K O D   K I C O A

 
Borisav Stanković
 
U VINOGRADIMA
 
   Mirie mi zemlja na ispucano grođe, a magla hladna i mrka već počinje da se ne die tako lako. Sa sviju strana samo lupa od opravaka na bačvama i krblama. Otkako je nastala berba, noć se ne zna. Ma koje doba bilo, a čarija je zakrčena kolima grođa sa sela. Oko njih leno i dremljivo stoje seljaci, ičekujući kupce, mehandije, i, uvijeni, u dugim gunjevima, sa dugačkim tapovima, "ostanima", rasteruju decu, koja se tiskaju oko kola, kradu iz njih grođe, vie radi zabave, i, zasićena, umrljana, ono to ne mogu da pojedu bacaju oko sebe, te na sve strane, gde god stanete, puca zrno pod nogama.
   Po ulicama koje vode u vinograde ili na "carski drum" vrve konji natovareni krblama, berači, argati, prosjaci, Cigani, a među njima i poneki gazda na svome konju ili magarcu. Pa kad sve to počne da se tiska, gura, pretiče jedno drugo, onda ni koko ne bi mogla da prođe s jedne na drugu stranu, a kamoli čovek. Samo se čuje vika konjara, kripa belih korpa to, nabacane, vire iz krbala, a između kojih se jedva vide deca koja jau; u skutu im boče, za pojasom "pitoljče" od čaurice, a bose im noge klate se i udaraju konje po vratovima. U strani, pored zidova, ide enski svet. Napred su ene u anterijama, "količićima" i zagasitim amijama; za njima devojke u tesnim mintanima, alvarama, cipelama "na kopče". Idu one lako, plaljivo. Dre se ruka za ruku i koso okreću k zidu, da im "mukarci" ne vide nabrekle grudi. A "mukarci" zabacili dolame preko ramena, utegnuli se pojasevima do pazuha, i s pukom u ruci grabe po četiri koraka u jedan. Poneki besan, pa opali iz puke; devojke ciknu, sabiju se u gomilu, konji potrče, krble počnu da se odvajaju od samara i lupaju, dečaci na konjima se pognu, jednom rukom pridravaju se za samar da ne padnu, laktovima i trbusima stiskaju boče to su im u krilu, a drugom zaustavljaju konje. Ovi se brzo stiaju i pođu običnim, sitnim koracima. I kao pre, opet počnu da cupkaju, razrivaju put kopitama i grabe vinogradima, koji se izdaleka crne, a po kojima se svet već razmileo, viju dimovi naloenih vatra, arene se obeene enske "stajaće" haljine o granama već ogolelog drveća, odjekuju pucnji puaka, usklici, dovikivanje. Nebo je sivo, tmurno. Brda i bregovi crne se i nepomično ocrtavaju. Cela je zemlja vlana i mrka. Pokatkad proleti jato gavranova, ali ne grakće, već samo uti i brzo se izgubi u mrku daljinu i maglu. A magla se polako i razvlačeci die...
   Jesen. Da, da! Ali tada ne bee jeseni. Srce mlado, dua tek navirala, oči se rairile, pa ceo dan vrljam s drugovima po vinogradima, pucamo iz puaka, loimo vatre od vlanih, zemljinih lozinaka i puimo duvan. Tek pred večer ako dođem u na vinograd. Jo izdaleka, na ulazu, vidim gde se Marko konjar raskrečio, ubara mu trči na glavi, on kolenima pritisnuo krblu, zavrnuo rukav na koulji i mulja grođe to mu ene sipaju iz svojih korpa, grdeći svaku to pored grođa bere i suho liće. A one ga i ne sluaju ta ih grdi, navikle se, pa ga samo peckaju i diraju, on samo mulja, viče i trčkara čas ka trenjama, gde je rakija, čas na put da obiđe svoga konja, koji čekajući na tovar pase suhu travu po jendeku.
   - A, gospodinče, - predusrete me. - Kamo čiča-Marku rakije? Tako li ti? Čekaj, da li ću da ti igram na svadbu.
