K O D   K I C O A

 
Svetolik Ranković
 
STARI VRUSKAVAC
 
Hronika triju pokolenja
 
 
I
 
   Nije to bila obična trenja, kakvih je puno nae selo; to bee voćka za čudo i za priču. Rod joj izgledae na grani crn, ali kad se ubere, nije drukčije no zrela vinja. Uzme ga u ruku, tvrd je kao kamen; metne ga u usta i pritegne zubima, on puca i prti, a tebi izgleda kao da jede tvrdu jabuku, punu medovine... I drugi su vruskavci lepi, ali je ovaj odvojio od sviju. Kad bude o Ivanu-dne, nigde u selu treanja, i vruskavci svi preli, a na stari vruskavac tek stie. Kad bude svečanik, skupi se ceo na kraj, skoro pola sela; devojke, momci, mlade i ene, pa beru slatke trenje, lome grane dumanski, a vruskavac za to ne mari - on je svake godine sve iri i kitnjastiji.
   On se ponosno dizao i irio na jednom proplanku, ba pred samim vratima nae kuće. Odmah iz dvorita dizao se stari voćnjak, sa ljivama velikim kao grmovima, pa iza njega počinjae visoko brdo, i tu, na jednoj uzviici, stajae on, zelen i moćan, sa svojim ogromnim crnim deblom prema kome stare ljive izgledahu kao ibljike.
   Prvi jutarnji zraci obasjavali su njegovo krupno zeleno liće po vrhovima, i on je tada, na svome uzvienom postolju, izgledao kao stogodinji starac koji se raduje blagom i čistom letnjem jutru. Čim smo ustajali izjutra, prvi nam se pogled zaustavljao na zelenim granama starog vruskavca, a uveče, zatvarajući vrata, opet smo ga morali nehotice pogledati, kao da nas je neka neobična sila primoravala da mu kaemo "Laku noć, stari vruskavče!" A kad nam je postepeno, posle nekoliko pričanja i dopričavanja, postala poznata istorija njegova, tada smo mu uvek prilazili s nekim strahom i potovanjem. A kad se zalepra njegovo iroko, reckasto liće i zanjihaju se njegove dugačke trkljaste grane, tada se začuje sumorno brujanje i um od koga nam se dizahu kape nad perčinom. Uplaenih lica, uzverenih očiju, pruasmo male kudrave glave kroz vrata, starajući se da razberemo to čudno utanje vruskavčeva lista, u kome nazirasmo neko tajanstveno aputanje. Ali je vruskavac samo brujao i utao, i liće njegovo treperilo je, obrćući nam čeće svoje beličasto zeleno naličje, a mi ne doznasmo tajnu njegova čudna aputanja.
   Posadio ga je đed. Od njega doznasmo neobičnu priču iz dva pokolenja, a u trećem se sami nađosmo.
   - Putovao sam - pričae đed - nekim poslom čak u jagodinsku nahiju. Bee u proleće, pa, vraćajući se kroz Sabantu, pade mi na um da je ovo mesto čuveno sa svojih krupnih treanja. ernuh okom u jedan voćnjačić i opazih truo debeo panj, a malo dalje lep trenjev rasad, prav ko sveća. Iskopam ga noem, donesem kući i posadim onde vie voćnjaka.
   - Hej, deco, od tog se dana okrete sve... Bejah neenjen i već, bogme, zaao u godine. Pamtim kao da je bilo juče... - I đedove se oči odjednom udubie u daljinu i ostae kao prikovane na jednom mestu, a po njima se uhvati neka tanka, vlana magla. Posle kratkog ćutanja đed mahnu rukom po vazduhu kao da bi hteo reći: "Prolo je!" - pa istrlja oči i nastavi:
   - Posadio ja trenju, pa obilazim oko nje i tapkam zemlju nogama da se presad bolje utvrdi, kad iza mojih leđa stadoe puckati suhe grančice. Osvrnem se i - sigurno sam mnogo pocrveneo... Kroz voćnjak promiče ova moja baba; ali da znate, deco... Ih, bila je to devojka!... Nego ta, ja!... Mali ste vi sad, pa to ne razumete. Da vam kaem samo ovo: sve do tog dana mislio sam da nema veće sreće nego se oeniti njome, a drao sam da me ona neće ni pogledati. Ona zastade kod presada i reče mi da je pola u brdo za ovce. Tu počesmo razgovor i, već zna se... Nije to za decu. Toga časa ja je zarečim i dogovorimo se da odbegne za mene, poto smo znali da je otac ne bi dao na lepo u moju siromanu kuću. To mi naredismo kod presada, i meni se toga časa učini da ode pola krvi iz mene i sastavi se s tim drvetom; ono mi postade tako milo, i nekako... belaj ga znao, ba sam ga od tog dana zavoleo ka i moju babu. Polivah mu koren, negovah ga kao malo dete i ne mogoh početi nikakva posla, dok ne obiđem moj presad. Kad bi o Cvetima, imam ti ta videti: moja trenja cvetala! Izbila iz jednog okanca dva beličasta cvetića, pa, brate, kao da ti neto predskazuju. Čudo u svetu!... Po Vaskrsu ja i baba se venčasmo, pa neki dan po svadbi nađosmo se kod presada. Bee nam ono mesto zgodno i zaklonito, a mi se ne smedosmo pogledati u oči pred svetom, nego tako: krij se po voćnjaku... Pogledam drvo, a ona dva cvetića već svenula sasvim i zametnuo se plod samo na jednoj peteljčici, a druga stoji jo zelena. Kaem vam: čudo!
   Druge godine, ba u isto doba krstimo vaeg oca, i ja odmah pod vruskavac. Kao da mu se pohvalim... a ba da vi pravo kaem: htedoh se sit naradovati, onako sam, da me niko ne vidi. Posle već dođe i baba, nosi dete. Setila se gde sam.
