K O D   K I C O A

 
Borisav Stanković
 
TETKA ZLATA
 
I
 
   Jo kao devojka, najmlađa od svih sestara, ali večito u kujni, oko ognjita, vie je izgledala kao neka njihova slukinja. Nikada se ona nije sa sestrama pojavila na kapiji, na kakvoj svadbi, veselju; nikada da je ponela novo, za nju naročito krojeno i iveno odelo, već je uvek nosila stare haljine od svojih sestara, samo malo doterane i prekrojene. I to ne to se i njoj ne bi kupile, nego to sama ona nije htela. Nije htela sve iz straha da ne bi tim svojim novim haljinama tetila kuću, a osobito brata, koga je tako mnogo volela. I docnije, kada su joj se sestre sve razudale, a ona ih je tako lepo opremila da im nisu bile ravne ni kćeri iz najbogatijih kuća, ona je ostala kod brata, da, dok se on ne oeni, i dalje vodi i nadgleda kuću. Ali brat dugo putovao, dugo vodio trgovinu i dugo se ne enio, tako da kada se jednom i on oenio, ona je tada već bila ako ne usedelica, a ono stara devojka.
   I, sigurno, ne bi se nikako udavala, jer je i sama bila nekako čudna. Istina, bila je dosta razvijena, jaka, sa četvrtastim belim licem, plavim očima i nenim ustima navek razvučenim u onaj samo njen, tako topao i predusretljiv osmeh, ali je bila sva kao skrivena. Skrivenih prsiju, skrivenih pleća, ruku, kukova i svega onoga to bi na njoj opominjalo da je ensko. Ali pored svega toga ipak se morala udati. I to iz srepnje da, kada se brat oenio, dola snaha, pa kada budu dece imali i zbog toga trokovi kuće bivaju veći, da moda snaha ne bi kadgod počela osećati kako im je ona na teretu, samo zbog toga naposletku se i udala.
   Da bira, to nije mogla, nego za prvoga ko je zatraio pola. Pa ipak nije joj bilo ba tako rđavo. Mu, istina siromah, samac, otud iz Turske, ali dobar zanatlija. I valjda namučen samačkim ivotom, bio je sav srećan to je ona za njega pola i donela punu kuću. A osobito to mu je donela mnogo nametaja: dueka, jorgana, jastuka, za čim je on najvie udeo, da, jednom, i on, utopljavajući se, odmara svoje nauljeno telo od tvrdih, dućanskih, momačkih postelja. A jo vie je bio srećan kada mu je njen brat, koji je tada već bio viđen trgovac, pozajmio i novaca i verovao za njega kod ostalih, te je mogao da otvori svoju radnju. A kada im se rodio Stojan i radnja poče bolje ići, mu joj, da bi se jo vie pokazao pred njenim bratom dostojan i zahvalan panje i potpore, sav novac to je dotada zaradio pretvorio u espap i, kada nastade jesen i sabori po okolnim varoicama, on sav espap ponese. Mislio je da ostane dva-tri meseca, pa makar i čitavu godinu, dok sve ne proda, da bi se oduio, a sa ostatkom kupio kakvu kućicu. A ona za to vreme, da se ne bi mnogo troilo, sa Stojanom se vratila bratu. Istina da odvojeno, zasebno kuvajući, ali bar ne plaćajući kirije, tu ga čeka.
   I luda njena enska glava, da bi samo to vie utedela, ne samo da je odvajala od usta, nego - a to je ubi, zato i celog ivota na to nije smela da se potui, zaropće, pusti suze - jer je sama svemu bila kriva... čak ni slava kad je dola, nije htela ni kolač da umesi ni sveću da upali... Ali zato, kao neka kazna, posle toga stie i glas o muu joj: vraćajući se i ureći da to pre k njima dođe, jedne noći po kii, kada je prelazio neku reku, naila bujica i njega, konja i bisage sa parama utopila i odvukla sa sobom. A nije se znalo gde, koja reka, na kome mestu, da bi mu se bar sveća zapalila i krst podigao.
   Otada uzalud je po dva puta slavila slavu, i zimnju i letnju. Ali ne samo to nije pomagalo, nego bilo je sve gore i gore. Bar da ostade sama, onda bi trpela i gutala da je snaha ne samo popreko gleda, već i grdi, jer bi joj toliko radila po kući, da bi odrađivala onaj hleb to bi ga jela. Samo da vie ne izlazi u svet, ne pojavljuje se. A to je najgore bilo, to je najvie titalo, to je to je bila uverena da je samo zbog nje to bilo, a on, mu joj, da je samo neku drugu uzeo, ne moda, nego sigurno ne bi umro, jo manje poginuo. A sada s njom bio je jo njen Stojan. A dete će rasti, napredovati, i brat, ako moe podneti hranu za nju pa i za njenoga Stojana sad, dok joj je jo ovako, docnije neće moći. Dete će i vie jesti. Trebaće ga oblačiti, izvoditi na put i za to troiti. Iako je on, brat, duan da nju, svoju sestru, hrani nije duan jo tuđe, njegovo dete... I zato, ponova stee srce i preudade se.
