SADRŽAJ

Predgovor

 

A. Stalni običaji preko godine

I. Godina

 

II. Ostali periodi vremena u godini

1. Mesnice

2. Nekršteni dani

3. Zajmljeni dani

4. Vrbopuc

5. Veliki post, Časni post

6. Petrov post

7. Petrove žege

8. Gorešnjaci

9. Gospođin post

10. Međudnevica

11. Podjesen

12. Mratinci

13. Božićni post

 

III. Dan

1. Ponoć

2. Prvi petlovi

3. Zora

4. Svanuće

5. Mali ručak

6. Veliki ručak, Pladne

7. Ikindija, Zaranci

8. Predveče

9. Sunčani zaod

10. Veče

11. Večera

12. Velika večera

13. Gluvo doba

 

IV. Običaji svakidanjeg života

1. Ustajanje

2. Obroci

3. Početak posla

4. Odmorci

5. Spavanje

 

V. Narodni kalendar i stalni običaji

preko cele godine

Vasiljev-dan

Krstov-dan

Vodice, Bogojavljenje

Sv. Jovan Krstitelj

Sv. Sava

Sv. Petar Verigan, Verižice, Ižice

Sv. Antonije

Sv. Atanasije

Sv. Maksim

Sv. Trifun Orezač

Sretenje, Obretenje

Zadušni ponedeonik

Zadušnice

Bela nedelja, Bele poklade, Oproštene poklade

Čisti ponedeonik

Deveti tornik

Luda (Tudorova) sreda

Ludi petak

Martin dan

Sv. Tudor, Tudorova subota

Mladenci

Sredoposna sreda

Blagovesti

Sv. Marija

Lazarev-dan

Cveti, Cvetnice

Veliki četvrtak

Veliki petak, Raspeti petak

Velik-dan, Voskresenije, Uskrs, Vaskrs

Beljani petak

Đurđev-dan

Markov-dan

Jeremijin-dan

Poljobranija

Letnji Sv. Nikola

Sv. German

Spasov-dan

Trojice

Sv. Vrtoloma

Sv. Alisej

Vidov-dan

Ivanj-dan

Petrov-dan

Pavlov-dan

Sv. Vrači, Sv. Kuzman i Damnjan, Bezmitni Vrači

Sv. Prokopije

Sv. Aranđel

Sv. Ćirik

Ognjena Marija

Sv. Ilija

Marija Magdalena, Blaga Marija

Sv. Petka, Trnova Petka, Mlada Petka

Sv. Pantelija

Sv. Makivej

Preobraženje

Gospođin-dan

Sv. Roman

Sv. Jovan Glavosek

Pojas Sv. Bogorodice

Sv. Simeun Stolpnik

Mala Bogorodica, Mala Gospođa

Krstov-dan

Pokrov Sv. Bogorodice

Sv. Toma

Sv. Petka

Mitrov-dan

Mišolj-dan, Mišiji dan

Sv. Vrači

Aranđelov-dan

Sv. Mrata

Sv. Jovan Zlatoust

Sv. Prečista

Sv. Andrija

Varica, Vara

Sv. Nikola

Petozarni mučenici

Materice

Sv. Ignjat, Ignjatov-dan

Badnji-dan

Božić

 

B. Pokretni običaji

I. Rođenje

 

II. Momaštvo i devojaštvo

 

III. Svadba

Navodadžisanje

Proševina, kitica, jabuka

Svadba

 

IV. Slava

Mala slava

 

V. Seoska slava

 

VI. Bolesti, njihova imena i lečenje

Jektika, sušica, suva bolest

Gorevična

Golema bolest, vrućica (tifus)

Srčanica, srdobolja

Vodena bolest

Probodi

Žutenica, žutica

Mukavica (kostobolja, revmatizam)

Izdat

Padavica, rđava bolest, ona bolest

Groznica

Zasip (sipnja)

Pod grudi

Zaporisanje (zatvor)

Šuljevi

Pantljičara, golema glista

Zapaljenje mozga

Glavobolja

Gušobolja, gušter, krajnici

Zauške

Uvobolja

Ustobolja

Smamka

Nametaljka

Crveni vetar

Boginje

Čirevi

Kraste

Rusa

Saradža, žive rane

Vlas

Lišaj

Prišt, nepomenik, onaj dušman, blaga rana

Noktojeđa

Šuga

Vrenga

Gospodske bolesti

Nicine

Kad stane mokraća

Uzetost

Trovanje

Kad opada kosa, kosopas

Kad ujede besno pseto

Kad peči zmija

Opekotina

Ubivotina

Posekotina

Ubod

Kijavica

Sklopac, jelenja bolest

Kolera

NameŠtanje ruku i nogu

Ženske bolesti

 

VII. Smrt i pogreb

 

VIII. Težački običaji

1. Sprega

2. Pozajmica

3. Molba (moba)

4. Sejanje

5. Kopanje

6. Žetva

7. Kosidba

8. Ljuštenje, lupenje, komišanje kukuruza

9. Berba vinograda

10. Sađenje voća

IX. Tehnološki običaji

1. Građenje kreča

2. Pečenje rakije

3. Građenje vina

 

X. Običaji kod pojedinih ženskih radova

Sedeljke

Molbe

 

XI. Veštačka srodstva

1. Kumstvo

2. Starosvatstvo

3. Deverstvo

4. Pobratimstvo

5. Usinjenje, usinovljenje

 

XII. Položaj ženskinja, njihov život i dužnosti

Život i dužnosti muškinja

1. Devojka

2. Mlada

3. Žena

4. Udovica

5. Deca

6. Mladići

7. Udovac

8. Starci

9. Babe

10. Sluge

 

XIII. Odnos mlađih prema starijim

 

XIV. Međusobni život

1. Pozdravi

2. Pozajmica

3. Gostovanje

4. Šale

5. Svađe

6. Psovke

7. Kletve

 

XV. Zadružni život

Zadruga

Deoba Zadruge

 

XVI. Kuća

 

XVII. Verski život

 

XVIII. Zabave

 

XIX. Običaji pri neobičnim prirodnim pojavama

1. Zemljotres

2. Grmljavina

3. Grad

4. Zvezde

5. Pomračenje sunca i meseca

6. Suša i kiša

 

XX. Stoka i stočarstvo

Bačijanje

Strižba stoke

Bolesti kod stoke

Boginje

Šuga

Ognjica

Metilj

Podudar

Izdat

Vrljavost

Kad se ovca okrvi

Mukavica

Podudar i izdat

Prostrel

Sap ili krivotinja

Ustobolja

Nazeb

Zatvor

Gotunar ili gonturać

Murdarluk

Teknevez

Rana

Valjavica

Zazubice

Gronica

Boginje

Svinjska kuga

Šap

 

XXI. Običaji kod pčelarenja

 

XXII. Izvođenje živine

 

  

  Predgovor

 

   Ovde opisani običaji pokupljeni su iz varoši Boljevca i srpskih sela oko Boljevca: Krivoga Vira, Jablanice, Mirova, Ilina, Dobrujevca, Lasova, Vrbovca i Planinice.

   Između običaja u varoši Boljevcu i običaja u okolnim srpskim selima nema skoro nikakve razlike, jer je Boljevac postao doseljavanjem iz okolnih sela tek oko polovine XIX. veka.

   Pri opisivanju običaja, uvek sam se starao da saznam što više, kako su se običaji vršili u starije vreme.

   Za osnovu "Stalnih običaja preko godine" držao sam se Kalendara za 1908. godinu. Pod datume od te godine stavljao sam i pokretne praznike, kad je koji padao, ali sam kod svakog pokretnog praznika označio i kad inače, po pravilu, pada.

   Ideju, plan i upustvo za skupljanje i opisivanje običaja dao mi je G. D-r Tihomir R. Đorđević. On mi je i pri radu dao vrlo mnogih pismenih saveta, obaveštenja i upustava, kad god mi je što bilo teško shvatiti ili kad god mi je što bilo nejasno. Na svemu trudu smatram za dužnost izjaviti g. Đorđeviću srdačnu blagodarnost.

 

Savatije M. Grbić

 

   A. Stalni običaji preko godine

 

   I. Godina.

 

   U Srezu Boljevačkom narod računa godinu od Đurđeva-dana pa do drugoga Đurđeva-dana. Kad neko pogađa slugu za godinu, pogađa ga obično od Đurđeva-dana do Đurđeva-dana.

   Godina se deli na polgođa, a ima ih dva: Đurđevsko, koje traje od Đurđeva-dana pa do Mitrova-dana, i Mitrovsko, koje traje od Mitrova-dana pa do Đurđeva-dana.

   Godina se deli na godišnja vremena, kojih ima četiri: proleće, leto, jesen i zima. Proleće traje od Mladenaca (9. marta) pa do Vidova-dana (15. juna); leto traje od Vidova-dana pa do Male Bogorodice (8. septembra); jesen traje od Male Bogorodice pa do Sv. Andreje (30. novembra); zima traje od Sv. Andreje do Mladenaca.

   Godina se deli na dvanaest meseca, koji se zovu: januar, februar ili veliki sečko, mart, marta ili mali sečko, ili derikoža, jer onda najviše lipsava stoka, a naročito mladi jaganjci. U narodu ima ova izreka: "Sečko seče, marta dere". Za ovim dolazi april ili đurđevski mesec, maj, juni ili trešnjar, juli ili žetvar; avgust ili gospođinski mesec; septembar ili grozdober; oktomber ili listopad; november ili mratinji mesec i decembar ili božićni mesec ili koledar.

   Još se godina deli na pedeset i dve nedelje. Neke nedelje imaju svoja naročita imena. Tako nedelja pred zimnjom Zadušnom zove se Urša, Šarena ili Redovita nedelja, jer se te nedelje ne posti ni sreda ni petak. Za ovom dolazi Zadušna nedelja ili Mesopusna, a za ovom Bela ili Siropusna nedelja. Prva nedelja Velikoga posta zove se Tudorova ili Čista, druga - Pačista, treća - Krstopoklona, četvrta - Sredoposna, peta - Gluva, šesta - Cvetna, sedma - Velika ili Strasna nedelja. Nedelja uskršnja zove se Svetla, a za njom dolazi Tomina nedelja. Nedelja u koju padaju Trojice zove se Rusana nedelja. Ostale nedelje nose imena praznika, koji pada te nedelje, kao Đurđevska, Petrovska, Ilinska, Preobraženjska, Gospođinska itd.

   Godina ima trista šeset i pet dana, a kad je prestupna jedan dan više. Prestupne godine, po narodnom verovanju, ne treba saditi vinograd i voće, jer neće rod donositi, biće sve jalovo. Neki opet sade voće i kopaju rupe za voćke, ali sve po jednu rupu prestupe, preskoče, jer je i godina prestupna.

   Deca, koja se rode prestupne godine, po narodnom verovanju, ne žive dugo. Na vrh

 

   II. Ostali periodi vremena u godini.

 

   1. Mesnice. - Mesnice traju od Božića do Čistog ponedeonika. Mesnice nisu uvek jednake. Ako Uskrs pada docnije, Mesnice su duže, ako pada ranije, onda su kraće. Mesnice mogu biti najduže devet nedelja, a najkraće sedam nedelja. Mesnice se zovu i Mesojeđe. Ostali dani kad se jede meso zovu se blažni dani.

   U Mesojeđe se prave proševine, svadbe i razne zabave, a u varoši se tada prave igranke (balovi) i mnoge druge zabave i uuivanja. U Mesojeđe idu prijatelji, kumovi i ostali srodnici jedni drugima u goste. Na vrh

 

   2. Nekršteni dani. - Vreme od Božića do Bogojavljenja zove se Nekršteni dani. Narod veli da je tih dana Isus Hristos bio nekršten, pa se zato ti dani tako zovu. Narod veruje da u te dane, od kako se smrkne, pa dok petli ne zapevaju, vladaju zli dusi. U to doba niko se ne kreće nikud dalje od kuće. Narod tvrdo veruje da onaj, ko bi u to vreme putovao rđavo bi prošao. Priča se kako je neki čovek u to vreme putovao, pa su ga celu noć, dokle petli nisu zapevali, jašile ale i đavoli. S toga svaki čovek, koji se u te dane zatekao na putu, hita da za videla dođe kući.

   Dete koje se rodi u ove dane smatraju za nesrećno i biće večito bolešljivo. Da bi bilo srećno i dugovečno, mora svake godine u te dane nositi sa sobom košulju, koja je na kaminu izatkana. Ta se košulja gradi ovako. Popnu se na kamin dve žene, osnovu nekoliko konaca pa to nameste na kaminu i jedna protne kroz njih nekoliko puta soveljku (čunak), pa je gotovo. Posle se to skine i da detetu da u te dane nosi sa sobom.

   U ove dane žene ne predu, ne tkaju, ne peru, jedino što pletu. Na vrh

  

   3. Zajmljeni dani. - Vreme od 1. marta do Mladenaca zove se Zajmljeni dani. Narod veruje da su ovi dani pozajmljeni od marta, i da je u te dane najgora lapavica. Tada, veli narod, s jedne strane lonac vri, a s druge se mrzne. Kako su ovi dani pozajmljeni postoji u narodu ova priča. Nekakva baba pošla u ove dane da ide sa kozama na bačiju u Staru Planinu. Polazeći baba je na sebe navukla devet kožuha. Kad je došla u planinu, vreme se promeni, dune sever i stane padati sitna kiša pomešana sa snegom. Baba će tada reći: "S...m sečka na bradečka, moji jarici sve pedoročići!" Kad to čuje sečko, pozajmi od marta devet dana, pa onda pusti lapavicu. Babi se umokri jedan kožuh i ona ga baci. Lapavica je bivala sve veća i veća i baba je sve jedan po jedan mokar kožuh skidala, dokle nije i deveti skinula. Najposle se smrzne i skameni zajedno sa svojim jarićima i kozama. Narod veruje da u Staroj Planini i dan danji stoji skamenjena baba sa svojim kozama, psom i bučkom. Na vrh

 

   4. Vrbopuc. - Čim vrba zaživi narod veli da je nastao Vrbopuc. Vrbopuc se računa od Mladenaca do Blagovesti.

   Narod veruje da se onda javlja jači polni nagon kod ženskinja. Priča se kako je nekakva baba zvala starca uz vrbopuc, a on joj se odazvao čak u jesen kad je stiglo vino govoreći: "Šta mi ti, babo, on juče reče?" Na vrh

 

   5. Veliki post, Časni post. - Od Čistog ponedeonika pa do Uskrsa traje Veliki post, a to je punih sedam nedelja. Ovaj se post strogo posti. Nema domaćina koji bi se omrsio u Veliki post, a još manja da bi dozvolio da se koje drugo čeljade iz njegove kuće omrsi. Niko se neće omrsiti ni onda, kad je u najtežoj bolesti. Ako se dogodi da se koje čeljade nehotično omrsi, to bi čeljade domaćin odmah osudio da najmanje tri dana tudoriči, (samo jedanput na dan da jede) i da prve nedelje ili prvog praznika ide u crkvu i moli Boga za oproštaj. Ako bi se omrsilo koje starije čeljade, onda bi ono tudoričilo sedam dana. Narod veruje da onoga, ko se omrsi uz Veliki post mora snaći neka šteta, bilo u stoci bilo u čemu drugom, ili će ga najposle opeći bilo vatra bilo vrela voda.