   Eh, deco, kako su sad ove voćke ostarile, grane im se ratrkljale i proredile... a kako je to bilo onda!... Beli se samozdana kitina od cveta, pa ti slatko samim očima, a kad dahne, ono pojuri miris, pa ne zna je li slađe gledati ili disati... Baba sela uz mene i metnula mi malog u krilo. Oboje ćutimo i gledamo njegove mutne očice i, deco, preda mnom se odjednom otvori ceo svet... Ja sam od tog časa znao sve ta je u svetu: i za boga, i za anđele, i za ljude, sve, sve... Ali sam tada neto najbolje doznao, čemu sam se dosle mnogo domiljao. Doznao sam zato ivim... Kazae mi to oči detinje... I od tog dana sam drugi čovek: i u radu, i u kući, svud, svud...
   Tako počee rasti zajedno i moj sinčić i vruskavac. Ja i baba ne moemo da se naradujemo sreći naoj. A već ja!... Treba da znate, deco, da je celo nae pleme neobično enoljubivo. Meki smo vam pred enama ka vrapci...
   Druge godine nađe nam se ensko dete, ali ono umre odmah, i vie dece nemadosmo. Posle se ja setih ona dva cvetka na mom presadu, i od toga vremena znam da je onaj vruskavac neobično drvo... U njemu lei neka sila koja ima neto s mojom kućom. Ej, to mi ne dade bog da to ranije doznam!...
   ed uzdahnu i zagleda se nekud daleko, čak u poslednji venac planinski, to se kroz mutnosivu maglu dizae na kraju vidokruga. I mi zaćutasmo... A nad naim glavama zauta zeleno liće i zanjihae se grane vruskavčeve. To vruskavac produuje đedovu priču, jer se videlo da on neće vie pričati... Pojurie nam uz leđa trci, i mi svi, kao preplaeni pilići, ćućurismo se uz đeda. On se prenu i podie glavu uvis.
   - Hej, starče! - progovori đed zlobno. - to mi decu plai!... Prolo je nae... za drugo i nismo no da decu plaimo.
   Vruskavac se zanjiha čak iz korena, a preko njega zafijukae otra ptičja krila i začu se zloslutno graktanje...
    - I, daleko su mrcine, - povika đed - čak u turskom carstvu. Putuj, prokletinjo!...
 
 
II
 
   Posle mnogo godina seđasmo pod vruskavcem sa đedom. Ja sam već bio napustio gimnaziju i postao optinski ćata. Okupismo se oko đeda da nam priča o pokojnom ocu.
   - Hoćete da vam pričam o babu... Hmmm... - zamisli se on i kao da se predomilja: valja li vam to pričati. - Hej, kakav je to momak bio! U celoj nahiji ne bee mu parnjaka. Stasit, gledan, smeran i stidan kao devojka. ta će, takvi smo svi... A to se veoma svidelo vaoj kletoj majci.
   - Je li i ona bila gledna, đedo?
   - Hm... gledna! Ni sam ne znam... Pa, bila je, ja bogme! Kad pogleda u nju - kao da si napunio usta vrelom čorbom, pa se osvrće oko sebe, kao da si neto izgubio. Vrag je znao. Bila je nekako čudnovata.
   Mi se svi zgledasmo, ne razumevajući đedovu figuru. Ja sam ba upamtio majku, i sve mi se čini da je bila veoma lepa.
   - I to je bilo nekako 'nako... van sveta. Milo jadni, va babo, izi'o do voćnjaka, kad ona stoji tu i dri se rukom za vruskavac. "Dobro si, veli, naiao... ba tebe čekam." "A to?" - upitaće on. "Hodi blie da ti kaem..."
   I kad je onaj veselnik priao, bio je već posečen kao kosom. Take je oči imala!... "Veli li mi da idem odavde?" - kae ona njemu. "Pa kako ti hoće... Nije ti rđavo ni tu." "Zar pod ovim drvetom?... Jok, ja hoću da ostanem kod tebe" - veli mu ona i gleda ga đavolski, pravo u oči, pa seče kao ljutim noem. "Vala, moe; meni je pravo, samo ako tajo rekne... Eno ga pred kućom, da ga zovemo."
   Otiao sam kad zovu... nije vajde. Ona se zacrvenela kao da će sad krv kanuti iz onih jedrih obraza. Priđe mi ruci, a vidim da sva drhće. Gledam je ja 'nako obično, jo se ne nadam belaju, i čekam da progovori koje od njih. A oni oboje oborili glave pa ćute...
   - Vika li ti mene, Milou? - kaem ja.
   - Jes, tajo... Eto dola Ruica, pa ja bi' te molio nek ostane... ako ti veli. I on skide kapu i pođe k meni. "Kako da ostane... gde?" - čudim se ja. "Pa... za mnom. Ako veli, da se oenim."
   Mene kao da neto udari po srcu. Istina, devojka je iz potene kuće, i otac joj je boljeg stanja od mene. Ali denabet devojka. I njeni su ukućani mučili muku s njom, a da je pustim u kuću, uneće mi vatru i zlo... Ne znam ja jo da je ona sama dola, no mislim da je Milo domamio. Kako ću da vratim devojku! Okreni, obrni, pa pruih ruku... Uvedosmo je u kuću i već, kao to je red, oglasismo kuburlijom... Čudi se svet; usred dana! A ta se posla vre samo noću. Po ručku dođe i Smiljka, njihova prva suseda. Od nje ti čujem: posvađala se, veli, sa snahom, pa, kae, za inat njojzi dotrčala Milou...
   To je već zlo... crnje biti ne moe. Ali ta znam, nego hajde na mirenje novom prijatelju, a posle već po redu, zna se... Čerupaju te na sto strana dok se jednom ne zavri sve veselje. Tako ti je to...
   Kad provedosmo svadbu, dođem ja jednog dana pod ovaj presad i legnem ba na onu rudinu onde. Tu mi se prisni neobičan san. Kao doveo ja u kuću veliku zelenu prugastu mačku. Ide ona za mnom lepo i umiljava se oko mojih nogu dok je ne uvedoh u kuću. Oko pročevlja sede sva čeljad. Zelenka klisnu, pa stade skakati s glave na glavu svima redom i grepsti lica svojim otrim noktima. Za časak nas sve obli krv. A Milo, jadan, oklembesio glavu, boe sačuvaj, kao mrtav. Poiskakasmo svi iz kuće i niko se ne usudi da uđe unutra. Čim se koje pojavi na vrata, mačka se nakostrei, podigne rep i ikne nosom...