   Ućutkah ga duvanom i uđoh u vinograd. ene me jedva dočekae i osue grdnjama: gde sam bio? to ne radim? kako neću ni večeru da dobijem, i drugo. Odgovaram ja njima. alim se. Bile su sve nae: tetke, strine, ujne, neke iz komiluka; a bila je i ona, Lenka. Samo ona, kao meni za inat, nije se dala da je vidim. alim se ja s njima, jer znam da mi mati nije tu. Ona je onamo, iza vinograda, pri vatri, gde, zajedno s kominicama iz susednih vinograda, piju kafu i nude se rakijom. Zatim odoh ka trenjama koje su bile u sredini vinograda i oko kojih je bila mala ledina. Po granama i oko stabala bilo je obeenih i poređanih enskih haljina. Tu je bilo svilenih alvara, anterija, mintana, lakovanih papuča i cipela. Sve ono to se pri radu prlja... Počeh da traim to za jelo, jednako sluajući alu, smeh i kikotanje naih to su brale oko puta. Po koja, dok joj se odnese puna korpa i isprazni u krble, ustala bi. A obično svaka amiju zabacila, razuzurila se, bez boče, u ustima dri zrno grođa i sie ga. I u svakom vinogradu tako. Svuda ene, devojke. Trče iz jednog u drugi vinograd, sastaju se. Nestalo je međa, granica. Sve je jedno. Po drvetima bele se obeene haljine, iz jendeka i međa viju se gusti dimovi, čuje se prasak suvih lozinaka na vatri, uzvici pri tovarenju krbla, njihovo krckanje, kikot devojaka, razgovor ena i vitlanje dece... Svuda i sa sviju strana dim, pesma, pucnji, a sve se to mea, razastire i rasplinjuje u vlanom, kao nakiselom vazduhu...
   Ja sam stao. Nisam osećao glad. Gledao sam i razgledao haljine to behu oko trenje. Naiđoh na Lenkine alvare od đizije i mintan od jumbasme. Poznao sam ih po onim zlatnim iritima. Ja ne znam zato, ali zagnjurih lice u njih, jer su one mirisale na neto to tako godi i potresa. Iz toga tre me vika na Spasenu, mladu, vitu, crnomanjastu i toplu enu naega komije, koji je odmah posle svadbe otiao u Tursku, da ije čakire, poto to kod nas već nestaje. Viču na nju to neće da bere. Voli da nosi korpe, da istrčava na put, gleda, obzire se, pa da posle utrči u vinograd preko jedneka, vijući se i kikoćući. A ostale je peckaju, pitaju: da li je skoro snivala mua? zbog koga istrčava? Pa, da bi ala bila veća, počnu je dirati za Marka. A Marko čuje, milo mu, pa se čini nevet i samo viče:
   - ene, brzo!... Brzo, bre, eno komije već trinaest tovara, a mi,... Ih!...
   I brzo se saginje, mulja besno, a ruka mu se crveni kao krv od grođa.
   Odvojih se od trenje i sedoh do jednog čokota. Nisam hteo da idem tamo kod njih. Jedno, radi nje, Lenke, kao i u inat, a drugo - znam da će me terati da radim. A da im ja nosim korpe, teke su; opet da berem, brzo me zaboli krstača saginjući se. Zato sedoh za čokot, otkinuh grozd, on mi se prosu, zrna odletee i razasue se. Počeh da im pribiram i da im zagledam onu njihovu glatku povrinu, skupljam med to se nahvatao po njoj i sluam pesmu koja ba sad otegnuto i izdaleka dolazi:
Devojčice, ruičice - ruo rumena!
A to si mi nevesela - usta medena!
   - to ne bere? - čuh iza mene glas mek, drhtav i vreo. Sav se zapalih, ali ipak neću da se okrenem, već odgovaram tupo:
   - Pa ta ću, kad ti za mene radi? - I okretoh se. Vie mene ona, Lenka, stoji. Čeka da se ja osmehnem, pa onda ona. U desnoj joj se ruci beli nova korpica, a u levoj "kosirče". Prsti joj ulepljeni zemljom, kako je po njoj skupljala zrna. Brada ovalna, a tamni joj i rumeni obrazi odskočili od stegnute amije, kosa joj se izvukla i pala po čelu čak do mrkih joj i krupnih, vlanih očiju.