   Taj joj drugi mu takođe bio udovac, istina bogat, ali to se doselio sa sela pa eljan jela i pića, počeo mnogo da pije, mnogo da jede. A od prve ene imao jo i sina, i to velikoga, gotovog za enidbu. I taj joj pastorak toliko bio besan, osion. Valjda to su bili bez enske glave u kući, iveli su svaki za sebe. Nikad zajedno nisu ručali, ni večerali, niti spavali u jednoj sobi. I tako iveći dugo, godinama, bili se gotovo i zaboravili kao otac i sin, nego doli jedno drugom strani, tuđi. A pastorak jo vie pobesneo kad vide da mu se otac ponova oeni. Nađe se uvređenim. Zato pod starost da se po drugi put eni? Zato da ga sramoti i zato ba nju, tu varoanku, pa jo sa sinom, dovodi u kuću i da sada ona rasipa i troi ono to je njegova mati s mukom pribirala i tekla na selu. Ali ona pastorku za to nikad nije prebacila, jo manje ga uvredila. Nije ga se bojala. Znala je ona da ovaj ne bi smeo na nju da nasrne, jer zna on da iza nje stoji njena rodbina, kuća odakle je dola i brat njen, nego to je htela da, prvo, u kući bude mira, a drugo, to je bila uverena da će ih, i mua i pastorka, pre tom svojom mirnoćom umiriti negoli svađom. A najvie je zato trpela, čak je i bila srećna zbog te svoje trpnje, to je osećala kako tom svojom patnjom iskupljuje i hranu i odelo za svoga Stojana. Samo da joj Stojan, kada uzme parče hleba, ne bude popreko pogledan; da kada obuče novu koulju ili mintan, ne misli se da je to od ukradenog novca iz kuće. Samo da njenom Stojanu bude kao to treba, a to se nje ticalo, za nju je moglo da bude najgore i najcrnje. I zaista, kao na neko čudo, isti taj njen pastorak ne samo da joj Stojana nije mrzeo, a od toga je ona najvie i strepela, nego ga je čak i zavoleo. A osobito otkada je Stojan poao u kolu i počeo da se najbolje uči. Onda taj njen pastorak u Stojanovom dobrom učenju nalazio kao neki i svoj ponos, jer valjda će se tamo, u kolama i međ svetom, uz to Stojanovo dobro učenje sigurno pominjati i ime njegove kuće, i ne samo on i otac njegov nego i svi oni koji su odskora u varo doli i jo su nepoznati. I zbog toga ponosa i sujete bilo bi teko onom koji bi na Stojana ruku digao, a i na samu nju, njegovu mater, izdirao se kada bi video kako ona Stojanu ne da da obuče nove cipele kad pođe u kolu ili kada bi cipele počele da se cepaju, a ona neće odmah nove da mu kupi.
   - A mori! - počeo bi na nju da viče. Drukčije nije nikako mogao da je zove. "Materom" - ne, jer je već toliko bio veliki, a opet po imenu kao kakvu slukinju, iako je bio toliko grub i osion, ipak nije hteo ba toliko naao da joj učini. - to Stojan da ide bos? to mu ne kupi? to ne kae ocu da da para?
   Ona, sva srećna zbog te njegove panje, mucala bi:
   - Pa kai mu ti. Ne smem ja.
   - to da ne sme? to da ne da? Kad moe on sam tolike pare da rasipa, to dete da nema kao druga deca?
   I onda bi to dete, Stojana, uzimao za ruku, vodio ga u čariju, kupovao mu - ne opanke, nego za inat njemu, ocu, nove cipele.
   I samo to, ta njegova ljubav prema Stojanu za nju je bila dosta pa da mu sve oprosti, da sve ostalo bude - nita!
   Nita, i ta svađa njihova, prostačko ivljenje po kući, nikad ručkovi i večere kao to treba. A osobito slave, Boić i Uskrs nikad ne provedeni, ne dočekivani kao to je red. Istina, donese se, zakolje, svega i svačega puno, ali uvek bi se tada izrodila svađa između njih. Komiluk počne da se skuplja, da ih razvađa. Ona mora od stida da se krije, ni reči da ne progovori, jo manje da sme da se umea međ njih, jer je znala da pored tolike svađe, njih dvojica, otac i sin, ipak nekako su se, na "svoj" način, voleli. Sin je dopustao sebi da on oca grdi koliko hoće, ali drugi na nj da digne ruku, taj vie ne bi pisnuo! A tako i otac, koliko je sina kleo, grdio, terao iz kuće, ipak, kada bi se ovaj razboleo, on ne bi alio novaca. Sve bi prodao, čak i kuću, krov nad glavom, samo da sina izleči.