   Znao sam već ta je to, čim sam pod vruskavcem sanjao. Samo sam stego srce pa zebem i čekam kad će da se zavitla vijor nad mojom kućom, a ne smem nikom ni reči da kaem. Prođoe, bogme, tri godine; rodiste se vas dvoje, a u naoj kući sve kako valja. Zaboravio sam sve slutnje, pa ne bih se vie sećao ni onoga sna, da ga nisam pod trenjom usnio. Ovako sam sve pomalo strepio...
   Odjednom se zavitla vijor pred ovom naom kućom, navukoe se crni oblaci na nebesima, grunu grom i prte nepogoda... Ama iz sred vedra neba!...
   Vrati se iz vojske neki ivan; zvali smo ga, po majci, Jovančin. Ne znate ga vi. Bio je naočit momak, a nosio se kicoki - vojnička posla!... Devojke da se polome za njim, a on neće ni jednu. Neće, veli, da se eni, da se okiva 'nako mlad.
   Prođe pola godine, a u kući mi neto nije sve u redu. Milo oborio glavu, pa samo gleda u zemlju i ide za poslom, a njoj ne moe očiju zgledati; jednako zvera, vrti se, kao 'natema... ta bi eni!? Dete se zaplače, ona udri u kletvu. Kao da ga nije ona rodila.
   - Snaho, - viknuh jedared naljućen - trpeću ti trista drugih čuda, ma decu mi ne kuni!
   Ona obori glavu, i vie ne čuh kletve.
   Jedared obilazim njivu iza kačare; bila je zasejana kukuruzom; gledam je li zreo pasulj za branje. to blie kačari, sve bolje čujem neki razgovor. Poznadoh da su oni: htedoh obići, ali me neto zagolica da čujem ta govore. Nisam ih nikad sluao kad su nasamo, pa daj, reko, da čujem ta te vere čine.
   - Ama si se mnogo predrugojačila - veli joj Milo. - Istina, nisi ni dosle bila milostiva srca, ali tek... tek...
   - Vidi, slave ti: hoće čovek da se mazi kao dete!... Kako bi hteo, da te nosim u naručju?...
   - Nemoj, bolan, tako. Ja bih za tebe sve dao...
   - Idi, idi... bei!... Ostavi me! - uzvikuje ona srdito, kao da joj je ko seo za vrat.
   "E, moj veselniče" - mislim ja u sebi - "nisu takve ene za nas. Ovako mekuni ljudi ne izlaze na kraj sa đavolima."
   - Ej, kuku... dokle će se ovo trpeti! - uzviknu ona očajno, kao da su je zlikovci opkoleli.
   - Ama reci ta hoće... reci samo, pa da poginem za tebe. to god hoće... sve!... Zar nisam uvek pred tobom, kao da sam ti sluga: samo čekam tvoje zapovesti?...
   - To i jeste zlo - odgovara ona zaguenim glasom i reko bih da jeca. - to mi nisi gospodar... to si me... Ali nita... bei, idi, molim te.
   Milo se okrete i pođe kući. Stigoh ga u dvoritu. Iđae kao blesav: oči mu se sjaje i nekud blude, a usne se miču kao da se sa sobom razgovara.
   - Moj kukavče! - rekoh mu i htedoh se zaplakati od alosti, gledajući ga onako pometena i oaloćena. - Vidi, ona ti sama savetuje kako da postupa s njom pa da te voli.
   - Kako, tajo? - pogleda me on iznenađen i zastiđen.
   - Leskovak, sinko, pa po mesu; to ona hoće. Vidi da je pobesnela među nama, koji nismo naučeni ni rune reči progovoriti.
   - Ne mogu, makar nam i kuću zapalila. A ti, ako moe, eto je, pa udri!...
   Po ručku htedoh otići na reku da pregledam branike pored luke, ali me spopade nekakav drem, te mi se u hodu oči krpe. Naslonim se uz jedan plast mu'ari, taman prema vruskavcu, i počeh kunjati, kad kroz voćnjak stade neto ukati. Pogledam - Ruica. Oborila glavu kao da ide na gubilite, ruke sastavila napred i prste grčevito splela. Dođe pod vruskavac i pogleda uz grane mu; obiđe oko stabla pogledajući preko grana, pa sede uz drvo. Boe sačuvaj, izgledala je kao mrtvac: ni kapi krvi... Sedi tako pod drvetom i gleda nekud daleko, preko maglovitih i gustih trudeljskih planina, i reko bih da nita za sebe ne zna...
   "Da li su to kaki neznani jadi to joj duu muče, Gospode blagi?" - mislim se začuđen i preneraen. - "ta joj je... čega joj nema u mojoj kući?... Ovo nije bes, vidim... ovo će biti neka teka bolest, ja li drugo zlo..." - I taman da pođem k njoj od plasta, a Mara, tek to bee prohodala, izbaulja iza vrljika, pa kad je ugleda viknu je: "Nano!..." Ona se i ne osvrte. Dete opet zovnu, pa pođe k njoj...
   Znate li ta je bilo?...
   Kad joj dete pade na krilo, ona se tre; pogleda ga začuđeno, pa odjednom, kao da se priseti nečemu, podie dete u visinu i... ne znam... moe biti da mi se činilo... ili u strahu, ne znam... Tek izgledae da će ga sad tresnuti o zemlju kao dulek...
   Ja dreknuh iz glasa i ne znam kako sam preskočio čital od osam vrljika, ali se za trenutak nađoh uz nju. Ona isto onako drae podignuto dete, gledajući me uplaenim i začuđenim pogledom. Oteh joj dete iz ruku i, savladan uzbuđenjem, sedoh uz nju.
   - ta učini, bolan?... ta htede učiniti od ove makanje? Ovo je tvoj porod!
   Ona ne okrete glavu k meni. Gledae u are na kecelji, prenoseći oči s pruge na prugu kao da čita knjigu.
   Dugo samo joj govorio, ispitivao je, savetovao, ali ona ni reči; samo joj se obrazi menjaju i grudi nadimlju. Naposletku se i ja naljutih, pa joj otro napomenuh da u mojoj kući neću trpeti takav jogunluk.
