K O D   K I C O Š A
  
Milovan Glišić
 
UČITELJ
 
   Kaznačeji, računovođi, računopolagači i svi što god rukuju kakvom kasom strepe od meseca novembra, bolešljivi i kašljucavi ljudi - od marta, a učitelji - od juna. A kako i da ne strepe kad baš tada izaslanici obilaze škole?
   Retko ima učitelja a da ga ne prođe neka jeza kad samo pomisli - jun je već na pragu!
   Ele, nekako o Ivanju dne, baš u tom prilično strašnom mesecu, sastaše se slučajno tri učitelja u Sopotu kod sreske kuće. Učitelj Milan iz Rogače, učitelj Vlajko iz Stojnika i učitelj Negovan iz Nemenikuća. Došli da prime ono malo platiće i da uzgred upitaju kapetana hoće li skoro revizor.
   Kapetan im reče da će kroz koji dan biti tu.
   Oni se, bome, malo zamisliše. Iziđoše iz kancelarije kapetanove, pa polako i ćuteći odoše pred mehanu. Tu se oko jednog stola šćućuriše, kao ono kad ljudi hoće da govore što vrlo važno i tajno.
   - Ama da mi je znati na čiju li će prvo školu? - poče Vlajko, plašljivo i šarajući očima.
   - Jamačno će na Negovanovu - dočeka Milan prilično nemarno i kuražno.
   - Ne verujem, - odgovori Negovan zamišljeno; - preče će mu biti na tvoju, Milane.
   - Aja! ne može nikako biti - reče Milan. - Pre će ovuda drumom, na Nemenikuce, pa onda mojoj skoli.
   - O, brate, - poče Vlajko zabrinuto, - da mi je samo preturiti tu brigu preko glave, baš kao da bih se rodio!
   - Ono znaš, Vlajko, - prihvati Negovan, - nije ni meni lasno. Deca su, brate, pa muka ti je to!
   - A što se opet toliko bojite! - reče Milan kuražno. - Pa neka dođe! Svega brige po sahata. Kako-tako proći će se! Ta nije valjda ni on bauk!
   - E, ali znaš ti kakva su pitanja? - prihvati Vlajko. - Kašto se i zreo čovek mora zbuniti, a kamoli dete.
   - Pa i opet neće pitati bogzna šta, nego što malo za decu.
   - Neće ja! Tako sam i ja mislio: neće, neće. Kad lane dođe ti onaj, vi ga već znate, pa čim u školu zapita prvo dete: "Kaži mi, mali, zašto bog nije dao čoveku rogove?" Dete tuc-muc, pogledaj na me da ga podsetim. Otkud ću ga podsetiti? Nisam ni ja đavo da sve znam!... "Zato što čovek nije vo!" kaza mu on, pa onda meni: "Učitelju, nisam zadovoljan!" Ja u zemlju da propadnem! On se onda okrete jednom đačiću iz trećeg razreda: "Kaži mi, mali, je li knez Lazar jeo krompira?" Eto ti sad! Dete opet tuc-muc, a meni se samo okreće ona škola. "Nisam zadovoljan, učitelju!" opet primedba. Već sam video svoje dobro jutro. Pitao je jos njih dvoje-troje - sve tako neka neobična pitanja, pa onda meni kvrc u protokol: "Slab uspeh!" Eto ti, brate, kako pita!
   - More, to je ništa, - prihvati Negovan; - ali da znate šta sam ja jedne godine nalepio! Mučio sam se i petljao s decom, mišljah ići će sve divota. Jedva sam čekao kad će izaslanik. Dok eto ti ga! Čitaše mu deca malo, zaviri u propise, pa tek upita jedno: "Koliko je, dete, tri put sedam dvadeset i jedan?" Deca su mi znala osobito tablice, ali ko je video da se tako pita! Dete se zbuni, ja slegoh ramenima. On se onda okrete drugome: "Na jednom drvetu petnaest čvoraka, tvoj otac uzme pušku i ubije sedam, koliko je ostalo?" Dete odgovori "osam". On maše glavom - "Nije!" I ja šanuh "osam", a on se okrete: "nije, veli, nego sedam; osam je odletelo". Ko bi se đavola setio da to hoće! Onda uze sveštenu istoriju. "Kaži mi ti", zapita jednog iz drugog razreda, "ko je bio otac Nojevim sinovima Simu, Hamu i Jafetu?" Dete ama ni da zapne. On se onda okrene jednom trećaku: "Kaži mi ti, mali, živi li čovek za to da jede ili jede da živi?" Dete ni beknuti! Nesreća, prosto nesreća, a meni "rđav" u protokol... Ele, vidiš, moj brajko, svi pitaju nekako čudnovato!
