KAPETAN ŽIVOTA

 

Cele noći klokotalo je na sve strane

 

Budeći se u zemunici

Komandir, kapetan Života,

Naučen na zvuk

Utvrđivao je gde je zabuna

Gde se boje, gde miruju, gde nešto kriju

I kako otprilike izgleda raspored

I na šta sluti.

 

Za dugo vreme bila je ista svirka

Što znači da se ništa ne događa

I da ide kako je počelo.

I tako bi moglo u beskraj

A da ne pogine nijedan vojnik,

Mada hiljade ne spavaju

I možda misle da se bije bitka.

 

Poneki put promeni se muzika

Sasvim se drukčije objave

Gustina i retkost zvučne kiše

Osete se prazni prostori

Osete se brisani pravci -

I kao da je neka ogromna zvučna aždaja

Zapala u žagor

Pa se priseća i urla.

 

Opet se ujednačila grmljavina

Navikli se razmaci na razmake

Sve pojedinačno pretrglo se

I sve je neki strahoviti lavež

Jednog jedinog beskrajnog razboja

Koji tka neraskidano i nedeljivo

I zgranuto.

 

Kapetan Života bio je meraklija

On je bio muzikalan

Naravno na svoj ćatinski način.

Voleo je da sve dobije svoj smisao i propis

I da se zna na čemu smo.

A lov, pre svega, bio mu je strast.

 

On je osećao planinu kad zašumori

U jesenjoj noći

I kada i sam šapat drveća

I povijanje mladoga šiblja

Opominje na žubor potoka i jezera

I na srebrne mlazeve vodopada.

 

Njemu je odjednom bilo neizdržljivo

Zbog ove jednolikosti

Ove uvredljive udešenosti

Ove varljive saobraznosti

Kao da je tome on jedini kriv!

 

On je ustao

Isposlao je dve patrole

Kao hrtove na zveri.

Dao im bombe i naređenja

I čekao da otpočne hajka.

Najzad se osetilo

Da se jednolikost muti

Da svirka i paljba dobijaju

Neki strasniji zanos

 

Neku užurbanu složnost,

Da je neko nekome ušao u trag

I da se razbio u paramparče

Onaj gromoviti i strahoviti

Ali prazni i ujednačeni

I beznačajni tupi vrisak

Čelika i gvožđa.

 

- I da se potmuli tutnjevi prekaljuju

Da plotun kao da njuši plotun,

Da se kuva nešto novo

U ogromnome kazanu,

I da iz zlokobnog klaparanja

I tupe pomame metala

Izvire nadahnuta gorska pesma

I obuzima noć.

 

 

BLAGOJE IZVORNIK

 

Osecao je prevoje, nagibe, grebene, izgibe,

Znao je gde se izdiže čuka, gde raste breg.

Znao je kad iza planine

Nadođe nova veća strmina,

Kada u gužvi vrhova, klanaca, venaca

Zemlja se umiruje

I val se spušta blag i mek.

 

U tome usponu, uzletu, komešanju

Vedri su proplanci, slavni pašnjaci

I kao da zastaju, i usred bunila,

Nečeg se sećaju,

I kao pre svih vremena da je uklet tu

Izvor, iznenadan i čist

Skriven i tiho

Žuborno raspevan.

Pa kao da izvor doziva

 

Hiljadama tuđih glasova

Tim besomučnim kršem,

Kamenjem, granjem, korenjem, oblacima.

I što više groznice u pustom rojenju

Što više sklopa i rasklopa

I nekog prkosa, i nekog ponosa

I nekog očajnog nesporazuma

- Kao da se radi o bezbroju puteva

Koji su svi spleteni u klupče -

Utoliko je većma očekivan

Radostan i nasmejan

I blagosloven

Taj izvor.

On zove onog koji ume da čuje

Da sluti

Da zna.

 

Blagoje izvornik nalazio je uvek vodu

I iznalazio put

I određivao pravac

I nije se varao gde je šta.

Valjda je isto tako znao i ljude

I njihov poredak i način

Samo nije hteo nikom da kaže

A ko bi ga i razumeo?

 

On je znao otkuda vrvi neprijatelj,

I da li će da uhvati baš ovu liticu

I kao da je slutio

I tajno gmizanje čovečanstva

U sreći i očajanju,

U patnji i grabežu

U pljački, radosti, molitvi

Kroz neprohodne vekove

Kroz gluhu goru prošlosti

- Koja je odjekivala u njemu -

Kroz budućnost punu tutnja i topota.

