K O D   K I C O A

 
Svetolik Ranković
 
ZVONAR
 
   Sputa se tiho veče. Po celom nebu rasklopio se iroki beličasto-sivi zastor od lakih oblaka, pa zaklonio zaranke sunčeve. Vazduh je nepokretan, tih, kao opčinjen. I grad se neobično ućutao. Nastupio je onaj redak trenutak, kad ne projure njegovim ulicama ni jedna kola, ne projae besna paripa gizdavi poručnik, ne pronese voće ili bozu prljavi Bitoljac.
   Tajac!...
   Odjednom se kroz njenu tiinu prolomi onaj gromoviti glas velikog zvona, od koga se vazduh zatrese, a ljudi, makar bili u najvećem poslu, zastanu za trenutak i oslunu, kao da prvi put čuju ovaj duboki potmuli zvuk. On preseca električnom brzinom veseo smeh starica i ukoči, kao konvulsijom, njihova nasmejana usta. Svako se plai od onoga, to mu je tako blizu... zebe od puta, kojim mora neminovno poći...
   A smrtno zvono grmi svečano, i njegovo brujanje odjekuje sumorno preko prljavih krovova, i gubi se tamo daleko iza prvih breuljaka, to su opkolili prostrani grad.
   Dva zvonara crkvena, Marko i Stanko, podskakuju zajednički uz debelo ue, koje visi o velikom zvonu. Trgnu konopac i obojica se sagnu do samog poda, pa odjednom odskoče obojica kao na drotu...
   - Ujaa!... viknu Marko i obojica povukoe ue iz sve snage i poletee u visinu skoro do samih greda. Zvono stade. Tako ponovie jo dva put.
   Sad dođe red na decu, svakidanje goste visoke zvonare. Svako je dohvatilo po jedno ue, pa s grozničavim nestrpljenjem očekuju komandu Markovu. Onaj to stoji pod najmanjim zvonom već se počinje ljutiti: on treba prvi da povuče, a Marko, kako mu se činjae, i zaboravio na zvonjenje.
   - Prvo! reče Marko, a nestrpljivo podskoči, podie ruke i zaljulja zvono... Za njim osue redom drugo, treće, četvrto... i opet se prolomi kroz te raznolike srebrnaste zvuke gromovski glas petog zvona.
   Valjalo je dugo zvoniti. Umro je bogat trgovac, poznati ćir-Nikola. Zvonari će se, po običaju, siti nasanjati...
   Obojica su starci, od preko ezdeset godina. Marko je mali rastom, večito ide rairenih ruku i pognute glave. Lice mu je kao pečena jabuka, a iz njega mu trklja retka proseda brada. Niko ga ne vide da se smeje, vazda je ozbiljan, upravo strog. Nije voleo misliti o stvarima, koje su daleko od njega. Bio je to vele, čovek pozitivan, pa je imao nekoliko svojih kuća i sigurnih obligacija.
   Stanko je bio čovek druge mere. Visok, povijen sed i suh kao drvo. Iđae vazda zamiljen, a kad s kim govori, lice mu se na mah razvedri, a usne se zavuku u topal starački osmejak. Imao je dve mane: svaki čas je uzimao od tutora akonto svoje plate i kad počne sam zvoniti, nije umeo stati. Zamisli se tako, pa ode, ode... i ne bi stao, da ne dotrči koji Markov pitomac i poviče mu na uho: ujaa!...
   I sad se po Stankovim očima vidi, da su ga mnoge misli saletele. A Marko samo ćuti i gleda u pod. I tako je sada vesnik smrti, on o njoj ne misli. Upravo, o smrti on nikad ne misli, i dri da se ta "stvar" njega ni malo ne tiče. Kad ima da objavi čiju smrt, on pristupa poslu sa istim mislima i raspoloenjem, s kakvim odlazi da zvoni na večernju. Prosta stvar: treba samo odzvoniti po redu, sići dole i pročitati posmrtnu listu slukinjama, koje čekaju pred vratima. ta će drugo!