   Stoji.  Čeka da se nasmejem, ali ja neću, no ćutim i čupkam liće. Bili smo u svađi. Posvađali smo se pre nekoliko dana kad je dolazila kod nas, na bunar, a od mojih niko nije bio. Tek sto je bila počela da vadi kofu iz bunara, a ja, kao uvek, doao sam, i, tobo, doneo joj moju testijicu koju sam navla ispraznio u kujni, da je napuni. Pa se nisam odmicao od nje, već stajao i dodirivao je. Ona je plamtela sva, ali, zauzeta oko vađenja kofe, nije mogla nita. Samo je počela bre da okreće čekrk, a pri tom da joj se puna, mlada snaga uvija, kri; da joj grudi vie odskaču, a oble joj miice na rukama da se pokazuju, zateu mintan. Uhvatio sam je za pas. Nije mogla da se brani. Jer, ako me odgurne rukama, pustiće kofu koja će natrag u bunar pasti i razbiti se; a ovamo sam je ja grlio sve vie i vie... Ona je klecala. Htela je sve da pusti i padne.
   - Pusti me! - molila me. - Pusti, tako ti svega na svetu!... Oh, majčice moja!...
   I zaplaka se.
   Pustio sam je. Ali od jada nogom gurnuh moju testiju i razbih je.
   - Ne boj se. Znam ja da ti mene ne voli, nego... - počeo sam da gunđam odmičući se od nje.
   Ona je izvadila kofu, počela da sipa vodu u testije, ali sva se tresla, drhtala, te voda nije ulazila u testiju. Oko deset kofa je izvadila dok je jednu testiju napunila. Čitava se bara razli. Jedva napuni tu testiju. Ali nije ila. Sva zaarena, stajala je; nije smela otići a da se ne pomirimo. Zna ona da je tada ne bih pogledao i da bih je tako uvredljivo peckao, da bi ila kao luda. I onda, čas u inat meni, raskalana, besna, čas "unilna", kao da su joj svi po kući pomrli. Zato je tada i stajala, drhtala, njijala se. Čekala je da je ja  prvi oslovim, makar i najgrublje, a ona će već odmah da mi popusti, moli me, nasmeje se, i tako da se izmirimo.
   Ali ja ćutim. Okrenuo sam se koso i prstom aram po zidu. Ona poče da skuplja crepove razbijene testije.
   - to ti je ono krivo, te ga razbi?
   - Pa ta ću, kad sam ti toliko gadan, te plače od mene! - odgovaram nabureno.
   Gledala me. Kako se bila sagla da digne testiju, tako i ostala. Na trepavicama suze, usta bolno, plačljivo razvučena. Ali ja bejah dosta snaan, te izdrah taj pogled.
   - Ah!... - uzdahnu ona i die testije, pa jedva iziđe na kapiju.
   Eto, to je bilo sto sam sada ćutao i tako se činio jo ljut, srdit. Istina da je ona odmah, otada, pokuavala da se pomirimo, ali se ipak nije toliko ljutila to ja neću. Jer je znala, sigurna je bila, da ćemo se ovde, u vinogradu, pomiriti; da ćemo, kao i lanjske godine, s jednog čokota zajedno brati grođe, da ću da mećem u njenu kotaricu, sluim se njenim kosirčetom, pa posle, kad počnemo zrna da skupljamo, da ću, navla, gurati moju ruku u njenu, a tada će prsti da nam se prepliću i glave, lica, kose dodiruju. I, naposletku, da ćemo iz mojih usta da "zobamo" zrno, ali tako da jedna polovina zrna ostane u mojim a druga u njenim ustima... I zato to je znala, ona je jutros, kad je dola k nama, bila ponela novu, belu korpu i lepo kosirče, i sva je drhtala od radosti, sreće. Po četiri puta ila bi i vraćala se za jednu stvar... I sad, evo gde je dola, stoji vie mene, čeka da je ja pozovem da beremo zajedno i pomirimo se. Stoji ona i čeka. Ja jednako ćutim, a osećam vatru od njene blizine. Počeh da kidam jedan poveći grozd. Ne mogu, jak.