   Ona skoči i samo progovori: "Dobro, tajo", pa ode kući.
   Prođe veče na miru, a u zoru me razbudi vika i kukanje Miloevo.
   - ta je naopako: jesu li deca iva?
   - iva - odgovori on, gledajući plaljivo i začuđeno kao čovek kad ga snađe neto o čemu dotle nije ni sanjao. - iva su... ali nje... Ruice nema.
   - Bog s tobom, - viknuh mu - jesi li pri sebi! Odranila ena na vodu, ili tako to... nekim enskim poslom. Ja sam je sinoć karao, pa da nije otila kući.
   - Nije, sve sam obiao... Posle ponoći osetih da je nema. Počekam dobar sat, pa ustanem da je potraim. Obio sam celo selo, pa nigde ni traga...
   Po ručku nam donee aber da je nestalo i ivana Jovančina. Nekoliko otresitijih ljudi dođoe, pa mi otvoreno kazae da su mnogima u selu bile poznate veze ovih begunaca. Samo iz nae kuće nije niko nita znao. Tako, obično, i biva!...
   ta smo sad mogli činiti?... Javili smo vlasti, raspitivali preko ljudi, traili na sve strane, pa kad niotkud ne dobismo glasa, ućutasmo i počesmo gledati imanje i decu.
   Tako prođoe pune dve godine.
   Trećeg leta pozove se prvi poziv narodne vojske na kuluk da gradi neke ančeve čak iza Pirota. Ode i moj Milo. Ba sam u neku ruku voleo sto ga odazvae, jer mi bee teko gledati ga onako salomljena i večito tuna. Drugi ljudi, brate, izgube i dete, to je čoveku najmilije na ovom svetu, pa opet vidi: posle nekoliko nedelja, pa bogme i dana, smeju se i ive 'nako kao da je sve kako valja... E, a mi smo drukčiji. Ne moe pusto srce zaboraviti druga, s kim se naviklo i nekako zavolelo ga!...
   Kau mi posle susedi da je Milo na kuluku radio ka vo, da mu se svaki ivi čudio kako ga snaga snosi; ali on je ćuteći razbijao kamen tekim maljevima, terao kolica, pripaljivao mine, posluivao stareine...
   Posle već ovo drugo pričao mi je erić. Njemu je Milo sve kazao.
   Dođe jednog večera među radnike pogranični andarm, pa pita ima li koji Klenovičanin. Nai mu priđu i odmah ga poznadu. Bio je to neki erić iz Jelovika, pa otiao u andarme.
   - Ene, ba tebe i traim! - viknu on, kad ugleda Miloa, i odmah ga odvede na stranu.
   - Zna li, bolan, gde ti je Ruica!
   - Gde je, ako boga zna? - priviče ovaj ojađenik zaprepaćen.
   - Eno je iza one planine, u pograničnom selu, sa ivanom. Poznao sam ih oboje ima dva meseca, i često prolazim kroz to selo, ali im se nisam odao. Hteo sam prvo tebe da izvestim kako bilo, pa kad čujem da na srez kuluči, obradovah se.
   - Kako li ive, due ti?
   - The, đavolja posla - odgovori mu erić, pa ispriča kako je doznao da onaj krijumčari, pretura stoku preko granice.
   Smesta odu obojica granici; Milo se i ne javi stareinama. eleli su da je zateknu samu, pa se tako i dogodilo: onaj otiao na svoj noćni posao. Kroz pukotine na vratima izbija svetlost; vidi se da gori vatra u kući. Milo priviri, pa kad je ugleda uz vatru snudenu, kako sedi oborene glave i gleda sjajna povesma plamenova kako se igraju i trepere pred njenim očima, gurnu vrata i utrča u kuću. Za njim erić u andarskom odelu. Ona samo ciknu i stade prenositi oči s jednoga na drugog.
   - Ruice, zar nas ne poznaje?... Eto ti Miloa - kae joj erić.
   - Zar tako ti mene, bolan!? - progovori i na kukavac.
   Čim ču njegov glas, potrča i pade pred njega, pa mu obgrli noge.
   - Oprosti, tako ti one dece, ali idi odmah... Idi odavde čas pre... ja ti nikad vie ne mogu biti to sam ti bila.
   erić bio vet čovek, pa se doseti jadu. Uhvati je za ramena pa privuče:
   - Hej, snao, zna li ti da si venčana ena ovome čoveku. Vlast mi je naredila da te silom dovučem u Klenovik... Ima zakona u ovoj zemlji!... Ko će da gleda onu pile?... A onaj će tvoj omastiti kurum... Znam ja đe je on noćas...
   - Ne, tako ti nebesa! - poviče ona i stane se osvrtati oko sebe.
   ...Tamo-amo, pristane ona da ide s njima, samo da ivana ne diraju. Odu svi troje pod logorite i tu konače. Na crnu nau nesreću, erić se odvoji podalje od njih i zaspi, a oni sve do zore govore i preteruj se. Neće ona ni da čuje za Miloa.
   - Ako me - veli - i odvuče silom, ja ću trpeti dok ivan ne dođe da me opet vodi. A tebe - kae - ni očima ne mogu gledati.
   Pa jo ga stala ruiti: kakav je on čovek da vraća enu koja već dve godine s drugim ivi! ta ću ti, veli, sad?...
   erić mi posle pričao da je Milo bio kao mrtvac u svanuće, kad ga je on video. Oborio, veli, glavu, pa samo uzdie... A 'nako, kae, ne izgleda da to misli: samo ćuti i kao da nita oko sebe ne vidi...
   Kad se rasvanulo, on zamoli erića da mu pričuva enu, tu, u zaklonu, do mraka, a posle, veli, on će znati kud će je. Tako ode na rad... Javljao se, kau, komandiru i pitao: bi li ga pustio kući, a ovaj rekne da ne bi smeo drukčije, već ako mu je umro ko od najblie rodbine... Onda on ćuskiju u ruke, pa tamo na neki crn stenovit breg, s koga odvaljuju kamenje. Dubao je kamen do podne, pa onda treba da se namesti dinamit i da se pripali...
