Stevan Sremac

 

ACA GROZNICA

Slika iz Bačke

 

I

 

   Kuća Gece Pakaškog poznata je bila nadaleko sa svog bogatstva, kao i domaćin Geca što je čuven bio kao čovek veseljak i dobra srca. Tolike manje krađe i veće pohare što su mu se desile, - i sve to niti se poznalo niti ostavilo traga ni na imanju ni na naravi njegovoj. Geca je ostao i dalje najbogatiji i najveseliji gazda u selu. A to je možda i ohrabrilo lopovski trijumvirat seoski, naime: Acu Groznicu, Miju Veresiju i najmlađeg im druga Paju Provlaka, - ljude koji su se redovno tužili na dacije i nerodicu, - ohrabrilo ih je, velim, da jedne noći uđu neopaženi u avliju, a odatle u ambare gazda-Gecine, radi malo 'rane: koliko tek da se ishrane do prve žetve, koja će kroz tri-četiri nedelje biti. Tri džaka samo, to se na imanju gazda-Gece - koga su u okolini zvali "bogatim Gavanom" - neće ni poznati, a njima će, ko jednim siromašnim ljudima, biti spomoženo.

   Što rekoše, to i učiniše jedne večeri. A lako im je bilo. Te večeri bila je neka večera kod gazda-Gece; jelo se i pilo dobro, i to je celu kuću uspavalo. I sve je spavalo mrtvim snom, čak i sam Gadža, stari pas gazda-Gecin, - koji se toliko s večera nalajao a posle najeo, da ne pamti da se kadgod tako najeo, - i on se, sit i umoran, uspavao, pa hrče i spava ko zaklan.

   Dakle, živa zgoda. Ušli su neopaženo u avliju i u ambar. Izabrali tri najbolja džaka brašna mutmela i jednu kesu opet brašna. "To je - kako Groznica reče - za onoga lopova (misleći tu na Proku Boktera, koji je obično bivao "na talu"), ako ga sretnemo; a ako ga ne sretnemo, još i bolje, biće to ko poručeno za onu moju sirotinju... Za one moje crviće!"

   Uprtiše džakove, pa će pored podruma.

 

II

 

   - Ta, gle čuda! - ote se uzvik Gaji Provlaku. - Ta... podrum baš otvoren!...

   Svi zastaše. Podrum doista stoji širom otvoren.

   - Zaboravili da ga zatvore.

   - Pa ni sveću nisu ugasili! Ej, Glišo, Glišo! Šta će sutra biti batina!

   - Ta, šta bi im i pomoglo i da su ugasili!... - veli Veresija. - Nosim ja uvek sa sobom voštani kotur od bdenija.

   - Oćemo l'? Onaj Gliša će već i onako da bude bijen te bijen, - bar nek zna i zašto! - veli Groznica.

   - Kako bi bilo da natočimo malo? A? - pita ih Groznica.

   - A u šta ćemo?

   - Biće tamo svega: i putunja, i čutura i stakladi, ko u gazdinskoj kući. Ja znam sve, - veli im Gaja Provlak - jerbo sam ja s Glišom bojtarom jedanput dan i noć provo eto baš tu. Pomago mu... Tu sam ja ko kod svoje kuće. Nego 'ajd da ne dangubimo! Brže...

   Ostaviše džakove iza ambara pa siđoše u podrum. Podrum pun-puncat buradi svake veličine, a burad puna vina svake vrste.

   - Ta nemojte da padnemo ko mušice na prvo ma kakvo!... Kakvo kuduško (prosjačko) vino, što ga piju vandrokači, nego, - veli Aca Groznica - kad već grešimo dušu i - što kaže gospo'n popa - našu sovjest, onda bar da znamo zašto grešimo, onda bar nek je štogod "vajn"... Onako ko pred solgabirova, ili pred pusta-komesara. 'Ajd biraj, jerbo ti si ovde, ko što i sam kažeš, ko kod svoje kuće.

   Stadoše probati. Zarediše od bureta do bureta pa probaju vino, pa se zaustaviše kod jednoga koje im se najbolje dopadalo. Na buretu piše kredom: karlovački auspruh.

   Tu sedoše. Još kad su probali (a imali su dosta da probaju), već su prilično bili zategli.

   - A ja ko velim, - reče Aca Groznica kad sede - ja ko velim, ko jedan koji je ovo i predložio... a kad vi mene već priznajete ko jednog, kaz'ti, starešinu i firera... a ja ko velim da onda malo sednemo i posedimo... A i koga da se bojimo? Znam ja i gazda-Gecu i onoga njegovog Glišu... Ta ne bi' nji' sada, kako su u prvom snu, probudili ni svi varadinski topovi, ni sva karlovačka zvona... Nego mi lepo da posedimo malo, i da se gospocki napijemo; to će nam trebati i radi snage, a i radi hrabrosti! Aj', kako velite?...

