K O D   K I C O A

 
Laza Lazarević
 
SVE ĆE TO NAROD POZLATITI
 
   I sumrak se poče hvatati, a lađe jo nema. Svet koji ju je i čekao poče se razilaziti. Ode i dečko s crnim zemičkama i kapetanica s bajatim licem. Odoe i oba praktikanta, s Markom stolarom, svadivi se najpre s gositoničarom to im je točio jo prole srede otvoreno pivo. Pođoe i kočijai, nudeći se da po dva groa voze u varo; ali većina, "radi apetita" ili "opruanja nogu", ode peice zametnuvi prut na rame a palac od leve ruke za pag od prnjaka. Ni ena Marinka magazadije ne htede sesti u kola već pođe sa svojim malenim drutvom peice, okrećući čas po leđa onima s kojima je govorila; i to ne iz nepristojnosti, već prosto zbog tepeluka koji tako bezazleno blistae, kao da je Zajičar procvatio, a kroz Knjaevac protekla reka od mleka.
   Sunce se bee rasplinulo u dalekoj prekosavskoj ravnici, i samo jo povrh mesta gde ga je nestalo pruahu se u nebo dugačke, svetle beličaste zrake, kao da je otud sa zapada pomolio neku grdnu aku sa rairenim i nagore okrenutim prstima - upravo onako kako to prave dobri i rđavi moleri. Sava, koja je bila tako opala da se gotovo na svakom mestu mogla gaziti, sanjivo oticae, odbijajući slabačak crvenkast refleks od oblačka povrh nje.
   Zamalo jo, i svet se sasvim raziđe. Osim slugu i činovnika parobrodskih na obali stajahu jo samo dva čoveka, - jedan u fesu i čaksirama, drugi u mundiru i mamuzama. Onaj u fesu - Blagoje kazandija - ceo dan nestrpljivo hodae: svaki čas zapitkivae koga po togod; obrtae se neprestano, kao da ga cela snaga svrbi pa ne zna odakle da se počne čeati; ulaae u stanicnu gostionicu i čisto kao da će odocniti usplahireno istrčavae ponovo napolje, upirući pogled daleko preko mirne Save. Njegovo lepo izbrijano, čisto lice, s lakim povrnim borama, nalik na one oblačke na ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajae nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima koje ivo, pa ipak s pouzdanjem, skakae s jednog predmeta na drugi. Čibuk je neprestano drao u zubima, paleći lulu istresenim kokicama. Svaki čas je zapitkivao i momke i agente: to nema lađe? Da li ima kakva depea? Je li voda tako mala? Vuče li kakvu teretnicu itd., - na to mu i momci i agent, sa urođenim gospodstvom stranih dravljana, vrlo ukratko i osorno odgovarae.
   Kapetan, pak, po imenu Tanasije Jeličić, stajae gotovo ceo dan na jednome mestu, podbočivi se na sablju. Lice mu bee okrenuto strani s koje lađa dolazi, a oči umorno i nestalno bludie oko toga mesta, kao ono sasvim izdubena glavčina oko ojedene osovine. Na njegovu licu ne bee onoga heroičnoga izgleda koji se kadto viđa i na pensionisanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na omarinu iza koje se die oluj, odleću i ćeramide s kuća i kape s glava. Punački, maleni, s obe strane postrieni brkovi, malen ali podebeo nos, osrednje smeđe oči, rehave obrve, okrugao obrijan podbradak i čisti, masnouti, ali ne mravi obrazi, mala usta s poverljivim konturama, velike ruke, aljkava uniforma, a kao sneg bela koulja i kao mleko čista sablja, - sve to izdavae gospodina i gejaka, čoveka od koga ičekuje da zna aranovati kadril i očistiti ostricu, a opet te nimalo ne bi iznenadilo kad bi on okrenuo dami leđa, obrisao nos salvetom ili čak zabo viljuku u lokumice.
   On dakle stajae, a kazandija se neprestano vrtijae. Naposletku, kad mrak stie pre lađe i ne mogae se videti ni zlatan pervaz na agentovoj kapi, i njih se dvojica pokunjeni vratie u mehanu.