   Sad se ba setio kako se pokojni ćir-Nikola okliznuo jedne zime na glatkim stepenicama crkvenim. Marko se desio tu, pa pomogne starcu da ustane i odvede ga kući. Počastie ga dobro kod trgovca i dadoe mu dvodinarac. Eto, zar nije lepo setiti se tako krasnog događaja iz ivota pokojnikova i, u isto vreme, glasiti njegovu smrt.
   Seća se Marko i drugih slučajeva s pokojnim Nikolom, pa nita. Dosta je on primio njegovih groeva za razne usluge, ali Marko ne ali pokojnika. Sva lica u gradu izgledaju kao putnici, koji moraju da prođu ispod ove zvonare. Njega ne iznenađuje kad mu koji dođe na red, da ga oglasi. Doao je čovek na red, pa kvit! ta biva posle, o tome nije mislio. Tek zna, koga on jednom ovako oglasi, vie se taj ne viđa u crkvenom stolu.
   "He, ovo smo se mi zaboravili!" trza se Marko i vadi iz depa pouteo stari časovnik. Dobro je, taman koliko treba!
   - Ujaa!... razlee se njegov sipljiv zamoren glas, i odjednom počee zvona ustavljati.
   Svreno je! Deca trče niz stepenice, da prva objave ime pokojnikovo, a zvonari se pogledae i sedoe umorni pred poluokruglo okno, s koga se vidi deo ceo grad. Odjednom se probie topli sunčevi zraci kroz oblak i obasjae ova dva suha i smeurana lica. Sad se moglo jasno razlikovati uta kao limun koa i mnoge brazde, isprekrtane tamo i amo po njoj. Marko seđae kao prikovan s pogledom na pod, a Stanko veselo obrte lice suncu.
   - Siromah ćir-Nikola, ne dočeka crkvenu slavu!... A on je svakad prvi na bdeniju, reče Stanko, gledajući daleko navie uz reku, koja se prelivae pod sunčevim zracima.
   Marko ne odgovori nita, samo mrdnu ramenom nervozno, to je moglo značiti: "kojeta, ludorije!" I doista, on u sebi pomisli: "Pa to?... Ako nema njega, naći će se ko će biti prvi na bdeniju... Hm, zar mora ba on da bude prvi. Ko bi onda umirao? I  ta bi radili zvonari, kad ne bi niko umirao!... Odlupaj jutrom i večerom, pa kvit. Kojeta!..."
   I zvonari se digoe, pa, stenjući i kaljucajući, stadoe silaziti niz stepenice.
   Prođe nedelja dana. Umro pop Kosta, paroh crkve. Slučajno je Marko stupio u slubu kao zvonar ba istog dana, kad se pop Kosta đakonio. Seća se dobro, i ako je to bilo pre... hmm... koliko će biti?... dvadeset i... jest, i sedam... pre dvadeset i sedam godina!... Onda pop Kosta bee tanak, suh i visok kao ova zvonara, a posle, he... jedva uđe kroz june dveri. Pa eto, pop Kosta umre, i ako je pojeo bezbrojne ćurane s trticama kao pesnica, a Marko će jo i dalje da se previja ovako, jedući luk i pasulj. Juče je i pop-Kostu lepo oglasio, ba sasvim lepo... I za taj posao treba vetine... Moe zvono odjedared da se zaljulja, pa mu oba udarca idu jedan za drugim. A moe da se zadri ue na prvom udarcu, i onda se odjek njegov prolomi iznenada i talasa se dugo po vazduhu, dok ne stigne drugi udarac. Ovako je pop Kosta oglaen.
   Sad treba zvoniti "na skup", ali nema dece. Redovni gosti zvonare dobili su ripide, jer im je to jedina nagrada za trud oko zvonjenja. Vala primamiti one mlađe ljubitelje, koji sa zaviću pogledahu kad stariji dohvate ueta. Marko je udario jedared malim zvonom - to je običan poziv za decu - pa sad čeka.