   Oko podne dođe ovima, i tu se dugo s erićem razgovarao. alio mu se kao ne mari za ivot, i sve mu onemilelo.... Ali nikako, kae, ne moe da pomisli: da se ona opet vrati onome i da bude njegova...
   Tu se rastanu, erić rekne da će ih bajagi čekati do mraka, pa da ih sprovede donekle, kad već ona pristaje da ide lepim. Milo mu rekne da hoće jo s njom da razgovara... Tako je odvede pravo na onu stenu koju su jutros na dvadeset mesta izdubili. Sednu u ipraje to visi nad samom stenom...
   Ko ti zna kako je to bilo!... Kad se prolomio pucanj i kad se rasturie oblaci dima, ugledali su među razbacanim stenjem nekakve krpe i - delove njihovih telesa...
 
 
III
 
   Mnoge su godine protekle od đedova pričanja. ed je, valjada, odavno istrulio. Samo se jo zadugo, do poslednjeg dana, poznavalo mesto na vruskavcu, s koga se usred mirna dana, ba kad ponesmo đeda na groblje, očenu najdeblji stub i pade sa umom i treskom... Porasli su i davno stigli za branje izdanci starog vruskavca; odnee i druge kuće dosta presada, ali svi u selu vele da ni jedan presad nema tako lep rod kao stari vruskavac...
   Kad stigoh za enidbu, naročito se opomenuh vruskavca. Ta on mi je i 'nako vazda pred očima, i nikad ga ne pogledam a da mi duu ne obuzme nekakav nejasan strah i slutnja... Ali tek kad nastade vreme, pomislih da sad treba dobro oči otvoriti... Toliko se čuda počini oko toga drveta, i već dva pokolenja, koja pod njim odrastoe, davno sanjaju večiti sanak, a ono se jo ponosnije uzdie onom plavom svetlom nedogledu, umeći i uboreći irokim listom...
   Ta on nije svakad nesreću donosio!
   Eto, đed je lepo proiveo sve do smrti očeve. Računao sam da će i tu biti kakva reda; đedu je bio dobar, ocu mi zao, i sad je red da meni bude dobar. Ma opet se opomenuh one đedove: "Čuvaj se sam, pa će te i bog čuvati."
   Stao sam smiljati kako ću "otvoriti oči". Pitaću starije, najpotenije ljude, dogovaraću se sa starom tetkom mi Makrenom, razgledaću i ja sam... "Nisam ba ni ja tako... hm..." - pomislim u sebi, i sav mi taj posao izgleda kao kad čovek pazari volove, ili tako to...
   Zaboravio sam bio na dve stvari: preumio sam đedovo pričanje o njegovoj i očevoj enidbi - kako su oni brzo "naredili stvar", i nisam se sećao nae opte mekunosti prema enama. Ja sam, čini mi se, bio jo slabiji od njih obojice: čim ugledam devojku, odmah mi zaigra neka magla pred očima i osetim takvu vrućinu... uh!...
   Jedne godine, ba u pregrtu, odmaramo se posle uine pod zelenim brestom. Doli mi susedi pozajmičari da mi vrate nadnice, pa nas ima dosta pod brestom. Svi polegali, neki, bogme, već hrču, pa i ja se naslonio na ćebe od sedla i predao se dremu... Pred očima mi se već muti, u glavi se mea utanje kukuruznog perja i jutronje vikanje optinskog birova, i u isto vreme gledam onu nategu to je kopači jutros rasekoe motikom...
   Odjednom, usred toga polusna, osetih da me neko gleda, upravo učini mi se da se moje oči sastadoe s nečijim vatrenim očima, od čega mi drhću kapci, pa ne mogu ni da ih otvorim... Prođe kroza me nekakva struja, malko se rasvestih i otvorih oči...
   Budi bog s nama!... Nikolina ivka, moja prva suseda, nekako đavoski zamirila, pa me strelja onim ljubopitnim i čudnim pogledom... Nisam je dosad ni smatrao za devojku: viđamo se po desetinu puta na dan, pozaimamo se, i tako... Ali ja nju ne gledam drukčije no to gledam njenu majku, ili moju sestru, ili tako neku enu... običan boji stvor, pa to mu je...
   A gle sad!... Čudim se i ja ta je to: odjednom ugledah u njoj devojku, ba pravu devojku, kao one pred kojima obaram oči. I sad sam odmah zatvorio očne kapke, pa posle lagano - lagano otvarao samo jedno oko...
   Ona isto onako đavolasto miri, samo joj se sad, reko bih, i usne razvukle u nestaan posmeh... "Smeje mi se to sam zamurio", pomislih, pa otvorih oči, ali ih moradoh jo bre zatvoriti, jer otud udari čitava vatra na mene.
   "O, 'natema je, i ona devojka!..." - čudim se, i nikako da dođem k sebi od takvog iznenađenja, a osećam da se od ovog časa mora drukčije misliti o ovom đavolu...
   "Pa dobro, naposletku", - mislim u sebi - "devojka - pa ta!?..." I čim pogledam u onaj zeleni burumak na koji se naslonila rukom, odmah vidim da oči ne smem krenuti navie...
   Ne znam koliko je vremena prolo dok smo se mi tako očima zaigravali, tek odjednom se čiča Nikola tre i povika:
   - Deco, dosta je odmora. Na rad!...
   Uveče, kad pođosmo kući s rada, pirnu vetrić s planine, udari nas meka hladovina po znojavim leđima, pa se osetih lak, poleteo bih... I tada osetih neku samoću, neku prazninu na dui, iako idem s tolikim svetom... Jo mi nečega nema, a ne znam ta je... Reko bih da osećam samo da je to neto neobično svetlo, dragoceno... kao ono to se priča u vilinskim i drugim pričama... Da mi je tako neto, a i sam ne znam ta je...
   Tu mi padoe na pamet dananji pogledi ivkini, i čisto se začudih sebi: ta mi je bilo. Naljutih se na sebe, jer mi to devojče dođe običnije od svake obične enske. Ba ću da probam. Priđem napred enskadiji, jer ona uvek grabi put.
   - ivka, metnu li ti one kaike ispod debla u torbu?
   - Ja to sam?... Valjad' ću pola sudova ostaviti, a pola poneti...