   - Pa neka pitaju, čuda bože! - reče Milan već gotovo i nemarno. - Ako deca znadu, dobro; ako ne - toliko i čini. Spremao sam ih; mirna mi je savest.
   - Ta i ja sam ih spremio, - reče Vlajko; - ali opet zebem.
   - Ne mogu se nija na moje đake potužiti - prihvati Negovan. - Ja sam još od Trojica počeo s njima sve taka pitanja. Ako samo uspita, svako će mu odgovoriti kao voda! Tek opet, opet...
   I još tu prodivaniše malo o ispitima, o školama, o učiteljima i izaslanicima, pa se raziđoše svak na svoju stranu.
 
 
* * *
 
   Sutradan porani rano učitelj Milan, umi se i obuče brže nego obično. Prizva jednog đačića i reče mu da spremi čuturu rakije, sira, hleba i luka pa da izneše, dok se malo odjutri, gore u Tresije. Famulusu reče da raspusti đake za danas kući, a sutra zorom da svi dođu; kaza mu još i to da će pred podne biti u Tresijama s popom. Ako bude kakva važna posla, neka ga odmah tamo potraži.
Ele, sve lepo naredi, uze pušku i uputi se pravo popovoj kući.
   Pop već čeka spreman.
   - A što, popo, nisi navukao čakšire? Smetaće ti mantija kroz ševar - reče Milan kad vide popa gde ga čeka s puškom pred kućom.
   - Neće valjda - odgovori pop. - Baš me mrzelo vazdan utezati se i petljati. Mogu i ovako.
   - E kako ti drago! Hajdemo dok je ranije!
   - Zbilja, učo, da ja ne zaboravih sinoć epitrahilj i trebnik kod tebe?
   - Jest, popo; eno u sobi na polici. Ja se jutros začcudih kako to da zaboraviš.
   - Eh, eh, dobro te je tamo! A zaboravih, ja, ja! Zagovorismo se, pa ni do sto uma!
   - Hajde, more, popo, odocnićemo! - žuri ga Milan.
   - Naredio sam ja već! Malo rakijice, sira, hleba i luka. Taman kad se spustimo u Tresije, dete će nas čekati.
   - Eh, eh, lepo, lepo! Hajdemo!
   I obojica se uputiše preko potesa gore u Veliki Kosmaj. Oni će, kao što vidite, da love. Neka ih, da im ne smetamo! Dok provrljaju malo po planini, da vam dotle prikažem učitelja Milana.
   Već ste videli otprilike da je Milan jedan od onih retkih učitelja što ne prezaju toliko kad čuju: "Eto izaslanika!" A što i da preza, kad on u svojoj školi ima tako dobre đake da se uče sami - bez njega: stariji preslišavaju mlađe, pokazuju im što treba, održavaju red u školi itd.
   Međutim učitelj se stara da i opština vidi vajdu od njega. U tom staranju primio se da bude i pisar opštinski, ali ne za ljubav onih sto talira, nego čisto za ljubav opštini - da joj bude u svako doba na ruci svojom pameću i naukom. A kako je već pouzdan u svoje đake i zna da su kadri učiti se i bez njega, - on ti je neprestano u opštini ili kod mehane, gde se sastaju kmetovi i odbornici i gde se obično raspravljaju sporovi seoski. On tamo piše seljacima: uverenja, tapije, obligacije, procene, i sve što god kome zatreba. Seljani mu se čude kako je pismen; kmetovi i odbornici hvale se njime; a već sreski načelnik, gospodin Stanko, kuje ga u zvezde i mnogo žali što je učitelj a nije sreski ćata - jer mu nijedan ćata nije ravan na peru!