 

Blagoje izvornik se ograničio

Samo na zemlju i vodu

Na brdo i dolinu

Na planinu i kamen

Na to nešto sitne tajne

A ćutao je o ljudima

O tajnama velikima

Mada je kroz san i javu

Čujao narode.

 

Ležeći na ledeni

U noći beskrajne i ledene,

- Kada su umorni vojnici ćućorili

Po stoti put istu nejasnu vest

Ili neko staro jezivo proročanstvo

I pokrivali se čim stignu -

 

Blagoje izvornik, otvorenih očiju

Pokrivao se nebesnim pokrivačem.

Razmršavao je zvezde

U njihovom neutešnom hodu,

Zaplete velikih i malih kola,

U treperenju Mlečnoga Puta

Padove i rušenja svetlih gnezda.

 

Osećao je neko sveopšte predenje i raspredanje

I mislio je: ah, koliko, koliko

Strpeljivog, neodložnog posla ima Gospod Bog

Da te drži - održi, odmrsi - ne pomrsi,

I hoće li ikada stići

Da posveti malo svoga dragoga vremena

I nama, i nama

Zaboravljenima,

- I našoj Srbiji.

 

 

RADMILO ZAGORČIĆ

 

U borbi na Kosmaju

Gde se moralo prodreti po svaku cenu

Učestvovao je kao podnarednik-đak

U jedanaest juriša

Radmilo Zagorčić,

Neobuzdani šaldžija, hvaldžija

Ljubavnik, zavodnik, lepotan

Pevač sa svih sedeljki

Govornik sa svih skupova.

 

On je ovaj vojnički život i napor smatrao

Kao nešto da slađe i gromkije prođe vreme

I gotovo kao pravi nastavak

Starih uličnih povorki

Sa mature

Kada smo po ceo dan pravili demonstracije

I vikali protivu trule Austrije

I klicali Bosni

I porobljenim narodima

I Velikoj Srbiji.

 

I ovih jedanaest juriša

Imalo je da postane jedanaest pesama

I jedanaest zanosa.

 

Naš puk bio je pokošen,

Oficiri većinom izbačeni iz stroja

Komandant bataljona poginuo.

Radmilo je ispao najstariji to veče u četi

I zapovedao ostatkom vojnika.

Ubrzo je poslat iz puka nov komandant

I stao bataljon da dovodi u red.

 

Bio je ranjen i Radmilo

I dosta mu je krvi iscurilo

Ali su mu ranu brižljivo zavili vojnici

I on je ostao na položaju

S tim da sutra u zoru ide na previjalište

A noćas je hteo

Da izvršuje mnogobrojna naređenja

Koja su dolazila svaki čas

Od novoga komandanta

Koji je preklinjao

Da svaki bude na svom mestu

Da se prikupi bataljon

I pre svega

Da se pokupe ranjenici -

(Bezbroj je bilo tih ranjenika

I naših i njihovih

Svugde su ih nalazili

Jedva su ih nosili

I trebalo je stroge pažnje

Da ih ne ostave).

 

Cele noći naprezao se Radmilo

Oko tih naredbi i tih ranjenika.

Noć je bila ogromna pod punim mesecom:

Kao da je stvarana u većoj razmeri

No dosadašnje ljudske noći

Za neke gorostasne, neshvatljive događaje.

 

Brda su se pružala bezmerna

Talasala se do na kraj sveta

Niko ih nije mogao zadržati

A zapomaganje ranjenih

Izgledalo je tajanstveno i daleko

I gubilo se u avetskim daljinama.

 

Radmilo se najzad

uvio u belo ćebe

Nekog mrtvog ukočenog Austrijanca.

i kako je Radmilo nezgodno legao

- Sigurno mu se i zavoj pokvario -

I krv je lagano i neprimetno oticala.

Bila je polarna hladnoća

Oči su počele da mu se stakle.

On se skupljao u sve manje klupče

I kao da ga je sve manje bivalo.

 

On je razmišljao da mora

Da se sabere i sažme

I ostvari nekako čvršće i budnije.

On je hteo i osećaje da stegne

Koji su počeli da blude i lutaju

Hteo je da sve postane manje, i ličnije

Uže i bliže

I najprisnije nedeljivo.

 

Ali su se osećaji sve više širili

Razmileli se na sve strane

I rasplinjavali.