 
 
II
 
   Ali uskoro i to prestalo. I ovaj joj drugi mu ubrzo umro i tako se svega toga otresla.
   A poto sa njime dece nije imala, to joj je bilo lako. Odvojila se odmah. Neto od onoga novca to je sklanjala i pribirala dok taj drugi mu bio iv, a neto i od onoga to joj pastorak pri deobi dao, i, iz straha da ga ne potroi, odmah kupila je nakraj varoi jedan plac. A tamo ulica tek se sekla, tek se delila, i u celoj njoj bilo samo dve-tri kuće podignute, a ostalo jo bilo polje. A opet, bojeći se da neće biti dosta novaca za celu kuću, podigla samo zidove, da bi imao na čemu krov da stoji, a od cele kuće, kujne i ostalih soba, samo jednu sobu sazidala koja će joj biti za sve: za sedenje, spavanje i kuvanje.
   I uselivi se, ona, tamo, istina nakraj varoi, ali u svojoj kući, kao da odahnu. Tek onda vide kako je dobro učinila to nije ni brata niti ikoga posluala da ostane u kući drugoga mua kod pastorka, istina moda da i dalje trpi i snosi svađe, ali bar u bogatstvu i u izobilju. Nikako oni nisu mogli da shvate zato ona sve to baca i ponovo ide u sirotinju. Jedino je ona znala, nadala se, strepela da će moda, moda kad tako ostane sama, sa svojim, njegovim, Stojanom, osetiti se kako se cela ona, sva, ponova vraća njemu, pokojniku, svome prvome muu. I ne prevari se. Jer ne samo da se oseti kako se ponova vratila njemu, nego odvojivi se i ostavi sama sa svojim Stojanom, oseti da je njegova, prvoga pokojnika, oca Stojanova. I to toliko njegova kao da nikada nije prestajala biti. Uvek, svagda, jedino je bila njegova. Nikada drugoga, za koga se bila preudala... Jer zna ona da grleći toga drugoga uvek je osećala, uvek je zamiljala, kao da grli i ljubi svoga prvoga mua, prvoga svoga enika, prve moda i jedine ljubavi svoje, prvo i poslednje milovanje i radovanje.
   I koliko je tek bila srecna kad vide da i svet i komsiluk to shvati i razume, jer nisu je zvali po bogatstvu drugoga muza, "gazdaricom", nego po zanimanju prvoga, "majstoricom". I to joj tako slatko, tako drago bi...
   Ali tu radost, sreću brzo je morala da ostavlja i da se sva okreće kući i svome Stojanu. A iz straha da se novac, to je preostao od kuće, ne potroi, radila je i dan i noć. Plela je, sila, tkala. I u tome imala je kao neke sreće, jer je taj kraj i ta njena ulica bila nastanjena od skorih doseljenika, većinom seljaka. I njine ene, neveste u tom varokom predenju, pletenju i ivenju, davale su njoj da im ona to radi i nagrađivale je bolje nego da je bila u sredini varoi i da je radila za prve i bogate kuće. Jer ove, seljanke, nisu joj plaćale u novcu ne smejući od mueva, ali zato izobilja u branu, maslu, siru i mesu, to je za nju vie vredelo nego gotov novac. Pored toga uzimala od svojih, osobito od te snahe, a i od ostale rodbine, stara odela i preprodavala ih ovamo sirotima, najvie Ciganima i Cigankama, kojih je, kao u svakom okrajku varoi, bilo puno sa njihovim razbacanim kolibama. Nita nju nije uzdravalo. Ni to je bila "majstorica", ni to je iz bogate, prve varoke kuće. U početku zidanja kuće, kada je jo strepela da joj neće novac dostići za sve, sama je iz polja i oblinje reke dovlačila pruće i kamenje i time ograđivala batu. Čak u prvi mrak ili ranu zoru, da je ko ne vidi, tamo u uglu bate, a zaklonjena kakvom gomilom pruća i trnja koju bi dovukla, sama je kopala zemlju, od nje sekla ćerpiče i posle ih ređala, suila na suncu i gomilala. I to s dana u dan, s godine u godinu toliko je bila isekla te ćerpiče, nepečene ciglje, da ređajući ih kao zid, celu batu njima ogradila. Docnije i one ostale sobe sagradila, čak i gostinjsku i u njoj dolape i rafove, a u kujni ognjite. Nad ognjitem počee da se lelujaju obeene nove verige, po kujni da se razleva nov pepeo, a gore, krov, grede i daske da se tamne od dima. I bunar je iskopala. Sama ga kopala sve dotle dok nije naila na blato sa vodom, i tek onda pozvala majstore da ga sasvim iskopaju, ograde i očiste. I onda ona prva kofa vode iz bunara! Ono prvo staklo tom vodom napunjeno od kojeg, bačenog preko kuće i nabijenog na kućno sleme, i sada stoji komađe, i sada, kada sunce u podne naiđe, odbija se od toga staklenog komađa te kao neka zvezda nad kućom treperi i greje... A već gostinsku sobu nikako nije mogla da namesti. Jednako je nametala onako kako je mislila da je trebalo namestiti jo za ivota pokojnikova. Jednako je ređala i veala već poutele i počađavele svoje nekadanje, devojačke darove, pekire i marame. Čak i krevet namestila, na kome će - ne sada, nego, ako Gospod da - kada Stojan poraste, izuči zanat, postane momak, pa kad počne kao svaki momak, onim odvojenim momačkim ivotom da ivi - da na tom krevetu spava i odmara se.
