaeno da togod nije zaboravio i zagledajući svako slabije obučeno dete, strepeći da moda to nije čije kojima je on zaboravio, smetnuo s uma, da i njima kao i drugima polje.
   Ali to je bio jedini put kada bi on tako izlazeći i dolazeći ceo dan probavio kod kuće, trčkarao po njoj i brinuo se, dok u ostale dane on je imao da naređuje i zapoveda i nita vie. Celog dana i uvek ga je bilo na ćepenku ispred dućana. Kući jedino to bi za vreme ručka dolazio. A i taj ručak ili večera morala je tačno u minut da bude gotova, i to odvojeno, zasebno postavljena, u irokoj, pozlaćenoj siniji, gore u njegovim sobama. Posle jela bi ili spavao ili leao ili, kao to se govorilo, kriom prebrojavao svoje silne novce, i to zlatne, stare, izbuđale, iz svakog doba! Ili bi čitao opet takođe svoje, stare knjige, koje je samo on čitao i samo on za njih znao.
   I da bi kao bio to odvojeniji, mirniji, snaha za sve to joj je trebalo, za odelo, novac, imala je da se obraća i uzima od nekog njegovog zeta, trgovca gore iz čarije, s kim bi on posle u godini dana jedanput pravio obračun, samo da bi bio to mirniji i to vie odvojeniji, a sve zato da to vie moe, i to celoga dana, da je tamo u čariji, ispred dućana, na ćepenku, i opkoljen čarilijama, da to vie, jednako, neumorno, svaki dan priča o tome svom već toliko puta pričanom: o tim crkvama, manastirima, njihovim spratovima, sobama, česmama; od koga je esnafa, hadije, u spomen čije due, i u slavu čega i kada to podignuto. Naročito da priča oslobođenje, pripreme, noći pune strepnje i straha, pretnje Turaka, spremanje njihovo, da se - kada odvedu svoje - vrate i sve njih ovamo pod no metnu; zatim, kako se preoblače muki u ensko, i enske u muko odelo; pa sam dan oslobodjenja: sa koje je strane, sa koga je brega, tačno u koje je doba noći prvi, bratski, slatki, mili top groknuo!
 
 
*
 
   I dok se cela varo na svako ono iznenadno, na ono u nevreme, posle ručka, zvonjenje i oglaavanje smrti nadala, čak i kao elela, da se već jedva jednom i njegova smrt oglasi, da i on jednom umre, dotle je njega, kao uvek, bilo ispred dućana, na ćepenku...
   Iznegovan, kratkih, punih nogu u irokim čohanim čakirama, u belim, čistim čarapama, s kolijama takođe čohanim, gore na glavi fes mu povezan belom, nenom maramicom, a takva ista, nena i bela maramica, vezana je i oko vrata, ali ovla, kao da mu stara, zbrčkana koa nije mogla da trpi tesan dodir te nene, bele marame.
   Ako ne bi bilo besposlenih iz oblinjih dućana, mehana i furuna da kod njega sede i da im on priča to "njegovo", sedeo bi sam. I to uvek okrenut navie, ka varoi i čariji, i uvek sa nadnesenom rukom iznad očiju, da bi mogao to bolje, jasnije, da gleda celu varo. Naročito u proleće i u leto, kada je čarija suva, svea, kada, sunčajući se na ćepencima, raskomoćeno i toplo sede terzije i drugi u poslu. Odozdo, sa Tekije, dopire svee umorenje lića s visokih topola. Sunce jasno, svetlo sija. Sa Pljačkavice koja sada nije, kao nekada, gola i isprepukla, već posumljena, dolazi miris zelenila i planinske vlage. Markovo kale se već, kao uvek, iz magle ne vidi. Varo, ne kao pre tamna, mala, kao da nije smela da se pojavi, već sada, sa svojim novim kućama, pravom čarijom, obasjana suncem, slobodno se i jasno na suncu sija i iri sa okrečenim i po planu podignutim zgradama. Starac ne moe da je se nagleda. Podupirući se jednom rukom, a sa onom drugom iznad očiju, jednako se izdie, naginje, napree, da je to bolje, sasvim jasno vidi, da je se nagleda, a vidi se kako mu dignuta iznad očiju ruka drhti, a usta u zbrčkanom mu podbratku srećno, blaeno trepte...
 