Sve se gubilo, otimalo i iščezavalo

I same uspomene i slike pred očima

Bežale su u beli nedogled:

Ništa nije ostajalo od njih,

Oči ih više nisu stizale.

 

Radmilo je shvatio da on nema ličnih osećaja

- Kao da ih nikad nije imao -

Zar ih zbilja nikad nije imao?

Zar sve to nije opšte, najopštije, daleko, tuđe?

I ono što se činilo neotkidno i sraslo.

Zar niko ništa nikada ne može nazvati svojim?

Pa kao da sve odvlači sebi beskrajni beskraj

I tako je već od postanja sveta.

 

I što je manji, sićušniji bivao Radmilo

Naježen u poslednju ludo bolnu tačku

U završni nečujni vrisak bića

- Iznenada zgranut od užasne praznine

Koja je zinula iz svih stvari

I koju je trebalo stezati, stezati

(Stvari su bile prazne -

Tako je prazno i jedanaest juriša

I jedanaest pesama!) -

 

Osećaji, misli, slike, slike

Postajali su rastegnutiji, rasplinutiji

I nisu se već ni raspoznavali

Sve većma ničiji, svačiji, nikoji

I najzad kao da već više nisu morali

Ni da se kreću, nigde zapućuju

Ni da obuzimaju prostranstvo:

- Jer oni su i bili to prostranstvo.

 

 

DAČA UČITELJ

 

U selu Vreocu, Dača učitelj

Debeo, nešto podbuo od vina i sedenja

Sa malenim oštrim očicama

Sa tankim visokim glasom

Bavio se strasno politikom,

Malo i najmanjom

Sitnom i najsitnijom.

 

I svak je morao pomisliti

Da pripada onome poznatome redu ljudi

Bez koga se ne da ni zamisliti naša zemlja

Kojima je partija glavni pokretač misli

I koji i u snu buncaju o partiji.

 

U istini Dača učitelj

Imao je tajno i veliko zanimanje

Jedino pravo zanimanje života

O kome niko nije imao pojma.

 

Naučivši samoučkim načinom

Krijući to od svakoga

Ruski jezik,

Bavio se čitanjem ruske literature.

Dostojevskog, Tolstoja, Turgenjeva

Znao je uprste

Sve je čitao po nekoliko puta

Žedno i gladno i čežnjivo.

Zbog Nataše Rostovčeve

I Nastasje Filipovne

On se nikad nije oženio.

 

Na svoje tajno rusko blistanje

Dijamantsko bezdano blistanje

Bio je gord

Bio je srećan

Ali nikome nije smeo da se poveri

Da podeli sreću

Bojeći se razočarenja i bogohulstva.

I u vojsci, u ratovima

Dospevši do kapetanskog čina

- Sve zvezdica do zvezdica -

I do komandantstva,

Nastavio je sa tajnom Rusijom,

Imao je pun sanduk ruskih knjiga.

 

I Vjeročki, Aglaji, Nastasji

U evropskome ratu

Pisao je čak i pisma

Sa mekoćom Turgenjeva

I pročitavao ih sa ganućem.

 

Pisao im kako sirotinjski ratujemo

U slamnim šeširima i gaćama

Sa malo artilerije.

Snabdevanje nam je posve oskudno

Već smo iscrpeni od dva ranija rata,

I kako smo prostosrdačni

I mali, ali čestiti.

 

Javljao im da cela naša divizija ima

Podarene ruske puške

Sa dugačkim bajonetima, kao ražanj,

Što nas nekako još više zbližava,

I stalno opominje na Rusiju.

U jednom pismu

Objašnjavao im stav Fiće učitelja

Svoga staroga druga

Opet iz nekog šumadijskog sela.

 

Fića je smatrao

I sad, kao nekad u učiteljskoj školi

Da nas prožima deseterac,

Da se mi bijemo

Za narodnu pesmu

Da pripadamo potpuno narodnoj pesmi

Da svaki naš pokret proističe iz nje

I da uopšte nismo svoji.

 

Dača je pisao Aglaji Nikolajevnoj

Da je to za njega samo delimično tačno,

Da on još uvek najviše pripada

Velikoj Rusiji Turgenjeva, Dostojevskog

I čovečanstvu

I da su i ovi naši krotki i hrabri vojnici

Mada to ne znaju

U osnovi na istome putu.

 

... Kada je poginuo Dača

neko je slučajno razgledao njegove stvari

Našao sanduk sa ruskim knjigama

I mnogo beležaka o borbama

I mnogo pisama nikad neposlatih

Pažljivo prepisivanih.

