K O D   K I C O A

 
Borisav Stanković
 
U NOĆI
 
   Na njivi je sedela Cveta i očekivala mua, Jovana, da dovede vodu, te da natope duvan, to su jo prosle godine zasadili, a nikako dosad "navadili". Ona bee sela, zgurila se, naslonila bradu na skupljena kolena, i gledala je sanjivim pogledom u toplu, tamnu noć. Po polju, svuda oko nje, viđahu se ljudi, kako po izbrazdanim zasađenim njivama rade pri fenjerima. Na istoku ocrtavahu se bregovi i bila planinska, odudarajući od tamnorujna neba, na kojem trebae da iziđe mesec; a ispred nje, po reci i putu, dizahu se visoke topole i guste vrbe, te u ovoj tamnoj noći, sa svojim utanjem i njijanjem, izgledahu kao iva, ljudska bića... Ponekad čuo bi se tup, metalan zvuk motike, promukli glasovi radnika i njihovo dozivanje, ali je sve to, opet na mahove, raznosio jo topao vetrić koji je pirkao preko ove ravnice.
   Cveta bee mrtva umorna, ali se silom savlađivae da ne zaspi. Odjednom, ona ču bat ljudskih koraka koji joj se pribliavahu, i posle razabra glas svoga mua.
   - Eto, na! - govorae on nekome. - Pogle, brate moj: cele godine sua, ni kapke vode da padne... Gle, kako je uvelo, grehota čoveka i da pogleda... Eto, od deset korena ako jedan prihvati. Nesreća, kaem ti!...
   - Istina, istina! - odgovarae onaj drugi.
   - Boe, opet on?! - tre se Cveta preplaeno kad ču onaj drugi, vie enski no muki glas. I zatim brzo se die i, kao beeći, uđe u njivu, uze motiku i poče kopati. U tome dođe Jovan.
   - Radi li? - oslovi je. Zatim skinu motiku s ramena, zabi je u zemlju, ostavi fenjer i sede na među. - Hodi ovamo, gazda-Stojane, - okrenu se on onome koji iđae za njim. - Hodi, sedi malo.
   - Sad, sad! - ču se. I nesigurnim koracima, upadajući s jedne i s druge strane međe, ukaza se visoka, protegljasta prilika, takođe s fenjerom i motikom. - 'Bro veče! Radite li? - upita on tiho i nekako plaljivo.
   Cveta na pozdrav nita ne odgovori. Toboe, zaneta poslom, nije čula.
   - Eto, mučimo se, gazda, kao svaka sirotinja, - odgovori mu Jovan i pomače se, te mu načini  mesta do sebe. - Sedi. Odmori se. Hoće duvana?
   - Pa, mogu. Daj! - I, obzirući se, polako sede, skrsti noge i uze da savija i pui duvan, ali neveto i brzo. Međutim, Jovan otpoče da mu se tui na zle godine, rđava vremena, optinu, vodeničare i na sve to mu smetae, te ne mogae da dobije vode. Stojan ga sluae, klimae glavom u povlad, puae odgovarajući mu oretko i kratko. I ko zna dokle bi to tako trajalo, da Jovan odjednom ne đipi, nagnu se nad zemljom i oslunu; pa kad ču kako voda izdaleka dolazi, ono njeno miljenje, tih ubor, baci od radosti cigaru, zgrabi ponovo motiku, i bez fenjera otrča u susret.
   - Cveto, spravljaj te brazde, - reče njoj, koja jednako kopae podaleko od njih. - A ti, gazda, čekaj; eto mene sad, odmah... - E-e-hej! - rastegnu on veselo i izgubi se u noć.
   Stojan kao da se uplai od njegova nagla odlaska, jer se i on brzo die i pođe za njim, ali se opet vrati, sede, i uze da čupka suvu travu, sluajući Cvetine udarce motikom. Odjednom, prema Cveti opkoli rukom usta i tiho viknu:
   - Cveto!
   Ali od nje ne ču odziva, do samo udarce motike.