   - Nema je, pa nema! - reče kazandija ljutito, kao čovek kome ne ide karta.
   - Nema je - reče i oficir, ali mirno, kao periodičan činovnik koji zna da posle pet godina mora doći klasa.
   - to li, boe? - reče opet kazandija. - Valjda... ta da... ovde i nema Turaka... A lađa se valjda i ne moe bobandirati?
   Kapetan ćuti.
   - Koga vi čekate? - upita opet Blagoje.
   - enu!
   - A ja sina! Ranjen je.
   On se malo strese, brzo stade istresati skoro punu lulu i ponovo je napunivi i paleći nastavi preko čibuka:
   - Ali lako, sasvim lako! Pisao mi je njegov drug Jole. Ovde i ovde! - on rukom pokaza sasvim neodređeno: najpre preko leve plećke, pa onda du cele desne noge.
   - Samo ga okrzlo! Otputen je kući iz bolnice da se popravi, pa posle u ime boga opet!... I treba... Treba goniti peksijana!... Samo neka nam je bog u pomoći!...
   - A ta vam je sin? - reče kapetan, počinjući učestvovati u istoriji kazandijinoj.
   - Moj sin? Kazandija! Eh, da vidite kako taj radi. U njega ruka, vidite, ovde deblja nego u mene noga ovde. Ja sam zbog ovih oskudnih vremena prodao sve to sam imao - ta će mi? - samo sam alat ostavio. Ali dok je njegovih ruku i alata, biće nama dvojici hleba, pa ba da nas je i desetoro.
   - Znam, znam - reče kapetan - ali ta je on u vojsci?
   - U vojsci? Peak! Jest peak! Ja uvek kaem: ti, brate, ti bi trebalo da si tobdija. Ti bi lepo mogao povući top. Posle, ono kad grune - milina čoveku čuti! Ali on hoće u peake. Kae: ovo vredi - ako će na pukomet, ako će za guu! Strah te pogledati kad se naljuti. Taj gde udari, tu trava ne niče!
   - A gde je ranjen?
   - Bogami, ne znam. Ne znam - badava! Pisao mi je, istina, njegov drug Jole, ali ja sam zaboravio. Smena imena tamo. Evo pisma! U dve borbe - u dve...
   On izvadi sasvim masno i izguvano pismo iz ćurčeta i predade ga kapetanu koji ga ponese u ruci da ga pročita spram sveće u mehani.
   Uđoe u mehanu s masnim dugačkim stolovima, čađavim zidovima i od muva upljuvanim sahatom. Na vratima koja vode u avliju stoji napisano obligatno "Srećna Nova godina" itd. a ispod toga "Ilija Sremčević 14 gro: od-raki". Na sredi tavanice obeena lampa čkiljila je, jedva probadajući zrake kroz već sasvim crno staklo. Nasred srede staje jedna drvena stolica sa slamnim seditem i slomljenom i tako ivopisno ispruenom nogom kao da hoće da se fotografie.
   Kapetan sede na dugačku klupu kraj prozora i poče čitati vrlo zamrljano pismo. Blagoje skloni najpre onu stolicu, psujući "to će ovo čudo ovde", sede posle prema kapetanu, zagrnu rukav od ćurčeta i pogleda po stolu, htevi se nalaktiti. Ali se odjedanput tre, videći po stolu grdnu, crvenkastu, masnu mrlju.
   - Ej ti, more! E, ovo je ba preko jego! Gledaj ti, molim te: malo ne pokvarih koporan! Čuje ti, bre, hodi ovamo! Obrii ovo!
   Odnekud iz mračnog ugla dovuče se jedno prljavo stvorenje.
   - A ta je ovo ovako masno? Je li, magarče?
   - Pa, mehana je, majstor-Blagoje, - reče prljavo stvorenje, s toliko nepobitnog razloga, da se Blagoje sasvim razgoropadi:
   - E, gle ti njega! Međer si ti neki mudrac! Pa valjda ne sede svinje u mehani?