   - Znam, nego...
   - Hajd', hajd'... gledaj svoja posla! - odgovori ona otro, kao to već obično enske odgovaraju.
   Sad se čudim njoj: eto, vidi, i ona sad... 'nako obično... ka uvek!...
   A ono danas mora biti da mi se prisnilo?!... Ali kako kad znam sve?... Znam i to da nisam spavao!... Kad je viknuo Nikola, bio sam budan, odmah sam ustao.
   "Najposle, kako bilo", rekoh u sebi i predadoh se onom lepom raspoloenju koje dolazi na ovako tihoj večeri.
   Dođe nedelja. Ručao sam rano, pa stojim pred kućom i mislim se ta ću ovako zaludan. Pogledah u stranu, i pred očima mi zatreperie grane vruskavčeve, okićene divnim plodom, obasjane toplim suncem... ta će bolje: odem te se popnem na trenju i stanem birkati i kidati najzrelija zrna. Tako se ja ućutao na jednom gustom stubu, jedem trenje i neto se zamislio...
   Odjednom čujem razgovor blizu trenje. Pogledam kroz liće - vidim ivku. S njom snaha joj i Kata Ignjatova. Kad dođoe pod trenju, stadoe. Mora da su odmah pogledale uz drvo, al' me nisu opazile. Posedae pod drvo, neto malo proćeretae, dok će Kata reći:
   - More, čekaj prvo da jedemo treanja. Hajde, mlada, na drvo.
   - Ne smem, slave mi. Evo deverke, ona je slobodnija - odgovori mlada.
   - Boji se i ona Duana, mladog gazde, - smeje se Kata.
   Ja se zgrčio kao mi, samo da me ne vide i da čujem ta će jo reći.
   - Pi - ha... zar onoga?... Njega se samo abe boje - odgovori ona u smehu, ali dosta odlučnim glasom. Zatim ustade i stade se uz vrljiku, koja je naslonjena uz vruskavac, peti na drvo.
   "Gledaj ti... suknjara jedna!..." - ljutim se ja i sve se vie zaklanjam za stub. "Čak i ona tako o meni misli... Ja ta li one druge vele?!... Pravo kae đed: je li ono samo u suknji - od đavola je... I kako nas to brzo poznadu! Znam da ne bi tako rekla o Vojinu, naem prvom susedu..."
   - Ej, da hoće otkud naići Duan - opet se smeje Kata. - Samo da bane pod trenju, pa da pogleda navie...
   - Ih, jadna! Pobego bi on jo od onog korova, čim bi vas pod trenjom ugledao - odgovori ova i penje se pravo uz moj stub, birkajući uzgred zrela zrna.
   Grane na kojima se drim ljuljukaju se lagano pod teretom, a mene obuzima sve veći nemir, sve čudnija zebnja. Ba mi je nezgodno... Odista bih rado pobegao... mnogo bih voleo da ona nije dola. Istina, ja je opet onako smatram... obično, kao i sinoć. Ali tek đavo bi ga znao, nekako mi sad neobično na dui... Najgore je to će sad da natrapa pravo na mene. Mora se uhvatiti za granu na kojoj su moje noge. Evo je, sad će!...
   Ona potee ruku navie da se uhvati za granu, podie glavu i... ostade tako za časak. Mora da sam joj izgledao mnogo smean kad se ona povrati očas i razvuče usne u smeh... Već otvori usta da neto kae, ali ja napravih tako iv i rečit izraz na licu, te se ona zaustavi i pogleda me najpre ljubopitno, pa posle s podsmehom.
   Razumela me da se bojim vie od onih dveju , pa valjada reila se da se malo proali na moj račun. Ispe se jo navie, pa stade pravo prema meni i pogleda me čudno onim svojim sjajnim očima. ta ti se tu nije videlo, u tom jednom pogledu!...
   Ja samo osetih kako mi se usne koče jer bih se hteo nasmejati, ali se usta smrzla... Kad sam čitao Ljubomira i Jelisiumu, koga sam, zajedno s drugim knjigama, uzimao od apotekara u varoi, onda sam video da se tako neto moe osećati to sam ja sad osetio.
   Dođe mi ba sasvim druga devojka, učini mi se tako svetla i nekako... ne znam ni sam kako da kaem, nekako uzviena i onako... osećam da mi je slatko uz nju. Obaram oči, a osećam njeno disanje i zanosi me miris bosiljka i rutvice, čime je iskitila glavu i grudi. I jo osetih onaj naročiti opti miris devojačke opreme. Jer one, kad savijaju praznično ruho, umetnu smiljkitu i mnogo drugo miriljavo cveće, pa posle jo izdaleka oseća miris praznične odeće.
   Zaneh se tako, pa ne znam kad bih proslovio, da ona ne otvori usta. Učini mi se opet da će neto reći, pa mi se odrei jezik. Brzo joj proaptah:
   - Ne govori, slave ti! Nemoj me odati.
   - to, boji se? - odgovori ona tiho, a u očima joj gori, gori...
   - Tvoja posla! - rekoh joj i nasmejah se usiljeno. Ko bajagi ja razgovaram s njom 'nako obično... A zaboravio sam da je to ivka Nikolina.
   - Pa onda neka... nek nas čuju - veli ona jo đavolastije, i kao hoće da vikne.
   - Čekaj... neto da razgovaramo - apućem ja zbunjen, i istog trenutka čudim se otkud mi to dođe na pamet. ta ja imam da s njom razgovaram!?... Začudio sam se, pa čekam samo ta će da bude.
   Ona se kao uozbilji, ali joj na usnama jednako igra podsmeh.
   - Pa, dele... ta će? - pita i naginje se sve blie k meni.
   Ba mi nezgodno... Klecaju mi kolena!... "Ala li je lepo sad leati gde u hladu... Koji me vrag donese na trenju?", mislim se i gledam kako bih se nekako leđima naslonio na stub. Ali ne moe.
   - Ej, more, kamo trenje? - viknu ozdo Kata. - Gde si to, ne vidimo te...
   - Čekaj, moja je gua starija - odgovara ona sasvim obično, kao da je odista na drvetu sama. A meni apće:
   - Hoću li da im kaem za tebe?