   Prve i poslednje nedelje Velikoga posta ne jede se ni zejtin, a riba se samo jede na Mladence, Blagovesti i Cveti, inače se u druge dane preko celih posta ne jede.

   Uz Veliki post svaki domaćin gleda da pričesti svu svoju čeljad. Babe, starci i deca obično se pričešćuju prve ili druge nedelje, a ostala čeljad obično na Blagovesti ili na Cveti. Na vrh

 

   6. Petrov post. - Petrov post traje od Rusane ili Trojičke nedelje pa do Petrova-dne. Ovaj je post nekad veći a nekad manji. Što je Uskrs pozniji to je post manji, a što je raniji, to je post duži. Narod veruje da je Petrov post nastavak od Božićnjeg posta. Nekada su vele bila svega dva posta: Veliki i Božićni. Veliki je post imao devet nedelja, a Božićni post osam nedelja. Kako su i jedan i drugi post bili veliki, to su se ljudi žalili Bogu i molili ga, da ih skrati. Bog primi njihovu molitvu i skrati im Božićni post za dve nedelje, ali im tada ustanovi Petrov post.

   Ovaj post gotovo niko i ne posti, sem poneki starac ili baba. Na vrh

 

   7. Petrove žege. - Vreme od Vidova-dne do Petrova-dne narod u Srezu Boljevačkom naziva Petrove žege. Narod misli da je tada najtoplije. Ako je neko žito zbog kiše ili hladnog vremena zaostalo u porastu, narod veli, doći će Petrove žege, pa će ono izrasti i izjednačiti se sa drugim žitom. Na vrh

 

   8. Gorešnjaci. - Dani od letnjeg Sv. Aranđela (13. jula) pa do Sv. Ilije zovu se Gorešnjaci. Tih dana seljaci ništa ne rade u vinogradu, a i kukuruz tih dana ne ogrću, da ne bi i jedno i drugo izgorelo. Ostali se poslovi rade. Na vrh

 

   9. Gospođin post. - Ovaj post traje dve nedelje, i to od 1. do 15. avgusta. Ovaj se post strogo posti, kao i Veliki post. Narod veli da je ovaj post nastavak od Velikog posta. Na vrh

 

   10. Međudnevica. - Vreme od Velike do Male Gospođe zove se Međudnevica. Svaki ženski rad koji se ovih dana počne mora se i svršiti. Ne valja posle Međudnevice da ostane nesvršen rad. Zato svako žensko čeljade kad počinje uz Međudnevicu kakav rad, gleda i udešava kako će ga za to vreme i svršiti.

   Međudnevička jaja žene skupljaju i čuvaju za zimu i veruju da ona mogu trajati godinu dana a da se ne ukvare. Mnogi uz Međudnevicu gledaju da metnu papriku u turšiju, jer paprika, koja se tada metne u turšiju, može trajati godinu dana.

   Međudnevičkih dana žene beru razne trave, koje se upotrebljavaju kao lek. Naročito se staraju da naberu: caričicu, strašnik, kičicu, konjski bosiljak, zreli rod od drena, šipka, oskoruše, šljive i trna. Caričica uzima se kao lek kad ljudi boluju od velikih boginja, a za isti cilj uzimaju je i kod stoke kad pati od boginja ili od šapa. Sa ovom travom ljude kade. A kad je stoka bolesna onda joj dodaju suvu ribu pastrmku, koja je uhvaćena uz Međudnevicu. Ta se trava i riba dobro sitne i pomešaju sa tricama, pa se time krmi stoka. Strašnik se daje deci, koja se noću u spavanju trzaju i plaše. Kičica se uzima kao lek od groznice. Rod od drena, šipka, oskoruše i trna uzima se kao lek od srdobolje. U Srezu Boljevačkom o Međudnevici naročito beru travu žuti ravan i bez te trave neće nijedna kuća ostati. Ova se trava uzima kao lek od kašlja. Na vrh

 

   11. Podjesen. - Od Krstova-dne pa do Sv. Tome (6. oktobra) zove se Podjesen. U tom vremenu gleda svaki da pribere svoj berićet, jer posle Sv. Tome nastaje prava kišna i maglovita jesen. Na vrh

 

   12. Mratinci. - Vreme od Sv. Aranđela Mihaila (14. novembra) pa do Božićnih poklada zove se Mratinci. Ovih dana ništa se iz kuće ne daje. Čutura (stupa) u kojoj se tuca so poklopi se pa se tako ostavi i za to vreme nikako se ne dira. Žene ne rade ništa belo, već samo farbano. Zato se vreme ništa ne kroji, vuna se ne vlači, ne prede se, niti se tka. Grebeni i nožice se zatvore i tih dana ne valja da se diraju. To se čini zato, da bi se kurjacima stegla usta kad pođu u tor. Ko ima pojatu tih dana zaveže i verige, da bi se zavezala i usta kurjacima, kad bi pošli da dave stoku. Tih dana stoka se ne odvaja iz tora radi prodaje, a i ne kolje se. Naročito se ništa ne radi oko stoke, sem što se hrani: đubre se ne izbacuje iz tora; ne krmi se stoka; tor se ne menja. Ništa se ne dira ni u toru niti oko zgrade u kojoj boravi stoka, pa makar sve probalo. Sve se to radi, da ne bi kurjaci i ostala divljač davili stoku. Narod tvrdo veruje da kada bi ko drukčije radio, da bi mu vuci podavili stoku.

   Narod misli da su Mratinje noći najduže, a da su tada dani najkraći. Zato i pevaju devojci kad nema darova:

Oj, ubava, ubava devojko oj! Dizaj se, pašo Budimski, Dosta si zemlju varao, Sirotu Radu najviše. Sirota Rada dar nema, Baštine volove prodala, Te je darove kupila, Baštine njive prodala, Te je darove kupila, Dizaj se, pašo Budimski,

Sirota Rada dar nema. Devojko, mori devojko, Gde su ti bile Maratinje noći? Mratinje noći, Petrove žege? Devojko, mori devojko, Ti nisi darove radila, Jer si mnogo spavala. Dizaj se, pašo Budimski, Sirota Rada dar nema. Oj, ubava, ubava devojko oj!

   13. Božićni post. - Ovaj post traje šest nedelja i to od 15. novembra do Božića. Božićni se post ne posti tako strogo kao Veliki post. Mnogi mrse čak do Sv. Nikole, pa tek od tada počnu postiti. Naročito se to čini u onim kućama gde je bila ženidba ili udaja. Tih dana obično idu prijatelji jedan drugome u pohode, pa se zbog tih pohoda i mrsi. Samo u onim kućama gde se slavi Sv. Nikola čeljad strogo posti i za živu glavu neće se niko omrsiti.

   Preko celih Božićnih posta jede se riba, a tako isto i zejtin. Ribu i zejtin ne jedu samo u one dane, kad se spremaju da se pričeste.

   U ove postove pričešćuju se samo stariji ljudi i starije žene, a ostali se ne pričešćuju.

   Ovde kod posta da pomenemo još najzad i tudoričenje i trimiranje.

   Tudoričenje se zove kad neko u dvadeset i četiri sata jedanput jede. Tudoričenje se se vrši u poste, a poglavito Tudorove nedelje. To vrše poglavito stariji ljudi i žene da bi se bolje spremili za pričest. Tudoričenje može biti i u druge dane, kad je neko nešto zgrešio pa hoće strogim postom da pokaje svoje grehe. Takvo lice ode svešteniku pa se ispoveda i on mu odredi koliko će dana tudoričiti.

   Trimiranje je kad neko u tri dana samo jedanput jede. Ovaj se običaj do skora držao, ali ga u naše dane više nema. I trimiranje se vrši u Veliki post i to poglavito radi pričešća. Na vrh

 

   III. Dan.

 

   Nedelja ima sedam dana. Oni se skupa zovu sedmica ili nedelja. Dani u sedmici idu ovim redom: ponedeonik, tornik, sreda, četvrtak, petak, subota i nedelja.

   Ponedeonik (čuje se i ponedenik) se smatra kao srećan dan za svaki rad i za svaki početak, bilo u kući bilo u polju; za to narod i počinje svaki novi posao u ponedeonik. Ako domaćin ima da ore, ali je oprečen poslom, i ne može u ponedeonik ceo dan orati, on onda ide na njivu i makar samo jednu brazdu povuče, koliko da počne, pa se onda vrati kući i nastavi oranje drugog dana kad može. Ako je da se gleda ili prosi devojka opet se to čini u ponedeonik, jer se drži da će se takvo gledanje ili proševina srećno svršiti i da će ceo rad biti srećan.

   Neki ponedeonici imaju svoja naročita imena. Prvi dan Velikoga posta zove se Čisti ponedeonik ili Tudorov ponedeonik. Prvi ponedeonik po Uskrsu zove se Pobusani, a ponedeonik pred Trojice zove se Rusani.

   Tornik se smatra za nesrećan dan. Ovoga dana narod ne počinje nikakav nov rad, već se samo rade ranije započeti poslovi. Tog dana niti će ko praviti svadbu, niti će ko krstiti dete. I stoka se ovoga dana ne krmi. Ako neko umre u tornik, narod drži da će do drugog tornika još neko umreti. Kad narod hoće za nekog da kaže da je nesrećan, on mu kaže: "Baš si ti neki tornik!"

   Neki tornici imaju takođe svoja imena. Tako deveti tornik od Božića zove se Deveti tornik, pa onda Tudorov, Svetli, Rusani tornik itd.

   Sreda je dan koji se posti. I u sredu se ne počinje nikakav nov rad. Ovoga dana žene ne kupaju decu, da ne bi dobila bolest rusu.

   I neke srede imaju svoja naročita imena. Tako sreda u tudorovoj nedelje zove se Luda ili Tudorova sreda; prva sreda po Uskrsu zove se Svetla, a Rusane nedelje zove se Rusana itd.

   Četvrtak se kao i ponedeonik smatra za srećan dan. I ovoga se dana počinju novi poslovi. U četvrtak u veče žene i devojke ne rade, jer je to u oči petka.

   I neki četvrtci imaju svoja naročita imena. Tako četvrtak u prvoj nedelji Velikog posta zove se Tudorov; četvrtak u Strasnoj nedelji zove se Veliki četvrtak; prvi četvrtak po Uskrsu zove se Svetli; četvrtci od Uskrsa do Spasov-dana zovu se Veliki, a u Rusanoj nedelji zove se Rusani četvrtak itd.

   Petak se smatra kao i sreda i još se strože posti. I u petak se ne počinje nikakav nov posao, samo se rade ranije započeti. Ovoga dana ne ide se na rad u brdo gde su vinogradi. U petak se ništa ne daje iz kuće, a naročito mleko, sir, maslo, vuna, niti u opšte ma šta od stoke. To se čini da vukovi ne bi davili stoku. Ni sirće se toga dana ne daje iz kuće. I volovi se u petak ne prežu sem onih koji su se na putu zatekli. Ljudi se u petak ne brijaju i ne šišaju, a žene se ne češljaju.

   Prvi petak posle mene mesečeve zove se Mladi petak. U Mladi petak žene i devojke ništa ne rade od ženskih radova, ne gotove, hleb ne mese, ne šiju, i to sve zbog glavobolje. I drugi neki petkovi imaju svoja naročita imena. Petak koji pada Tudorove nedelje zove se Ludi petak; petak u Strasnoj nedelji zove se Veliki petak;  prvi petak po Uskrsu zove se Svetli, a Trojične nedelje zove se Rusani itd.

   Subota se kao i tornik smatra za nesrećan dan. Subota se još smatra kao i zadušni dan. I u subotu se ne počinje nikakav nov rad, već se samo rade ranije započeti radovi.

   I neke subote imaju svoja naročita imena kao: Tudorova, Lazareva, Svetla, Rusana itd.

   Dete koje se rodi u subotu, narod veruje da je vidovito, tj. da može da vidi i ono što drugi ljudi ne mogu da vide.

   Nedelja se smatra kao srećan dan. U nedelju se ništa ne radi. Naročito se praznuje Mlada nedelja, tj. nedelja posle mene mesečeve. Mnoge žene neće u nedelju ni hlebac da umese, a naročito u Mladu nedelju.

   Za nedeljne dane narod ovde ponekad, kao u šali, govori i ovako: "Ponedenik - posedenik, tornik - dobrotvornik, sreda - sveta sreda, četvrtak - zaprtak, petak - svetak, subota - na rabotu, nedelja - na pazar". Ili se govori i ovako: "Ponedeonik - vrvenik, mnogo vrvi po godini; tornik - zbornik, mnogo zbori; sreda - sredu veži za gredu (ili: sreda reda, bolun bota, čovan trka, deva deka, deve denik, pa to tornik); četvrtak - bin brtak, kara klis; petak - metak, turski svetak; subota - trubota, bije bubanj bum, bum; nedelja - devedelja, deve denik". - Sta znace pojedine nejasne reci, kod nekih dana, niko mi nije umeo objasniti. Na vrh

   Prema dobu godine i dan je kad duži a kad kraći. Narod smatra da su najduži dani od Vidova-dana pa do Petrova-dana, a da su noći tada najkraće. Noći su pak kao što smo videli najduže o Mratincima, kad su dani najkraći.

   Dan narod računa od zore do mraka, pa ma koje dužine on bio.

   Dan i noć narod ovako deli:

   1. Ponoć. - Ponoć se zove vreme oko pola noći, otprilike između dvanaest i jednoga sata po ponoći.

   2. Prvi petlovi. - To je vreme posle pola noći, kad zapevaju prvi petlovi. Narod misli da je tada jedan sat posle pola noći. Čim zapevaju prvi petlovi, narod veli da je ponoć prevalila, i tada već ustaju oni, koji imaju da idu na put ili da svrše kakav hitan posao.