   - Na ti kosirče! - apnu i prui mi ga.
   - Neka. Mogu rukom. - I od jeda to ne mogu, seknuh, da sva zrna popadae. Osta samo peteljka.
   - Čekaj. Ja ću... - I sae se. Obrazi joj plamte, ruka drhti; a tako je topla, meka i mila. Lenka odseče grozd.
   - Evo! - I prui mi ga. Gleda me zamagljenim i upola zatvorenim očima. Čak joj brada rumena i svetla. - Hajde da beremo! - anu i kleknu do mene.
   - Ne mogu korpe da nosim. Teke su, - branim se ja.
   - Neka. Ti samo beri, a ja ću da nosim. Mogu ja, - hrabrila me je milo, a već grcala od sreće to ću da se odobrovoljim, ne srdim se vie na nju.
   - Ne, ne! - Ustadoh. - Ići ću u "Raku", da tamo čuvam vinograd.
   Njoj glava klonu, kosirče iz ruku ispade.
   - Ako! Idi! - pokorno proapta i umuknu, oduprevi se rukama o zemlju, da ne padne.
   Pitah mater, ona mi odobri.
   - Idi, - reče. - I onako ovde nisi za vajdu. Samo pazi da Ciganke..., jer se sad ta vera razmilela, pa...
   Pođoh. Na kraju vinograda, do međe, bilo je nekoliko već suvih vianja, a oko njih se uvile loze sa sočnim lićem, debelim prućem. Vile su se uza stabla, granje, te činile zaklon, kao kolibu. Bile su to "gavranice" i "drenovke". Tu je bila zemlja uvek suha. Htedoh da prođem kad - ona, Lenka! Zaobila i stala tu. Čeka me.
   Naslonila se leđima o stablo i rukama se pridrava za grane. Pobledela, samo joj usne rumene i nabrekle.
   - to se ljuti na mene? Ne ljuti se, iva ti majka! - poče me moliti, a jedva govori, plače, samo da se pomirimo. Krupne suze kotrljaju se niz obraze. Die utajano. Hoće da čuje moj dah, a kamoli glas, oprotaj to očekuje.
   - A, pa posle opet kao onda, na bunaru, da plače?! - počeh ja.
   - Neću vie da plačem, i' mi ti! - I da bi me uverila, poče prstima da skuplja rasturene suze po obrazu.
   - Neću!... Daj mi da te poljubim! - rekoh odjednom, i sam ne znajući zato. I počeh da se tresem. Opi me valjda onaj miris zrela i na sve strane izmuljana u krblama grođa i vlage... Ali najvie, čini mi se, opie me njena usta, koja se sada - srećna usled potvrde da je volim, zastidjena od moje drkosti, a to traim otvoreno, glasno poljubac - behu razvukla u osmeh.... Eh, to ne bee osmeh! Bee to neto to prua, mami, ali od velika, iznenadna stida strepi i trza se i od same pomisli na poljubac.
   - Ne, ne... - mucala je, a jedva se savlađivala da glavom ne odriče.
   - Daj mi!
   - M-m-m... - mucala je.
   - Neću silom, neću! - počeh. - Ako hoće daj, ako ne... - I pođoh.
   Ona napree svu snagu. Nije smela da se odvoji od grane za koju se drala, jer izgledae da bi pala. Pa, mureći, prui mi: i lice, i usta, i oko, sve. Ali ni koraka k meni da kroči.
