K O D   K I C O A

 
Borisav Stanković
 
STEVAN ČUKLJA
 
I
 
   I zimi i leti u kouhu. Taj kouh - irok, navek nezakopčan, izvučen iz pojasa, kao kod sviju kasapa tako i kod njega - bio je taman, mastan, izbojen krvlju i masnom parčadi koja su prilikom sečenja mesa, čerečenja butova, prskala, padala i lepila se po njegovom licu, bradi, a najvie po tom kouhu.
   Već star, ali je jo bucmasta, okrugla, podbuhla lica, zbrčkana vrata i jo sa kapom masnom i nabijenom na čelo, a kad ide, ide jo i sad u stranu zabačenih ruku, ireći, kreći se, ali i spotičući se sa jednog kraja na drugi.
   Čim bi pao mrak, varo utonula, čarija se poznavala samo po fenjerima ili po svetlosti koja bi iz redova uvučenih, sniskih dućana, kroz njihove ćepenke i izloge kratko prodirala, videlo bi se kako on odozgo, sa pijace, gde ceo dan provede oko kasapnica, ačinica i mehana posluujući i sekući meso, počinje da silazi.
   Već je pijan. Iz izvučenog kouha i raspasanog pojasa vire mu stari bajat-hlebovi i lojana sveća to nosi za kuću. Poskakuje, nabija kapu nad oči, spotiče se i nikako ne moe a da ne upada po vodi, po barama u čariji, krkljajući i mumlajući:
   - Ja! Srbija slobodija! Kada se gazda Arsa napije i puke baca, "razveselio se", a kada Stevan larmu pravi, "u aps!"...
   Tako teturajući i mumlajući silazi. Ide od kafane do kafane, od dućana do dućana. Gde god vidi svetlost, ulazi svuda; čim uđe, da ne bi bio kao na dosadi, na teti, vadi neku svoju staru, prljavu, dugu kesu, u kojoj svaki novac menja u marjae, da bi mu bila punija i veća.
   Silazi naposletku dole, na kraj varoi, gde je i njegova kuća. Jo s kraja u mraku videla bi se ta njegova kuća. Čudna kuća. Ne mala, ne sniska, čak visoka, dvospratna, ali, valjda to je na kraju varoi, zidovi joj nisu pokriveni, a zbog kia jo i odavna isprepukli, pa se srozali, i cela kuća izgleda pusta, gola, razgrađena.
   to bi Stevan nie kući iao, sve bi se due u poslednjim kafanama zadravao, a u sasvim poslednjoj kafani ostajao bi do posletka. Dokle god ne bi gazda počeo da gasi sveću, nameta i die stolice, on bi tu sedeo. I jednako, to se vie gasila sveća, on ostajao sam, unezverenije, pijanije larmao, drao se, i ako bi imao jo novaca u kesi, nudio bi i samoga gazdu, mehandiju, samo da to due ostane, da ne ide, da ne odlazi.
   Istom kada već padne noć, i čarija sasvim opusti, on bi odlazio kući. Onako pijan, batrgajući se, jednako dreći se ulična zida da ne padne u blato, Stevan zna, to god se vie pribliuje kući, da mora da vidi kako se ispred kuće, u mraku, neto beli. Zna da je to ena sa decom. Ma u koje doba noći da dođe, u blatu, ispred kapije, mora na nju s decom tu da naiđe. Moda ne sme sama u kući da sedi, a moda nema ni sveće. I Stevan, znajući to, ljutit, besan, čisto eleći da se bije to ga čekaju, to se bele tako zgrčeni u mraku, jo izdaleka počeo bi da se dere, viče:
   - A, gladni ste? Gladni?
   Odonuda bi se, zaista, sa kapije čuo ponizan, učmao glas to ga umiruje:
   - Jeli smo, jeli!...
 