   3. Zora. - Čim se na nebu pojavi zvezda zornjača, narod veli da je zora. Od zore do svanuća narod računa da ima dva sata.

   4. Svanuće. - Vreme kad se zora zabeli na istoku, zove se svanuće. Od svanuća do izgrevanja sunca ima čitav sat. U to vreme je najhladnije. Seljaci obično ustaju u svanuće.

   5. Mali ručak. - Mali ručak pada oko osam sati pre podne.

   6. Veliki ručak ili Pladne. - Veliki ručak, pladne, obed ili užina pada oko jednog sata po podne. ("Sunce pladne a devojke gladne", govori se kao poslovica, jer se u pladne obeduje).

   7. Ikindija ili (ređe) Zaranci. - Kad se sunce približi zahodu za dva ostnja¹), tada se kaže da je ikindija. Računa se da od ikindije do zalaska sunčevog prođe do tri sata.

   8. Predveče. - Na jedan sat pred mrak zove se predveče.

   9. Sunčani zaod. - Kad sunce počne da zaodi, pa dok se ne izgubi, dok traje ono crvenilo na nebu, kaže se da je sunčani zaod.

   10. Veče. - Kad sunce zađe i nestane onog crvenila na nebu, kaže se da je nastalo veče. Od zalaska sunčevog pa dok ne počne veče ima pola sata. U veče ne daje narod vatru iz kuće, da ne bi noću plakala deca.

   11. Večera. - Na dva sata pošto nastupi veče dolazi večera. U to doba obično se i večera, a posle večere ide se na spavanje.

   12. Velika večera. - Velika večera pada oko deset sati. Posle velike večere nastaje gluvo doba.

   13. Gluvo doba. - Kad se na polju sve utiša, narod veli nastalo je gluvo doba. Po narodnom računu gluvo doba je od deset sati pa dok ne zapevaju prvi petlovi. Narod veli da se u gluvo doba ne treba nikad udaljivati od kuće, niti u to doba putovati, jer u to doba vladaju nečastivi. Na vrh

 

   ¹) Ostanj je štap kojim se teraju volovi. Dugačak je od prilike dva metra.

 

   IV. Običaji svakidanjeg života.

 

   1. Ustajanje. - Kad hoće čovek u jutru da ustane gleda prvo da podigne glavu. Za tim gleda da stane na zemlju prvo desnom nogom, pa posle levom. Ako bi ko prvo podigao noge pa posle glavu, ili bi prvo stao levom nogom na zemlju, narod misli, da bi mu se toga dana desila kakva nesreća i svi bi mu poslovi isli natraške. Čim čovek ustane, odmah počne da se oblači. Prilikom oblačenja pazi da prvo navuče desnu nogavicu pa onda levu; ako oblači gornju haljinu, onda pazi da prvo navuče desni rukav pa levi. Pošto se obuče, počinje da se obuva. Prvo obuje desnu nogu pa levu. I prilikom izuvanja uvek pazi da prvo izuje desnu nogu pa levu, a tako isto i kad se svlači uvek gleda da prvo skine desnu nogavicu ili desni rukav. Seljak će samo onda obuti prvo levu nogu, kad pati od gorušnice, jer se veruje, da će tada gorušnica prestati.

   Kad se oblačenje svrši nastaje umivanje. Prvo se operu dobro ruke, zatim se prekrsti i pomoli Bogu: "Pomozi, Bože, i današnji danče!" Zat im se tri put pljusne vodom po obrazu. Seljak se nikad više od tri put neće pljusnuti vodom po obrazu, jer se ne valja. Ko bi se pljusnuo više puta, kažu da umiva đavola. Čim ko bude gotov sa umivanjem uzima rukav od košulje ili skine šubaru sa glave pa se njome obriše. Oni što su kod stoke nose velike šubare pa se njima uvek i brišu. Ubrusom se samo briše domaćin, a ostala čeljad obično rukavom od košulje ili šubarom. Ženskinje se obično briše rukavom a muški šubarom. Posle umivanja ide svaki na svoj posao. Nikakav posao neće preduzeti ni muško ni žensko, dok se ne umije. Ko bi neumiven ma kakav posao otpočeo, toga bi ceo dan gonila rđa i učinio bi neku štetu. Na vrh

 

   2. Obroci. - Seljaci obično jedu tri put na dan. Ručaju oko osam sati izjutra, a zimi nešto malo docnije. To se zove ručak. Oko jednog sata po podne opet jedu i to zovu užina, obed, a često i veliki ručak. U veče je večera. Leti kad su duži dani, oko ikindije, opet se po malo prihvate i to se zove prihvat, ali to biva vrlo retko. Kod kuće se jede za sovrom, a u polju se umesto sovre prostre torba. Pre nego što će sesti da ručaju, operu svi ruke. Obično najmlađa snaha posipa sve redom, a gde nema snahe, to vrši koje drugo mlađe čeljade. Dok ne sedne domaćin neće niko sesti. Pre nego što će početi da jedu, svi se prekrste. Ako se za vreme ručka služi rakija ili vino, prva čaša se daje uvek domaćinu, pa tek ostalima redom po starešinstvu. Ni čašu vina ni čašu rakije neće niko popiti, dok se ne prekrsti, jer se tako valja. Svi jedu iz jednoga čanka. Vruć hlebac uvek izlome rukama, jer ne valja, da se seče nožem. Ako kome ispadne zalogaj, valja da ga digne i pojede, jer ako se to ne učini, đavo će se radovati. Ne valja ni od čega da ostane ugrizak, već se mora pojesti. Kad se meće hlebac na sovru uvek se pazi da onaj odlomljeni kraj bude okrenut ka sredini sovre a ne ka polju. Tako, se isto pazi da hlebac ne stoji prevrnut, pa makar to bilo i najmanje parče. Kad se postavlja, valja da se prvo metne na sofru hleb i so, pa tek onda kašike, viljuške i jelo. Na vrh

 

   3. Početak posla. - Nikakav rad niko neće početi dok se ne prekrsti i ne pomoli Bogu. Krsti se i moli se Bogu i onda, kad se polazi na put, kad se penje na konja ili na kola, kad se leže i kad se ustaje. Isto tako ako se izađe na njivu da se ore, pre nego to će se početi pomoli se svaki Bogu govoreći: "Pomozi mi, Bože, današnji danče i moje krsto ime (koju slavu slavi onoga svetitelja i pomene)!" Ako je na kosidbi ili na žetvi opet se svaki pre otpočetog rada pomoli Bogu i svome krsnome imenu, pa tek onda pristupa radu. Na vrh

 

   4. Odmorci. - Seljaci kad počnu da rade kakav posao ne prave tako česte odmorke. Odmaraju se malo oko ručka, a najveći odmor od jednog do dva sata, prave posle užine. Leti kad su velike vrućine, za vreme ovog odmora malo i prospavaju u hladovini, kako bi se odmorili i osvežili za dalji rad. Više do mraka ne prave nikakve odmore. Na vrh

 

   5. Spavanje. - Posle večere obično se ide na spavanje. Pre nego što će leći svaki svuče ponešto od gornjeg odela. Seljaci u ovom kraju čakšire ne svlače ni leti ni zimi, jer ne nose gaća. Kad skinu  gornje haljine onda se mole Bogu. Prvo se tri put prekrste, pa se onda mole ovako: "Pomozi Bože, Sveta Petko i Sveta Nedeljo, oprosti nas ako smo što pogrešili; pomozi mi, moja slavo, Sv. Nikola (ili koju slavu slavi), sačuvaj me, Bože, od tuđe bede neviđene; sačuvaj me od rđavih misli; pomozi sutrašnji danče; daj, Bože, zdravlje, dobro da spavam, rđavo da ne snim, već smilje i bosilje; daj, Bože, zdravlje, sreću i napredak i da zdravi i živi dočekamo sutrašnji dan!" Ovako se obično moli samo domaćin, a žene i deca se većinom samo tri put prekrste. Posle molitve se spava. Glava se uvek u spavanju okreće istoku, jer se tako valja. Ruke se nikad ne drže drukčije, nego se jedna metne pod glavu a druga pruži. Uvek se leže na desnu stranu, jer se tako valja. Seljaci većinom spavaju na zemlji. U poslednje vreme grade drvene krevete na kojima spavaju, ali će još mnogo vremena proteći, dok svaka kuća imadne krevet. Po zemlji prostru poveću ponjavu, a po njoj poređaju u gornjem kraju sa istočne strane jastuke, koji su slamom napunjeni, i ozgo metnu guber, koji je obično od kučine izatkan. Zatim polegaju svi u jednom dugačkom redu i pokriju se pokrivačem.

   Gde ima male dece tu se soba okadi tamnjanom, da se deca ne bi u snu plašila.

   Često puta desi se, da u veče oko večere ili posle večere zapevaju petli. Te petle narod zove krivci. Čim zapevaju krivci, jedna od žena uzme malo vune, baci je u vatru i rekne tri put: "Vi ste krivi, mi nismo!" A najstarija žena u kući izađe u kujnu, stane udarati u verige i rekne tri put: "Na vas bolest, na nas zdravlje!" Narod veruje, kad pevaju krivci, da predskazuju bolest ili nečiju smrt. Na vrh

 

   V. Narodni kalendar i stalni običaji preko cele godine.

 

   1. januar: Vasiljev-dan. - U Srezu Boljevačkom ovaj je praznik više poznat kao Vasiljev-dan, a manje kao Nova godina, Novo leto ili Mali Božić. - Ovoga dana svaki domaćin, koji ima volove, rano, pre sunca, dade im da pojedu sa tricama onu šaru - cvet od onog kolača, što je mešen na Badnji-dan i što predstavlja volove. Ovoga dana jede se glava od božićnjara, jer se tako valja. Kad glavu skinu sa ražnja, onda ražanj ostave negde na zgodnom mestu i čuvaju ga za do godine.

   Ovoga dana, rano, pre sve čeljadi, ode domaćin na kladenac, odakle njegovi ukućani zahvataju vodu, pa gleda da li je voda što u kladencu nadošla, t. j. da li je što veća nego obično što je. Ako je voda pridala, znači da će godina biti kišna i berićetna; ako nije, onda će biti sušna.

   Na ovaj dan svaki moli da mu prvi uđe u kuću Ciganin ili Ciganka, jer se drži, da će ih onda služiti cele godine u svemu sreća.

   Neki ovoga dana vode decu kumu da ih blagoslovi, da veća porastu u toj godini. Kad deca dođu kumu, on ih jedno po jedno podigne govoreći: "Ovoliki da porasteš ove godine i da budeš zdrav i srećan!" Kad se pođe kumu obično se nosi pogača, pečena kokoš ili ćurka, gibanica, čutura vina ili rakije, pa se time daruje kum. Kum obično dade kumčićima po pet ili deset para.

   Ako je na Vasiljev-dan vedro, biće pozno i hladno leto. Ako na ovaj dan pada sneg, biće ružna godina.

   Devojke uoči Nove godine, da bi ih više voleli momci, kad se dobro smrači, idu kod svinja i bace malo žita na njih a malo preko svinjca. Ako se njihovim dolaskom svinje poplaše i stanu groktati, znači da će ih momci voleti i za njima juriti. Obično se svaka devojka stara da svojim iznenadnim dolaskom poplaši svinje i one tada stanu groktati.

   Uoči Nove godine devojke gledaju za kakvog će se momka udati, da li će biti lep, mlad, star, bogat itd. To rade ovako. Dve tri ili više devojaka iskupe se kod neke svoje drugarice, pa im njena majka poređa po zemlji ove stvari: na jedno mesto metne paru, na drugo - prsten, na treće - ogledalo, na četvrto - ugljen, na peto - češalj, na šesto - parčence hleba, grumičak soli, malo brašna i malo vune, na sedmo - nekoliko konjskih dlaka. Sad se svaka ova stvar poklopi panicom. Dok se ove stvari ređaju i poklapaju devojke su obično u drugoj sobi; ako nema druge sobe, onda im se vežu oči, da ne vide gde je koja stvar nameštena. Kad je ovo gotovo, dolaze devojke, i svaka stane kod jedne stvari, kod koje koja hoće i podižu panicu. Čim koja digne panicu, odmah vidi šta je našla i kakva joj je sreća. Koja nađe paru ili prsten, znači da će se udati za bogatog, koja nađe ogledalo, udaće se za lepog, koja nađe češalj, njen će mladoženja biti štrb ili će imati teslave zube, koja nađe hleb, so, brašno i vunu - biće joj mladoženja bogat, a koja nađe konjske dlake - udaće se za starog momka. Stvari se ređaju bez reda, da ne znaju devojke, gde koja stvar leži. Koliko ima poređanih stvari, toliko i devojaka može biti.

   I momci istog večera to isto rade, da vide, kakvom će se ko devojkom oženiti. Ko nađe paru ili prsten znači da će uzeti bogatu devojku, koji nađe ogledalo - uzeće lepu, koji češalj - uzeće štrbu itd.

   Koji momak želi da dozna koju će devojku uzeti za ženu, pre nego što će leći da spava, savije svoje tkanice i metne ih pod glavu govoreći: "Koja je moja suđenica, neka mi se javi noćas, pa ma kakva bila!" Ako mu se te noći na snu javi kakva devojka, on drži da će mu ona biti žena. Ali da bi se ispunio san, mora u jutru, na Novu godinu, te iste tkanice prebaciti preko kuće, pa ako se u bacanju razviju, znači da će se ispuniti san i onu, koju je sanjao, uzeće za ženu.

   Neka devojka ostavlja surlu od božićnjara pa njome dodirne momka, za koga vole da se uda, verujući da je on mora uzeti.