   - gadija jedna! mumla on pod nos, ne gledajući Stanka, koji posmatra kako se narod kreće ulicom. Kad ti ne trebaju puna zvonara... Treba to juriti... batinom to treba. Vidi, vreme je da se već zvoni. Udari de jo jednom.
   Stanko se die lagano i povuče dobro za ue, ne davi mu da se uzdigne... Klatno udari jedared.
   "Pop-Kosta... i on ode! misli u sebi, sedajući opet na debeo zid pred oknom. Onako pun čovek. I veseljak, za priču!... Stoji za časnom trpezom i čeka dok pevači dovre slavoslovije. Mrdne li prstom, a ja već znam ta je i prilazim... "Stanko", veli i smeje se. "Zna da je subota; biće ćurana kao pleve. Trkni časkom, moj golube... pipaj samo za trticu. Neka bude kao tvoj nos, pa dosta!..." Popovi se smeju svi, a ja, u zabuni, krijem nos rukom. A vala nije ni njegov manji. Ako ja pijem rakiju, ne skomrači ni on vinom. Ali ta će... i nos se u sirotinje bolje vidi"...
   Vrata se otvorie i zvonara se za čas napuni gostima. Stanko prekide razmiljanja.
   Odzvonie na skup, pa kroz pola časa za polazak i naposletku dočekae pratnju zvonima. Onda siđoe obojica dole u crkvu, da se po običaju, nađu oko popova. Pop-Kostu već smestili na sredini crkve i bolji pevači popovi iskaljuju se, bacajući oči u koso na vladiku, koji će početi opelo.
   Marko zaviruje ispod crnog pokrivača da li su nogari dobro nameteni. Oči mu preleću preko pop-Kostina lica, ali se ne zaustavljaju dugo na njemu... Obična stvar: umro čovek, treba ga opevati i odneti na groblje. A to je to ba pop Kosta - nita... doao mu red. Vie neće nikad biti njegova "čreda" za večernju i jutrenju, i to je sve. Ali će se i dalje večernja i jutrenja sluiti u crkvi, a on će, kao i do sad, malim zvonom, objavljivati rujnu zoru i sjajne zaranke... Neko mora zvoniti, pa to da ne zvoni on, kad ima jo snage!...
   Odnee pop-Kostu. Marko mu odzvoni poslednji oprotaj...
   Umiralo je jo dosta naroda, a ova dva druga slono povijahu uetima, vreći marljivo svoju jednostavnu slubu. Prođe cela zima i nastupi proleće. Vode se razlie, i pred poluokruglim oknom visoke zvonare otvori se čitavo more. Trebalo je samo baciti pogled kroz okno, pa da se čovek ne odvoji lako od retka prizora. Stankov je pogled čisto bludeo po glatkoj povrini razlivene vode. Bog zna da li je on tada to mislio, ili je samo odmarao oči na toj sjajnoj, glatkoj kao ogledalo povrini.
   A Marko se opet mrtio i mumlao svojim zaguenim glasom:
   - Belaja!... uzvikuje on (u mladosti je voleo uzvikivati: "do đavola!" ali ga prota oduči od toga); ako ovako ustraje, doći će i do mojih čatrlja.
   - Ti sve misli o čatrljama, prekori ga Stanko. A o sebi i ne misli. Gle, sve vie nestaje naih vrnjaka, nema ih. Ove to se zovu zreli ljudi znam sve kao dečurliju.
   - Hm, besposlen čovek, odgovori Marko, mahnuvi ljutito glavom. Mora biti da si se gde dobro najeo! Jutros nije bilo parastosa... Ako ti je do smrti, idi kod nje.
   - More, da vidi, nisam ni daleko. Cele zime neto ne valjam, a ima nedelja dana kako osećam veliki teret pod grudima... Sve me neto davi, a ne smem nikom da kaem... Ovako pod laicom, ba ovde et'... Pa kad počne da mija, mija... budi Bog s nama!
   - Kojeta, kao baba! Zovni koga, neka te istrlja, pa da vidi...
   - Trljali su me, vala, mnogi, pa nita... sve gore...