I poslednje pismo

Zvezdanome knezu Miškinu

Iz Dostojevskog

 

U kome Dača, učitelj iz Vreoca

Uverava kneza Miškina

Da nije napustio ni jednu reč njegove poruke

Da mora doći velika duševna svest među ljude

I da su i kod nas duše sve zrelije

Kao nikad ranije

Za ogromni san ruske književnosti

Za veliki zavet koji se samo naslućuje

I koji se ne da izraziti rečima...

 

 

STAŠA

 

Potporučnik Staša, pesnik

Ako pesnik biti znači

Napisati nekoliko patriotskih stihova

I desetak ljubavnih elegija

i iskreno verovati u sve lepo

Što je postalo od kako čovečanstvo

Za sebe zna -

Bio je ađutant pristaništa na Krfu.

Po ceo dan je obilazio

Pristanište, lađe, logore, bolnice

Radnički bataljon,

Mnogobrojne ustanove za snabdevanje.

 

Čak je i hlebac probao

Jurio je sa svakim vojnikom iz puka

Koji je došao sa nekim trebovanjem

U francusko i englesko slagalište

I starao se da čovek ne čeka

I da puk dobije sve najbolje.

Ako je kome trebao propust na Vido

Da vidi brata kog nije video godinu dana -

A Francuzi zatežu -

Išao je lično

Francuskom komandantu baze

i bogoradio i uspevao.

 

Smatrao je svaki posao

Kao neophodan, i kao da je njega

Postavio sam bog

Da braći u nevolji pomaže

Bezbrojnim vezama sa malima i velikima

Sa francuskim podoficirima i komandantima

Sa engleskim magacionerima

Sa osobljem lađa

Koje su plovile za Francusku

I gde je uvek trebalo nekog ubaciti.

 

Jedno jutro, sasvim u zoru

Potporučnik Staša pošao je sa pristaništa

U zaspalu varoš Krf

Da nađe nekog visokog starešinu

U vili kraj mora

Radi neodložnog posla.

 

More je bilo tako plavo

Vetrić tako ljubak

Vazduh se disao tako slatko

Široki vidici pružali su se u nedogled

Vrtovi sa pomorandžama obuzimali grudi miljem.

Čak se u Staši probudila odnekud

Prohujala uspomena na Odiseja

Koji je ovde našao raj

Na ostrvu Feačana

U besmrtnim heksametrima

Koje mi danas više ne razumemo.

 

Njih je Staša shvatio za tren oka

I još hiljadu preslatkih, prelepih

Prevedrih, predivnih snova

Čija je najdublja stvarnost

Ovo zaneseno ostrvo

Ova večnost ekstaze.

 

Jasno je sada bilo Staši

Da je najveća sreća lična i čudljiva

Da traži da se svega odreknemo

Čak i dužnosti, čak i morala

Ma kako bili postavljeni -

Da bismo postigli nešto tajno

Neizdržljivo svoje, raskošno i besmerno.

 

Kada je svršio posao

Staša se vratio na pristanište

I opet prionuo radu

Ali ga nije ostavljala više nikad misao

O onoj bezazlenoj sreći

Koja ga čeka kad bude hteo

I koja nadmašava sav zanos

I svu odanost i vernost.

 

Opet jednoga dana

Staša se krenuo u samu zoru u grad

Pravo prema velikom prizoru

Da se nadiše sreće

Da oseti ogromni obuhvat

Večne neizmenljive prirode

Kada joj prilazimo

Bez ikakvog čovecanskog plana.

 

More je istina šumelo

Pevajući svoju prastaru pesmu

I čvrsti, i vedri vidici

Ocrtavali su se sigurnim obrisima

Kao da je nenadmašni majstor

Sve to sam nacrtao, udesio, ugodio

Ne ostavljajući ništa ađutantima.

 

Pa kao da je i ceo svet

Gde god se protežu obzorja

Delo savršenoga umetnika

Kome se ništa ne može zameriti

Osim možda to:

 

Da je sve to nekako prazno i tuđe

I preterano raskošno,

Dok traju među ljudima ratovi

I narodi stradaju u ropstvu i bedi

I niko ne uspeva

Da lepotu stvarno potčini čoveku

Rad koga je ona i postala

Pa da zajedno drhte, strepe i saosećaju

- I likuju

 

 

Nazad