   Osim opštinske plate, Milan je dobijao i onako ponešto za trud; bilo u novcu, ili u smoku, ili ma u čemu. Istina, on to nije ni od koga tražio, ali kmet je obično opominjao svakoga da valja što dati ćati-učitelju za trud.
   Učitelj Milan pazio se dobro i s popom Markom. Nije dana bilo a da se ne sastanu i ne obiđu jedan drugoga. Često je govorio da takog popa u daleku nema, da mu je najbolji prijatelj i da samo njemu sme kazati i najveće tajne svoje.
   Ele, jednom reči, Milan je bio veoma uvažen u svom selu.
   Što se tiče njegovog privatnog, domaćeg života, i u tom je bio na dlaku u svačem uredan, i pazio je, što kažu, na sebe. Radi primera dosta je da vam samo kažem kako se on obično umiva.
   To radi ovako: čim ustane, protrlja oči, zevne i protegli se, pa vikne: "Deco!" Odmah utrči u sobu četvoro dece i razrede se ovako - jedno drži sapun, drugo sunđer, treće vodu, a četvrto drži peškir i veliki čaršav. Počne se umivati; sapuni se, trlja prsi, ruke, vrat i leđa sunđerom; po čitav sahat prođe dok bude gotov. Čim rekne: "Dosta!" odmah ono dete, što je držalo sapun, dokopa jedno manje ogledalo i stane preda nj; ono drugo, što je drzalo sunđer, dokopa drugo, dvaput veće ogledalo i stane mu iza leđa malo podalje; ono treće, što je polivalo, doda mu pomadu i nekako stakoce s mirišljavim zejtinom; ono četvrto doda mu peškir i čaršav da se izbriše, a odmah mu prinese češljeve i četku. Tad se Milan između dva ogledala briše, maže, češlja, dogoni brkove. I to traje čitavo po sahata i više. Kad se već očešlja i ugladi, onda mu deca prinose - košulju, haljine, pojas, cipele, kapu, te se oblači. Kad i to bude gotovo, onda se pomoli na vrata peto dete i unese na čistom poslužavniku: slatko, čašicu rakije i vodu. On, onako s nogu, uzme slatko i vodu; malo prohoda, pa uzme i čašicu rakije, te samo dopola srkne. Zatim uđe šesto dete i donese na šarenom poslužavniku veliku šolju kafe; a jedno od onih četvoro doda mu duvan. On načini cigaru, zapali, srkne jednom kafe, pa onda komanduje deci (ili kako ih je on nazvao - "služacima"): "Na svoja mesta!"
   Deca se po vojnički okrenu i izmarširaju iz sobe. Tako je bivalo svako jutro, osim kad ranije ustane i pođe u lov.
   - A pop Marko, E, što se popa tiče, on je, kao što već rekoh, prvi prijatelj učiteljev; čak je eto otišao i u lov s njim.
 
 
* * *
 
   Tresije su pod Velikim Kosmajem. Lep proplanak, s obe strane žubore potočići - jedan baš blizu, a drugi malo dalje. Odmah do jednog potoka razvaline su nekog starog manastira, što se zvao Tresije. Još stoje opali zidovi i malo svoda. Vidi se da je bio mali manastir. Naokolo se poznaju još zidine uravnjene već sa zemljom. Kažu da su to bile ćelije. Malo više poznaje se, kolik dobro guvno, gde je bio valjda ribnjak - šta li. I sad je tu blato i voda. Ima i jedan panj ogoreo kraj zidina. Tu su, vele, zakopana manastirska zvona, još onda kad je nastao turski zulum. Ispod jedne bukve blizu izvire izvorac, bistar kao suza, najhladnija i najlepša voda u Kosmaju. Odatle se vidi napremase: Sibnica, Ropočevo, nešto Rogače, nemenikućanske njive i tresijska mehana za dobar puškomet kraj puta rogačkog... Ko god dođe pod Kosmaj, retko te neće izići i do Tresija.
   Beše već prilično dan oskočio. Da je ma na kojoj bukvi bio obešen ma kakav sahat - makar i onaj ozdo iz mehane tresijske, što mu se brojevi već ne vide koliko je počadio, i koliko su ga muve isprljale i što mu, mesto đuladi, vise o lancu konjske ploče i nekakvi merteci - bi jamačno pokazivao već "deset pre podne".