   Vasiljev-dan je slava sviju Cigana. Njihova slava ništa se ne razlikuje od obične seljačke slave, jer su svi Cigani u Srezu Boljevačkom pravoslavne vere. Na vrh

 

   5. januar: Krstov-dan. - Narod veruje, da koji vetar duva na Krstov-dan, da će duvati i preko cele godine. Ako toga dana duva sever, onda će godina biti gladna, ako duva jug ili košava, onda će biti godina rodna. Krstov-dan se strogo posti. Ovoga se dana jede onaj pasulj, što je ostavljen od Badnjeg večera. Na vrh

 

   6. januar: Vodice, Bogojavljenje. - Na Vodice je običaj da se ustane vrlo rano. Čim zora zabeli, već je sve na nogama. Jedno žensko čeljade otide izjutra rano sa sudovima na izvor, da zahvati vode. Sa sobom ponese kitu bosiljka i pomalo od svake vrste žita. Kad dođe na izvor, žito baci u vodu govoreći: "Kako ide voda, tako da ide i berićet u naše njive!" Za tim napuni sudove vodom, a onu kitu bosiljka spusti obično u bakrač i vraća se kući. Kad se voda donese u kuću, onda nenačeti sud s vodom spuste na zemlju, a za tim polože sekiru na zemlju, ali tako da je oštric okrenut istoku, do sekire polože vatralj (ožeg) a do ovoga preslicu. Muški staju na sekiru, žene na vatralj, a devojke na preslicu, svi okrenuti istoku. Sad se svaki prekrsti tri put govoreći: "Prođoh sablju, ne posekoh se, prođoh vatru, ne izgoreh se, prođoh vodu, ne udavih se". Za tim tri put piju po malo vode govoreći: "Otac, Sin i Duh Sveti, amin!" Najzad svaki skoči na istok i unapred.

   Gde je bliža crkva pošlju jedno čeljade, obično muško, da donese bogojavljenjske osvećene vodice. Tu vodicu čuvaju kao lek i piju je u bolesti i kad koga bole oči. Od nje sipaju pomalo u burad s vinom, da bi se bolje održalo.

   Na Bogojavljenje je običaj da se svaki rano u zoru okupa u reci radi zdravlja. Gde nema reke, idu na burad pa se dobro umiju.

   Na Bogojavljenje treba skinuti vešalice od kukuruza, što su ostavljene za seme, pa ih okruniti a klipke baciti u reku, da ih odnese voda. To rade radi berićeta, jer ovoga dana, kazu, Bog deli sreću.

   Na Vodice se celog dana pozdravljaju sa: "Hristos se javi!" i otpozdravljaju sa: "Vaistinu se javi!"

   Narod veruje da se uoči Vodica rastvaraju nebesa i da se javlja ljudima Bog, i ko god što tada od Boga zaželi, on mu ispuni. Pričaju kako je neki čovek provukao bio glavu kroz kolenike od prozora i čekao, da se Bog javi, pa kad je video da se Bog javio, u zabuni, u mesto da potraži šinik (bučuk) dukata, a on mu potraži glavu kao šinik. Bog mu ispuni želju. Ali kako nije mogao glavu vratiti natrag poviče: "Bože, ne slušaj šta luda truca, nego daj kako si i dosad davao!" Bog mu tada smanji glavu, kao što je i bila, te je ovaj vrati natrag.

   U oči Bogojavljenja devojke čine razne vradžbine, da bi samo doznale, za koga će se momka udati. Neka uzme dva tri struka bosiljka, pa kad se dobro smrkne, odnese ih blizu reke i tu, u kraj reke, pobode ih u zemlju i svaki struk nameni na jednog momka. Sutradan rano dođe na reku i gleda, da li se je na koji struk uhvatilo inje. Na koji se struk bude uhvatilo inje, veruje, da će se udati, za momka kome je namenjen. Ako se inje ne bude ni na jedan stru uhvatilo, onda veruje, da se za te momke neće udati. Ako se inje na sva tri struka uhvati, onda će poći za koga ima volju. - Neka opet uzme svoju novu, nenošenu, suknju, pa je kad stane legati bode iglom govoreći: "Ko je moj suđeni neka mi se javi noćas pa ma kakav bio, bio mlad ili star, bio siromah ili bogat!" Suknju metne za tim pod glavu i legne da spava. Ako joj se u snu javi koji momak, ona veruje, da će se za njega udati. - Neka opet izađe u veče na drvljanik pa raspe jednu šaku žita (obično se uzima ovas) pa to ozgo malo zavlači svojom suknjom. Kad hoće da legne ona tu suknju metne pod glavu, pa koga momka te noći sanja, veruje, da će se za njega udati.

   Ako na Bogojavljenje pada sneg, veruju biće rodna godina. Na vrh

 

   7. januar: Sv. Jovan Krstitelj. - Svaka kuća ima ikonu svog krsnog imena, koja visi u sobi o zidu sa istočne strane. U nekim kućama ima još i krst, koji visi pored ikone o zidu. Neke su ikone izrađene na drvetu; to su mahom starije ikone; a neke su od hartije pa uramljene u staklo. Na Sv. Jovana je običaj da se ikone i krstovi odnesu na reku ili kladenac i malo operu od prašine i opet vrate na svoje mesto. Na vrh

 

   14. januar: Sv. Sava. - Sv. Sava smatra se kao zaštitnik od vukova. S toga se ovaj dan strogo praznuje. U mnogim kućama poste po čitavu nedelju dana pred Sv. Savu.

   Sv. Savu slave sve škole. Školska slava proslavlja se ovako: Svake godine po jedan građanin, obično đački roditelj, prima se dragovoljno da bude kolačar. Njegova je dužnost da spremi koljivo (žito), kolač, sveću, da donese malo vina i rakije i da time posluži goste. Gde nema kolačara, to nabavi sama škola iz svoje kase, ali je to vrlo redak slučaj. Ostali građani, koji imaju volju da dođu na slavu, spremaju ručak: pogaču, pečenu ćurku ili prase, gibanicu, jednu bukliju vina i jedan litar rakije. Kad bude na dan Sv. Save, gde ima u mestu crkva, đaci i učitelji idu u crkvu, pa se posle službe svi sa građanima vrate u školu. U školi, koja je za ovaj dan lepo ukrašena, sveštenik osveti vodicu i prereže kolač sa učiteljem, kolačarom i jednim đakom. Kad se kolač prereže đaci otpevaju prvo pesmu: "Uskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi", pa se posle redom nižu pesme i deklarmacije. Ponekad posle vodoosvećenja učitelj drži govor. Obično govori o vaspitanju dece, ili nešto o čuvanju zdravlja ili tome slično.

   Kad se to svrši gosti posedaju za spremljene stolove i kolačar ih posluži prvo žitom, pa posle vinom i rakijom. Kad se svi posluže, nastaje opšti ručak. Svaki domaćin meće preda se šta je doneo od jestiva i to jede sa svojom porodicom. Poneko parče od pogače, pečenja ili pite prati po kome svome prijatelju, koji je tu za sofrom, a ovaj opet šalje njemu od svoga jestiva. Tako isto nude jedan drugoga rakijom i vinom. Posle ručka nastaje igranka i veselje, koje traje često puta do zore.

Na vrh

 

   16. januar: Sv. Petar Verigan, Verižice, Ižice. - Ovaj dan praznuje se od groma i ništa ne rade ni ljudi ni žene. Pre sunca donesu vode sa izvora, pa od nje, dok još nije načeta, sipaju po nekoliko kapi u svako žito. To se čini da bi žito bolje u toj godini rodilo i da grad ne bi bio.

 

   17. januar: Sv. Antonije. - Sv. Antonije praznuje se zbog kuge. Žene na ovaj dan ne kunu decu.

 

   18. januar: Sv. Atanasije. I ovaj se dan praznuje zbog kuge. Narod ovaj praznik zove i Čumin dan, i veruje, ko se u ovaj dan razboli, da neće ostati živ. Narod kaže, da se na ovaj dan navršuje tačno pola zime. Sv. Atanasija slave terzije. Žene toga dana ne predu i ne tkaju.

 

   21. januar: Sv. Maksim. - Ovoga dana narod gleda kakvo je vreme. Ako je lepo, onda će još za trideset dana trajati zima, a ako je ružno i pada sneg, onda će se uskoro vreme prolepšati, i biće rano proleće.

 

   1. februar: Sv. Trifun Orezač. - Na ovaj dan žene ne rade ništa iglom, da ne bi crvi jeli šljive i kukuruz. Narod veli, da Bog na Sv. Trifuna pobode glavnju u zemlju, i od tada nastaje toplije. Po narodnom verovanju od ovoga dana počinje i drvo da radi, t. j. tog dana počinju sokovi da se kreću. Narod veli, da od Sv. Trifuna ne može sneg da stoji oko drveta, već mora da okopni.

   Ovoga dana običaj je, da se ide u vinograd i da se orežu dve tri gidže, jer se veruje, da toga dana valja da se otpočne rad u vinogradu.

   Za Sv. Trifuna narod priča d aje bio vinogradar i da je sam sebi kosirom odrezao nos, pa ga za to i zovu Sv. Tirfun Orezač. Sv. Trifuna slave svi vinogradari.

   Ako na Sv. Trifuna pada sneg ili kiša, biće rodna godina, ako je vreme lepo i vedro biće gladna godina. Na vrh

 

   2. februar: Sretenje, Obretenje. - Narod veruje da su se toga dana sreli zima i leto, pa je zima kazala letu: "Pomozi Bog, golo leto! Ti meni daješ gole i bose ljude a ja tebi obučene i obuvene!" Leto je na to odgovorilo: "Bog ti pomogao, obučena zimo! Istina je da ti meni daješ obučene i obuvene ljude, a ja tebi gole i bose, ali se deca i ljudi više raduju meni nego tebi". Narod drži da od Sretenja nastaju topliji dani i da ne može više biti tako jaka zima.

   Ovoga dana devojke paze kakvog će čoveka prvo sresti. Ako koja prvo sretne crnomanjastog, za takvog misli da će se udati, a ako plavog - onda za takvog. Isto tako, ako sretne zdravog, bogatog, siromaškog ili bolesnog - udaće se za takvog.

   Ako je na ovaj dan oblačno ili pada sneg ili kiša, vreme će se uskoro promeniti i nastaće topliji dani. Ako je na ovaj dan vreme lepo i sunce greje, onda će još dugo trajati zima. Na vrh

 

   11. februar: Zadušni ponedeonik. - Zadušni je ponedeonik pokretni narodni praznik i pada uvek Zadušne nedelje. Ovaj se ponedeonik posti, da ne bi bolela guša. Inače se toga dana radi.

 

   15. februar: Zadušnice. - Ovde su poznate dvoje Zadušnice: jesenje pred Mitrov-dan i zimske pred Mesne poklade. Obe su Zadušnice pokretne. Kad će pasti ove zimske Zadušnice, zavisi od toga, koliko nedelja traju Mesnice. Ako Mesnice traju duže, onda su Zadušnice docnije, ako su kraće onda ranije.

   Ove su Zadušnice uvek u Zadušni petak, koji pada Zadušne nedelje, t. j. nedelje pred Belu nedelju. Toga dana žens ustaju vrlo rano i od pšeničnog skvasnog, testa umese jedan veliki kolač, a na ovaj utisnu na sredini poskurnik. Još umese tri poveća kolača krsnika ili krsta i na svaki se od ovih kolača takođe utisne poskurnik. Za tim namese poviše malih četvrtastih kolačića koji se zovu poskurice.

   Ovoga jutra žene se staraju da od deset sati pre podne spreme jelo i piće, koje će poneti na groblje. Jelo mora da je posno, ukusno zgotovljeno i zejtinom zaprženo. Za jelo obično se sprema tucani pasulj, sarma od kupusa, pirinač na vodi sa šećerom, krompir istucan i na zejtinu ispržen i posna pita. Naročito se mora nabaviti od svakog voća pomalo: jabuka, krušaka, dunja, oraha, lešnika, grožđa, lubenica, tikava, jednom rečju od svega pomalo, što zemlja za jelo rađa. Skuva se i po nekoliko korenova kukuruza pa se i to ponese. Žito (pšenicu) prvo očiste od zemlje i od kukolja, pa ga onda istucaju u čuturi (stupi), pa ga tek onda skuvaju. Pored jela spremi se i piće, pri čemu nikad ne izostaje kondir zaslađene rakije. Kad je sve spremljeno, onda pre podne, oko deset, najdalje jedanaest sati, idu na groblje. Obično idu same žene ili povedu koje dete da im pomogne nositi jelo, piće i druge potrebne stvari. Čovek samo onda ide na Zadušnice na groblje, ako nema žene, ali tada ništa ne deli, niti išta drugo nosi sem sveće, koju na grobu zapali. Kad žene dođu na groblje, svaka što je donela spusti na grob svog umrlog člana porodice, pa zapali sveću, okadi grob i prelije ga vinom. Ako je neko skoro umro, onda ga još i ožale kukanjem. Kad su i sa tim gotove, onda od svega onoga što su donele za jelo ostave pomalo na grobu, pospu grob žitom pa pokupe sve što su donele i na određenom mestu posedaju da malo pojedu i po koju popiju mrtvima za dušu. Ono jelo koje ostave na grobu namenjeno je mrtvima. Njega obično docnije, kad se žene raziđu, pokupe Ciganke, a ako nešto ostane to pojedu ptice. Kad sve posedaju, svaka žena pođe te podeli mrtvima za dušu. Deljenje se obično vrši uzajamno. Ona koja deli kaže: "Uzmi i pomeni moga sina Maksima (ili kako mu bude ime)!" Ona koja prima odgovara: "Bog da ga prosti!" Kad su podelile jelo, dele rakiju. Opet svaka žena bude poslužena od svake. Dajući čašu ona koja deli govori: "Uzmi i pomeni moga sina, oca (ili šta joj budu umrli)!" Primajući čašu svaka odgovara: "Bog da ga prosti!" Koja ne bi pila rakije i ona prima čašu i kaže: "Bog da ga prosti!" pa malo prospe po zemlji i vrati čašu natrag. Pošto se tako posluže, vraćaju se svaka na svoje mesto za trpezu, ručaju i opet piju. Kod naroda je običaj, da se na Zadušnice valja napiti, onda se u istini žene vraćaju s groblja "vesele". Obično se sa groblja vraćaju oko dva sata po podne.

   Kad dođu kući žene stanu spremati šta im treba za sutradan. Uveče gledaju da uhvate nešto od živine, jer je običaj da se nešto zakolje, ako ništa drugo, a ono bar kokoška, jer se veruje da od koje se životinje tada zakolje, ona će se bolje patiti. Toga dana gledaju da razviju kore za gibanicu, te da su gotove za sutradan, i da nabave i spreme sve drugo, što će im trebati. Kad je sve spremljeno i kad dođe vreme večeri, prostru po zemlji jedan čaršav i na njega metnu jedan kolač krsnik, jednu poskuricu, jedan tanjir sa pšenicom i onda pobodu jednu sveću u krsnik, jednu u poskuricu i jednu u žito. Pored toga metnu čašu vina i čašu vode. Za tim zapale sveće i sve okade a žito još i preliju vinom. Sveće se nikako ne gase, dokle sasvim ne izgore. Za to vreme ukućani večeraju. Pošto sveće izgore, uzmu one kolače i žito pa podele čeljadi i pojedu, jer se tako valja.