   Čitalac će se vrlo ogreiti ako pomisli da je Blagoje kakav čangrizalo - boe sahrani! Sada je on samo u grozničavom stanju od nestrpljenja, pa trai samo sebi zanimanja. Pristao bi on sad i da se bije, i da ga biju - samo da mu prođe vreme. Nije on, inače, bio ba ni vrlo razgovoran čovek, i večeranje njegovo upravo napadanje na svakoga koga sretne bee svamo očajnički pokuaj da razagna čamu. Zbog toga on opet juria na kapetana:
   - Jeste li videli onoga s nogom?
   - Koga s nogom?
   -Ta onoga bez noge?
   - Koga bez noge?
   - Ta onoga sa takom?
   - Koga sa takom?
   - Sa takom! Onoga to su mu doktori odsekli nogu!
   - A to su mu odsekli?
   - Pa, kau, hteo je da umre od rane sto je dobio na Javoru, pa mu onda odsekli nogu, pa sad ide bez noge... Zar vi ne znate onoga s nogom?
   - Ne znam - reče kapetan - nisam ga video.
   - Pa sve prosi pred crkvom!
   - Hm!
   - Uh, boe! - Blagoje se strese. - Ovakav badrljak samo! Bolje bi mu bilo sto puta da je umro! A on nita - iv! Pa jo pui! Nita mu, kae, ne kodi!
   - Pa dabome!
   - Samo to mi se ne dopada to prosi.
   - Pa mora da jede!
   - Znam! Ali on kad je u ratu izgubio nogu, treba da mu se plati! Lepo da mu kau: Na ti, brate! Hvala tebi koji si za nas prolevao krv, i take stvari... Čovek je, u neku ruku, to se vidi - kako da kaem? - izgubio nogu, ide na taci! Sad njemu treba da jede, da pije. Hoće, bogme, i lulu duvana... Čovek je...
   Kapetan se oseti pozvan da objasni kazandiji poloaj invalida:
   - To je lepo to je on za svoju zemlju osakatio sebe. Ali zato on ne moe traiti sad da bude savetnik. Vidite: svaki onaj koji je prolivao krv za svoju zemlju treba da se računa u srećne, jer se oduio svojoj majci, svojoj zemlji. Svaki je duan svojoj zemlji, zemlja nije nikome nita...
   - E, znam i ja te vae filozofije! Znam ja, ako će, i "zemlja jesi, u zemlju otidei"! Ali daj ti, brate, togod u iva usta! Vidite: to je čisto... kako da kaem?... to je strano pogledati! Dovde odsečeno, - a čovek hoće hleba! Pa sad zar da prosi? Mora! Ne moe da ore, ne moe da kopa! Pa jo, moe biti, ponekiput slabo to i naprosi. Bre, da je meni vlast, ja bih znao ta bih radio! Ja bih lepo iz kuće u kuću. Uđem, unutra sedi gazda i jede pitu od oraha. - "A, ti jede pite? " -"Jedem!" - "A je li krv jeftinija od pite? A kamo onome onde s nogom? " - "A ta me se on tiče?" - "Ha, ne tiče te se, je li? Daj ovamo, doktore! Jedan, dva, pet, - koliko ih treba! Dede seci! Secite mu noge ovde! Jok, ne pitam ja treba li ili ne treba: seci ti samo! Tako! Sad vidi kako je onome onde! Ha, sinko!"
   Kapetan vide da se s Blagojem ne da objanjavati u viim regionima. On se spusti nie:
   - Tako je, tako je! Ali će oni i dobiti svi pristojno izdravanje iz dravne kase kad se svri rat. Nemajte vi brige!
   - To, to, moj gospodine! Samo ako je to zacelo i onoliko koliko treba, da ne stoje opet pred crkvom i da ne prosjače po vaarima. Zar kad bi neko zbog mene izgubio samo mali prst, pa ja... A ovamo drava... Sluajte!... Zvidi!
   - Ne zvidi! - reče kapetan.