   Ali to je najgore u tome bivalo, to je da to god joj je Stojan vie rastao, ona kuću sve većma doterivala, nametala i ututkavala, nju je - ni sama ne zna zbog čega, otkuda, zato - sve veći neki strah, slutnja i trepet obuzimao. Moda, moda - a kakve je ona zle sreće - od svega toga nita neće biti. Oh, da moda Stojan - a on već tako nemiran, tako trči, tako se noću otkriva - slučajno ne nazebe, ne razboli se, i - ne daj, boe! - umre. I onda nata sve? Već kuća i ovo nametaja, sve to neka nosi đavo, ali ta njoj ostaje? Neto najstranije. Jer, kada bi joj i on umro, onda ne bi smela da na sebe kidie, da sama sebi dođe glave, jer zna se da je to takav greh da bi onda bila osuđena: da joj ne samo dok je u ivotu, niko, ni Stojan, ni mu, ni njen otac, mati niti ikoji drugi pokojnik ne sme u snu doći, da ga vidi, nego i kad bi umrla, i tamo, na onom drugom svetu, ne bi joj dali da se sa njima vidi. Ne bi joj dopustili ni da im se priblii, a kamoli, kao svaka mati, kada umre, onda se sa svojima nađe tamo na drugom svetu, kada joj već nije bilo suđeno dole na zemlji. A njoj, kada bi ona zbog Stojanove smrti sebi glave dosa, ne samo to to ne bi bilo doputeno, nego ne bi joj dali ni da im se priblii, toliko bi bila osuđena zbog toga svoga samoubistva. I onda, kada zbog toga ne bi smela sa sobom da svri, ta bi joj ostalo da sa sobom čini? Da jednako glavu kamenom tuče, ali da je ne okrvavi; da sebe glađu mori, ali kada počne da se mre, opet da mora jesti da bi ostala u ivotu. I tako, da se vuče, kuka s dana u dan na groblju, ukopava se u njihove već napukle grobove, samo da bi joj to pre smrt dola, a obično ba tada smrt ne dolazi. Eto toliko njih! Eno već poludele Marije, stara baba-Anđe! One pored sinova i kćeri i sve unučice pokopale, i jo su ive, jo se vuku... I, boe, nikome ne dosudi, nikome ne daj! - ipak ponekada se zaborave pa se najedu, napiju i počnu da se smeju!...
   I kad joj te slutnje, te misli počnu da dolaze, nju - ma gde bila, ma u kakvom poslu - to kao no preseče, te unezvereno počne da se krsti i apuće:
   - Ne daj, boe! Molim ti se, boe!
   A jo ako tada Stojan nije kod kuće, pa ako počne da pada mrak a njega iz kole nema, a povrh svega počnu da se otuda, iz polja i iza bregova osećaju kao neki vetrovi i oluje, ona se sasvim izgubi.
   - Nemojte, bre!
   I izmahujući iza sebe rukama, kao da sprečava i potiskuje te vetrove i nepogode, istrčava na kapiju. Prolaznici, uplaeni njenim licem, uzdrhtalim ustima i već sa navrelim suzama u uglovima očiju, pitaju je:
   - ta je, snaja-Zlato?
   - Čekam Stojana! - odgovarala bi kratko i čisto kao ljuteći se to je jo pitaju, kad znaju kakva nesreća njenom Stojanu moe da se desi. A ako tada počnu pored nje da prolaze u tuči i jurenju njegovi drugovi pri vraćanju iz kole, obamirući od straha da moda u toj svađi i on nije, i da će sada prva kamenica njega moda pravo u čelo, u oko, i da je onaj krik, uzvik, sigurno njegov, ona svakoga ko god protrči pored nje pita: - A, bre, je li tamo i moj Stojan? - A glas joj se u grlu gubi i kolena klecaju.