   - Cveto! - viknu on jače.
   Ona opet ćuti.
   - Cveto, čuje li? - i nae se, napree sluh i oči, ali vide samo nju kako se zgurila, pa udara silno motikom, iz koje ponekad, kad naiđe na kamen, odsevne svetlac. - Cveto, dođi, ili... - i htede da se digne, ali se tre iznenađeno kad vide nju gde dođe i nae se nad njim.
   - to si doo? - upita ga ona prigueno.
   - Ja?! - zagrcnu se on i uplai. - Nesam, veruj, nego zna, pođoh na njivu, i tvoj me čovek nađe, te... dođosmo! A ti se ljuti?
   - Odmah da si io! - i okrenu se ljutito od njega.
   - Ljuti li se? Nemoj!
   - Ne ljutim se, - poče ona da guta, kao suze. - Ne ljutim se, ali ta će da kae svet, ljudi! Idi, ako misli dobra. ta hoće ti? Ta ja sam ena!
   - Istina je, - odgovori on meko.
   - Pa kad je istina, to dolazi? to me ne ostavi?... Eto, ima enu, decu.
   - Eh, - odbi on rukom - ne spominji mi.
   - Da, ti ima, a ja? Pa jo i to, da neto on čuje, onda gde ću ja, gde?
   - Nemoj, Cveto, - viknu on kad oseti kako joj glas na plač zadrhta. - Idem, evo odmah sad. Istina to kae, ali ja... Zna ti mene. Ja samo onako..., dođoh da te vidim. A ti, eto, ba kad hoće, neću vie, neću... Zbogom!
   Ona mu ne prui ruku, da se s njim rukuje, nego se odmače od njega i reče otro:
   - Zbogom. Idi!
   - Eh, ljuti se ti! - potvrdi on udivljeno i, prebaciv motiku preko ramena, ode.
   A kad se on izgubi, ona brzo, silom i, kao braneći se od nečega, okrenu se i uze motiku da opet produi kopanje, apćući u sebi:
   - Lae on, lae. Opet će doći. Oh, a ta trai? (Mada je znala.) to je ne ostavlja već jednom? A da kae muu, ne sme. Jer, kakav joj je mu, i krv bi potekla... A ovamo, opet, s njime se viđa; govore, on joj dolazi, i mu joj ne zna zato je sve to... Kud će joj dua i telo na onom svetu?... Greno je to, greno... Majko Bogorodice!
   I otpoče da se krsti, apuće molitve! Ali ova topla noć, tup i metalan zvuk motike, micanje ljudskih senaka s tamnim fenjerima... jo je vie to potrese, ispuni strahom i slatkim sećanjem. Pamet, nasuprot volji, ktenju, molitvama, poče joj silno stvarati i iznositi sve to bee...
   ...Bila je dete kad je njeni ubogi roditelji dadoe Stojanovima, da tamo slui, kako bi je ovi posle lepo udomili. Otac Stojanov bee prek i surov čovek. Po natmurenom i kosmatom licu izgledae da niko od njega nije čuo blagu i nenu reč. Sa enom i Stojanom, koji mu bee jedinac, postupae kao sa ostalim slugama. Svi su se njega bojali i strepeli od njega. I da ne bee matere Stojanove, ene milostiva srca, moda bi i Cvetu postigla sudba njenih drugarica, slukinja u tako bogatim kućama, koje bivaju ili upropaćene od slugu, a nekad i od samih gazda, ili zakrljave od prekomerna rada. Ali mati Stojanova poče je paziti, jer se njen Stojan, kao dete, najradije igrae s njom. I zato je zaklanjae od slugu, ne davae joj teak rad, te se ona docnije razvi i prolepa. Ona njena snaga, lepota, jedrina, zanoae svakog, a najvie Stojana, koji se docnije, kad je odrastao, gotovo nikad nije ni odvajao od nje. Uvek su bili zajedno. Na njivi, polju, uvek, uvek behu oni jedno do drugog. On joj nikad ne dade da oseti da je ona kod njih samo slukinja. Svakad joj je poklanjao poneto, davao - krijući od oca - ita, brana i drugo, da ona odnese svojim sirotim roditeljima. Bee on blag, miran, tih i raden kao niko. Ah, ti dani!
