|
|
|
Stari dani
Borisav Stanković
|
Šta ima sad tamo da vidite? Ništa. Prosta, mala
varošica, opkoljena vinogradima i brdima. S
udaljene stanice dovezete se kroz vinograde. Od
"baždarnice" silazite
širokim, prostranim
ulicama, koje bivaju sve tešnje i tešnje
što se
više ulazi u varoš. Isprva, kuće pola seoske,
pola varoške. Napred kuće, gomile
đubreta, tek
sada iz konjušnice izbačena slama koja se puši,
i dvorišta puna balege i prljavih kokošaka. To
su većinom kuće doseljenika iz Turske. Dalje već
počinju dućani, kovačnice, lončarnice, ali
najviše mehane. Onda, izrivena kaldrma, opale
česme, reka, kameni most s turskim natpisom,
presušeno korito, obala puna vrba, topola.
Vodenice koje ne rade, već se u njima peče
rakija.
|
|
Nastavak -> |
|
|
Gazda Mladen
Borisav Stanković
|
-
Celog
života, uvek, samo je
radio ono
što jedan
čovek
treba da radi.
-
Još dok je bio mali, tek
pošao u
školu, znao je da,
kao
što dolikuje sinu i
prvencu njihove kuće, treba
da se najbolje uči, a opet
da kod kuće od svih najviše
se boji, poštuje babu, očevu
mater. Baba je bila u kući
sve i sva, svi su se nje
najviše bojali i poštovali
je. Za ručkom, večerom
čekalo se da ona prvo sedne
za sofru, ona prvo počne da
jede, okusi od jela, pa tek
onda oni: otac, mati... I
Mladen je tako i radio.
|
|
Nastavak -> |
|
|
Knjiga o Milutinu
Danko Popović
|
-
Sinovče, nisam ja ranije bio
ovako pričljiv. Ovde mi je
govor omilio, ovde, u
zatvoru. Ranije - poslovi,
brige, ne daju glavu podići
pa zaboravljaš
šta je juče
bilo, a sad, ceo
život ko na
dlanu. Sećam se svega.
-
Sećam se ko da je juče bilo
- zvoni sa svih strana, a
ljudi, dabome, znaju da se
tako ne dozivlje na molitve
i na pokajanja, nego da se u
rat poziva.
-
Izađem pred
štalu, sednem
na mericu, a ono jutro,
milina jedna. Treba da se
odmoriš, baldisao si od
kopanje, košnje i drugi
poslovi - jeka je rada, a
ovo sad, jeka od zvonjave.
|
|
Nastavak -> |
|
|
|
|
