K O D   K I C O Š A

Kod kicoša
 
* ♫ U ranu zoru
Revijski orkestar RTB
Dirigent Ilija Genić
 
Beograde, dobro jutro
Duško Radović
  Sa vrha Beograđanke se svako jutro, u 7:15, distribuirala Beograđanima dnevna doza Duška Radovića, uz zvuke melodije "U ranu zoru, zoru kad svane dan".
   Beograđani su ga godinama uzimali. Okupljeni po kuhinjama oko tranzistora na baterije, ili nove modele kasetofona kupljenih kod Poljaka na Bajlonijevoj iliti Bajlonovoj pijaci.
   Svako jutro svakog radnog dana, razgovor se prekidao kad se iz zvučnika začuo Duško Radović. Samo je džezvama za kafu i eventualno nadrndanim peračicama sudova bilo dozvoljeno, ili nije moglo biti zabranjeno, da narušavaju tu svečanu atmosferu kada Duško govori novi aforizam.
   Polako, natenane, kao karte u pokeru bi nam ih podelio po pet komada svako jutro i mi bi ih nosili sa sobom taj dan i delili dalje onima koji ih nisu čuli, ili se prave da ih nisu čuli.
   I tako godinama, samo po pet svako jutro. Rastezali smo Duška da bi nam duže trajao.
   Tačno smo znali da će nam jednog dana, kad ga ne bude bilo - mnogo nedostajati. Evo kako je to izgledalo...
 
Pod jedan vodoravno je i ovog jutra - Sava.
Pod jedan uspravno - Palata Beograd, iz koje vas pozdravljamo.
 
Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu.
 
Stari Beograd krenuo je u Novi, Novi u stari, kao i svakog jutra.
Mostovi su puni automobila.
I jedni i drugi misle da je bolje na drugoj strani.
Kad utvrde da nije, vratiće se tamo odakle su pošli.
 
Nema života na Mesecu, nema na Marsu. Onolika Venera, pa i na njoj pustoš. A na Voždovcu kukuriče petao, pozno jesenje cveće otvorilo oči, probuđena deca plaču, neko se negde zakašljao... Kad biste pričali nekom u vasioni, ne bi vam verovao: na Voždovcu ima života, lepog, malog, skromnog, ali pravog.
 
Ono što ste sanjali bio je san.
A ovo je sada java - lepi, blagi, vedri, topli, sunčani dan.
Danas bi vam moglo biti lepo i dobro. Ako hoćete.
Ako nećete - daleko vam lepa kuća. Na Petlovom brdu ili još dalje.
 
Budite lepi i vedri kao ovo jutro. Izdržite tako koliko možete.
Smračite se, ako morate, tek kad se dan smrači.
Budite logični: bolje je da vam bude lepo nego ružno.
 
Obećajte sebi da se danas nećete nervirati, bez obzira na to šta vam se dogodi.
Pa tek ako vam se baš ništa ne dogodi, možete se zbog toga večeras malo iznervirati.
 
Vreme je za slatko i vodu koji se još uvek služe samo u nerazvijenim i zaostalim delovima grada.
 
Kao i svakog jutra, prvo su ustali oni koji vas greju, pa oni koji vas voze, pa oni koji vas hrane... i tek pošto je sve bilo spremno, zamoljeni ste da ustanete i vi.
 
Ne znam kako vas greju ovog jutra, ali treba razumeti i te ljude iz toplana: kad pomisle koga sve treba da greju, ne radi im se. Prosvetni radnici im muče decu, kod lekara nikako da dođu na red, trgovci ih deru, milicioneri im uzimaju meru. A zbog jednog ili dva čestita čoveka ne vredi paliti toliku vatru.
 
Najvažniji pogoni društva rade na viski.
Manje važni na vinjak.
A neposredna proizvodnja radi na brlju i pivo.
 
Mnogi beogradski pogoni rade na burek. Nekoliko hiljada kurira krenulo je da obezbedi tih nekoliko kritičnih tona bureka. Vruć burek izaziva vedra raspoloženja, pa će beogradska privreda, uz viceve i podrigivanje, zabeležiti novi skok.
 
Oni koji nemaju ni škole ni kvalifikacija prvi se ujutru bude i žure da zauzmu kakve-takve položaje.
 
Kancelarije se polako pune. Otvaraju se fioke i rolo-ormani, podmazuju zumbe, popravljaju gajtani od rešoa. Kad proradi ona ljuta administracija, imaće privreda da se puši.
 
Pred šalterima Zavoda za zapošljavanje neko je i ovog jutra poranio i peva: Ima dana kada ne znam šta da radim... Ganute službenice lepe mu na čelo preporuke i adrese umesto hiljadarki.
 
Uniformisani čobani Gradskog saobraćajnog preduzeća isterali su stada automobila na beogradske trgove.
 