   Stojanov drug, nemajući kad da staje, beeći od kamenice to za njim leti, samo joj dovikuje:
   - Nije, nije! Iza nas je on.
   Pored toga to je to donekle umiruje, ipak to njegovo nepojavljivanje u ulici sa ostalom decom toliko je izmuči da ne zna ta ce. Mada i sama vidi kako je jo vidno, tek počeo prvi sumrak, njoj počne da se čini kako je jo otkada pao mrak, kako je odavna, uveliko crna noć. I, onda, zato ga jo nema? Sigurno je neto bilo sa njim, jer uzalud je ne muči i ne seče ovoliki strah. Seče je i po polovini, po prsima i po kolenima, da se jedva, eto, naslonjena uz kapiju dri. I kad se već naposletku jednom i on pojavi, ona sagleda onaj njegov alevi fes i onu arenu torbu sa knjigama, ona mu, sa nogama otealim već kao od tuča, samo u čarapama polazi u susret. Od toga silnog straha za njim sva se kao sparukala, alvare joj se smakle, kukovi joj rasklimatani. I kada već oseti njegovu ruku u svojoj oznojenoj i vreloj, pita ga i kori:
   - Pa gde si, sinko? Gde si dosada? Eto već ceo svet doao, a tebe nema. A ja ovamo, sama, pa... I umalo to ne grne u plač.
   Ali Stojan veselo priča gde je bio. Kada se pustio iz kole i proao pored "ujkine", njenoga brata kuće, ujak ga zvao. Tamo sedeo, igrao se, čak i jeo, pa, evo, u torbi od toga i poneo. I dajući joj torbu, gotovo strogo govori joj da je ne pritiska rukama, a osobito njenim od posla jakim zadebljalim prstima, te da mu se ne bi time u torbi izguvala koja knjiga, a najvie ne obrisalo i umrljalo na tabli to je toga dana pisao i crtao. I ona tu njegovu torbu čak sa strahom uzima i pritiskujući je samo laktom i dlanom od ruke nosi je, a drugom rukom njega vodi. Ne moe da se nagleda kako mu se već cevanice nogu jasno ogledaju, kako mu se pri hodu kolena četvrtasto izdvajaju i kako sav on, već uveliko, liči na oca. Čelo isto kao u oca počelo da se oblo nadvisuje, obrve da se razdvajaju i crne, a ispod njih da se pomalja onaj dug, malo savijen očev nos sa onim rairenim nozdrvama. Čak i jabučica počela iz grla da odskače, da se ocrtava i isto onako kao i u oca da mu puca pri gutanju pljuvačke.
   Posle večere jedva bi izdrala dok upali kandilo ispod ikone da to pre legne i, pokrivajući i sebe i njega jorganom, zgrabi ga k sebi u krilo. I uzrujana, potresena, jednako bi se naginjala nad njim, utopljavajući ga i pokrivajući ga, ali odupirući se laktovima i kolenima da ga ne bi pritiskivala. Njegove ručice uvlačila bi u svoja topla nedra; njegovu glavu bi naslanjala na svoje grudi, osećajući toplinu njenu. Pa onda miris njegove kose, koe. I onda ono to je za nju bilo najdrae, najveće, to je to grleći ga tako počela bi da oseća kako, to god joj Stojan vie raste, a ono se iz njega sve jače izdvaja onaj naročiti miris, miris kojim je njegov otac mirisao. I tada kada bi Stojan počeo da je tim očevim mirisom zapahuje, svu ispunjava; kada bi počela od toga da joj snaga treperi i dua izumire, ne mogući vie i ne smejući da ga ljubi, samo bi naslanjala svoje uzdrhtale usne na njegovo čelo, počela bi da grca nad njim:
   - Milo moje i jedino moje!
   I onda onako u noći, sasvim sama, sasvim slobodna, potpuno, cela bi se ona podavala toj sreći, suzama, proklinjući sebe to je takva: to eto, kad nije nita, dete je zdravo, evo ga u njenom krilu i naručju, zato onda ona da strahuje, zlokobi i da moda - a kakva je ona pusta i crna! - sigurno mu time i neto nasluti.
 
 
III
 
   I samo zbog toga crnog predosećanja da joj Stojan poraste i pođe na zanat da to ne moe i nije njoj suđeno dočekati, zbog toga straha Stojan je jednako morao da bude mali. Kada i svri kolu, izuči celo crkveno pevanje; kada poče da se vie ne vitla po bati i dvoritu, nego da sa drugovima ide po čariji, seda na dućanske ćepenke i po polju baca kamen sa ramena, i tada nikako ona nije doputala da je zaista on porastao. Uzalud su je uveravali. Uzalud je već odavna amamdike nisu sa njime putale u amam na kupanje.