   - Ta zvidi, bog s vama.
   Blagoje istrča navrat-nanos napolje. Malo posle vrati se pokunjen.
   - Mora biti da je neko vabio vake. A ima i ugursuza, pa duvaju i u ključ. Tu pre, kad je ono Sreta iao u Beograd, a onaj obeenjak Mićin sakrio se za direk, pa piti u ključ. Svi poskakae, i sam načelnik skoči! Posle se samo vratie - i načelnik se vrati. Psuju onoga ko je svirao - i načelnik psuje, a ne zna ko je!... Ja... O, brate, ja ne znam to se to tako zadocnila! Da li je to jo kadgod bilo? Je li ti? Ej, momče! Hodi ovamo!
   Ono prljavo stvorenje pomoli se opet.
   - Je li se lađa jo kad ovako zdravo zadocnila?
   - Ne znam - reče stvorenje.
   - Ne zna? Smetenjače! Pa ta ti onda zna? ta ima za piće?
   - Svata! - reče stvorenje glupo se smeeći.
   - Pijete li vi rakiju? - reče Blagoje okrenuv se kapetanu.
   - Ne!
   - I ja slabo... Ama ta da se radi? Čekajde!... Je li to zvidi?
   Ućuta i slua.
   - Aja... Donesi rakije! Ne moe vie ni da se pui. Već mi srce pocrne od duvana! Pi! Ta ovo nekakva oma. Parna! Pi, pi!
   Poto istrese polić, kao da mu oči malo oivee i ceo izgled dobi mirne odsudnosti.
   - Ala mi je i to lađa! Sanćim ona ide bre od kola! Da je čovek seo na kaku mu drago mrcinu - gde bi bio dosada! Piha! ta velite, na dobrom konju?
   Svi konjički oficiri vole da govore o konjima, pa ma to bilo i s kaluđericama. I naem kapetanu čisto senue oči. On je izvesno mislio na kakvog arapliju kad reče:
   - Za osam sahata!
   - Za osam, bogami! - reče Blagoje kome je ova pristrasnost ila u račun. - A ovo je već koje doba! Da sam ja samo znao!... Nego ne bih ga, opet, smeo tovariti na kola. Istina, njegov drug Jole kae: lako je ranjen, sasvim lako; ali, znate, rana je, a ja bih njega na kola! Eh, kaka je bila u mog majstora kobila!... Ej ti, slepi miu! Donesi jo rakije... Kobila kao srna! Pa samo ovako savije glavu.
   On izvi ruku tako jako, kako bi otprilike izgledao konj sa slomljenim vratom.
   - Ama zar ti nema bolje rakije? Ej ti, pupavče! Kai gazda-Davidu da ja item rakije. "Dobre!" kai, "gazda-Blagoje!"... Ovako savije glavu! Ama tu trebaju ruke! Da puknu vukući! Ona kad trči, pa sve ovako, - on turi glavu međ' noge - a ja dri, dri! Pa naposletku, kad nita ne pomae, a ja u stog ili u tarabu, u zid, gde stignem! Nita ona pod nagim bogom ne vidi, samo kad jedanput uhvati huk! A ja u plot, pa kad lupi glavom, ja mislim ode do đavola i ona, i ja, i kola, i sve! A ono nita! Pa posle jo ide mirno kao buba! Ali niko drugi nije umeo s njom kao ja. Kalfa Vidak iao jedaput po bakar na Savu, a ona samo ovako - on opet turi glavu međ' noge i isprui bradu kao da mu je đem u ustima. - Vidak ispusti uzde, pa legne u kola, a ona sve preko čagrća, pa po jendecima, pa trči, pa trči, pa trči... Zvoni! Jelte da zvoni? Da platim!
   On opet istrča napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu bee nestalo nestrpljenja, i glupa veselost livae iz očiju na koje, po izrazu mojih zemljaka, već počinjae curiti rakija.