 

 

III

 

   Pristaše svi. Sedoše komotno kraj karlovačkog auspruha i počeše piti. Udarilo vince u lice, pa i bez rakije staše besediti. Razgovaraju se, pripovedaju svoje doživljaje, muke i nevolje svoje, i Aca Groznica i Mija Veresija. A mladi Gaja Provlak - koji je tu skoro ušao u to čestito društvo, i zato još nije imao zanimljivih doživljaja - on ih samo pažljivo sluša; uzdiše, zavidi im slavi, i divi im se, naročito kada je Aca Groznica nagovestio kako je prilično jevtino prošao jednom prilikom.

   Navališe na njega da im ispriča, radi pouke mladome Gaji Provlaku. I on otpoče.

   - Prešli smo - veli Aca Groznica (izvadivši lulu iz čizme i zapalivši je) - Tisu. Javili nam jedne noći naši odande da ima posla, i nadežde. Bilo to u Padeju. Pa ja i još jedan se krenemo... A dvojica će nas čekati, jer su odande... Nađemo se lepo, pa 'ajd pred onu kuću. Mrak, samo tako može biti. Pevucam ja: "Sjaj mesece, al' nemoj doveče." Dođemo srećno. Prokopamo zid od naboja, pa ja ću prvi. Ja onda već po našem običaju i lopovskoj reguli našoj probam... Ti, sinovče, - tu se obrati pripovedač mladome Gaji - možda i ne znaš to, nisi probo, a, bogami, kad čuješ sad kako sam ja prošo, nemoj odsad slobodno više ni da probaš!... Zjapi rupa; mrak, jedva se vidi. Al' ja opet ne verujem, nego, ko što sam reko, držim se starog pravila i lopovske regule; metnem na drenovu budžu kabanicu i šešir, pa pružim kroz onu rupu na zidu. Ko velim, ako ima koga, oni već batinom il' vilama po šeširu, a mi ćemo onda kud koji; a ako niko ne udari, nikoga i nema; i onda ćemo na posao, jer smo na konju, što 'no kažu. Pružim ja i držim, a naćulio uši. Niko ne udara po kabanici. Ništa ne čujem!... Fala bogu! Dobro je! šacujem ja. Sad mogu. I ja se onako polako provučem kroz onu rupu i ispravim se unutra.

   - Pa, pa onda?...

   - Hu! - huknu Aca Groznica. - Od to doba mi i ostalo ovo ime. Koljala me celog onog leta, svaki drugi dan, groznica, - "čivucka groznica", braćo moja slatka... Nego daj vina, sinovče, da se okrabrim malo... Još i sad dobijem groznicu kad se setim toga, i kuca mi srce ko onda, samo kad pomislim na ono.

   - Šta je bilo? - pitaju oni.

   Pošto otpi dobro, Groznica nastavi šapatom:

   - "Šta je bilo?" pitate me... Ni Roža Šandor onaj, ni nas Maksim iz Parabuća nije to doživio što sam ja... Al' odonda i to znam: da se ne dam nijednom lopovu madžarskom!... A oni. lopovi, bili tu!... Čekali me. Danas se svet iskvario, sinovče! Sad su oni veći lopovi neg' mi! Da viš' samo! Pokrili fenjer opaklijom, pa čekali... I prevarili me!... Šta vi mislite? Takva vuncutarija!... Taman se ja ispravio, pa da zapalim moju voštanicu, a onaj jedan tek fenjer ispod opaklije: "Neka, kaže, ne treba: evo fenjera! A to pričuvaj, kaže, za bdenije, - ako ga doživiš!"... Pogledam ja, pa ko naše žene samo rek'o: "Noge moje, podrž'te me!" Nji' trojica; pa ko bikovi svi, a svaki drži gvozdene vile u rukama! Šta ćeš sad?...

   - Ao! - huknuše od straha i Veresija i Provlak i ponudiše ga vinom. Groznica otpi, pa nastavi:

   - A ja zaboravi' nož u čizmi... a ne bi mi ni pomoglo... Šta ću sad, naopako mi zvonilo? Nji' trojica, a ja sam; pa bar da je sokak...

   - Ao, strahote! - prošaputaše ona dvojica! - Da čoveku nikad ne padne na pamet da ide u krađu... Pa šta onda?

   - Ja stao... al' opet, fala bogu, - reče Groznica i skide šešir - pade mi nešto na pamet. - "A šta ćeš ti tu!" viknu jedan, pa se izmako malo i opljuno dlanove, da bolje drži vile. A ja ondak, - ta sam me valjda moj svetac umudrio! - a ja skido' šešir - ko maločas - pa reko': "Molim lepo, je l' ovuda put za Iđoš?"...