   Ali sve to nije pomagalo. Nikako u to nije smela da veruje, već samo dođe kući pa se isplače. Zar ona ne zna? Zato je prave tolikom ludom? Zar ona ne vidi kako je zaista već veliki, već porastao, ali zar sme, crnica ona, da popusti, jer zna, uverena je da ona to ne sme dočekati, da joj nije suđeno da to doivi, i da će se morati, kada bude to dolo, tada sigurno, sigurno desiti neto strano, i to njemu. Ili će se on razboleti ili će nekako nesrećno pasti, ugruvati se, osakatiti. - I eto zato, a to niko ne zna, već je prave ludom. Jer odlaući to raćenje njegovo, ona oseća kako odlaze i tu nesreću. Jer to: da joj Stojan poraste i pođe na zanat, i to pokojnikov, svoga oca zanat, to je toliko bilo za nju da kada bi o tome počela da misli, čisto bi je vrtoglavica hvatala od straha i sreće.
   Ali pored svega ipak je i ona sama osećala kako to zaista dolazi, pribliava se. A to i po svome bratu videla je. On poče čeće da silazi ovamo k njoj, jer se znalo da je njegova dunost da on, ujak Stojanov, nađe majstora i pogodi se sa njime. A ona je čak osećala kod koga majstora će ga brat dati. Sigurno kod Cvetka, tadanjeg najboljeg majstora. A da je to već istina, brat svrio, ugovorio sa majstorom i da se čeka samo dan, videla je po samom ponaanju bratovljevu prema Stojanu. Prestade da ga mazi, priziva i donosi mu poklone. I, kada dođe, on počne kao da ga grdi i imenom, Stojanom, da ga ne zove već samo: "A bre... ti!" I naređuje mu da ga on slui, on donosi času vode a ne kao dotada ona.
   A međutim odavno je bila kriom nabavila nove, jake cipele, potkovane "na alčama" i klincima; saila mu čakire, i to sa gajtanima i nogavicama, jer trebaće da su jake, durane, da izdre kad Stojan počne na zanatu da slua i radi. I sve to sloeno i poređano u kovčeg; svakog dana se nalazila oko njih da bi ih to vie gledala. Stari kovčeg već prestade da krcka od njenog čestog otvaranja. Nekada po celo bi jutro provodila uz taj otvoren kovčeg, gledajući te haljine, jednako gladeći ih rukom i osećajući pod prstima otrinu dlake nove materije i udiući miris od ispeglanih gajtanova. Ali ako tada iziđe iz kuće pa jo počne da je obilazi, zagleda, onda je tek najluđi i najbezumniji strah hvata. Gleda kako je novo drveće već izraslo i ograđuje kuću. Sama kuća svojim velikim krovom sasvim se izdvaja od ostalih u mahali, od kapije do kućnog praga beli se kaldrma, a ispred kuće bunar već sa kapakom, čekrkom i gvozdenom kofom. Čuje se kako voda ubori i teče ispod kamenova, obraslih mahovinom; a ovamo velika gostinska soba, nametena, ututkana, sa otvorenim prozorima. Kupa se ta soba u batenskom zelenilu i hladu zajedno sa onim nametenim krevetom, na kome on treba, kada odraste, postane momak, domaćin, da lei i odmara se. Tada kao da vidi na tom krevetu otisak njegova tela. Ali odmah nju spopada onaj bezumni strah, uas: da, moda, sve to neće biti. Odmah bi padala. Vila bi se u klupče, obgrljujući kolena, gledajući očajno, unezvereno oko sebe. Krstila bi se, aputala, molila:
   - Ne daj, boe! Molim ti se, boe! Nemoj, boe, oh!
   I, brzo, kajući se to je izlazila i gledala, kad je znala da će je to snaći, beala bi i zavlačila se u prvu sobu. Sedala bi tamo u kut, grčila kolena i drhtala, tresla se. A spolja, kada počne mrak, nju počne svaki huk vetra do sri da potresa; svaki krik, plač i uzvik na ulici u srce je udara i probada... Jer, eto, on, Stojan, tamo je napolju, sa drugovima, u čariji, ko zna, moda ti vetrovi i ti krici ba oko njega se viju, oko njega naleću, gone ga. I gotovo luda, jo tako usamljena i zavučena, počne da plače, plače. Sva bi se zanosila od plača. Takvu bi je čak i Stojan uveče zaticao. I njega onako odraslog pa ga je već bilo stid od tog njenog večitog plača i počeo bi ljutito da pita, da je kori:
   - Ama ta je, mori, nano? ta ti je? Zato plače?
   - Pa neću, sinko, vie da plačem!