   - Ne, molim te.
   - Nalomi grana brzo, pa mi daj da im bacim.
   Ja sam lomio ne gledajući ta radim, a ona je uzimala iz mojih ruku okićene divnim, crnkastocrvenim rodom grane, pa ih bacala pred svoje drugarice. Naposletku mi reče da je dosta. Ja se obazreh, a ona dri pune ruke grana, kida i jede trenje.
   Opet se namestih uz nju jer mi je odista na tom mestu bilo najlake stajati. Ona mi prinese nekoliko treanja ustima i nasmeja se.
   - Neka, jedi ti - proaptah.
   - A zar neće iz moje ruke?
   Ja odjedared obavih ruke oko stuba i oko nje, pa joj se jo vie primakoh. Ona me pogleda malko onako... uzverenim očima i kao da očekivae ta će sad biti. Između naih glava trkljaju samo one grane koje je drala u rukama. Ja se opet zbunio, pa se zaklanjam za to liće, a ne smem rukom mrdnuti.
   - Dela, ta imamo to da razgovaramo - proapta ona saiući me očima.
   - Eto, 'vako... - promucah ja, a ruke mi sve jače drću.
   - Kako, zar tako samo da stojimo na trenji! - reče ona i podie jednu obrvu uvis, i ta me obrva ba mnogo zbuni. - Ima li ta da mi kae?
   - Imam... samo, zna... kako bih... - stadoh mucati i u isto vreme domiljati se ta da joj kaem. O, da je proklet brz jezik!... Ali se mora neto govoriti, a kad je drim 'vako rukom, ne mogu joj govoriti o kopanju. Nego ja to sad velim, a onda mi samo proleću kroz glavu neka čuda, ali 'nako - nikakve misli za odgovor.
   - More, ti bi se enio, a? - proapta ona, i ba videh lepo kako se i njoj skupie usne, pa ne moe da se nasmeje.
   Ja ne pomislih ama ba nita o tim rečima, nego jedva dočekah da mogu to odgovoriti.
   - Ja, jest, jest...
   - Pa eto... hoće Katu? - zapita ona, a usne joj se povukoe u stranu.
   - to... kad si mi ti blia! - rekoh i opet se začudih otkud mi dođoe ove reči.
   - A zar bi me uzeo?
   - Hoće poći? - promucah, i ona mi taman metnu ruku na rame, a ispod same trenje privika neko:
   - Eve ih, crnjano... da vidi samo! Kuku jada!... To li je ona to se ne boji!
   - Crna deverka, silazi da ko ne dođe - privika joj snaha, pa stade brino nametati vrljike i osvrtati se...
   Za jedan trenut ivka se izvi iz mojih ruku i slete niz drvo... Čujem samo kako se ona stade smejati - zacenila se od smeha. Ja se naao u čudu: kud ću sad? Znam da se mora niz drvo, ali kako ću im u oči pogledati, kako ću stati pred onog đavola - Katu...
   Kad ja stadoh na zemlju, one se sve tri smeju i gledaju kako izgledam.
   - Je li kaem ja! - viče ivka. - Zar ne vidi da se smrzao, a one pričaju o grljenju i ljubljenju, ha-ha-ha!...
   - Ha-ha-ha... - smeju se i one, a ja se dosetih lukavstvu, pa se uzeh ko bajagi snebivati i stideti.
   ivka ih je prevarila. Laknu mi na dui, i ja se odmah stadoh osvrtati kako bih strugnuo...
   One odoe brzo, a ja sedoh pod trenju da se odmorim, jer me noge već jedva dre.
   Setih se odmah svega, i odjedared mi sve dođe strano, neobično...
   ta sam ja to uradio?... Zarečio devojku... Je li moguće... ja, ja zarečio ivku!?...
   I sve mi to novo i strano, i kad se osetih ovako usamljen, poče mi bivati sve stranije. Bar da imam koga druga ili rođaka, ili tako to... pa da se posavetujem. Ali sad je sve dockan... svreno je!...
   Velim da je svreno, i opet ne verujem sebi samom. Otkud je svreno kad je sad sve po starom... ja sam, eto, sam... slobodan, a i ona tako... Moe se, ako hoće, i udati za koga...
   I tada, pri toj misli, osetih da je zbilja sve svreno, jer me neto neobično zabole kad pomislih na njenu udadbu... Nema tu druge: ona je moja!...
 
 
* * *
 
   Neću pričati ceo na ivot, jer nemam ta osobito reći. Ovo sam ispričao opirno samo da se vidi kako sam i ja poao tragom svojih roditelja koji su ovakve "stvari" brzo naređivali. Stade im pred oči devojka, i - gotov posao!
   Ja sam mislio da će to sa mnom sve drukčije biti; prvo, stoga to sam imao pred očima gorko iskustvo; drugo, to sam bio unekoliko kolovan; i treće, to se to ticalo mene, a moja istorija ne moe ličiti ni na čiju. Ja sam očekivao za sebe sve neto osobito: i ena mi je trebala odnekud iz daleka, iz dalekih, ali čuvenih mesta... A ono sve izađe obično: očekujem suđenicu preko dalekih gora, a ona mi đavolasto mirka pod, tako reći, samim nosom...
   Posle već, kao to rekoh, sve pođe običnim redom, dok ja ne odoh u vojsku. Računao sam da neću sluiti vie od meseca - tako je i po zakonu. A ono ispade drukčije. Upisali me kao dvogoca.
   Videlo se da je to pogreka; ja sam znao čak i otkud je potekla, i znalo se da će se ispraviti. Ali dotle je valjalo ići i sluiti. Ostavim kod kuće dva momka, da gledaju imanje, ivku da gleda kuću i čeljad, a ja odem pod barjak.
   U vojsci me zadrae nepuna četiri meseca. Trebalo je neprestano da neko trči iz nadletva u nadletvo, a ja nisam imao koga, nego je sve ilo svojim redom, onako vojnički... Iz nae okrune pukovske komande otisnuo se jedan beo tabak hartije, i dok ga nisu svega ispisale razne komande i vlasti i priile mu nakit jo pet tabaka, koji su pronoeni valjada celom zemljom, - dotle sam ja, kao i svaki regrut, poteno "dinarčio, poarčio", sluio kralja i mislio o svojoj kući.