   Odu na njivu da filize duvan.
   Korenje ih pokriva do pojasa, pod bosim nogama kri se i roni suha zemlja, a oko njih, svuda, u nedogled, zelenilo i bujnost. Sve, čist i sjajan zrak greje ih, te im krv brizga u jedre obraze. Oni rade, kidaju mlade izdanke. Iz reke due vetrić, a iz ponjevena polja, strnita, dopire pesma grlicina... Rade, utrkuju se, dirkaju jedno drugo, pa se sporečkaju i, tobo rasrđeni, odmiču se. Čute oboje. A ovamo gledaju se kriom ispod oka, a oko usta im igra prkosan osmeh. Ona, u tesnom jelečetu, povezana amijom, s nestanim i prkosnim osmehom na rujnim joj ustima, gleda ga kriom, vidi: kako se on čee, vrpolji, gleda u nju i hoće neto da joj kae, a ona mu tada okreće leđa i čini se neveta.
   - Cveto! - veli on naposletku. - Hajde da pevamo.
   - Neću.
   - A to? Eto, ja te molim!
   - Pa ba i ti. Neću.
   - Ali kad te ja molim? - pita on slobodnije i pristupa joj.
   - A to me ljuti? - govori ona, pa se tad nasmeje od srca i, tobo srdita, prilazi mu. - Hajde. Počni!
   I počnu. Zapevaju pesmu koja se tad najradije pevala. Glasovi im čisti i drću od radosti. Ruke im lete na rad, a okolinom se razleu reči pesme:
Vetar due, vetar due, al-katmer mirie;
dragi dragoj, dragi dragoj, sitnu knjigu pie!
   - Cvet-o-o! - klikće Stojan i odmiče se od nje da bi je bolje video.
   - ta ti je? - pita ga ona vragolasto.
   - Ti si, ti - moja!
   - Eh! - nehotice, iznenada poleti joj usklik iz dna grudi. I brzo se saginje da sakrije radost i kao krv rumene obraze. - Nemoj, Stojane! Hajde da se radi.
   - Ne, ne... - muca on. I ostrag, ispod pazuha, hvata je i stiska... Ona se otima, izvija, brani, ali tako malo, malaksalo, da mu se ba time jo vie podaje i privija uza nj.
   - Nemoj. Dosta je, dosta, slatki Stojane... - apće ona i krije lice. - Dosta... videće ko... oh!...
   - Jo, jo. Daj! - grca Stojan i sve je vie stiska, grli i ljubi gde stigne.
   - Ta dosta... Oh, ba si ti!... - I, iznemogla, obamrla, blaena, predaje mu se i prua mu onda čas levi čas desni obraz da ga on celiva naizmence.
 
   Ali jedne jeseni, uveče, rekoe joj da se lepo obuče i nakiti. Zatim iziđe Stojanov otac, uze je za ruku i uvede u gostinsku sobu.
   - Ljubi u ruku! - reče joj i pokaza na ljude koji behu tu. Ona klecnu, pogleda ga preklinjući prestraeno i htede pasti, ali njegov otar pogled i surov izraz lica povratie joj snagu. I, jedva idući, poljubi sve one ljude u ruku. Oni je darivae, pa čak i Stojanov otac, na iznenađenje sviju, poljubi je u čelo i izvadi veliki dukat - dublu.
   - Neka ti je srećno, ćerko, i dugovečno. U mojoj kući jela si drvenom kaikom, a u tvojoj srebrnom, dabogda!