   Posle nedelju dana Stanko pođe da zvoni na večernju, ali ne moe da iziđe uz stepenice. Vrati se kući i poruči Marku da odzvoni.
   Kad se sutra dan Marko, po jutrenju, zaloio hlebom i počeo neto po batici da čeprlja dadoe mu znak sa zvonare da pouri gore. Trebalo je zvoniti. Marko ne prekide svoj posao, niti se zapita: "Koga li to valja oglasiti?" kao to bi svaki drugi na njegovu mestu učinio. Treba lepo dovriti posao koji je započet. to da ga prekida? A ko je umro, doznaće sad od najstarijeg crkvenjaka. to ima da nagađa?...
   Kad dovri posao, uputi se polako crkvi. Vrata crkvena zatvorena; on okrete uz stepenice na zvonaru. Ide lagano, kaljuca, i mrti se, kad opazi na stepenicama ogriske od cigara. Otvori vrata i uđe. Na sredini stoje četiri dečaka, i svaki dri po jedno ue. Samo debeli konpac od tekog zvona visi slobodno. Na licima dečjim ispisano neobično uzbuđenje, gotovo strah.
   - Umro čiča Stanko! viknu jedan, to drae konopac četvrtog zvona.
   - Naredio gospodin vladika da zvoni i peto.
   Namrtene Markove oči rairie se, i on pogleda po deci nekako neobično. Kao kad poviču čoveku da mu je za vratom sablja... On priđe mahinalno slobodnom konopcu, dohvati ga i stade... Kako ćemo sad? Do sad ga je Stanko zaljuljivao. On se osvrte plaljivo i pogleda preko dečjih glava, kao da neto trai. "Gde je taj Stanko da zvonimo?"... Mahnu rukom i ona mu se nekako nađe u depu na burmutici. Povuče ruku u kutijicu, pa se tre, ostavi burmuticu i opet stade začuđenim pogledom zverati po debelim zidovima.
   - Sam, sam... mora zvoniti sam. Nema Stanka! I nikad ga vie neće biti, i ruka se njegova neće nikad dotaći ovog konopca. A on mora sam zaljuljivati... Ali kako?...
   I on povuče za konopac iz sve snage...
   Daleko odjeknu samrtni vesnik, zadrhta miran jutrenji vazduh od njegove grmljavine i stade se talasati pod toplim sunčevim zracima...
   A u zvonari zabruja i potmulo, te kao otar no probode taj glas grudi Markove. On oslukivae jo, ne verujući ni svome sluhu. Sve mu se čini da "peto" sad drukčije bruji, nekako sasvim drukčije. Eto, i sunce je sad drukčije, i dan, ova svetlost, sve, je drukčije. Stoga to se to dogodilo... taj veliki događaj...
   Povuče opet za ue, i kad se ponovo razlee gromki glas, on oseti neku stranu prazninu u grudima i oseti se odjednom tako sam i tako nesrećan, kako se nikad nije osećao. Sve ga vie pritiskuje to novo raspoloenje i sve veća studen pada mu na grudi...
   Sam!... sam!...
   Odjednom mu zaigra usnica, a desni brk ode u stranu; u grlu mu neto zastade, pa gui, nezgodno!... Kapci mu očni zatreptae i niz uvele ute obraze skotrljae se dve suze.
   Marko baci konopac, ode na okno, podupre lice akama i zatrese se sav jako, grčevito... Deca odzvonie lepo, zamenie i Marka.
   Bruji zvonara od jeke zvona, kripe i puckaju suvi direci, prolama se sve oko uiju, a Marko se jo čudi: kako to bi? Kako to odjednom ostade sam? - I u celom ovom velikom događaju njega potrese jedino to, to on odjednom ostade sam, to mu smrt pokvari dugim vremenom usvojeni i naviknuti red u poslu... On sad tek pojmi smrt, kad mu ona uze druga i pomoćnika i stavi mu pred oči neodređenu budućnost.
   Obuze ga strah.
   Dakle i zvonari dolaze na red!
 
Nazad
 

Copyright 2005-2012 kodkicoa.com