   Ba onoga dana kad sam predavao odelo i oruje u "cajkuz", dobijem pismo iz mog sela. Otvorim - nema potpisa, samo nekoliko reči. Javlja mi se da ivka mnogo aikuje s Vojinom, naim susedom: idu zajedno po iblju i svud... Poleteo sam kući kao bez due, i sve sam mislio da iv neću stići. A kad stigoh, u kući sve obično: i čeljad, i momci, i ivka - svako gleda svoj posao. Mislio sam da ću zateći lom i okraj, a ono nita. "Daj da pričekam", pomislim u sebi, "doznaće se ako to ima."
   Nita ivki ne govorim nego jo gledam da joj budem to miliji. Po ceo dan sam oko nje, nađem se u poslu, a ona mi privikne:
   - ta si mi se prilepio uz suknju kao krlja, pa samo pilji u oči? to ne ide u optinu, na posao, kao svaki čovek?
   - More... ići ću, dok se malo odmorim - a ba sam je hteo pripitati bi li volela da joj se ko drugi prilepi uz suknju. Ali pusto meko srce!...
   - Umoran si!... Ej, hladovino! - odgovara ona i podsmehuje se.
   Prođe mesec dana, ne opazih nita. Samo bi me na sastancima poneki pecnuo, ali onako izdaleka, jedva sam se dosećao reči, a niko neće da kae to jasnije, da ga mogu pitati.
   Jedared se vratih s posla mnogo ranije no obično. Vraćam se kući, a neto me obuzelo čudnovato: kao groznica, kao neka drhtavica, ne znam ni sam kako... A opet sam tome ja kriv: idem kući, a jednako mislim o onome zlu koje se sve vie otvarae pred očima. Sve ih gledam u pameti kako aikuju... i trista drugih čuda. A u glavi se sve vie muti. Tako uđoh u voćnjak. Na drvljaniku stoji sikira u jednoj kladi; neko počeo cepati drva, pa ostavio. Uđem u kuću, sve mirno. Deca brljaju po pepelu oko banka, a sestra mi Mara pere sudove.
   - Gde je ivka? - zapitam, a noge mi klecaju, bog će znati od čega: ili od straha ili od umora. Kako ću se umoriti kad sam polako iao!...
   - Tu je... sad iziđe... - odgovori sestra i obrte oči u stranu, pa se bre sae i htede produiti posao.
   Ja joj priđoh kao u bunilu, povukoh je navie i zapitah gledajući je pravo u oči:
   - Govori, gde je?... Znam ja sve... Sad ću sve pobiti...
   - Ne, ako boga zna!... Nije nita sigurno, nego se valjada onako tek... Odista sad iziđe iz kuće. Da nije gore u voćnjaku...
   Iziđoh iz kuće polako. Dođe mi na pamet priča đedova kako su moji roditelji odleteli u vazduh... Prolazeći pored drvljanika, uzeh sikiru i opet pođoh lagano... Hiljadama raznih čuda preleću mi kroz glavu: čas ih vidim kako se grle i ljube, čas kako begaju iz sela, kao i moja majka, čas gore i crnje... a nita ne mislim ta sam ja tu i ta meni ostaje da činim. Idem, a osećam da se sad svrava... Neto me vuče, i ja dobro znam kuda ću: pravo pod vruskavac, jer tamo je početak svemu, pa mora biti i kraj... Tamo je sve, i ja to tako znam kao da gledam...
   Eno, belasa se muka koulja kroz granje... Dosad sam kao pomalo i sumnjao, ali sad me sasvim ostavi prisebnost. Samo naiđe neka gustina pred oči, neto se tamo pod vruskavcem zaareni... vidi se dvoje kako sede jedno uz drugo...
   Da li prođe mnogo vremena ne znam, tek ja sam istoga trenutka bio pod trenjom, sa zamahnutom sikirom, ne znajući ni sam ta će biti na kraju... Samo mi se činilo da već osećam zadah vrele krvi i da je meni doao poslednji čas... I u tome čudu ugledah one sjajne zapovedničke oči, kojih se nikad nisam mogao nagledati, kako me zaprepaćeno gledaju, kako su začuđene, kako se sija u njima neizmeran strah i molba...
   Sikira ostade podignuta, kroz ljivik promiče sve bre i bre bela koulja, a one sjajne oči podigoe se uvis i nestade ih...
   Sikira pade naglo na deblo vruskavčevo. Ne znam zato je ba tamo morala pasti. Drvo zadrhta, strese se, pa opet ostade mirno. Meni se odjednom prohte da udaram o to prokleto drvo, da sečem, da nitim sve oko sebe dok osećam i poslednju kap snage.
   Udarac za udarcem odjeknu kroz miran voćnjak, čas potmuo, nejasan, kao da bije u trud, čas jasan kao zvono... Zbacih sa sebe odeću, okupah se u svom znoju, a sikira samo izleće u visinu, sevne prema suncu i pada na zasek, odbijajući krupno iverje... Odjednom zadrhta vruskavac, strese se i opet stade. Jo jedan udarac, dva, tri... vruskavac krcnu, pokrete se i odjednom se srui sa svoga postolja, treteći i lomeći sve oko sebe...
   Ja stojim i gledam ludačkim pogledom ovo veliko drvo kako se prostrlo između ljivovih redova. Neko me dohvati rukom.
   - Bato, to si ga poseko? - progovori sestra s nekim sujevernim strahom. - Zna kakvo je to drvo!...
   Ja je gledam i čudim se otkud ona ovde i ta to govori.
   - Ti će ostati kod kuće - reče ona blago - a ja i ivka odosmo da operemo vunu...
   Tako se to svrilo!...
   Ja i moja ivka, sad već baba, i dan danji ivimo lepo... Ali sam ja od onog dana svakad bio čovek...
   A mladi vruskavac zeleni se po čairu i među ljivama, umeći pokadto svojim kitnjastim gustim granama. Njihov um mea se sa smehom nae dece, i on nam je mnogo miliji i drai od onoga zloslutnoga uma starog vruskavca.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2012 kodkicoa.com