   - Eto ti sad! - ote se onima.

   - A šta oni?

   - He! A oni? Oni ko i vi sad, zinuli od čuda! Onaj od čuda ispusti vile, pa samo viknu: "Šta kažete?" Pa se pogledali samo... Nisu znali ni šta da misle, - toliko se našli u čudu!... A ja još jedared - a jednim okom gledam u vile a drugim na rupu - velim: "Molim lepo, ja sam stran čovek, iz daleka; je l' ovud put za Iđoš?" reko'. A oni se prekrstiše od čuda, a onaj ispusti još i fenjer. A ja dobio kuraž pa, aman, dok si jednom reko "britva"! - a ja se ko tekunica praćnu, pa kroz onu rupu, pa na sokak!... Dobio sam jedno dva šča od vila; jedno po leđima, a jedno malo sniže. Nit' sam mogo da sedim ni da ležim; i išo sam jedno tri nedelje poguren, ko da tražim izgubljeni sekser, al' bar glava ostala čitava, - odonda i još pametniji. Ne ide više Aca Groznica tako; ne provlači se on više kroz prokop! I to sad kažem svakom svom dobrom Srbljinu i prijatelju, pa i Vla'u, jerbo i oni su našeg zakona, i krstidu se ko i mi. A sad spasavajte se! - završi Groznica i nategnu i otpi dobru porciju karlovačkog. - Dakle, sinovče, Provlače, mlad si, žutokljun si, zato utubi to, i nemoj prikopavati; iz moje štete izvuci, sinovče moj, za sebe 'asnu!...

 

 

IV

 

   Mladi Gaja Provlak samo ga je gledao i divio mu se. I, oduševljen podvizima iskusnoga Ace Groznice, pade u ushićenje.

   - Ta ja ću da zapevam! - kliknu Gaja i nakrivi svoj bećarski šeširic.

   - Ps! - viknuše na nj obojica.

   - Kakvo te pevanje napalo! - šapnu uplašeni Veresija.

   - 'Di bi ti pevao sad? - veli Groznica.

   - A 'di bi, opet, bilo veselje bez pesme i gajdaša? - veli l'aja i iskašljuje se i čisti glas.

   - Ta nisi valjda lud! - graknuše opet ona dvojica.

   - Ta pevaću ja makar polako; onako ko komarac kad zuji u ritu... Ta, vi'te da nam i sam ovaj bog pomaže.

   - Ta, nemoj se ludirati!... - odvraćaju ga oni.

   - A, to je svršeno! - veli Gaja i, setivši se svoje dragane, zapeva tiho:

Duni, vetre, od banatskih strana,

da porobim tri nova dućana!

Da ja Milu odenem u svilu:

da mi Mila šorom paradira!...

   - 'Ajd da se ide! - opominje ih i žuri uplašeni Groznica.

   - Još malo! - zadržavaju ga ona dvojica. - Vi'š kako je lepo ovde. Ta, šta se bojiš? Ta, ovi u kući probudiće se tek kad prosjak bude u devetom selu...

 

 

V

 

   I doista, oni se namestili. Zaboravili gde su i zašto su došli, nego toče, služe se i piju i nazdravljaju jedan drugome. I ne izgledaju više na lopove; smeše se dobroćudno. Razgovaraju se i pripovedaju opet sitnije doživljaje, opažanja i iskustva svoja lopovska, a Gaja Provlak im se sve više divi. Zariče se daće ih nadmašiti, i njih, i Roža Šandora, i našeg Maksima iz Parabuća, - pa će ga, veli on, za života, a i posle smrti, pevati šorom paorske devojke ko i Maksima. Pa zapeva, opet tiho:

Ostala mu pusta kuća

ej, usred Parabuća!

   - Ta, jes' poludeo? Ta, sve će nas u staman odneti!... Ta, čerez tebe ćemo pogubiti glave!... Ništa od tebe neće biti, sinovče! - šapuće Groznica. - Nikad čovek od tebe!

   - Ta biću ja bolji od vas! - razdera se Gaja i oteže jače:

Da sam gazda ko što ima gazda,

da sam gazda, ne bi' nikad spavo,

već bi' lanac po lanac prodavo,

pa bi' banke frajlama razdavo!

   - Ta jes' poludeo? - ućutkuju ga i zapušavaju mu usta, a on se otima.

   - Ta, zapevaću ja, ma mi šta bilo! - veli Gaja, pa se tek iznenada prodera koliko ga grlo donosi i nastavi:

Krašću vrance, -

makar vuko lance;

bedevije, -

ma dopo robije...

 

 

VI

 

   U tom i pas zalaja silno u avliji i poleti podrumu, i uzbuni sve po kući.