   I izvedoe je. Ona pade. Celu noć nije znala za sebe. Od toga dana do svadbe, Stojana nikako nije videla. I udade se. Pođe za ovim Jovanom, čovekom istina ne sirotim, ali udovcem, tvrdicom i prekim do zla boga... Srce joj htede pući, ali jaka priroda i večit, teak svakodnevni rad pobedie... Ugui sve to bee. Ali, eto sad, od neko doba, opet on, taj isti Stojan, gleda, vreba zgode da se s njom nađe, vidi i razgovara. A ona ne moe da ga gleda ni da slua taj njegov mek, vie enski glas. No i on se nije usrećio. Oenili ga bogatom devojkom, iz znane kuće. Ali kao da ga nisu oenili, jer on otada nikad da se skrasi kod kuće. enu ni da pogleda, već uvek, tobo poslom, bei u sela kod čivčija, gde su njihove njive, i tamo ostaje po čitave nedelje. ta ti nisu radili, samo da ga zamiluju sa enom, ali nita ne pomae! Prskali ga nekom vodom, čini mi se od tatule, davali mu bilja, vodili manastirima i među vračare, ali on nikako da postane razgovorniji, ivlji i bolji. Uvek samo ćuti, radi, doputa materi da radi s njim ta hoće. Ni s kim se ne prepire. Otac mu da pobesni. Jednom ga istukao na mrtvo ime i isterao. Otada niko nije smeo njegovo ime u kući da spomene. Mati mu, sirota, da presvisne od tuge i srama. Molila ga, preklinjala, bar njoj, ako ocu ili kome drugom neće, da kae zato bei od kuće i ene, ali uzalud... I ko zna dokle bi to tako trajalo, da rodbina mladina, kad vide u čemu je stvar, ne poče iskati da im se devojka, iako venčana, vrati natrag. Jer, vele, nisu oni nju dali za njega, starog, i njegovu kuću, već za Stojana... Tada ga dozva otac k sebi, ne znajući ta da čini.
   - Sedi! - rekao mu mrko i pokazao mu mesto do sebe na minderluku.
   Stojan, kao uvek, samo stao pred njim.
   - Neka - odgovori mu -, mogu i da stojim.
   - Sedi do mene, sedi ko to priliči muu, domaćinu! - i reč "domaćin" naglasi. Stojan je pokorno ćutao i nije seo.
   - Sedi i govori! - odjednom je planuo starac i skočio sa svog mesta. - Jesi onemeo, dabogda! Govori, hoću da čujem, vidim: da li zna, da li ume da govori; hoću da ti čujem glas... Da znam, iv li si?!
   - ta da ti govorim? - anu Stojan i, gotov na sve, slegnu ramenima.
   - ta, ta???... - ubrzao starac i počeo, sav nakostreen i guzvajući svoj gunj, da se nadnosi jarosno nad njime. - I jo pita, pita? Ubiću te, bre, ubiću, nikakav sine! - I die pesnicu. - Zar ja to da dočekam, da mi devojku, venčanu, natrag odvedu?... I to ja, ja?!... Govori, kazuj! - I uhvati ga besno za prsa, te ga poče da drmusa, gnjavi. - Kazuj... Ubiću te, ubiću te! Bar da te ne gledam takvog!...
   - Ubij me!
   Starac odskoči od njega.
   - Da te ubijem? I hoću, sad, evo! - I poče da se vrti po sobi, kao da neto trai čime će ga ubiti. Stojan samo ćuti, pognuo glavu i čeka... Hoću, evo sad! - govori starac i odjednom viknu: - Ne, bre, sinko! - Nemoj tako, molim te!... Evo, ja, ja te molim! - I drćući, sagao se pred Stojanom, skinuo kapu, te mu se bela kosa rasula po vratu i ramenima. - Evo, na! Ubij ti mene... ti me ubij! - grcao je starac, a ruke mu, pleća, glava, celo telo drhtalo je.
   Stojan, na sve gotov, spreman, samo ne na to - njegovu, očevu molbu, trgao se preplaeno:
   - Ne!... - i prignu se da ga digne, uspravi; ali kad spazi čak i krupne, vruće suze kako iz starčeva oka kaplju i padaju mu na ruke, on ustuknu, prepade se i pobee iz sobe.