   - Kakav je to konj, upravo kobila! Majstor metnuo jedanput jedan sanduk - ovako ovoliki - ne znam ta je hteo! A ona: đem na zub, pa ovako! Pa kako je letela, onako u avliju! A kola zakače; pa stranji točkovi ostanu pred kapijom, a majstor u kapiju, a sanduk njega po glavi, a prednji točkovi kod ora, a kobila pred kuću, a mi da umremo od... od... Ama ta su ti odvugle ove igice?... Daj jednu iku!
   Kapetan ga vie ne sluae. Njegove misli behu daleko: čak u Knjaevcu. Tamo mu je bila ena kod matere, čekajući da se oslobodi bremena. Ali tada su tamo bili i Čerkezi. Uasne kombinacije sevae kapetanu kroz glavu. Sva varvarstva koja su počinili ovi ljubimci Jevrope slikahu se ivim bojama u njegovim mislima. A povrh svega stajae desperatna neizvesnost; jer otkako je poao u rat, samo je dva pisma od ene dobio. U oba mu pisae da će doći čim se porodi i digne, ali od poslednjeg pisma bee prolo već pet nedelja, a Turci doli na Tresibabu, a Čerkezi rue njegovu kuću i pale mu postelju na kojoj mu moda ena lei. Pa ipak je on ičekivae. Ima u čoveku jedna ica, laljiva kao slučaj, pa ipak je zovu "predosećanje". Ko god igra na lutriji, taj pri svakom vučenju ima predosećanje da će dobiti, i nikada se ne čudi po svrenom vučenju kako ga je prevarilo to predosećanje. A udari li samo jednom i na njega slepa sreća, on ceo svet uverava da je znao da će dobiti, jer mu se sve bee tako činilo i nikako drukčije. I kapetan Tanasije već treći put uzamance dolazi čak s pozicije na lađu, s tekom mukom izmoljavajući doputenje od komandanta, jer mu se sve činjae da ga danas neće prevariti slutnja. Ali evo ba u ovaj par učini mu se da ni sama lađa neće vie doći. On postade nestrpljiv kao i Blagoje. Prevrtae misli da prosije iz njih ono to je crno. Ode u Knjaevac gde se rodio; uđe u svoju kuću, sede pod orah koji je posađen onda kada se kapetan rodio, a koji sad na svojoj periferiji nosi suhe grane. Tu sahrani oca i mater, tu preko puta zamilova devojku, tu uz kuću odnese kumu limun i poziv na prsten. O, kako mu tu bee drago sve: i stari orahov orman, i zarfovi oteti od nekog turskog pae jo u prvom naem ustanku, iskrhani nogari za kacom u podrumu, i ikona svetoga Nikole s dvokrilnim i uvijenim nosom, nalik na dva pua, i fistan u saračani, u kojem se njegova majka venčala, i opet, opet, i povrh svega: veselo, blago i punačko lice njegove ene, i stidljiva nada da će biti otac... i..., ne, ne moe biti! Ta, ako su i Turci, nisu zverovi!
   On se potrlja po čelu, htevi razgnati ove misli.
   - Majstor je, i bogzna kako, rad bio da se odrebi - nastavljae Blagoje gledajući neprestano u mesto na kome je kapetan jo pri početku sedeo. - Dabome! Jer to je hala, nije konj! E, ali tako...
    Kapetan ga mirno sluae, kao onu etalicu na sahatu. Ni ona, ni Blagoje nimalo mu ne smetae da dalje nastavi svoje misli.
   Opet je na starom mestu. Opet plamte kuće i po ulicama lee nagrđene leine...
   Tek oko ponoći on se izvali na klupu kraj prozora, bacivsi najpre jo jedan pogled na lampu koja sve slabije svetljae i sve grđe smrdijae, i na Blagoja koji hrkae turivi glavu međ' noge i pruivi obe noge napred, kao da dri uzdice.