   I domaćin se probudio. Skočio i Gliša bojtar; i oba, onako bunovni, poleteše u avliju s gvozdenim vilama. Iz podruma se čula larma.

   Obojica poleteše podrumu.

   U podrumu prepiranje neko.

   Čuje se samo Gajino: "Ta, zapevaću ja!... Ta 'di bi bilo veselje bez pesme!" Čuju se glasovi i one dvojice: "Ta jesi li lud?... Nemoj da budiš gazda-Gecu; umoran je čovek! - Ta to nije lepo!"

   - A, ta ne idem više ja s balavcima na ovaki poso! - huče Groznica.

   Gazda Geca, onako bunovan, ne može da se razabere. Misli da su ovo neki od sinoćnih gostiju, pa se izvinjava što nije mogao više da pije, nego ih ostavio tako same. A oni mu praštaju; vele: "Svoji smo", pa mu ne zameraju.

   - A otkud vi tu? Valj'da od sinoć?! - pita ih gazda Geca.

   - Jest, baš onda! - veli Groznica. - Zadržali se malo... eto tako!...

   Gleda ih opet bunovni gazda, i priseća se. I sluga mu Gliša se ne seća da ih je zvao, a, opet, ne izgledaju mu ni na lopove, jer su vedra lica i zadovoljni. Gleda ih gazda Geca; seća se dobro da nisu na najboljem glasu u selu ali, opet, izgledaju mu isuviše bezbrižni za lopove. Čudi se koji je to đavo.

   - Idi brže vrati džakove na njihovo mesto! - šanu Groznica Veresiji - Brže dok su još mamurni! Ne boj se! Neće biti štete!... Platiće to nama Banaćani!...

   Zatim pređoše na privatne stvari. Hvališe gazda-Gecino vino, a ovaj im samo blagodari na komplimentima.

   - A da niste vi onako došli? - pita im posle duže pauze gazda Geca pola u šali.

   - A, sačuvaj bože! - umeša se Provlak. - Mi s Banatom radimo.

   - A, ne daj bože, gazda-Geco! Kad bi bilo istina zašto nas bede, mi bi to radili samo preko Tise. Taki naši Bačvani - što reko Gaja - samo s Banatom rade!... Ne daj bože od nas sprama vas tako štogodj! - umiruje ga Groznica mirne savesti, jer se Veresija već bio vratio. - Nego zatekli se od sinoć... videli sveću u podrumu, pa čuli veselje u kući... da prostite... i, nezvani, ušli... E, a sad da idemo! Eno i gajdaša! Baš dobro! Ko poručen... On je valjda pratio svu noć gospodin-notaroša, koji se vraća s vizitacije, pa je pun banaka ko pas buva - veli Groznica.

   - E 'ajmo ljudi! - žuri ih Veresija. - Da ne izgubimo gajdaša!... Bar će nas lepo otpratiti do kuće.

   - Pa, zbogom, gazda, i fala vam! - vele oni. - Vi ste, gazda-Geco, jedna prava sirotinjska majka... Nikad vam ovo nećemo zaboraviti. Bog vam platio i na ovom i na onom svetu.

   A zatim se digoše i odoše praćeni začuđenim pogledima gazda-Gece, koji još nikako nije znao šta da misli o ovome. Ali ipak je dobro razbudio dremljivog Glišu, koji izvesno odsad neće zaboraviti da noću ostavi nezaključan podrum.

   I Proka bokter se hteo pokazati revnostan, te dotrčao i digao sa sokaka užasnu larmu kad je video gazdu i slugu s vilama. Posle se već i on umirio.

   Kad su izašli ovi, on ih dočeka na sokaku.

   - Šta je bilo? - zapita Proka tiho Groznicu.

   - Ništa, a moglo je biti svašta...

   - Daklem, propo vam dan, - 'oću reći noć? - veli Proka. - Šteta!...

   - Ne laj! - veli mu Groznica.

   - Dakle ništa od tala? - pita Proka.

   - Dobićeš kad oberem ku'ruz... - odgovara mu ironično Aca Groznica.

   Stigoše gajdaša i odoše zagrljeni u pratnji njegovoj hvaleći pamet Ace Groznice, koji ume družinu iz svakog škripca da izvuče.

   - Ti si moj učitelj, Aco Groznico! - hvali ga Gaja Provlak batrgajući se. - Moj jedan učitelj. Po tebi i tvojoj pameti prati nas, eto, gajdaš, a po mojoj pameti pratili bi nas hadnađi i kišbirovi, i onaj pusta-komesar!

   Pa zapeva:

Ne bojim se ni Vla' ni Mađara,

već se bojim pusta-komesara!...

Koji ruke štranjgom natrag veže,

štranjgom steže, nadžakom doteže!