 
*
 
   Nekada je bilo drukčije. Nekada je Stevan bio i dobar domaćin i dobar gazda. Ne ba pravi gazda, ali dole, u tome kraju, gde su većinom bili Cigani, albanti, kovači ili seljaci, to su se odskora naselili i jo radili zemlju, on i njegova kuća bili su među prvima. Znalo se za nju. Kad bi ko odozgo siao i pitao za njegovu kuću, svaki bi, čak i deca, znali da ga odvedu i pokau mu kuću. Tako je on bio, eto, priličnog stanja.
   Kao svi imućniji kasapi, tako i on pored kasapluka jo je i ovčario. Drao po dvadeset i vie brava ovaca. Ovce, jaganjce - kako bi čemu dolo vreme - klao je i prodavao u svojoj kasapnici, a mleko, sir, kajmak raznosio bi i prodavao po čariji i ulicama. Od dece je imao dvoje enskih i jednog sina-prvenca, najstarijeg. ena mu prosta, iz oblinjeg sela, seljanka. Sama mlekarila, muzla, sirila i sa decom sedela u kući. Retko je ila po komiluku. Nikoga nije imala poznatog, a jo manje koga od roda. Sav joj razgovor bio sa slugama, ovčarima. Stevan je kući dolazio uveče pa uveče. Celog dana je bio u čariji ili koljući ili raznoseći mleko i drugo. Kao svaki kasapin, tako se i on često opijao. Nekada sam, a većinom u drutvu dolazio bi pijan i kod kuće produavao piće i veselje. A ponekada u drutvu čak i sa Ciganima. I to onim Ciganima iz čarije koji su većinom bili dobre gazde. U produenju čarije, pri kraju varoi, ispodizali su svoje dućane i kuće. Kolika bi puta, doavi odozgo pijan, s njima sedeo i kao sa svojim komijama pio, ljubio se i u kuće jedan drugome ili, dočekivani svagda i čaćeni.
   Sin mu je dotle rastao. Uvek u lepo, čisto obučen. I to sin sve veći, sve lepi bivao, a uvek u čisto kao devojka, navek u novo obučen, to i Stevan, kao stideći se, da ne sramoti svoga sina, sve vie pazio na sebe, uzdravao se. A kad mu sin stupi u trgovinu najbogatijeg gazde, kod kojega se retko koji momak zadravao, jer ga je svaki potkradao, - pa kada mu sin ne samo godinu dana izdrao, već godinama počeo da ostaje, da mu gazda sam na velike sume svake godine poviava platu, da mu poverava novac, kasu, čak i u ime gazdino zaključuje i isplaćuje kupovine, prodaje, a cela čarija, sve gazde počele da upiru oči u njega, navode ga kao primer potenja, vredonoće, čestitosti - to i Stevan, gord, ohol, da sina ne sramoti, da ga ne ponizi sobom, sasvim se trgao. Ređe već počeo da se opija. Jo manje da se kao pre drui ma sa kakvima, a najmanje sa svojim komijama, Ciganima. Dućan, kasapnicu, stao čistije da dri; gornji boj kuće brzo okrečio, dvorite kaldrmisao i novu dvokrilnu portu postavio. eni i deci počeo da nabavlja i kupuje odelo, i naročito eni da svaki čas preti, grdi je, natresa se nad njom to takva prljava, neočeljana ide, to time "dete" sramoti.
   Uvek, kad god bi poao od kuće, svakog jutra, sa nasladom, srećno, počeo bi da grdi enu:
   - Kakva si to majka? I ti si mi neka majka!
   A odlazeći, pretio bi joj:
   - Pa de, kao to te dao bog, takva, u tim alvarama, koje kao da ih od Ciganke kupuje, iziđi sada takva na sokak, te svi da te vide, i da, ako dete slučajno pođe otuda, ne moe od srama pravo kuci da dodje, vec da se krije i da zaobilazi.
   I radostan odlazio bi u carsiju da tamo radi, kupuje stoku, preprodaje, a da neprodatu kolje i na svojoj kasapnici krčmi. Ali uvek izbegava da prođe pored gazdine magaze, gde je bio sin. Ne to ne bi voleo da ga vidi; koliko puta, krijući se, izdaleka prolazi tu samo njega da vidi, ali nikada nije pravo, otvoreno kod njega iao. Bojao se da čestim dolaskom, viđenjem, ne da povoda da gazda to posumnja... I najvie da ne bi, kakav je on bio uvek u tom masnom kouhu, koji bio prljav, krvav od mesa, a sin mu uvek čist, utegnut, u novo odelo obučen - time, sobom, ponizio sina; zbog njega on da ne mora da se stidi i crveni pred gazdom i drugim trgovcima.
 