   Sutradan, u subotu, žene ustaju vrlo rano, spreme mrsno ukusno jelo: gibanicu, pečenu kokošku, kolače, sira, pogaču, obare poviše jaja, pa se sve to namesti u sobi na jednom stolu. Tu još metnu neko parče suva mesa i od svakog voća pomalo, jer se i to tako valja. U blizini stola primaknu bakrač sa kuvanim žitom pa za njega sa istočne strane privošte (prilepe) voštanu sveću. Kad je sve to namešteno zapale sveću, vinom preliju žito i sve to okade. Sveća gori sve dotle dokle se ne podeli. Ako se je izvršilo deljenje a sveća još gori, domaćica je ugasi i odnese je, te je dade u komšiluk, jer ne valja da ostane u kući. Dokle sveća na stolu gori, domaćica deli. Domaćica u svojoj kući ništa ne jede dokle ne podeli. Zato se svaka i žuri, da što ranije počne deliti. Deljenje se vrši ovako. Domaćica uzme jedan poveći tanjir i u njega prvo metne jednu kašiku žita, nekoliko poskurica, krišku sira, parče pečenja, parče gibanice, parče suvoga mesa, neku jabuku, neki orah, neko bareno jaje, neko parče šećera, kitu cveća, pa to donese svojoj najbližoj susetki. Ulazeći u kuću ona joj kaže: "Primi ovo i pomeni moga sina Pavla (ili kako mu bude ime)!" Ova primajući tanjir odgovara: "Bog da prosti!" Domaćica isprazni doneseni tanjir i napuni ga onim, što je ona spremila, počasti susetku kafom i rakijom, i ova pomene mrtve, primi svoj tanjir, napunjen jestivom i vraća se kući. Tako se to radi, dok se sve ne podeli, što je spremljeno za dušu umrlih. Zadušnice se nose obično po porodici i bliskom susedstvu. Ovo deljenje za dušu vrše isključivo žene.

   Žene toga dana ništa ne rade, jer kad bi radile, ne bi ništa toga dana videli oni, za ćiju se dušu deli.

   Deljenje za dušu, po narodnom verovanju, ostalo je još od smrti Isusa Hrista. Kad je Isus Hristos umro, njegove sestre Marta i Magdalena izlazile su rano na njegov grob i delile.

   Po narodnom verovanju kad dođu Zadušnice onda, pred svakim mrtvim stoji sovra. Ako nečija rodbina deli za njegovu dušu, onda na njegovoj sovri ima svega onoga što oni dele dole na zemlji. Za koga ne dele njegova je sovra prazna. Za čiju se dušu deli, onome je lako, a kome ne dele, njemu je teško. Mrtvi se javljaju uvek o Zadušnicama i to u petak. Oni tada svi gledaju, samo što ih mi ne vidimo, da li se deli za njihove duše.

   Za najveći greh smatra se, kad se o Zadušnicama mrtvima ne pali sveća i ne podeli za dušu. Ako se mrtvima ne zapali o Zadušnicama sveća, onda su oni toga dana u mraku i ne vide, šta se radi dole na zemlji.

   Isto se tako sprema i deli za dušu i o onim drugim Zadušnicama, što padaju pred Mitrov-dan.

   Osem Zadušnica žene dele za dušu još o svima većim praznicima kao o Božiću, Uskrsu, Petrovu-dne i Velikoj Gospođi. Nijedna žena neće ništa od prvog ploda okusiti, dok od njega ne podeli mrtvima za dušu, pa bilo to jelo ili voće: prvo jagnjeće pečenje, prva trešnja, višnja, jabuka, kruška, ma šta bilo, prvo će podeliti za dušu po susedstvu ili deci ili kome mu drago pa će tek onda okusiti i jesti. Na vrh

 

   24. februar: Bela nedelja, Bele poklade, Oproštene poklade. - Bela nedelja je pokretan praznik. To je poslednji dan od božićnih mesnica, jer odmah od bele nedelje nastaje veliki post.

   No Belom nedeljom se naziva i čitava poslednja nedelja Mesnica. Cele Bele nedelje pripređuju se razne šale i zabave. Najrasprostranjenija je ova šala: Uzmu rep od zeca, u njega zadenu poveću iglu, pa je saviju da bi se mogla zakačinjati za odelo. Taj rep jedan od ljudi ili momaka zakači nekome o leđa, ali tako da to onaj ne primeti, pa mu onda svi viču: "Vuk, lisica, vuk, lisica, vuk, lisica!" Svaki se onda zagleda da vidi da mu nije ko šta o leđa zakačio. Onaj kome su o leđa zakačili skine to i posle gleda, da drugome zakači itd., sve u smeju i u šali.

   Mladići u Boljevcu prave bele nedelje svadbu. Jedan od mladića napravi se mlada i obuče mladino odelo, a drugi se napravi mladoženja, neki opet budu kum, stari svat, dever, a ostali budu svatovi itd. Jedan od njih napravi se kaluđer, obuče neko staro popovsko odelo a na glavu natuče kakvu kapu nalik na kamilavku. Kad je sve gotovo, krenu se i idu ulicama. Napred idu dvojica trojica na konjima, a za njima pešice mlada i ostali svatovi, a pozadi ovih svirači i dečurlija. Svadba se kreće polako ulicom dokle ne dođe na pijacu. Tu biva venčanje. Onaj, što je u kaluđerskom odelu, nešto promrmlja, okreće mladu i mladoženju oko stola, pa je venčanje gotovo. Posle venčanja idu iz kafane u kafanu te igraju i mlada kupi bakšiš.

   Po selima momci se oblače u žensko odelo, pa se malo nagarave, i idu iz kuće u kuću. Devojke se opet oblače u muško odelo, naprave od vune brkove i bradu, pa tako idu iz kuće u kuću i tada obično nastaje šala i smeh.

   Bele nedelje mladež igra oro; ako je sneg onda se još i grudvaju. Bele nedelje ljuljaju se i na ljuljašci, da bi rodilo konoplje.

   Bele nedelje idu zetovi, prijatelji, kumovi i ostali srodnici jedni drugima u goste. Bela nedelja je upravo gostinska nedelja.

   Do skora se Bele nedelje nije jelo meso, već samo beli mrs i jaja. U docnije vreme to se izobičajilo, ali će se i danas naći po koji starac ili baba, koji te nedelje neće okusiti mesa.

   U Belu nedelju običaj je da se posadi beli luk, ako ne više, a ono bar jedna leja, a ono drugo makar bilo i docnije. Narod veruje da beli luk, koji se tada poseje, mora dobro roditi.

   Bele nedelje stoka se ne krmi, da je vukovi ne bi davili. Sredom i petkom te nedelje volovi se ne prežu, da stoku ne bi bolele oč.

   Oproštene poklade mnogo se svečanije i mnogo veselije ispraćaju nego ostale. To je zato što se ulazi u strogi veliki post, koji traje sedam nedelja. Na ove se poklade naročito sprema dosta lepih i raznovrsnih jela. I najsiromašniji se postaraju za ovaj dan.

   Žene u jutru rano spreme raznih jela, a naročito gibanicu i pečenu kokoš, pa to dele po susedstvu za dušu mrtvih.

   Mladež posle ručka izlazi na oro, gde igra do zalaska sunčevog. Pred zalazak vraćaju se svi kućama.

   Na Bele poklade čim sunce zađe, jedno muško čeljade uzme kakav stari koš, napuni ga slamom, natakne ga na kakvo rakljasto drvo, pa slamu zapali i tako zapaljenu nosi po šljiviku, dokle ne izgori sva slama, a često puta i koš. Za to vreme neprestano viče: "Olalija olalija, isgore popova buklija!" To rade, da bi šljive bolje rodile, i da ih ne jedu gusenice.

   Deca opet lože po sokacima male vatre, koje zovu olalija i preskaču ih radi zdravlja.

   Na Bele poklade običaj je, da svi večeraju zajedno pa i sluge koji inače ne bi jeli sa svojim gazdama. Pri svršetku večere zakuca se ekser u tavan, ako to nije ranije urađeno, za ekser se veže dugačak, jak, prten konac. Domaćin uzme jedno kuvano jaje, probuši ga iglom, pa kroz njega provuče konac i veže ga njime, te visi. Za tim zaljulja konac, a jaje stane da se klati iznad sovre. Čim se jaje kome približi on se trudi da ga uhvati zubima. To se zove lamkanje ili klocanje. Najposle koji jaje uhvati, ima pravo i da ga pojede. Na jaje lamkaju da im ne bi bilo ništa jalovo u stoci i u živini. Kad svrše sa jajetom, onda uzmu jednu poveću žišku, probuše je iglom, pa iglu vežu sa žiškom zajedno o konac što visi. Domaćin zaljulja konac, a sva ostala čeljad, zajedno, sa domaćinom, stanu duvati u žisku. Ovo čine radi zdravlja. U nekim kućama obese i gibanicu pa i na nju klocaju ili lamkaju. Kad to svrše, onda onaj konac domaćin zapali, da izgori sav do tavana. Ako izgori sav do tavana, onda je dobro za domaćina, znači da će ga on i do godine paliti. Ako se slučajno konac ugasi, domaćin ga ponovo zapali, ali ne više od tri put. Toga večera ostavljaju po jedno parče od gibanice u žito, da bi im žito bilo jedro kao gibanica. Posle večere matere daju deci da pojedu po jedno čeno bela luka, radi odbrane od uroka i od zlih očiju.

   Posle večere, obično oko devet sati, domaćin sa svojom porodicom ide na ranu.  U ovom se kraju svaka vatra, koja se zajednički pali na selskom igrištu, zove rana. Još istog dana donesu na seosko zborište (igrište) veliku gomilu drva, često puta od po deset i više kola. Drva dovlače oni, kojima je neko umro iz kuće, a još se nije navršila godina dana. U slučaju da takvih nema, onda kmet naredi, da se kulukom doteraju drva iz opštinske šume. Ovo se smatra kao seoska slava i nikad ovaj dan nije bez spremljenih drva. Sva donesena drva usprave se dupke, obično u sredini pobiju jedno drvo u zemlju, pa oko ovoga usprave sva ostala. U sredinu naturaju suvog granja, da bi se bolje drva potpalila, pa tako čekaju veče, kad će ih potpaliti. Pored gomile drva donesu se i nekoliko sirovih i dugačkih motaka, kojima čaraju vatru. Te motke meću u sredinu ognja, a jedan kraj okrenu u stranu. Ko god dođe do ognja, svaki se hvata za motku i čara oganj.

   Kad dođe veče, seoski birov zapali oganj, koji se tako razbuti, da se vidi po celome selu. Nekoliko devojaka, a najmanje ih mora biti četiri, koje lepo pevaju, dođu ranije, još dok se nije zapalio oganj, pa čim se oganj zapali, one se popnu na kakav brežuljak i počnu pevati, da svojom pesmom objave da je vreme da se ide na ranu. Tada devojke pevaju ovu pesmu:

Oj, ubava, ubava devojko, oj,

Zablejalo malo jagnje,

Lepa tico, Bela Rado! ¹)

Pitala ga stara majka:

Što mi blejiš, kalušice?

Progovara mlado jagnje:

Kako jadno da ne blejim?

Dokle ovčar bećar beše,

Po planini travu pasoh,

Iz kamena vodu pijah.

Kad se ovčar oženio,

Po bunjištu travu pasem,

Iz korita vodu pijem.

   ¹) Ovo se ponavlja uz svaki red.

 

   Posle večere jedan po jedan domaćin kreće se sa svojom porodicom na ranu. Obično pred celom porodicom ide domaćica sa sovrom na glavi, koja je prepuna jestiva, a naročito ne smedu da izostanu: med, mleko i varena jaja. To mora da nabavi i najsiromašnija porodica, jer bez toga oproštenih poklada nema. Za domaćicom ide domaćin i ostali muški članovi porodice noseći u rukama piće: vino i rakiju. Za ovima ide ženska čeljad sa decom, a najposle gajdaš, ako ga ima.

   Čim domaćin stigne do ognja, naziva skupljenome narodu Boga ovim rečima:

   - Dobro vam veče, braćo!

   - Dobro vam Bog dao, - odgovaraju oni.

   - Srećne vam poklade!

   - I tebe, brate, Bože daj!

   Posle ovoga pozdrava domaćin prilazi ognju, hvata za čarkalicu, čara po ognju i govori:

   - Neka je sa srećom i zdravljem ovaj sastanak, Bože daj!

   - Amin, Bože! - odgovara skupljeni svet.

   - Koliko varnica, toliko nam bilo u toru: kravica, ovčica, koza, konja, volova i druge stoke! Bože daj! Koliko ovde varnica, toliko u domu dečice! Bože daj! Koliko ovde varnica, toliko u ambaru tovara: šenice, ječma, ovsa, kukuruza i drugog mala! Bože daj! Koliko ovde varnica, toliko prijatelja, kumova, svojte i drugih prijatelja! Bože daj! Što mi ne znali, to Bog dao i nama, braćo, darivao! Bože daj!

   Za tim uzima iz vatre jedan ugarak, podiže ga visoko, više sebe, govoreći: "Ovolika da poraste konoplja! Bože daj!"

   Svi u blizini odgovaraju na ovu molitvu: "Daj Bože!" ili "Amin!"

   Pošto svrši ovaj obred domaćin seda za trpezu i tu stariji ljudi mezete, piju, šale se, razgovaraju, pevaju, a mladež igra u kolu.

   U poslednje vreme ovo se čaranje vatre i blagosiljanje sa svim izobičajilo. Još taj običaj održavaju stariji ljudi.

   Dokle mladež igra u kolu, dečurlija leti oko kola, provlači se i gura se, a kad se vatra sa svim razgori i ostane samo žar, onda odrasliji momci preskaču vatru, jer se tako valja radi zdravlja.

   Ljudi, koji sede za trpezom jedan drugoga nude svojim jelom i pićem govoreći: "Uzmi, komšija, prijatelju (ili kako bude), ovaj zalogaj pite ili pečenja (šta bude), pa mi oprosti, danas su oproštene poklade, ako sam te što uvredio". Ili:

   "Uzmi ovo jaje, pa ako sam te uvredio a ti oprosti. Neka se razbije sva zla volja tvoja na mene, kao što će da prsne u komade ljuska ovoga jajeta", td. Jedan drugoga jednako nutka svojim jelom i pićem moleći uvek jedan drugog da mu oprosti, ako ga je što uvredio.