   Učitelj Milan i pop Marko već se spustili u Tresije i razuzurili kod onog izvorčića. Pred njima čutura, sir, hleb i luk. Pripijaju i prismaču.
   - Oho-ho! - sladi Milan. - Dede, popo, dede malo luka!
   - Hm, hm - sladi i pop. - Dajde, učo, tu čuturu!
   Ele sladiše, prismakaše, pripijaše - dok imadoše šta. Kad već ostaše pred njima samo mrvice hleba i sira, operci luka i prazna čutura, onda će se učitelj okrenuti onom đačiću:
   - Skupi, more, sad ovo, pa nosi i podaj famulusu. Posle možeš ići kući. Ali ujutru da si zorom kod škole. Jesi čuo?
   - Jesam - odgovori dete, pa pribra torbicu i čuturu ispred njih i ode naniže.
   Milan savi cigaru, zapali, nasloni se malo, pa reče:
   - Baš, popo, jutros ne bismo batli!
   - E šta ćeš! Ne može se svakad ni uloviti.
   - Ali ovaki dan, ovaka zgoda, pa opet ništa.
   - More, učo, gotovo bi bolje bilo da nismo ni izlazili.
   - A što?
   - Ta eto, mi u lovu, a škola sama.
   - Akoće! Za danas sam decu raspustio. Ako me ko zatraži, famulus je tamo, javiće.
   - A znaš li ti da svaki čas može rupiti izaslanik?
   - Aja, čuo sam još juče! Jedva preksutra ako stigne amo! Ne beri ti brigu. Najpre će na Negovanovu školu.
   - Ko zna, može baš najpre nama.
   - Bože sačuvaj! U što god hoćeš neće. A preksutra oko podne nadajmo mu se.
   - E hajde de! Ja samo rekoh.
   - Ali popo, - nastavi Milan, - da si samo video kako su se ona dvojica juče prestravili!
   - Koji?
   - Negovan i Vlajko. Kad nam kaza kapetan da ide izaslanik, lepo premreše ljudi!
   - Nije ni čudo! Bogami i jest prpa! A kao bajagi ti se ne bojiš? - upita pop i nasmeši se.
   - Ko? Zar ja! Ama ni ovoliko! - reče Milan i zakači noktom za zub. - Sutra ću vazdan proraditi s decom, pa kraj!
   - Ali ni lane nisi dobio ocene?
   - Nisam ja kriv što se baš onda krečila škola.
   - Vala, Mićo, među nama budi rečeno, - poče pop poverljivo - da sam ja na tvom mestu, ne bih ga smeo čekati.
   - A zašto?
   - Pa znaš zašto! Ti nekako slabo zaviruješ u školu, nemoj se ljutiti - ali ja ti kažem bratski, trebalo bi malo više da se potrudiš.
   - O, moj popo, znam ja to dobro i bez tebe - poče sad Milan poverljivo. - Eto ti u četiri oka kažem, moj si čovek, tebi smem, ja znam sve lepo kako bi trebalo. Vidiš, popo, ja sam se u prvi mah i mučio i trudio, samo da se što bolje pokažem. Kad eto ti izaslanika, pregleda školu, pa meni samo: "Priličan, dobar". Gledam ja, drugi se ni upola ne kidaju, pa njima: "Vrlo dobar", a kašto i "odličan". Kaka su to posla? - mislim i jedem se od muke. Dok ti mene jedan stari učo iz Gruže, kade ono silazih u Beograd, lepo nauči i uputi. "Što si, more, lud?" reče mi. "Zar će ti neko reći hvala? Vidiš li, bolan, kako smo jadni i žalosni! Sto godina, devedeset groša! Gledaj, more, sebe, hej! Gledaj, to, to, to!" i kucnu se po džepu. Ja sam posle sve putem do našeg sela premišljao i najposle rekoh: "Bogami, pravo veli!"
   - Ono, gotovo i jest tako - potvrdi pop.
   - Ele, ja ti onda, moj popo, okrenem drugi list. Propipkam starije učitelje i veštije kako oni rade, pa i ja onako. Najbolje đake zadržim opet u razredu da povtoravaju. Čim vidim da koje dete slabo uči, ja njega ispiši iz škole, a kod kuće mu jedva to i čekaju. Pa onda samo nakrivim kapu!