 
II
 
   Od sinovljevog ajluka - to mu ga je sin gotovo ceo davao, ali o kome je morao sinu da daje tačna računa na ta bi ga utroio - kupovao je Stevan i preprodavao stoku. I to je radio uvek po uputstvu svoga sina. On je bio u velikoj radnji, prvoj trgovini, koja se isto tako bavila kupovinom stoke, koe, vune, - pa je i mogao navek da tačno unapred zna kada će biti najbolje da se to kupi. Koliko puta Stevan, izlazeći iz turskog groblja, gde je bila stočna pijaca, i prolazeći pored gazdine magaze, ali izdaleka, podalje, da ne bi kao pao u oči, video ga sin i naljutio se na nj, iznenada bi spazio kako otuda sin izlazi i zove ga:
   - Otac!
   - ta, sinko? - trčeći, uurbano i čisto ponizno staje otac preda nj.
   Sin tiho, kratko, kao u poslu, nemajući kada, kazao bi koju stoku, koje koze da ide i da gleda, ako moe to vie da ih kupi.
   Stevan, mada zna koliko, po koju cenu, ipak srećno, ponizno pita sina, ovaj mu kratko, učeći ga, sve potanko kae i onda ga brzo ostavlja, vraća se u magazu.
   Stevan, blaen, ide, trči, kupuje. Uskoro cene skaču i Stevan vidi kako zaista zarada biva sve veća. Ali, to je vie zarađivao, bogatio se, sve je zabrinutiji bivao. Jednako, srećan, blaen, brinuo se, gledao da kuću udesi kao to treba. Naročito gornji boj da je okrečen, sobe sa duim prozorima, novim vratima, i da su sve kao to treba nametene, gde će sin kada se oeni stanovati, iveti, jer je znao, unapred pogađao, da će se oeniti bogatom, iz dobre kuće, otuda iz čarije, a i dok se ne oeni, kao momak, kada dođe, da ima gde da legne, odmori se u čistoj, lepoj, nametenoj sobi, kao to njemu dolikuje i na to se već navikao kod gazde... I ne mogući ni sam da se otrese tog svog kouha, masnoće, mrlja krvi, parčadi mesa od klanja, ipak jednako je na enu gunđao, grdio je to takva, prljava, ide, vuče se.
   - Pa odakle izvlači te krpe? Dokle će? Zato ti kupujem te haljine? Valjda ne zbog tebe, nego zbog onog deteta... More, idem ja kod njega i da kaem: "Sinko, bre! Zar od one tvoje majčetine nita ne moe? I grdi, i psuj, i bij, i kupuj haljine! Aja! Jo eto onako ide, vuče se... Nemoj, sinko, da nam dolazi. Nemoj da se jedi, nemoj da se sramoti!"
   Majka, grcajući od radosti, odgovara:
   - Ama rabota, čoveče! A i ne mogu. Nisam se jo naučila!
   Ali jednoga dana sina nestalo. Stevan, prestraen da sin nije, sigurno, pokrao gazdu pa pobegao, bio je kao lud. Posle se videlo ta je. Ne znalo se otkada, samo znalo se da čim je prvi put u ivotu otiao kod jedne mehanske enske, otuda vie i ne izlazio. Samo nije mogao nikako da zamisli da ona nije dola tu, u kafanu, samo za njega. Jo manje, da je njeno razvijeno, belo, krupno telo u onoj kafanskoj, uskoj, četvrtastoj belo okrečenoj sobi, ispunjenoj suknjama i slikama i fotografijama, jedino za njega. Za njegovu mladu, čistu snagu, za njegovo belo, svee, devojačko lice, koje je majka toliko negovala i čime se toliko ponosila, i u koga je cela čarija upirala oči. Nikako on to nije mogao da zamisli, a jo manje da ona pored njega i druge ne samo ima, već zove, moli da, to vie plaćajući joj, ljube je i grle. I kada jedne noći on se zaista morao da uveri, ona toga jutra osvanula zaklana, mrtva, a njega u varoi nije bilo.
   Stevanu čisto laknulo kad je čuo da je sin zato pobegao; čak je i enu, mater, tukao kad je ova počela da plače i cvili za sinom:
   - Ako, mori! Ako je ubio! Neka ubije kučku. I sada, mrtva da ustane, pa bih je ubio.
   Ali se posle brzo trgao, uplaio kad je čuo da, ako ga uhvate, nađu ma gde, sudiće mu, i sigurno će biti na smrt osuđen. Nikako to nije mogao da veruje. Ispočetka iao i stajao ceo dan u sudu, jednako dosađujući i predsedniku i sudijama. Oni mu odgovarali. On nikako ne verovao. Jednako dolazio, sedeo, čekao po hodnicima, pred vratima, da mu neto drugo kau, a ne to. Kada se posle uverio da zaista moe biti streljan, počeo da pita da li moe sud njemu mesto sinu da sudi; njega mesto sina da osudi na smrt, veala, kako god hoće. Kada ga i zato odbili, on onda unezveren, sasvim preplaen, počeo da ide piskaralima, da njih tamo moli; plaćao i davao im novaca da piu tobo molbe i lepe takse. Častio sve od reda. Kada nestalo novaca, odmah, rado, prodao i ovce, i dućan, i kasapnicu, samo da moe to vie da daje, podmićuje. I to toliko, jednako, svaki dan, da je one koji su to jedva čekali, od toga iveli, već bilo ao i stid.
   - Da dam! Da dam, rode, da dam, brate! - nudio je on. I da ne bi ko video i time onoga kao uvredio, kriom mu ćukao, uturivao u ruku, moleći ga uznemireno: - Nita to nije. Ne mogu ja za to da ti platim. Nego za duu da mi učini. Za duu, sinko, brate... oh!...
   I dolazio bi da brzo jo togod proda, donese, da, samo da bi jednom dolo to pomilovanje. I to god je vie osiroćivao, ogolivao, sve je uurbanije, uplaenije prodavao to god bi naao i odmah tamo nosio, davao. I to svakome, pandurima, vratarima. Samo neka je taj nekada, ma u koje doba imao kakvoga dodira sa vlaću. Neka mu samo taj kae, obeća, da mu moe učiniti, on je odmah donosio i davao.
   I, kad sve prodato, kad otilo sve, čak i grede sa kapije, vrata i prozori sa ostalih soba na kući, i poslednje enine nove alvare, vuna iz dueka, njegov alat, no i sečivo, koje je nosio uz silav, a pomilovanje nikako ne dolo, on, ne smejući da ostane trezan, sam da ostane, jer bi video da od toga nema nita, počeo da se opija, kući celoga dana ne bi dolazio, već kad ne bi imao kuda, kada duboko noć padne. Pokatkada noću u prizemnoj, dubokoj sobi, gde su spavali na goloj zemlji, pokriveni ponjavama, kad bi se slučajno otreznio, trzao iza sna, odmah bi počeo da viče, dere se, kao inače poklapajući se ničke i udarajući glavom o zid:
   - More, ubiću ih! Sve ću ih ubiti. I sud, i predsednika i načalnika i te rospije mehanske... sve to otuda... odozgo. Sve ću da pobijem!... Pa i tebe, i vas ću da pobijem! - počeo bi da se okreće i viče prema eni kad bi video kako deca preplaena upliću se, trče oko matere, a vie njih kako ispod ponjave drhti i trese se materina glava. Moda i ona plače za sinom koga nikad neće videti, za svojim lepim Ristom, uvek u novo obučenim, za njegovim čistim, lepim, devojačkim licem, to je majka toliko negovala i čime se toliko ponosila.
   - Oh, sve ću ja, sve da pobijem! - nastavljao bi Stevan ludo da kriči, dere se, udarajući glavom o zid i poklapajući se ničke.
   Sutra, uostalom, nita nije bilo, do, kao uvek, ono njegovo uveče odozgo, sa starim bajat-hlebovima i svećom u pojasu, pijano batrganje iz mehane u mehanu.
 
1906.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com