   I od toga dana za nekoliko meseca Stojan se popravio, zamilovao sa enom i otpočeo da ivi ko drugi oenjeni ljudi. Sedeo je kod kuće, nadgledao rad i iao ponekad sa enom i materom po rodbini i saborima... I svi se tome zaradovae. Ali, evo, opet, otkad nastade leto - ko zna ta mu bi? -, on otpoče ponovo da ide kao i pre po polju, selu, i tamo da ostaje due i - to je najvanije i najstranije za nju, Cvetu, on poče dolaziti k njoj. Istina da je dolazio svakad s njenim muem, ali je ipak ona znala, osećala, zato on dolazi. Uvek je gledao da se nađu. Ako ona pođe na njivu, on bi izdaleka iao za njom, obilazio puteve samo, kako bi izgledalo da se slučajno sretaju. I mada joj, sem uobičajenih pozdrava, nikad drugo onako to nije kazao, ipak se ona bojala. Ne mogae da ga vidi a da je ne prođu jeza i strah. Samo kad ga sagleda gde se primiče k njoj, a očiju ne skida, trepće, i oko usta igra mu neki bolan, učmao osmeh, - njoj se srce stee, snaga ustreperi i suze polete... Sebe je odavno prealila, već kad ga vidi takvoga, dođe joj da njega ali, oplakuje. Ali mora da se uzdrava, čini se silom stroga i uvek gruba prema njemu, jer ko zna ta bi onda bilo da ne radi tako? Ali, sve uzalud. Istina, svakad, kad god dođe njoj, zaklinje se da vie neće drugi put dolaziti, a opet dolazi, opet!... Ah, a od prolih dana ostao mu samo lep, zvučan, mek glas. Retko je otada pevao. Ali sada, kad god bi zapevao, pevao je tako tuno i izrazito, da bi svi padali u sevdah... Koliko puta, sama ona, u zoru, kad mesečina sja, gleda ga kroz svoj prozor gde izdaleka, na konju, s pae dolazi kući i peva tiho, jasno, tuno... peva on, a niotkuda glasa, samo mesečina sja i trepti. A njoj tada dođe - sačuvaj boe, kao neka napast! - da i ona, kao to se u pričama kazuje, poleti, sedne do njega na konja, obgrli ga, i da oboje, zagrljeni, na mesečini, preko polja i gora pobegnu daleko, daleko!...
   - Na mesečini, zagrljeni, daleko, daleko!... - nesvesno otpoče Cveta da apuće glasno, njihajući se napred i stiskajući prsa. - Na mesečini... Jaoh! - kriknu ona sva prestraena i odstupi korak uplaeno, kad spazi sebe i okolinu osvetljenu od meseca, koji bee za to vreme davno iziao i sve obasjao.
   - Boe moj, Gospode!... Gospode boe, sveta Bogorodice... Gospode, Gospode... boe, ta je ovo? - aptae ona, drćući od straha i krijući pogled od svetlosti. - Umudri me, slatki Gospode!... Oh, grena i crna ja! - I misao o grenosti, mučenju na onom svetu zbog takvih nečistih misli, sve to iziđe pred nju u crnoj i stranoj boji... I da bi sebe koliko-toliko umirila, opravdala, die se, pa gledajući u osvetljenu okolinu, prateći mesečevo jurenje preko čista neba, poče da se krsti, metanie, apuće molitve od zlih duhova, napasti i nečiste krvi... A svetlost je obasjavala svu: njen vitak stas, iroka ramena, lepo razvijeno i zaareno lice s vrelim ustima i crnim, tamnim, dosta upalim i uagrenim očima... Ona se krstila, metanisala, a mesec je sjao i obasjavao sve. A kao da je sa svetloću doao i ivot. Sa sviju strana čuo se agor, vika, dozivanje i pesma ovog noćnog, radenog sveta. Osvetljena prostrana polja, blage udolice, reka i potoci s visokim topolama i gustim vrbama, sve se pokrenulo, kao dahnulo, i učas se osetio onaj tih i kao balsam noćni miomir. Cveta se krstila, drhtala, sluala u daljini kako ubori reka, utanje lića, konje kako sputani pasu, udarce motike... Sluala je, strepela, a nita nije mogla da radi. Misao o svome grehu, to je o tome, njemu, Stojanu, mislila, pamet joj obuze i svu ispuni neopisanom tugom i strahom. Stajala je kao ukopana, naslonjena na motiku, i nita nije videla, pa čak ni vodu koja je dola i, romoreći, uteći, upadajući u suve, edne rupice, tekla u drugu, susednu njivu... I odjednom usred ove blestave sjajnosti i noći, jedan jasan i tuan glas uzdie se, zatrepta i razastre se na sve strane.