Čuvajte se na pešačkim prelazima.
Ima vozača kojima je dojadio život, samo još ne znaju čiji.
 
Jutros budale pretiču idiote, jer ispred idiota nekim kretenima ne rade stop-svetla.
 
Ako još niste otplatili kola, mislite malo i na vaše jadne žirante.
Nemojte ih dovoditi u nepriliku da ne znaju da li da više žale vas ili sebe.
 
Iznervira vas žena, pa pravite gluposti i greške u saobraćaju.
Onda naiđete na milicionera, koga je takođe iznervirala žena, i on vam oduzme vozačku dozvolu.
 
Za ljubav je važna i neophodna ona lepa i slatka glupost.
A za brak se traži ona odvratna i surova pamet.
 
Za ljubav su zgodni: malo vremena, nezgodna mesta, teskoba, brzina, niz otežavajućih okolnosti. Tada je ljubav lepa, samo tada cveta. Što je više vremena i prostora i raznih drugih pogodnosti, ljubav gubi draž. Nigde se tako ne mrze kao u velikim, lepo nameštenim i dobro zagrejanim stanovima.
 
Volite se kad niste zajedno. To je prava ljubav.
Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.
 
Tako je malo ljubavi među ljudima.
Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.
 
Da li je ljubav bolest? Jeste, ali neprelazna.
Možete nekoga ljubiti i ljubiti, ali ga nećete zaraziti ljubavlju.
 
Ko prvi devojci, njegova devojka. Ko poslednji devojci, njegova žena.
 
Vama se otkinulo dugme, a ona je imala iglu i konac. Tako je počelo.
Postala vam je žena i od tada više ne zna gde su joj ona igla i konac.
 
Izbegavajući jednu ženu, postali ste muž druge.
Mnoge žene su tako, neočekivano i nezasluženo, došle do tuđih muževa.
 
 Sve vam u braku i kući škripi ali biste mogli da podmažete bar vrata.
Kad čujemo ta vrata, imamo utisak da se radi o braku strave i užasa.
 
Žena treba da je žena non-stop. Jer se nikad ne zna kad muževi mogu postati muškarci.
 
Bolje nam je bilo dok smo sami bili deca nego sad kad imamo decu.
Deca su bezobrazna i nezahvalna.
 
Ne ljutite se na svoju decu. Ona se najpre rađaju kao posledica vaših gluposti, a tek onda postaju uzrok vaših nesreća.
 
Volimo decu i kad su kriva, jer će ih život kažnjavati i kad nisu.
 
Čim očevi počnu da pričaju kako je bilo, deca znaju kako će biti.
 
Deco, ako vam je otac došao jutros umesto sinoć, evo vam razbrajalice kojom ćete ga malo razonoditi: ECI-PECI-PEC, JA SAM MALI ZEC, TI SI MALA PROPALICA, ECI-PECI-PEC!
 
Teško je biti dete i biti dobar.
Lakše je biti star i razumeti decu.
 
Dva dana nećete raditi i mogli biste natenane da vaspitavate svoju decu.
Ima roditelja koji to rade samo kad su u gostima ili kad imaju goste.
 
Lakše bismo vaspitavali decu kada bi ona imala samo uši, a ne i oči.
 
Ne vaspitavajte decu ako ne umete.
Bolje je biti nevaspitan nego loše vaspitan.
 
Ko voli svoje dete ne može imati srca da ga i vaspitava.
 
Tucite svoju decu čim primetite da počinju da liče na vas.
 
Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji.
 
Jedno upozorenje roditeljima: Ako vi budete tukli svoju decu, ona ce tući vaše unuke.
 
Deco, možete misliti kakav je život, kad je od kolevke pa do groba najlepše đačko doba.
 
Bivši loši đaci daju jedinice sadašnjim lošim đacima,
a najgori ih grde i biju kod kuće.
 
Juče je jedan roditelj zavapio na roditeljskom sastanku:
Dajte mi dobro dete, pa ćete videti kakav sam ja otac!
 
Posle sinoćnih roditeljskih sastanaka ponovo se postavilo pitanje: da li je vaspitanje umni ili manuelni rad? Nema jedinstvenog odgovora. Neka svako vaspitava onim čime raspolaže.
 
Danas će se profesori iskidati od smeha.
Niko ne ume biti duhovit kao đak koji ne zna.
 
Danas će deca ponovo biti vraćena roditeljima.
Škola se umorila, ne zna šta više da im radi.
Šta li će biti sa jadnim malim polufabrikantima?
Da li i u provinciji i na selu još rade oni stari, dobri pogoni za finalizaciju i finu doradu dece?
 
Čovek se uči dok je živ.
Najviše bi mogao naučiti od smrti, ali je tada obično kasno.
 