   Mrvice se posle jela bace u oganj, da izgore, jer je grehota ostaviti ih, da se gaze.

   Tek u svanuće rasturaju se ljudi i idu kućama svojim govoreći: "U zdravlju, braćo, i do godine, ako Bog da, sastali se ovako u zdravlju!"

   Devojke uzmu po koji ugljen od ognjiša, i nose ga sa sobom, da bi se oko njih zbirali momci, kao što se zbiraju oko ove vatre. Na vrh

 

   25. februar: Čisti ponedeonik. - Čisti ponedeonik je pokretan praznik. To je ponedeonik iza Bele nedelje.

   Na Čisti ponedeonik domaćin ustane rano, pa dok još sunce nije izgrejalo, izađe na njivu i baci po njoj od svakoga žita pomalo, kao da seje. To čini da bi mu se rađao čist berićet od svake urodice. Još je običaj da se ovoga dana orežu i dve tri gidže u vinogradu, da bi grožđe bilo zdravo i čisto.

   Na Čisti ponedeonik sipaju svakome pomalo vina u oči, da ne bi preko leta mušice uletale u oči.

   Ovoga se dana ne jede kašikom, da ne bi vrane jele kukuruz.

   Žene su ovoga dana u velikom poslu. Iznose sve stvari iz kuće, te ih očiste i otresu: ponjave, ćilimove i drugo. Za tim u jakom ceđu operu i izribaju sve sudove: ložice, viljuške, noževe, tepsije, stolove itd. Ono jelo, što je ostalo do poklada, bacaju u pomije, pa daju svinjama da pojedu.

   Žene kad posvršavaju poslove mese ovoga dana hlebac od kiselog pšeničnog testa, pomešanog sa kukuruznim brašnom, pa ga peku ispod sača.

   Ovoga dana valja da se nabere, ako ih ima, zelenih kopriva, da se skuvaju i da se okusi od njih. Kad se koprive prvi put jedu, nabadaju se na slamku. To se čini da preko leta ne bi imalo buva. Kad se prvi put koprive jedu, mora svaki dobro da pazi, da se ne pokaplje po haljini, jer će ga inače izesti vaške.

   Ovoga dana žene iskupaju i preobuku svu decu, a i ljudi se brijaju i šišaju, kako bi bili čisti preko cele godine. Narod veruje, ko je na ovaj dan čist, biće takav preko cele godine. Na vrh

 

   19. februar: Deveti tornik. - Deveti tornik od Božića strogo se praznuje zbog padavice i ludila. Narod veruje, da kad bi toga dana ko radio, dobio bi tešku bolest padavicu, ili bi poludeo.

   Na Deveti tornik, momci, devojke i mlade žene idu na ranilo. Kad bude pred zoru, momci i devojke ponesu sa sobom suvih drva, pa dođu na seosko igrište ili oro, nalože vatru i tu igraju do svanuća. Prve devojke koje dođu, pesmom pozivaju i ostale, da dođu. Obično ih dozivaju ovom pesmom:

Oj ubava, ubava devojko, oj,

Zabelela bela zora, ¹)

Mijailo, milo ime,

Iz pustinjske vlaške strane.

Nisu bile bele zore,

Već su bile mlade mome.

   ¹) Ovo se ponavlja uz svaki red.

 

   Kad se svi iskupe onda igraju do zore, a u svanuće se razilaze. Posle podne, istoga dana, opet se skupljaju na igranku momci, devojke i mlade žene. Kad bude oko zaranaka razlaze se i svaki ide svojoj kući. Na vrh

 

   17. februar: Luda (Tudorova) sreda. - I Luda sreda je pokretan praznik. Pada uvek Čiste nedelje ili prve nedelje Velikog posta. Ovoga dana ne rade ništa ni ljudi ni žene, a naročito ništa ne rade oko stoke, da im ovce ne bi bile brljive.

 

   29. februar: Ludi petak. - I ovaj je petak pokretan praznik. Pada uvek prve nedelje Velikoga posta. I na ovaj dan ništa se ne radi, a naročito oko stoke, da ne bi ovce bile brljive.

 

   1. mart: Martin dan. - Ovaj se dan praznuje zbog grada. U polju se toga dana ne sme ništa raditi. U kući se ne sme presti ni tkati, niti se sme raditi ma kakav rad, pri kome se lupa.

 

   Nijedne subote, koje padaju u mart mesec, volovi se ne prežu, niti se radi kakav poljski rad, da grad ne bi tukao polje.

 

   1. mart: Sv. Tudor, Tudorova subota. - Sv. Tudor pada uvek u Tudorovu subotu, a to je subota prve nedelje Velikoga posta.

   Sveti Tudor zove se drukčije Konjski Veligdan. Toga dana oni, koji imaju konje, mese kolač za zdravlje konja. Kolač se mesi okrugao, a na sredini probušen, tako da bi ga čovek mogao nataći na ruku. Toga dana valja da se konji jašu ili prežu. Obično se iskupe poviše konjanika, svaki konjanik valja da natakne na levu ruku onaj kolač i tako sa kolačem da malo projaši konja. Pošto se konj malo projaše, izlomi se onaj kolač i dade se malo i konju, da od njega pojede.

   Na Tudorovu subotu, pre nego što će se kuća pobrisati, poprska se rasolom, pa se počisti. To rade da preko leta ne bi imali buva.

   Ko je lovac, pa želi da dobro gađa, valja toga dana da ode u crkvu, da uzme naforu, da je metne u pušku, a za tim pušku da izbaci, pa će posle ubijati iz nje gde pomisli. Na vrh

 

   9. mart: Mladenci. - Posle pola noći iskupe se na Mladence momci i devojke na seoskom igrištu. Svaki momak i svaka devojka ponese sa sobom drva, ako ih nisu ranije već spremili. Obično se drva spreme još uoči Mladenaca. Devojke još u veče objave pesmom da su drva spremljena i da će u jutru biti rana. U veče otpevaju jednu od ovih pesama:

1. Oj, ubava, ubava devojko, oj, Koj miluje, neka dođe, Dođi, dođi, ludo mlado, I donesi zrelo grojze, Dođi, dođi, ludo mlado! Šta će mene zrelo grojze? Dođi, dođi, ludo mlado! I donesi bir ¹) jabuke, Dođi, dođi, ludo mlado! Šta će mene bir jabuke? Dođi, dođi, ludo mlado! I donesi žute dunje. Dođi, dođi, ludo mlado! Šta će mene žute dunje bez tebe? Dođi, dođi, ludo mlado!

Kad ja žutim kao dunja za tebe. Dođi, dođi, ludo mlado!   2. Oj, ubava, ubava devojko, oj, Zablejalo mlado jagnje. Lepa tico, bela Rado! ²) Pitala ga stara majka, Što mi blejiš, kalušice? Progovara mlado jagnje: Dokle ovčar bećar beše, Po planini travu pasoh, Iz kamena vodu pijah, Kad se ovčar oženio, Po bunjištu travu pasem, Iz korita vodu pijem.

   ¹) "Vir jabuke" znači lepe, probrane jabuke.

   ²) Ovo se ponavlja uz svaki red.

 

   Ove pesme obično pevaju četiri devojke i to sve po dve i dve na glas. Prve devojke počnu da pevaju, a one druge dve ponavljaju ono, što su prve dve otpevale.

   Kad prevali pola noći, momci i devojke počnu se već skupljati. Prvi momci založe vatru, a prve devojke, koje su poznate kao dobre pevice, pesmom objave, da je vatra naložena i da je vreme da se dolazi na ranu. Devojke tada otpevaju ovu pesmu:

Oj, ubava, ubava devojko, oj.

Odar sam ti sagradila,

Dođi, dođi, ludo mlado!

Dve daščice kaloperne,

Dođi, dođi, ludo mlado!

A sušice bosiljkove,

Dođi, dođi, ludo mlado!

Dve prečage stratorove, ¹)

Dođi, dođi, ludo mlado!

Kada lega da miriše,

Dođi, dođi, ludo mlado!

Kad se diza da uzdiše,

Dođi, dođi, ludo mlado!

   ¹) Strator je cveće crvene boje. Zovu ga drukčije petlova kresta.

 

   Čim se iskupi dovoljno momaka i devojaka odmah otpočne igra, koja traje od zore. Kad zora zabeli, onda se krenu momci i devojke da idu u vrbicu. Napred idu momci, a za njima devojke. I momci i devojke pevaju. jednu pesmu otpevaju devojke, a drugu momci i tako se ređaju pesma za pesmom, dokle ne izađu izvan sela i dođu obično do reke, gde ima vrbe.

   Devojke pevaju ove pesme.

1. Oj, ubava, ubava devojko, oj. Mara je Petra varala, Varala, lagala, tri godine. Prvu ga godinu varala: Čekaj me, Petre, mlada sam; Drugu ga godinu varala: Čekaj me, Petre, dar nemam; Treće mu godine kazala: Ženi se, Petre, neću te.   2. Oj, ubava, ubava devojko, oj. Grmi, puca, ne vidi se zemlja, Otud ide tavan oblak, Majka misli da je vojska. Širi ruke, da ga grli, Medna usta, da ga ljubi. Pisaše ga u soldati, Dadoše mu čudne dreje, Čudne dreje sve soldačke.   3. Oj, ubava, ubava devojko, oj, Lele, male, kakav junak Preko sela šeće, Vi mladenci, Zeleni vi venci. Lele, male, Ja bih ga uzela. Vi mladenci, Zeleni vi venci. Ćuti, ćerko, Prevarila si se.

Vi mladenci, Zeleni vi venci. Taj je junak Odavno oženjen. Vi mladenci, Zeleni vi venci. On si ima Tanku Anđeliju. Vi mladenci, Zeleni vi venci. Snaga joj je Kano konopljica. Vi mladenci, Zeleni vi venci. Lice joj je Prebela hartija. Vi mladenci, Zeleni vi venci. Oči su joj Dva bistra kladenca. Vi mladenci, Zeleni vi venci. Veđe su joj Morske pijavice. Vi mladenci, Zeleni vi venci. Zubi su joj Dva niza bisera. Vi mladenci, Zeleni vi venci. Ruke su joj Krila labudova. Vi mladenci, Zeleni vi venci.

   Momci opet obično pevaju ove pesme:

1. Izvor voda izvirala, Iz kamena isticala, Sitan pesak izfrljala, I u pesku šaren sanduk, U sanduku lepa Mara, Lepa Mara progovara: Ko bi mene otvorio, Ja bih njemu ljuba bila. Otud idu dva kovača, Nose ključe svakojake, Otvaraše lepu Maru Otvoriti ne mogoše. - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

2. Poslaše me, da ga berem. Za dan za dva jedan stručak, Za nedelju jednu kitu. Sama kita progovara: Berite me, nosite me, Nedajte me nevestama, Neveste me ružno nose, Danju nose za zulovi, A u veče bacaju me. Već me dajte devojkama, Devojke me lepo nose, Danju nose za fesićem. A u veče u nedarca, U nedarca kraj srdašca.

   Ka dođu do mesta gde će brati vrbu, momci se popnu na vrbe, naseku dosta grančica, a devojke uzimaju grančice, njima se opasuju i kite. Kad se sve iskite i kad se skinu momci sa vrba, onda momci i devojke stanu jedno drugo udarati vrbom govoreći devojke momcima: "Da si zdrav kao dren, da si brz kao jelen, da se ugojiš kao svinja i da rasteš kao vrba!" Kad momak udara devojku on joj govori: "Da si zdrava kao dren, da si brza kao jelen, da se ugojiš kao svinja i da rasteš kao vrba!

   Kad se svi opašu i iskite vrbom, onda se krenu da idu svojim kućama. Uz put koga god sretnu ošinu ga vrbom govoreći mu: "Da si zdrav kao dren, da si brz kao jelen, da se ugojiš kao svinja i da rasteš kao vrba!" Vraćajući se, idu napred devojke a za njima momci, a i jedni i drugi pevaju, i tako sa pesmom ulaze u selo. Kad budu na sred sela, rastaju se i svako ide svojoj kući. Rastanak biva obično u svanuće.

   Kad devojka dođe svojoj kući, onako opasana i iskićena vrbom, uzima sudove i ide na kladenac da donese vode. Za to vreme obično je sva čeljad ustala, i ona ih, redom po starešinstvu, posipa da se umiju. Kako koga pospe, ona ga malo ošine vrbom govoreći: "Da si zdrav kao dren, da si brz kao jelen, da se gojiš kao svinja i da rasteš kao vrba!"

   Gde u kući nema devojke, onde pre sunca ide na vodu najmlađa žena, koja posle posipa ostalu čeljad i radi ono što bi radila devojka.

   U oči Mladenaca, pošto sunce zađe, deca udaraju u ožeg (vatralj) i tri put obilaze oko kuće govoreći: "Bež'te zmije i gušteri, bež'te zmije i gušteri!" A na Mladence, pre sunca, žene pale težinjave krpe pa jedno po jedno parče bacaju da gori. Jedno parče bace u kuću kod praga da gori, koliko da zasmrdi, a nekoliko komada bace da gori oko kuće i oko svake staje. Bacajući govore: "Bacam ovo parče, da se plaše zmije i gušteri!"

   Ostala čeljad čim koje izađe u jutru u dvorište i spazi kakav kamičak, ćušne ga nogom daleko govoreći: "Koliko sam ovaj kamen ćušnuo, toliko da su daleko od mene zmije i gušterovi preko celog leta!" Celog meseca marta ne valja spominjati zmije.

   I čobani, koji su kod stoke, pale težinjave krpe i ostavljaju jedno po jedno parče oko tora da gori. Oni to čine, da im zmije ne bi preko leta činile stoci štetu. A u oči Mladenaca posipaju oko tora pepeo ili žito praveći krug. To rade da im se stoka preko godine ne bi rasturala.

   Na Mladence u jutru, pre sunca, žene valja da se očešljaju, ako hoće da im ovce daju čistu, lepu i glatku vunu.

   Ovoga jutra, pre sunca, počisti svaki svoje dvorište i u jednom kraju zapali skupljeno đubre, da izgori. To čine, da bi se od kuće odbila svaka boleština.