   Zalud se kapetan mučio da svede oči - san njegov behu okupili Čerkezi! Tek u samu zoru kao da malo pridrema, ali tad se začu kroz mrtvu noć ravnomerno lupanje točkova i uzvikivanje onih to mere vodu s prednjeg kraja lađe; pa onda pitaljka stade buditi uspavanu poslugu na staničnoj lađi. Kapetan skoči; sablja mu se otite i sa zveketom lupi o zemlju. I Blagoje se tre:
   - Neće, bre! - reče on i kao da ponovo povuče uzdice i ponovo zaspa.
   Kapetan istrča napolje u svee jutro. Jedva je disao. Neizvesan strah vladae njime. On utrk dotrča do stanične lađe. Dokopa bačen alat s lađe koja dolaae i stade je vući sebi. I taman da zametne ue na kazuk, a u gomili sveta opazi jednu enu koja izdie vie glave dete u povoju. Kapetan baci ue momcima koji se čudie njegovu poslu, zanese se i malo to ne pade u vodu. I kad mu ena u onoj timi i guranju pade na prsi i predade mu sina, prvo suze, pa onda poljupci počee padati na punačko detence koje se nimalo ne srđae na svog dosad neviđenog oca.
   I ena je plakala - to se već zna! I druga jedna postarija ena iza nje - i bez toga ne ide! I najzad i detence ototanji.
   Oni brzo pređoe preko mosta i sklonie se u stranu, praveći mesta drugim putnicima koji se gurae zajedno sa svojim prtljazima, jer jo ne bese nijednog kočijaa ni nosaca.
   Kapetan htede mnogo tota pitati enu, ali nikako da otpočne; naposletku mu se odrei jezik:
   - Međer, ti si iva!
   On je uhvati i stee za miicu, kao htevi se uveriti.
   - I ovaj mali! Ti, ti, vojniče! A ta ti ja kojeta nisam mislio! Boe, boe!
   On obrisa lice rukavom i dreći dete nastavi:
   - Znao sam, zacelo sam znao da će doći. Tako sam ba u dlaku računao. A nana?
   Tek u taj par on ugleda onu staru enu i potrča joj ruci:
   - Hvala Bogu, samo kad ste svi ivi i zdravi! Kad je sve dobro!
   Stara ena briznu u plač:
   - Daleko smo od dobra, sinko! Ostadosmo bez kuće i kućita.
   Kapetana kao da neka ledena ruka čepa za srce, ali ta ruka isto tako naglo popusti, jer on u isti mah opazi kako se preko ćuprije kreće jedan čovek u prostom vojničkom odelu, a bez desne noge i leve ruke.
   - Ćuti! - reče kapetan s uasom na licu. Brzo predade dete eni, pa pritrči bogalju. Pothvati ga rukom ispod mike i pomoe mu da zakorači jednu gredu koja se bila isprečila na mostu.
   - Da nisi ti, vojniče, gazda-Blagojev sin?...
   - Jesam, gospodin-kapetane! - reče vojnik, sastavljajući nogu i taku i dotaknuvi se po vojnički kape. Ali ga taka izdade i on se pridra za jednu gospođu s kučetom i zembilom, koja vrisnu i odskoči u stranu.
   - Tu ti je otac! Čekaj da mu kaem!
   Kako bee tek zora, i putnici neodlučno stajahu na obali, to i nehotice svi obratie panju ovoj sceni.
   Kapetan otrča napred u mehanu da probudi Blagoja. Svet se raskloni u dva reda, putajući invalida: krasnog, jedrog momka, s mukim licem i alostivim osmejkom oko usana. Sve bee u njega: i snaga, i zdravlje, i lepota, i opet - ničega ne bee! Sve ličae na razlupanu skupocenu porcelansku vazu.
   On pođe polako napred. Za njim pristade kapetanica s majkom i detetom, pa onda ostali svet, svi ćuteći kao u nekom svečanom sprovodu.
   U taj par gologlav Blagoje istrča iz mehane.
   Kapetan poskoči i dohvati ga za ruku:
   - Stani! On je teko ranjen! Zdravo teko!
   - Kako teko? Ko to kae?... Evo, evo pisma!... Njegov drug Jole...
   Zverajući na sve strane, on protrča pored invalida i zaustavi se na kraju publike:
   - Pa gde je?