Lepo je biti mlad ali nije mali uspeh ni ostariti.
 
Juče je Konjarnikom protrčalo malo, čisto i rumeno prase.
Pobeglo je sa nečije trpeze. U poslednjem trenutku.
San svakog praseta je da umre kao svinja.
 
Noćas je neko na Slaviji izgubio novčanik.
Rano jutros neko ga je našao, otvorio i sa ogorčenjem pljunuo u njega. Bio je prazan.
Neko ima tu sreću da izgubi prazan novčanik, a neko nesreću da baš takav novčanik nađe.
 
Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine.
Oprostite životu i svetu što nisu savršeni.
 
Pre nego što popravite svet, popravite česmu u svom stanu. Svet bi bio mnogo srećniji i lepši kad bi svako samo popravio česmu ili makar zube.
 
Evo jednog malog životnog lukavstva. Preporučujemo ga pre svega kukavicama.
Ne nadajte se ničemu u životu pa ćete uvek dobiti više nego što ste se nadali.
 
Borimo se za dostojanstvo i visok nivo svog nezadovoljstva.
Sramota je čime sve ljudi mogu biti nezadovoljni.
 
Znate kada će biti rešen vaš problem?
Ako ne umrete - nikada.
 
Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite - možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.
 
Da smo bili srećni, shvatićemo tek kad nam se dogodi kakva nesreća.
Vrednost i važnost zdravlja otkrićemo tek kad se razbolimo.
Mi umemo ili da želimo sreću ili da je se sećamo.
 
Nikome se ništa ne može dokazati.
Svako je i srećan i nesrećan samo po svom mišljenju.
 
Kako postati srećan ili bar spokojan?
Pitajte one koji ispred samousluga piju pivo. Oni najviše na to liče.
 
Nije teško biti toliko nesrećan da bi čovek počeo da pije.
Ljude treba odvikavati od nesreće, a ne od alkohola. Nesreća je veći porok.
 
Čovek koji pije lakše će naći druga nego onaj koji ne pije.
Poroci održavaju veze među ljudima, a vrline ih kvare i kidaju.
 
Šta li rade oni naši u Zooloskom vrtu?
Možda misle kako smo mi uspeli u životu, a kako su oni ostali tamo gde su i bili.
 
Na dnu Karaburme postoji i živi malo divlje naselje građeno na đubretu i od đubreta. Za život je potrebno malo. Za nesrećan život traži se mnogo više.
 
Sedimo, odmaramo se i razmišljamo.
Život nam je preopširan.
Mnoga mesta se ponavljaju.
Mnoga su prazna i bez sadržaja.
Bilo bi bolje kad bi bio nešto sažetiji, kraći ali sadržajniji.
 
Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo sa njim. Mrzi nas ili ne umemo da živimo. Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive.
 
Vi mislite da život muči vas, a mi imamo utisak da vi mučite, gnjavite i ponižavate život.
 
Niko nema više od jednog života.
Ali ima mnogo onih koji, pored svoga, troše i nekoliko tuđih života.
 
Ne možemo živeti bez drugih ljudi. Jedni nam stvaraju a drugi rešavaju probleme.
 
Neki ljudi ne traže ništa drugo od nas sem da ih slušamo.
Ili bar da budemo sa njima dok pričaju svoje tužne ispovesti.
 
Evo vam domaćeg zadatka:
Odaberite jedno drvo i svakodnevno pratite šta se sa njim i na njemu događa.
Biće novosti, cvetaće i cvrkutati svakog dana.
Družite se sa drvetom. Drvo je verno, čekaće vas.
Ako ne stignete danas, dođite sutra, ono će biti tu.
Ako mu poverite neku tajnu, za to niko neće znati sem vas dvoje.
 
Neko ubogo šiblje, prava biljna sirotinja, što divlje raste tamo gde niko drugi neće, okitilo se žutim cvetom.
Složilo se žuto i zeleno, a nema ko da mu se raduje.
Nekada su bar koze pokazivale izvesno razumevanje i interes.
A sad, ili nema koza ili se prave da ih nema.
 
Kolicni je vrabac, a koliko je u njemu života i radosti.
U njemu je, mogli bismo reći, samo duša.
Iz malog tela i velike duše lakše izrastu krila nego kad je, kao kod nas, obrnuto.
<- Nazad
 
 
 
 
 
 
MALI ŽIVOT
 
Dok neko pije
- JA PIJUCKAM.
 
Dok neko grize
- JA SAMO GRICKAM.
 
Dok neko bode
- JA SAMO BOCKAM.
 
Dok neko peva
- JA PEVUCKAM.
 
Dok neko drema
- JA DREMUCKAM.
 
Dok neko radi
- JA RADUCKAM...
 
I tako malo, sitno
ŽIVUCKAM.
 
Copyright © 2005-2013 kodkicoša.com