   - Gotovo pravo si i imao! - odgovara pop.
   - Eto ti meni izaslanika. Ispit krasota, ne može bolje biti! Meni odmah: "Vrlo dobar!" Aha, tako li je - mislim ja. - E, čekaj onda! Počnem ti ja, moj popo, malo više gledati sebe. Opet ja bolje zadrži, a lošije ispiši. Pa onda de u opštini piši: procene, tapije, obligacije... Ako neću ja, hoće drugi; je li, bogati?
   - Tako je - potvrđuje pop.
   - Ele, pogledam ja, meni bome lepa parica ostaje. Malo-pomalo, pa eto ti onih što su me do juče preko ramena gledali: "Molim te, učo, daj učini ljubav, uzajmi koju paru!" Hoću, brate, samo interes; nije pravo da mi novac leži badava. Nek i ja vidim vajdice, a i on nek se pomogne. Je li tako?
   - Jest! - potvrđuje pop.
   - Prikuči se opet Petrovdan. Eto izaslanika. Ču se da daju i učiteljima da sami propituju đake. Odmah ti ja odaberem njih pet-šest najrazboritijih; ti ćeš naučiti ovo, it ono, a ti ono; spremim ih za dan, po jedno-dva pitanja. Dođe ispit. Izaslanik meni: "Dela, učitelju, pitaj ih što." A ja se uozbiljim i načinim se strog, pa počnem: "Kaži ti to i to!" Odgovaraju divota. On meni u protokol: "Odličan".
   - E, Mićo brate, - rećiće pop čisto razdragan - sad te volem još toliko.
   - Jakako, moj popo! - reče Milan i usturi se još malo. - Tako ja znam! Onaj me učo lepo nauči - bog da ga prosti! Nisam se pokajao što ga poslušah. Sutra rano odabraću njih nekoliko, do mraka naučiću ih, pa da vidiš.
   - A što li onaj trči? - učini pop pogledavši slučajno naniže i spazivši famulusa gde juri k njima kao lud!
   - Gle, ta to je famulus! - viknu učitelj iznenađen i skoči. - Šta li je sad!?
   - Gospodine, izaslan... - reče famulus zagušeno od umora, pa koliki je dug prući se o ledinu; spotače se preko nekog panjića.
   - Ko, more, ko?! - upita učitelj i nabra obrve, a utom đipi i pop.
   - Izaslanik, gospodine! - jedva izgovori famulus dižući se.
   - Šta naopako! - viknu učitelj i pljesnu rukama.
   - Rekoh ja! - reče pop i pogleda zabezeknuto u učitelja.
   - Ama odista veliš? - okrete se učitelj famulusu.
   - Bogami jest! - odgovori on zaduvano. - Sad će školi. Maločas dotrča birov bez duše: "Šta je, more?" - "Poslao me, veli, kmet; ide izaslanik s njim; sad će amo školi."
   - Poteci, pope! - viknu Milan i zgrabi pušku, pa naniže.
   - Poteci, učo! - učini pop, pa za njim.
   I obojica stištiše niz potok što igda mogu. Ne glede ni gde će stati ni kako će: preskaču klade, žbunje, kamenje, panjeve. Čas pop prestigne učitelja, čas učitelj popa.
   - Bog s nama, šta je učitelju, te juri popa! - učini jedan seljak u njivi kraj puta.
   - Bog s nama, što je pop napopastio onog učitelja! - reče jedna žena kraj potoka.
   - Ene, ene, kako beži učo! - začudi se jedno đače kod govedi.
   - Ene, ene, kako beži popo! - začudi se drugo, što beše pošlo na vodu.
   - Brže, učo! - viče pop zaduvano i promuklo.
   - Brže, popo! - jedva izgovara učitelj, razbarušen i gdešto izgreben kroz trnje.
   - Niz potok, učo! - viče pop.
   - Na prozor, popo! - veli učitelj, i udariše niz potok.
   Utom se spuštahu odonud ka školi dva čoveka, jedan u crnom varoškom odelu, a drugi u seoskim haljinama. To behu izaslanik i kmet.
   Pop i učitelj već stigoše odovud, preskočiše u školsku avliju, a sve sklanjajući se da ih oni odonud ne smotre. Nemadoše kad na vrata, nego hop - jedan za drugim kroz prozor, što srećom beše otvoren, te u učiteljevu sobu!