   Žene toga jutra mese kolače mladenčiće. To su kolači od presnog pšeničnog testa. Mladenčići se mese u obliku pravougaonika, a još češće u obliku elipse. Svaki se kolač šara cevkom, kojom se tka. Te se šare sastoje u tome, što se ozgo, na kolaču, cevka utiskuje te napravi nekoliko kružića. Pravljenje ovih kružića ima dvojako značenje. Prvo, time žele da označe mrtvima, da su došli Mladenci, a drugo, da bi se patili jaganjci i da bi im bile prave noge kao cevka. Običaj je, da se umesi četrdeset i jedan mladencic, jer je toga dana izginulo, četrdeset učenika sa svojim učiteljem, pa se za to i praznuje ovoga dana Četrdeset mučenika. Narod, veli da ovoga dana valja popiti četrdeset čaša vina ili rakije za dušu ovih Četrdeset mučenika.

   Mladenčiće peku ispod sača, ali tako da one šare dođu dole obrnute. Kad se ispeku, onda ih pomažu ozgo medom. Medom se mažu, da bi ovce pazile jaganjce i da bi jaganjci bili napredni. Naročito mese još dva kolača, jedan veći, koji predstavlja ovčarnicu, i jedan manji, koji predstavlja ovčara. Ova dva kolača daju se ovčaru. On od oba pojede po jedan zalogaj, a ostalo sitno iseče, pomeša sa tricama i toga dana time nakrmi ovce. Ove mladenčiće neće niko okusiti u kući, dok se prvo od njih po susedstvu ne podeli za dušu umrlih. Posto se podeli, onda se jedu kako oni što su tu, u kući, mešeni, tako i oni, koji su u razmenu dobiveni.

   Ovoga dana, obično posle ručka, običaj je, da se devojke ljuljaju na suknu. Iskupi se više njih kod neke svoje drugarice, naprave od sukna ljuljašku i ljuljaju se. Tu obično dođu i momci, koji ljuljaju jednu po jednu devojku. Čim koja devojka sedne da se ljulja, ostale devojke stanu joj pevati:

Koj mi se ovde ljulja?

Moj, moj, Jovano,

Dušo, Petkano!

Milka mi se ovde ljulja!

Moj, moj, Jovano,

Dušo, Petkano!

A koj mi je zanjiškuje?

Moj, moj, Jovano,

Dušo, Petkano!

Milovan je zanjiškuje!

Moj, moj, Jovano,

Dušo, Petkano!

   19. mart: Sredoposna sreda. - Sredoposna sreda je pokretni praznik i pada uvek četvrte nedelje Velikoga posta ili Sredoposne nedelje.

   Ovoga dana ne rade ništa ni ljudi ni žene. I ovaj se dan praznuje zbog padavice i ludila. Pričaju kako je neka žena na ovaj dan tkala, pa je posle poludela i kao takva išla kroz svet vičući: "Sredopos, pos, pos, pola meni pola tebi!"

   Ovoga jutra običaj je, da se prebroje pre sunca sva jaja, što su ih dotle kokoške snele. Domaćica izjutra pokupi sva jaja, pa i ona sa pologa, pa ih sva prebroji. Kad jaja broji uzima uvek u ruku po tri i tako ih broji. Kad to svrši ponovo meće jaja na polog, gde će kokoške nositi. Dok domaćica ne prebroji jaja ne sme nikakav kućevni posao raditi, a posle sme i neće joj ništa biti. Pošto je ovoga dana polovina velikoga posta, to se jaja broje zato, da se vidi može li se toliko jaja nakupiti do Uskrsa, koliko se nakupilo od poklada do toga dana. Jaja se broje još i zato, da bi se patila živina. Neki toga dana broje i pare, da bi imali više novaca. Na vrh

 

   25. mart: Blagovesti. - U oči Blagovesti deca lupaju mašicama u ožeg ili u kakvu drugu gvozdenu stvar, obilaze oko kuće i oko svake staje, pa i oko tora, vičući:" Bež'te zmije i gušteri, bež'te zmije i gušteri!"

   Kad prevali pola noći momci i devojke skupe se na seoskom igrištu, nalože vatru i tu igraju do svanuća. U svanuće se razilaze i svako ide svojoj kući.

   I na Blagovesti se, kao god i na Mladence, pale krpe i bacaju, da gore oko kuće i oko svake staje, zbog zmija. Toga jutra nalože vatru pred samim kućnim vratima, da zmije ne bi ulazile u kuću. Ovoga dana valja se pre sunca malo na konopcu ljuljati, da bi rodilo konoplje.

   Na Blagovesti se žene ne češljaju, da ih preko leta zmije ne bi pecale.

   Na Blagovesti ne valja graditi nove opanke, da se ne bi preko leta na zmiju nagazilo.

   Posle ručka skupljaju se na igrište momci i devojke i igraju do mraka. Tu dolaze i stariji ljudi, koji sede i razgovaraju dokle god mladež igra.

   Ako je na Blagovesti vedro, narod veruje, da će biti rana godina, ako je oblačno, biće pozna. Na vrh

 

   1. april: Sv. Marija. - Žene i devojke ovoga dana idu zabrađene, jer čuvaju lice da ga sunce ne ogreje. Ako bi ovoga dana sunce lice ogrejalo, onda bi pocrnelo i tako bi bilo preko cele godine.

   Ovoga dana ljudi jedan drugoga varaju. U jutru kad ugleda nekoga onaj što hoće da prevari zovne ga po imenu, npr. "Ej Milošu!" Kad se ovaj okrene, on mu vikne: "Aprili-li, parili-li!" Narod veruje da će onaj, koji je prevaren, preko cele godine biti varan, a onoga koji je drugog prevarijo, da niko ne može prevariti. Na vrh

 

   5. april: Lazarev dan. - Lazarev dan je pokretan praznik i pada uvek u subotu pred Cveti.

   Narod veruje da se ovoga dana probude sve zmije i gušterovi iz svog zimskog spavanja. Ovoga jutra, čim koje čeljade ustane ide na reku, pa se umije. Kad se umije uzme jedan kamičak, metne ga na nogu i baci ga što može dalje govoreći: "Koliko sam ovaj kamen bacio, toliko da su daleko od mene zmije i gušteri!" Za tim valja da svaki svoje ime vikne, što može jače, kako bi se što dalje čulo. Kad sam sebe tako pozove, on onda veli: "Koliko se moje ime daleko čulo, toliko da su daleko od mene zmije i gušteri!"

   Na Lazarev dan idu lazarke od kuće od kuće te igraju i pevaju. Lazarke su u ovome kraju Ciganke. One nakite jednu svoju devojčicu vrbom i onda njih dve do tri pevaju, a ona zakićena igra. Lazarke pevaju sledeće pesme:

1. Igraj, igraj, Lazarko, Ova kuća bogata, Daj gi, Bože, dukata, Pet stotina dukata I hiljadu ovaca! -   2. Igraj, igraj, Lazarko, Domaćinu u zdravlje, Domaćice u život, Kol'ko trave u planinu, Tol'ko zdravlje u tu kuću!

3. Igraj, igraj, Lazarko, Crnooka nevesta Vinograd je sadila, Muško čedo dobila, Kapicu mu kitila, Bele pare metala.   4. Igraj, igraj, Lazarko, Na ti, momče, jabuku, Pa domami devojku, Jer je bela rumena, Jer je tanka visoka.

5.

Crnooka devojko,

Id' nameštaj darove,

Eto idu svatovi.

Ako idu nek' dođu,

Imam dara, da im dam,

Puno krpa, marama,

Suvo zlato deljeno.

   Ovoga dana neće niko terati lazarke ispred svoje kuće. Kad lazarke odigraju i otpevaju, onda im daju koje jaje, malo vune, brašna, ko šta hoće i miluje.

   Na Lazarev dan nose đaci vrbicu kako u varoši tako i po selima, gde god ima crkve u mestu. Na vrh

 

   6. april: Cveti, Cvetnice. - Cveti su pokretan praznik, padaju uvek na nedelju dana pred Uskrs. I na Cveti izjutra rano, pre sunca, pale se krpe i bunjišta zbog zmija, kao i na Mladence i na Blagovesti.

   Ovoga dana devojke seju lan, jer po narodnom verovanju, kad se lan na ovaj dan poseje, najbolje napreduje.

   Ovoga dana devojke seju i cveće, da bi im preko celog leta cvetalo. Na vrh

 

   10. april: Veliki četvrtak. - I veliki četvrtak je pokretni praznik. To je četvrtak u strasnoj nedelji. Na Veliki četvrtak, pre sunca, žene maste (boje) jaja za Uskrs. Crvena se jaja ovde drukčije zovu peraške. Prvo jaje, koje se oboji, odnesu u vinograd i zakopaju. To rade da grad preko leta ne bi bio vinograd. Kad oboje potreban broj jaja, onda od onoga varzila, u kome su jaja bojili i brašna zamese testo, u koje još bace jedno ili dva jaja zajedno sa ljuskama, i od njega umese i ispeku jedan kolač. Ovaj kolač posle čuvaju i njime krme svinje, kad se razbole od groznice.

   O tome zašto se spremaju crvena jaja za Uskrs, postoji u narodu ova priča. Kad su Isusa Hrista skinuli mrtva sa krsta i sahranili, njegova majka, Sveta Deva Marija, izađe mu na grob, i na grobu ostavi nekoliko obarenih belih jaja. Kad je Hristos u nedelju vaskrsao, ona jaja što su bila na grobu, na jedanput sva pocrvene, pa tome za spomen Hrišćani boje jaja za Uskrs crvenom bojom.

   Narod veruje da su ovoga dana otvorena rajska vrata na nebu, i ko god toga dana što udeli za mrtve, to mu se vidi.

   Ovoga dana služi crkva. Žene idu u crkvu i ostavljaju poneko jaje za dušu umrlih.

   Na Veliki se čertvrtak ne radi. Na vrh

 

   11. april: Veliki petak, Raspeti petak. - Veliki petak je pokretan praznik. On pada u Strasnu nedelju, poslednju nedelju Velikoga posta.

   U oči Velikoga petka drži se u svima crkvama bdenije. Na bdenije idu mahom žene, devojke i deca, a ljudi ne idu. Za sve vreme dokle bdenije traje, žene, devojke i deca drže u rukama svećice. Te svećice se drže za pokoj duše Hristove, koji je na Veliki petak umro. Na bdenije donose i bolesnike, te leže po crkvi radi ozdravljenja.

   Veliki petak strogo se praznuje. Žene ovoga dana ne smeju da uzmu iglu u ruke, jer bi im izlazile po telu guke. Ovoga dana vatra se u kući ne loži, niti se što kuva. I hlebac se toga dana ne mesi. narod veruje, da je ovoga dana najbolje kalemiti voće, jer sve što se toga dana nakalemi, prima se.

   Ko pati od probadi, treba ovoga dana da ubije zeca i njegovu kožu da metne na ono mesto, gde ga probada, pa će probadi proći.

   Po narodnome verovanju žena koja ne rađa, ako je rada da ima poroda, valja od onoga zeca, što se ubije na Veliki petak, da okusi malo krvi, pa će posle imati poroda.

   Na Veliki petak se ne jedu koprive; po narodnome verovanju one se toga dana udaju. Na vrh

 

   13. april: Velik-dan, Voskresenije, Uskrs, Vaskrs. - Uskrs je pokretan praznik. Ovaj je praznik u ovome kraju više poznat kao Velik-dan ili kao Voskresenije nego kao Uskrs ili Vaskrs. Posle Božića Uskrs dolazi u red najvećih i najmilijih praznika. I Uskrs se, kao i Božić, praznuje tri dana.

   Na Uskrs, izjutra rano, čim ustane domaćica odmah nastavi bakrač sa vodom na vatru. U vodu meće: zdravac, bosiljak, selvin i koprivu. Kad se voda malo ugreje, njome iskupa svu decu redom i i obuče ih. Posle toga gleda druge domaće poslove i sprema ručak.

   Na Uskrs se narod pozdravlja sa: "Hristos Vaskrs!", na šta se odgovara: "Vaistinu Vaskrs!"

   Gde u mestima ima crkva, domaćin toga dana ide u crkvu. Kad se vrati iz crkve ručaju. Pre nego što će se omrsiti, valja svako čeljade da okusi malo vina. Vino piju da bi preko cele godine bili rumeni kao vino. Posle vina okuse malo i od drena. Dren uzimaju da bi bili zdravi kao dren. Za tim se omrse sirom, a posle sira uzimaju crvena jaja, te i od njih malo okuse. Posle toga ručaju ostala jela. Seljaci ne jednu jagnjeće mesto pre Đurđeva-dana. Zato za ovaj dan i ne kolju jagnje, već prase, ćurku, gusku, kokoš itd. Čobani, koji su kod stoke, ovoga dana ne mrse, već jedu leće (sočivo), da bi im se bolje patila stoka. Ovoga dana čobani ne uzimaju u ruke ni jaje, da im ne bi patila stoka od gotunara.

   Ako neki stran čovek dođe u kuću, domaćica mu pri polasku pruži jaje govoreći: "Hristos Vaskrs!" a ovaj primajući jaje odgovara joj "Vaistinu Vaskrs!"

   Od Uskrsa do Spasova-dne uvek se o slavama peva ova pesma: "Gospode pomiluj, Gospode pomiluj, Gospode pomiluj! Ristos vaskrese iz mertve, smert mi, smert mi popravi, suždemi dva groba, živo darovno!"

   Na sva tri dana Uskrsa, posle ručka, skupljaju se momci, devojke i mlade žene na igru, koja traje do mraka.

   Od Uskrsa pa do Spasova-dana seljaci ne rade ni u jedan četvrtak: ne oru, ne kopaju, volove ne prežu itd. Sve te četvrtke praznuju, da grad ne bi tukao polje. Narod te četvrtke zove velikima, a ima ih sedam.

   O Uskrsu je običaj, da se dva tri šarena jaja ostave i čuvaju. Jedno od njih upotrebe o Đurđevu-danu, kad stanu da kupaju decu; drugo opet čuvaju da metnu u konopljeno seme, kad ga ponesu da seju, da bi konoplje bolje rodilo i da ga ne bi tukao grad. Pored toga, još se čuvaju dva tri jaja, da se nađu kad bi se slučajno nešto iz kuće ukralo. Kad se što ukrade iz kuće baju crvenim jajetom, da bi pronašli ukradenu stvar. Crveno jaje još i zato čuvaju, da bi se poštedila i sačuvala kuća od razne štete i boleština.

   Trećeg dana Uskrsa u selu Sumrakovcu iskupe se devojke na igru i tu u igri određuju, koje će se devojke te godine udati. Ta se igra zove Čubra Mara.