   Zaustavljala bi se umirena, kad bi ga videla, briući rukama suze sa usta i očiju.
   I od toga straha, neiskazanog bola i slutnja pre vremena gotovo se presavi. Oko usta, zbog tog večitog drhtanja, počee da joj izbijaju malje; obrve i trepavice, zbog tih uvek zadravanih suza u uglovima očiju, pobelee joj. One njene od rada kočate ruke izduie joj se, i ile i kosti na njima zbog jednakog znojenja, vreline od straha, počee da joj se ute i bele. Sva dođe četvrtasta sa izbrazdanim i otrim licem, ali zato sa nekim tako toplim, blaenim i napaćenim izrazom.
   Ni tada, ni docnije, ne moe da se seti u koji dan, u koje vreme bee, kada dođe bratovljev sluga i javi joj da će sutra Stojana da odvede majstor-Cvetku na zanat. Čak i slugu ne dariva ničim, a to se posle celog ivota nije mogla da nakaje, jer toliko se izgubi. I posle nita nije znala. Ni kako je Stojana sa igre dozvala, ni kako pokupila svu komijsku decu, njegove drugove, i dala im večeru da Stojan zajedno sa njima večera, kao pratajući se od njih, ni kako ga posle okupala, metala u postelju, a vie glave poređala spremljene haljine. I onda legla sa njime i, kao tobo, spavala. Zapaljeno kandilo je dogorevalo i prskalo, i ona, leeći do njega, i to nepomično, da ga ne probudi, osećala je pod akom i prstima onu rosu i znoj to je Stojanu izbilo po čelu i licu od kupanja i zdravoga sna. A odozgo, kroz noć, kroz tavanice jasno i čisto poče da silazi, da se leluja nad njima on, pokojnik, mu, otac njegov. U istim onim čakirama, u istom fesu, mintanu, zakopčanom do grla, i to onom mintanu to ga je nosio svaki dan, sa tesno zakopčanim rukavima, da mu se ne bi smetali pri radu. A same ruke, prsti izbodeni od igle, voska, umrljani ćiriom. Samo mu lice drukčije. Ne izbolovano, ne mrtvačko, nego usplahireno. Kao nikako ne verujući da je zaista već to dočekao: da je njegov Stojan zaista porastao, i da sutra polazi na zanat, i to njegov zanat. On, kao plaeći se i prezajući, sve se vie naginjao nad njim, da ih to bolje vidi, i uveri se, a ona, pokazujući na Stojana kako je sve to istina, plakala je i govorila pokojniku:
   - Eto dočekasmo, dočekasmo...
   Ali sutra je za nju bilo najgore. Već dok ga je oblačila i spremala i bila u kući, hrabrila se, ali kada ga povede i iziđe iz ulice u čariju, tek tada vide koliko je to. Sredinom čarije vodeći ga morala je na sve strane da se okreće i javlja. Sama čarija, dućani, tezge i poređani espapi na njima, - sve joj to igralo i bletalo. Prolaznici, videći je takvu kako ide sredinom čarije, a ne zabrađenu duboko, ne obučenu u novo, odmah, a naročito po tom njenom idenju, sredinom čarije, znali su da sina vodi na zanat. I gotovo svi počee da ustaju i da je pozdravljaju:
   - Srećno, srećno, tetka-Zlato!
   - Hvala, dabogda i vi dočekali! - Jedva je mogla toliko da odgovori, jer joj usta bila puna vode koju je s mukom gutala, a oči pune suza, da je morala da krije glavu.
   I to god se vie pela i pribliavala majstorovom dućanu, njoj čarija sve guća i načičkanija izgledala. Dućani puni, ćepenci puni, čak puna i ona velika i prazna pijaca. Svi piljari, prodavci, nosači, pa i seljaci, i njihovi konji sa svojim tovarima, kao da sve to stalo, okrenulo se, pa samo u nju gleda. Nije znala kuda će i kako će. Dreći Stojana za ruku i osećajući kako mu je ruka sve hladnija (a to zato to je njena bila sve vrelija i znojavija), ona kao da tobo njega hrabri, da se ne boji, ne plai, a ono u stvari sebi poče da govori:
   - Ne boj mi se, čedo! Ne boj se, nanino!
   A s mukom jedva je ila i prolazila, jer joj se sve većma i većma suavala čarija, a sve to svravalo se i tonulo u onu crnu tačku gde je bio majstorov dućan, jer iza njega i oko njega za nju nita vie nije bilo. to se vie pribliavala tamo, sve vie je osećala kako sustaje, kao da joj se noge ne miču. I kada već priđe, skoro domile, gotovo samo jo nekoliko koraka joj je ostalo, već poče da sagleda sam dućan, tezge i u njemu unutra da razaznaje i majstora i svoga brata, koji je tamo čekae, umalo je ne uhvati nesvest. Oseti da vie ne moe, da će pasti, načiniti larmu, skupiti čariju oko sebe i time moda novoga majstora naljutiti i brata osramotiti...