   Učitelj se samo prući na krevet, oanko razbarušen pa viknu popu tiho:
   - Čitaj, bre!
   - Šta da čitam? - upita pop jedva šapćući od umora.
   - Čitaj šta znaš: molitvu, epitrahilj - brzo!
   Pop brže zgrabi s police trebnik i petrahilj.
   - Brže, brže! Uh, uh, jao! - stade učitelj ječati kao bolestan i prevrtati se.
   Napolju već škrinuše vrata i čuše se koraci.
   Pop otvori trebnik i utanji čitati prvu molitvu, koju je otvorio.
   Zakucaše na vrata.
   - Slobodno! - reče pop, pa čitaj dalje.
   Učitelj samo stenje i hukće.
   Uđe u sobu izaslanik, povisok, crnomanjast čovek, pa se čisto iznenadi kad vide šta je. Za njim uđe i kmet, i on se zabezeknu.
   - Uh! uh! jao! uh! - ječi učitelj, a pop čita; ali mu drkću ruke i trese se mantija.
   - Šta je uči? - upita polako kmet.
   - Bolestan - odgovori pop.
   - Bolestan! - ponovi izaslanik tiho i sa sažaljenjem. - Siromah! A otkad?
   - Od sinoć mu pozlilo! - odgovori pop, pa nastavi čitanje.
   Učitelj ječi, već - rekao bi izdahnuće.
   Izaslanik sleže ramenima, pa iziđe.
   Čuše se vrata od druge sobe, gde je škola, kao da uđoše tamo.
   - Još, još čitaj! - šanu učitelj.
   - Ta pročitao sam sve do "Ispovjedanija".
   - Čitaj i "Ispovjedanije"! Uh! uh! jao!
   Pop nastavi dalje.
   Ču se već gde izaslanik i kmet iziđoše iz škole; koraci se udaljiše malo-pomalo.
   Ućuta pop, ućuta i učitelj. Stadoše osluškivati, rekao bi ne dišu.
   Potraja tako podugo. Dok opet koraci i neko šušnu na vrata.
   - Pss, čitaj, more! - šanu učitelj, pa opet zaječa: - Ah! uh! jao!
   Taman pop promrmlja nekoliko reči, a vrata se otvoriše i uđe kmet.
   - Je li otišao? - šanu učitelj.
   - A već je presamitio preko brda! - odgovori kmet glasno.
   Skoči učitelj, zgrabi popa, pa stade podigravati s njim po sobi. Kmet samo gleda i čudi se.
   - Je li zapisao što? - upita učitelj kmeta.
   - Jes', nešto je otvarao protokol.
   - Sreća te sam ga ostavio na stolu, kao da sam znao! - reče učitelj i potrča na vrata; za njim kmet i pop.
   Kad u školu, a na stolu stoji protokol još otvoren; izaslanik ostavio da se osuši mastilo. Učitelj pročita glasno: "Zbog slabosti učiteljeve nisam mogao pregledati školu!"
   - Ura! divno! - kliknu učitelj i brže bolje zatvori protokol u fijoku.
   - Ama ja baš premreh kad uđe - rece pop. - Pomislih, poznaće, bogami, pa zlo!
   - E baš lepo se svrši! - Prihvati Milan radosno.
   - E jesi đavo, učo! - primeti kmet smešeći se, jer već vide kakva je ujdurma bila.
   - Ko bi se nadao da će bas danas! - čudi se učitelj. - Da ne bi pretrahilja i trebnika, ne znam kako bi se izgovorio.
   - E, učo, ti i ove godine osta bez ocene! - reče pop.
   - Evo meni ocene tu! - reče učitelj i kucnu se po džepu. - Molim vas, samo nek među nama ostane.
   - Nemaj brige, nemaj brige! - rekoše pop i kmet uglas.
   - A sad i ja idem kući da malo dušom dahnem - reče pop. - Odavno se nisam umorio ovako!... Zbogom, učo!
   - Zbogom, popo!
   - U zdravlju, učo! - reče i kmet smešeći se.
   - U zdravlju, kmete!
 
Nazad
 
Copyright © 2005-2013 kodkicoša.com