   - E, neću! - rekoh ljutito i, ostaviv je, odoh brzo, kruto. Nisam smeo da se okrenem, jer znam kakvu bih je video. Ubrzah korake. Nisam vie sluao onaj smeh, kikotanje, krckanje i tovarenje tovara, samo sam jedva čekao da pređem carski drum i odem tamo negde... Počeh da se grčim. Magla nikako da se digne. Naročito se u daljinu nita od nje ne vidi. Siđoh i pribliavah se gospodskim i golemakim vinogradima. Tu već ne bee one vreve, agora; samo su se u redovima i iza čokota crnela leđa radnika koji su, ćuteći, brali i urili se. Pogdegde zabelela bi se i zautala koja suknja. Na bedemima od ančeva stajala je po koja gomila gospode i gospođica i gledala na "drum", po kome su promicali tovari u varo, i Cigane, Ciganke, prosjake, koji su se razilazili po već obranim vinogradima da beru jaguridu... Pređoh i ja taj put, koji bee sav crven od grođa, raskaljan i posut zrnima i peteljkama. Dođoh do česme. Brzo siđoh u dolinu i ne gledeći na onu ledinu ispod česme, na kojoj se streljaju osuđenici, a sa koje se sada čuo zvon ovaca i svirka čobana u duduk. Iziđoh iz doline i počeh se peti naem vinogradu, koji se odmah poznavao po gomili kamenja, brestu i onom redu od divljih rua i trnja, to je bilo na međi i sprečavalo da se vinograd ne roni u dolinu. Stigoh i, dahnuvi, izvalih se među čokote. Zagledah se u crn, dugačak, sa zarivenim vrhom u zemlju, grozd, koji bee na čokotu preda mnom. Odjednom zauta neto iza mojih leđa. To je bila Ciganka, i već se sagla te bere.
   - ta će? - viknuh.
   - Kosirče da ti prodam! - pouri ona i priblii mi se.
   - Neću. Idi!
   - Da ti bajem, ako hoće. Znam i crve da vadim iz očiju.
   Pruih joj ruku. Ona ostavi korpu, veliku torbu i tapove to je vukla za sobom i kleče. Uze mi ruku, okrenu dlan i zagleda se u nj. Kako je čudno odudarala moja bela ruka od njene kočate, suve, crne ruke. Glava joj je bila umotana krpama i starim amijama, ispod kojih su padale njene prosede kose u uvojcima niz lice joj, a lice joj ćokasto i smeurano, vrat izduen, smeuran, grudi crne, gole... Prljava nikad neoprana koulja virila je samo krajevima iz hrpe starih mintana, te su joj se videle čak i smeurane, bakarne boje, dojke... U onom mrkom zelenilu čokota, zgrčena, crna, s lulom iza vrata, dreći me za ruku i mrmljajući neto u sebi svojim debelim, izbrazdanim ustima, tako je čudno izgledala, da nehotice povukoh ruku:
   - Govori!
   Ona, ne diući očiju, prelazeći hladnim, crnim prstom po mome dlanu, poče: "Dua ti je iroka, srce crno, te teko onoj koja se u tebe zagleda. Vek ti aren, put dalek, neznan i taman. Ako preivi..."
   Trgoh ruku.
   - Idi i naberi.
   Pa, čisto beeći, skočih. Neto one reči, a neto zadah od duvana, pomean s tekim mirisom njena znoja i neopranosti, toliko me poplai, da je nisam smeo ni da opomenem da mnogo ne bere grođe. Odoh do vinje, naslonih se na njeno stablo s ispucanom i savijenom korom. I, kako mi teko pade kad se zagledah u sve to bee preda mnom! U dolinu, koja bee puna već ogolela drveća, česmu, drum, vinograde i onu ledinu s koje se čak i ovde čuo zvon ovaca, video čoban gde nogom naslonjen na kolac nečijeg groba, ogrnut iscepanim vojničkim injelom, svira u duduk. A svirka mu otra, monotona. S leve strane, na putu koji je bio usečen, a iz doline, preko brda, vodio varoi, iskrsnu Mitka Meraklija. Poče se penjati, gotovo trčeći. Zadigao glavu, prigrlio korpu grođa to je naprosio i koju će sad prodati u čariji za rakiju. Zato se, valjda, toliko i uri, podskakuje, nabija ajkaču na oči, isprsuje gole grudi i peva. Čak do mene dopire njegov istroen, ali jo topao glas i poslednje reči jedne te iste pesme mu:
A ja sam ti, Leno, bolan, bolan-prebolan!
   A krckanje tovara na drumu sve jače. Već se neki, koji su obrali vinograde, vraćaju kući. Dimovi vatra koje su počele da se gase viju se guće, lelujaju se, isteu i ulaze u maglu, te se zajedno s njom lelujaju i rasplinjuju po mokroj, crnoj, obranoj zemlji.
 
1899.
 
Nazad
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com