   Cveta je već znala, i obamre.
   - U-u-uh! - strese se ona i poklopi se ničke na zemlju.
   ... - Hej, Stojane! Čuj, Stojan peva! - kao odgovor na njegovu pesmu čue se odasvud oduevljeni uzvici i glasi. I, zaista, to bee Stojan, koji, udaljen, idući valjda kući, pevae onu istu pesmu:
Vetar due, vetar due, al-katmer mirie;
dragi dragoj, dragi dragoj, sitnu knjigu pie!
   - Oh, dosta, dosta!... - kao i sebi i njemu poče besvesno aputati Cveta, onako poklopljena, zgurena, stiskajući prsa i gueći se od suza i navrelih osećaja. I, ne mogući da izdri vie, besno, mahnito ljubljae i ugrizae prsa, gojne miice na ruci, gurajući pesnicu u usta, kao da bi sprečila ono to iz nje izbijae i svu je obuzimae... Međutim, pesma jednako brujae. Stojan pevae tako izrazito i tuno kao nikad dotle. Njegov jasan glas treperae i gr'otae, unoseći se u obasjane, bletave visine ove tihe i sjajne noći...
Da znaje, mome mori, da znaje
kakva je alba, mori, za mladost!
   Ču se gde zapeva on.
   - alba!... - dahnu silno Cveta. I slomljena, pobeđena, die glavu, zinu put Stojana, otkud dolaae njegov glas, te kao da htede da i poslednji akord njegova glasa, kojega nestajae, upije u sebe.
   - Voda dola, a ti? - tre je muevljev glas. Učas bee dotrčao Jovan, radostan to je jedva doveo vodu. Ali, kad spazi kako ona nije pazila niti otvorila brazde, da bi voda u njih ila i natapala ih, već ih ostavila, te voda otila na stranu, u susednu njivu, on se zgranu, uzdie motiku i, sav cepteći od jeda i besa, ustremi se na nju.
   - ta je ovo, a-a-a? - zaciči on.
   - Ne, Jovane! - poče ona da muca, jer tek sad vide da je na vodu bila sasvim zaboravila. I, osećajući se kriva, očekujući udarac za to, samo je zaklanjala glavu i mučila se da pred njim ustane. I, ne znajući čime da se izgovori, poče ga moliti:
   - Nemoj, bolna sam!
   Njeno obasjano i zaareno lice, ugrizena usta, vrele oči, kosa u neredu, jelek raskopčan, sve to učini te Jovanu sinu misao da je moda trudna i ba sad osetila čedo pod pojasom. On spusti motiku i zadrhta radostan.
   - Pa ta ti je?
   - Oh, ne zna ti! - grunu ona u jauk i silan plač. - Ne zna!
   Jovanu se učini to kao prekor: to je on, mada vidi kakva je, trudna, opet goni noću da radi.
   - Ta ne plači! to ne kae, pa da te ostavim doma. Čekaj! - reče on meko i sae se, uze je u naručje, odnese do međe, poloi, skinu sa sebe gunj i pokri je, da ne ozebe, zatim brzo otrča i vrati vodu...
   - Ama dosta, ne plači. Ne boj se. Proći će to, - hrabrae je on natapajući vodom brazde i sluajući kako ona grca, plače i bunca...
 
1899.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com