   No srećom brat, koji je sigurno gledao kako ona dolazi i kako sve sporije ide, pa kad vide kako ona stade i poče da se muči da produi, on, dosetivi se ta je, brzo istrča pred nju. I kada vide kakva je: bleda, unezverena, jedva dreći se na nogama, on joj gotovo ote Stojana iz ruke, naljutivi se na nju:
   - Sada hajd, pa idi tamo gore, kod nas!
   Ali ona kao da nita nije ni razumela ni osećala da je on to, brat joj, ispred nje. Utom dođe i majstor. Rukova se sa njome, ali ruke su joj bile tako hladne i tako ukočene da, poto se rukovala sa majstorom, ona zaboravi da spusti ruku.
   Majstor, videći je kakva je, poče kao da je tei i hrabri:
   - Ne boj se, ne brini se, tetka-Zlato, za Stojana! Ne brini se, čuvaću ga ja, ne boj se ti...
   - Ne bojim se! - samo promuca, a ono njeno oko, kojim odgleda kako joj Stojana odvedoe u dućan, bilo je toliko puno suza, toliko se bletalo, da brat joj, da preseče sve to, čisto je otera:
   - 'Ajd sada idi! Idi kod nas gore! Idi i sedi tamo sa enama.
   I ona se odvuče. Samo to joj u očima ostade zapaena unutranjost dućanska i tamo u kraju njenom Stojan kako stoji unezveren i uplaen.
   I zaista, celo popodne ostade kod bratovljeve kuće. Ali kad dođe veče, poče da pada noć, niko je, ni brat, nije mogao da zadri da ostane da noći. Ja! Zar to? Zar ona celoga ivota to, ovo veče, i ovu noć, čekala pa sada da ostane. I navla čekajući da to gući mrak padne, ona pođe kada je bilo dockan. I kad pođe, oseti mrak, oseti se kako prvi put u ivotu ide sama, bez sluge, bez fenjera, od sreće i radosti sva se ispravi, nozdrve joj se rairie. Kad dođe kući, kapiju ne zaključa, već pade preko kućnog praga. Jer eto i to bi! On joj ode na zanat i zbog toga ona prestade da je udovica, već postade majka Stojanova. Jer eto, sada, kao svaka majka, ona moe u crni mrak da odlazi, u samu kuću čak i da ne ulazi, jo manje da se zatvara, zaključava, već ovako ispred kuće, oko kuće, gde hoće, da lei, čuva... I to je ono zato je ona toliko strahovala, drhtala i plakala da moda ona neće dočekati i doiveti. Jer to sada to svoga Stojana odvede na zanat, nije bilo samo to je time dokazano da joj je on sasvim očvrsnuo, pa da neće odsada trebati svaki čas se brinuti za njegovo zdravlje, niti to će posle nekoliko godina, kada izuči zanat, on postati domaćin, on voditi brigu o kući, niti to ona time, dajući ga na zanat, i kao neki svoj dug oduuje prema njegovome ocu, svome muu; nego to je ona sada prestala da je enska, već samo majka. Čak i svoje krteno ime gubi i jedino se zna kao "tetka Zlata", majka Stojanova. I onda ne samo da je slobodna i ravna svakome, nego i vie od ostalih. Svaka mora sa potovanjem i podiući se da je pozdravlja; kada hoće gde da sedne, da joj čini mesto do sebe. U očima svih, celoga sveta, ona nije vie ni kao nekadanja devojka, ni kao ena, ni udovica, već samo kao mati Stojanova. Mati onoga Stojana to je isto kao i oni, eto sada, posao na zanat, i isto će kao i oni uskoro ga izučiti, uskoro kao i oni kućiti kuću, biti domaćin i onda, kao takva, sama moe da ide kako hoće i gde hoće. I nezabrađena, i nezakopčana, čak i bosa. A ne kao dotada da ne sme da se pojavi a da nije obučena kako treba. U novom i zatvorene boje odelu i zakopčana do grla. Od amije samo nos i usta da joj se vide, a nikako koulja na prsima. Kad ide čarijom, nikako da ne sme sredinom već samo jednom stranom, i to sve uza zid. A već u prvi mrak kod kuće da je, prva svetlost u mahali mora da zasvetli iz njene kuće, da bi time dala na znanje da je tu, u sobi, a ne napolju, izvan kuće, međ svetom... A sada sve je to otpalo, prestalo. Ne samo da je slobodna nego, kao svaka majka, i čista, čista od svakoga i svačega!
 
1909.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com