   - Tata! - viknu vojnik milostivno, okrećući se na jednoj nozi i podupirući se takom. - Tata! Ta evo me!
   Blagoje se kao munja brzo okrete. Stade pred sina. Gleda ga, gleda - pa onda tresnu o zemlju.
   Niko ne miljae da ide svojim poslom. Svi priskočie, poprskae ga vodom. Dama s kučetom i zembilom turi mu nekakve kapljice pod nos. Brzo ga povratie i digoe na noge. On se prvo obrisa od vode kojom su ga polivali, pa onda zagrli sina, ali tako naglo kao da se bojao da će mu pobeći!
   Dugo ga ne pusti. A i kad se odvoji, on ga gledae pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila.
   - Hvala Bogu, samo kad si iv! Sve će opet dobro biti. Ovo, - on rukom napipa taku - ovo će narod pozlatiti! Je li tako, braćo?
   Svi priskočie odobravajući.
   - Eto ja, - reče kapetan - ja prvi dajem... - on stade preturati pagove, ali nađe samo nekoliko krajcara, - ja evo dajem sahat i lanac. Na!
   - Hvala, gospodin-kapetan! - reče vojnik, isto onako pozdravljajući kapetana. - Dri, tata! Ja nemam ruke.
   - Evo i ja ti dajem moju ćilibarsku lulu. Vredi dva dukata - reče Stevo praktikant.
   - Hvala, braćo! Dri, tata!
   - Evo ti da kupi duvana! - reče Marinko magazadija i prui mu nekoliko dukata.
   Vojnik, s mukom pridravajući taku, skide kapu i podmetnu je magazadiji da turi u nju novce.
   - Hvala, braćo. Dri, tata!
   Blagoje uze kapu u obe ruke, metnu u nju sahat, lulu i dukate.
   Narod poče redom sputati u kapu. Među putnicima bee i braće Rusa, sa onom, kako oni vele, "irokom naturom". Oni nemilice davae.
   Vojnik se zahvaljivae neprestano sa: "hvala, braćo!", "hvala, braćo!", ali mu glas postajae sve vie i vie zaguljiv. Te dve reči počee dobijati odsudan ritam, kao u slepca na vaaru, i on kao da sad prvi put oseti sa svom snagom nepokolebljivog uverenja da je bogalj i prosjak. I najzad prosue se tihe, krupne suze, kao majska kia.
   - Gle, gle ti njega - reče Blagoje. - Zbog take sitnice plače! Pa ta mi je to? Jedna noga! E, hej! Sve će to opet... - on umalo ne reče "narasti", ali se opet ustavi: - Sve će to opet... Ama je li ti ja kaem da će to sve narod pozlatiti?!
   Pa onda ujedared i sam briznu u plač:
   - A to će mi sve ovo?
   On baci preda se kapu s poklonima i kao lud pogleda u nebo, kao da odozgo čeka odgovora.
   - Hajdemo-te odavde! - reče kapetanica. - Ovde je nesreća, a mi... - ona pogleda u obe noge svome muu i u pune obračiće svoga deteta... - mi smo, hvala Bogu, srećni i presrećni!
   Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varo. Ljudi dobra srca činili su im donekle poklone, ali sve se na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduevljenje, i ljubav, i dunost, i saaljenje, i ne moe ga vie poznati, kao ni Topuzova vranca koji je nekad dobijao svaku trku, a sad okreće suhaču.
 
 
* * *
 
   Kapetan je opet ozidao kuću na istom mestu u Knjaevcu. Pokrio je, istina, kao to se kae, hartijom, ali mu je ena vesela, i sinčić zdrav, i čupa ga već za brkove.
   Blagoje je jo donekle govorio: "Sve će to narod pozlatiti!" Posle je okrenuo na: "Sve će to tebi Bog platiti!" Naposletku se propije i tu skoro umre. A njegov sin prima izdravanje iz invalidskog fonda i - prosi!
 
Moete mu, ako hoćete, udeliti.
 
Ovo je moj prilog!
 
1882.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com