 
*
 
   Jednom posle ručka, kada je sunce jače grejalo, leto počelo da osvaja, voda u vadi već po ednoj kaldrmi mrmoreći milela; kada je već počela da se oseća dra hladovine mračnih magaza, uvučenih dućana, i besposleni nadničari, nosači, sluge pekli se raskomoćeni i naslonjeni uza suncem obasjane zidove, čisteći se i krpeći se, - odozgo, sredinom čarije, pojavio se konjanik. Iza njega fijaker. Ljudi sa ćepenaka počeli da se podiu, dohvataju kape. Zatim se videlo kako u fijakeru bleti kačketa, nie nje redovi dugmadi od mundira, u sredini sablja. Sigurno novi kapetan, načelnik, ta li?
   Kola su silazila polako, pravo sredinom, sunčajući se. Ljudi su se dizali i odavali potu. I stari Vasilije koji je, kao uvek, na ćepenku naslonjen gotovo leao, okrenut ovamo i gledajući u varo, - i on je već nogama traio cipele, a rukom pipao za tap, da pozdravi... Ali, to se kola vie primicala, kapetan se jasnije video: mlad čovek, u novom odelu, sigurno tek sada postavljen, bezizrazna lica, sa podsmehom, mirkavim, prezrivim pogledom, raskomoćeno, s dosadom... oko sebe gleda. Starcu ruka, pruena za tap, ukočenija bivala; rukav od ruke, nadnesene nad oči, jače drhtao. Videlo se kako se napree, bulji oči da, ne verujući nikako sebi, jasno vidi, pozna ga... dok ga kao nije sasvim poznao, video, uverio se da je zaista to on, - sin čuvenog turskog pijuna, zbog koga su oni nekada podneli tolike jade, muke, krvi... Kola su bila odavno izmakla, dok on, đipiv, stajao. Grč ga uhvatio u grlu.
   - Dete... sinko!...
   - ta, dedo? - istrča uplaeno unuk iz dućana.
   On je stajao, okrećući se, unezvereno, ne znajući ta da radi. Odjednom brzo pojuri u dućan. Iz dućana, kroz magaze, jednako okrećući se, kao traeći da ma to nađe. Ali sve je bilo u redu. Sluge su stajale ukočeno, uplaeno. Po magazama burad, bačve poređane s obe strane, čiste kao to treba. Čepovi čisti. Ispod svakoga koji kaplje metnut sud...
   Uđe u dvorite. Sluge sve zaprepaćene stadoe.
   - Hm! - I kao samog sebe koreći za takvu ludost, vrati se. Ali opet, na po puta, usred magaze, zastade. - Ama, istina je! Jest! On je. Sin Trajka gurbetina! Sin Trajka suruntije, to imae enu tursku pomećarku, od koje u mahali nijedna devojka ne ostade potena, ne upropaćena, ne podvedena onom psu, - pas mu se na grob!... krvniku Sulejmanu. Ooh!
  I opet, očajan, besan, pojuri u kuću, u dvorite, zverajući, traeći, da ma nad kim, nad slugama, slukinjama, snahom, izlije sve ovo... da ma ta tamo po ambarima, talama, dvoritu nađe to nepočićeno, neuređeno, neostavljeno na svoje mesto, samo da bi mogao koga da izbije, na mrtvo ime da izbije, sav ovaj jed, očajanje, bes da iskali! Ali sve je bilo kao to treba. Sve u redu. Kuća iroka, okrečena, izdizala se i belela. Ispred nje polivene ploče tamnele se i hladile... Snaha, videvi ga, izala uplaena i stala ispred kuće.
   A njemu, od očajanja, dolo da svoju ludu, staru, belu glavu počne da lupa i čupa, ne znajući ta da radi, kuda da se dene, videći da nema nita da nađe zbog čega bi nad kime mogao sve to da iskali. I čisto bolno, prediući, idući po kutovima, đubritu, zagledajući, počeo da tui, kao da kori snahu:
   - Marija! Marija! Slatka snajo!... Zato? - kao zato i to da ba danas nađe da sve počisti, sve uredi, nita ne ostavi, da on sada togod nađe.
   Odjednom pojuri pravo u batu. Kao da je naao, tako pravo odjuri pred jednu oblu, visoku mladicu, ali koja ba u sredini bee iskrivljena, i onako visoka, zbog poleglih oklembeenih grana, zbog sočnog mladog lića izgledala jo iskrivljenija.
   - Sekiru! - viknu, i besno, drćući, poče da optrčava oko nje. - Da je isečem! ta se iskrivila? to joj je da se iskrivi? to da nije kao drugo pravo, lepo - ko to bog rekao - nego ovako? I da isečem! Da ga nema, kada nije kao to treba.
   I, besno, sa nasladom, odiući, klecajući, sekirom koju mu sluga uplaeno dodade, poče udarati po drvetu. I dokle god ne vide da ono, krckajući, niući se, sasvim ne pade, isprui se i svojim mladim, vitkim stablom, raskrečenim krtim granama i sočnim lićem gotovo se zatrpa u travu i u suprotnu leju, onda tek, kao zasitivi se, baci onde sekiru i odahnu:
   - Taaako!
   I isto onako unezvereno, besno, brzo, to pre, odjuri gore, u one svoje sobe na gornjem spratu, da se tamo zatvori, da nikoga ne vidi, ne čuje, nikoga k sebi ne pusti, niti iko da se k njemu sme da javi.
   Posle, čak u mrak, tiho, da ih on ne bi odozgo čuo ili video, dola je snaha u batu i sa slugama sklonila drvo, počistila sočne, krvave od sri trečice oko isečenih korena i izravnala mesto, da se ne poznaje...
 
1906.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com