   Posle ručka iskupe se na igrištu momci i devojke. Čim se iskupi više njih, odmah počinje kolo. Jedan od momaka svira u sviralu ili u gajde, a ostali momci i devojke igraju. Posle dužeg igranja, izdvoje se devojke, koje se računaju kao udavače, t. j. one koje nemaju stariju braću za ženidbu niti starije sestre za udaju, pa naprave zasebno kolo i uhvate se za pojas. Kolo se kreće polako i udesno. Nekoliko istaknutijih mladića obilaze kolo i vrebaju, koju će od devojaka gurnuti u kolo. Oni se obično u napred dogovore, koje će devojke ući unutra. Devojke se obično čuvaju, da ih ne gurnu u kolo, jer se posle moraju udati te godine.

   Kad već gurnu dve devojke u kolo, one stanu jedna prema drugoj sa savijenim glavama i maramama na ustima. Kolo se kreće polako na desnu stranu u podjednakom taktu. Čim se kolo krene, pevice, obično četiri devojke, ranije za to određene, otpočnu dve i dve na glas pevati:

Čubra Maro, jesi l' čula Maro, ¹)

Čubra Maro, da ti svekar pošo,

Čubra Maro, i kolač ti pono,

Čubra Maro, na kolaču kita,

Čubra Maro, Turci ga skobili,

Čubra Maro, pa ga pogubili,

Čubra Maro, padni te ga žali,

Čubra Maro, ne boj mi se, Maro,

Čubra Maro, teva laža biće,

Čubra Maro, ljubi koga oćeš,

Čubra Maro, ili mene il' do mene.

   ¹) Svaki se red dva put ponavlja. Prvo svaki red otpevaju prve dve pevice, pa to isto i one druge dve, i to tako ide dok se cela pesma ne svrši.

 

   Kad pevice otpevaju: "Čubra Maro, padni te ga žali", onda se one dve devojke u kolu zagrle i dogovaraju, koju će od devojaka poljubiti. Čim pevice otpevaju: "Čubra Maro, ljubi koga hoćeš, Čubra Maro, ili mene il' do mene", kolo se razbegne, a one dve devojke pojure ostale devojke i koju uhvate poljube. One gledaju da poljube one devojke, koje su stigle za udaju. Poljubljene devojke, misli se, udaju se iste godine. Ovim se završuje Čubra Mara i zatim nastaje obično kolo, koje traje do mraka.

   Stare žene veruju, da kada bi izostalo igranje Čubre Mare, ne bi bilo dobro ni po momke ni po devojke. Na vrh

 

   18. april: Beljani petak. - Beljani je petak pokretan praznik. To je prvi petak pred Đurđev-dan. Toga dana idu ljudi, žene, deca, devojke, i momčadija u planinu "u trave". Oni, koji će ići u trave, dogovore se još u oči petka. Svaki ponese jedno kravajče od presnog pšeničnog testa i jedan grumen soli, u veličini oraha, pa to metne u cedilo, u koje će posle trave metati. Osim toga ponese svaki još u torbi i jedan poveći komad soli, kojim će krmiti stoku na Đurđev-dan. Još svaki ponese šta će tamo jesti. Obično se ponese koje jaje, hleba, sira, malo rakije i drugo, ko šta hoće i kako koji ima. Svaki još ponese trnokop kojim će kopati trave.

   Kad zapevaju prvi petli, odmah ustaju oni, koji će ići u trave. Devojke, koje prve ustanu i budu gotove za polazak, pesmom objave da je vreme, da se polazi. Tada pevaju ovu pesmu:

Oj, ubava, ubava devojko, oj,

Dizajte se, momci i devojke,

Da idemo u goru zelenu,

Da beremo travu svakojaku,

Da beremo pelen i koprivu,

Zelen pelen da ga izvijamo,

Od pelena voda da pokaplje,

Ko što plače momče za devojče.

   Kad se svi iskupe onda se krenu svi zajednički da idu. Celim putem momci i devojke pevaju. Devojke pevaju obično ove pesme:

1. Oj, ubava, ubava devojko, oj, Poručuje zdravac iz planine, Po ovčare i po govedare, Neka dođu mome, da me beru, Kučka Jelka nek mi ne dolazi; Nije bolji čubar od bosiljka.     2.    Oj, ubava, ubava devojko, oj, Oganj gori među dve planine. Momče spava među dve devojke, Jednu ljubi a drugu ne ljubi. Govori mu ova neljubljena, Neljubljena i nemilovana: Ljubi mene, mlado neženjeno! Govori joj mlado neženjeno: Ljubio bi te, karaće me majka. Govori mu mlada neljubljena: Ako t' kara, ti beži kod mene, Kod mene ti dvori otvoreni Usred noći, kao u sred dana.

3. Oj, ubava, ubava devojko, oj, Ludo mlado, jesi l' večeralo? Zbog devojke nisam ni ručao, A kamo li da sam večerao.   4. Oj, ubava, ubava devojko, oj, Navali se inje na kovilje, Te pritise stado u livade. I kod stada tri mlada ovčara, Prvog žali i otac i majka, Drugog žali bratac i sestrica, Trećeg žali ubava devojka.   5. Oj, ubava, ubava devojko, oj, Ovčar viče od jelu zelenu, Odziva se iz sela devojka: Što me vičeš, od jelu zelenu, Je l' me vičeš, nešto da mi kažeš? Ja te vičem, nešto da ti kažem, Da ti kažem, da ti se požalim.

   Momci celim putem pevaju obično ove pesme:

1. Koja gora razgovora nema? Romanija razgovora nema. Prođe Pavle, te ju razgovara, I proveda konja malenoga, I na konja brata rođenoga, Rođenoga ali ranjenoga: Jedna rana od tu tanku pušku, Druga rana od tu ostru sablju, Treća rana od zub devojački. Pituje ga gora Romanija: Oj, junače teško ranjeniče, Možeš li mi rane preboleti? Odgovara ranjeni junače: Druge rane mogu i ne mogu, Devojačke nikad ni do veka.   2. Pod bregom se jela razgranala. Ispod jele zelena livada, U livadi dva bistra kladenca, Kod kladenca prostrto sidžade, Na sidžade zaspala devojka, Pod glavom joj snopak deteline, Na grudi joj sjajno ogledalo. Dođe mladi pastir od ovaca, Te razbudi devojku od sana; Dođe pastir od bistra kladenca, Te razbudi zetvarku devojku, Te je prsnu vodom od kladenca. Pa govori mlađano pastirče: O, devojko, majčina žetvarko, A što si se teškom sanu dala? Kako legla na zelenu travu, Tako Bogu svoju dušu dala.   3. Zavatila prolećna rosica, Svi vojnici barjake uviše, Viden junak barjak ne uvija. Govori mu Miloš starešina: Uvi barjak, Videne vojniče, Uvi barjak, da nam ne pokisne. Progovara Videne vojniče: Nek mi kisne, pust mi ostanuo, Imao sam devet milih brata, Svi su devet pod njim poginuli,

I men' piše da ću poginuti. Taman Viden lepo izgovori, Puče puška, iz zelena luga, Loše pukla, dobro pogodila, Te pogodi Videna junaka. Mrtva glava, jezik progovara: Ukraj druma mene saranite, Sa sabljama groba iskopajte, Više glave jelu posadite, Za jelu mi konja privežite, Na srce mi ružu posadite. Ko je junak, neka konja jaše, Ko je kicoš, ružom nek se kiti, Ko je žedan, vode neka pije!   4. Sabrala se sva družina Na vr Staru Planinu. Stojan hoće u hajduke da ide, Stojanu majka ne dava. Stojan si majku ne sluša, Trže pušku šarenu, Pa ode u goru zelenu. Stojana majka proklinje: Stojane, sine, Stojane, Prva kad puška puknula, Tebe mi, sine, pogodila!   5. Padaj, padaj, Šar-Planino, Te mi ubi tri čobana! Prvi čoban progovara: Nemoj mene, Šar-Planino, Mene ima koj da žali, Imam majku, žaliće me, Majka žali dan do veka. Drugi čoban progovara: Nemoj mene, Šar-Planino, Mene ima koj da žali, Seju imam, žaliće me, Seja žali za godinu. Treći čoban progovara: Nemoj mene, Šar-Planino, Mene ima koj da žali, Ljubu imam, žaliće me, Ljuba žali dan do ručak, I dok rosa opadne sa cveća.

   U zoru obično stignu u planinu, gde će kopati trave. Prvo gledaju da nađu travu mleč, pa čim je nađu, ispod nje zakopaju malo od onog pšeničnog kravaja, što su poneli i metnu jedan grumičak soli govoreći: "Ja tebi dajem so i hleb, a ti meni mleko i sir!" Za tim traže travu kajmačicu, pa kad je nađu i ispod nje metnu malo soli i hleba, opet govoreći: "Ja tebi dajem so i hleb, a ti meni mleko i sir!" Ono hleba i soli, što pretekne, vraća se kući, da se time na Đurđev-dan nakrmi stoka. Momci i devojke gledaju da nađu travu caričicu, pa kad je nađu, oni je kidaju zubima. Dok je kidaju, ništa ne govore, šta više staraju se da kradom nađu ovu travu. Kad je nađu, onda momci meću poneki cvet za pojas, da ih vole devojke, a devojke opet, da ih vole momci. Za tim se beru trave za zdravlje ljudi i stoke: zdravac, košutica, raskovnik, kopriva, bobovnik, đurđevak, debeljača, goveđe oči, goveđa rebra, petrov krstić, goreći jezik, mečja šapa, musuvelj, mlekulja, povrat, beli slez, divlji selvin, podbeo, itd. Sve se ove trave metnu u cedilo, a cedilo opet metne u torbu.

   Kad se svrši branje trava, svi posedaju te zajednički ručaju, pa se po tom vraćaju kući. Kad dođu kući izvade iz torbe one nabrane trave, što su uvijene u cedilo, pa cedilo sa travama ostave, da stoji na kakvoj šljivi sve do Đurđev-dana. Te se trave ne unose u kuću zato, da bi jaganjci bili napredni i zdravi. Neke od ovih trava čuvaju se radi leka kod ljudi i kod stoke, a nekima se krme ovce na Đurđev-dan.

   Oni, koji su išli po trave, toga dana ništa ne rade. Na vrh

 

   23. april: Đurđev-dan. - U oči Đurđev-dana nalomi se dosta lipovog, leskovog i vrbovog granja, pa se njime okite kuće a naročito prozori i vrata. Još se kite prozori i vrata i selvinom, ljiljkom (jorgovanom) i moračem.

   Čobani u oči Đurđeva-dana zakopaju u mravinjak jaje i jedan krupac soli, tako od pola kilograma, pa to ostave da prenoći u mravinjaku. To se radi da bi im se stoka patila kao mravi.

   Narod misli, da se može obrati mleko od tuđe stoke, pa dati svojoj stoci, tako da dvaput mlečnija postane. Ta se pakost, po narodnom verovanju, može učiniti samo u oči Đurđeva-dana. Obiranje tuđeg mleka vrše obično žene i to ovako. Kad nastupi gluvo doba noći, žena koja će obirati mleko sa tuđe stoke, skine se gola kao od majke rođena, rasplete kose, pusti ih niz leđa, pa uzjaši na vratilo. Tako jašući opkoli celo selo. Za sve vreme nosi u rukama jedan kamen, što ga je uzela od mesta odakle je pošla, pa kad se vrati opet ga ostavi na isto mesto, odakle ga je uzela. Za sve vreme ne sme progovoriti ni jedne rečice. Žena jaše na vratilu zato, što je tada, po narodnom verovanju, ne može niko videti. Čovek, koji ide da obira tuđe mleko, ne jaše na vratilu, kao žena, ali i on mora da obiđe selo. Kad žena obiđe selo, ulazi u tor onoga, sa čije stoke hoće da obere mleko, i pomuze stoku. Posle toga njena stoka ima dva put više mleka, a ovoga nema ništa.

   Da bi od toga sačuvali svoju stoku, čobani u oči Đurđev-dana posipaju oko tora pepeo, kukurek, sitno proso i kokošinju balegu i uz to govore: "Kad pokupi ovaj pepeo, proso (ili što je već posipano), tad da obere mleko od moje stoke!"

   Trgovci i zanatlije u oči Đurđeva-dana posipaju oko dućana burjan, da im ne bi ko obrao mušterije.

   Devojke u oči Đurđeva-dana čine razne vradžbine, samo da bi se što pre udale.

   Čim sunce zađe, devojke uzimaju svaka po jednu zelenu kalenicu, napune je vodom, pa u vodu spuste: jedno crveno uskršnje jaje, prsten, ogledalo, ogrlicu, zdravac, omiljen, ili drugo koje cveće, pa to ostave da u gradini, ispod ruže, prenoći. Kad to ostavljaju naročito paze, da ko ne vidi, a naročito momci, jer oni znaju, da to devojke rade, pa noću idu i traže, da im to ukradu. Devojke preko noći obilaze i čuvaju da ko to ne ukrade, a naročito to paze majke devojačke. Kad bude u jutru, pre sunca, devojke uzmu onu vodu iz kalenice i umiju se njome ili je pomešaju sa drugom vodom pa se okupaju. Devojke to rade da bi ih voleli momci.

   Neke opet u oči Đurđeva-dne ostavljaju svoju košulju, da prenoći na košnici sa pčelama, a sutra dan je obuku. To rade da bi momci za njima ječali, kao što ječe pčele u košnici.

   Poneka opet u oči Đurđev-dana uzme dva struka praziluka, pa ih preseče makazama, ali tako da budu oba jednaka, pa jedan struk nameni na jednog momka, drugi na drugoga, i oba struka posadi u gradini u leji. Sutra dan gleda da li je koji od njih što prorastao, pa koji joj se učini veći, veruje da će se udati za momka, na kog je namenjen.

   U oči Đjurđeva-dana devojka valja da protrči kroz svinjac tako, da svinje poplaši, da pojure za njom, pa kao što za njom jure svinje, tako će za njom da jure i momci.

   U oči Đurđeva-dana devojke uzimaju nekoliko zrna ječma, da s njima prenoće. Sutradan, pre sunca, uzmu ožeg i po njemu poređaju ona zrna. Svako zrno, koje spuste na ožeg namenjuju na po jednog momka. Jedno zrno namenjuju sebi, pa ga metnu u sredinu. Za tim ožeg sa onim poređanim zrnima metnu na vatru da se greje. Ožeg se na vatri usija, a zrna stanu da pucaju i da skaču. Koje se zrnce skačući približi njihovom zrnu, drže da će se udati za momka, kome je namenjeno.

   U oči Đurđeva-dana popne se jedna devojka na grab i trese drvo. Druga je devojka pita: "Što to radiš?" Ona sa drveta odgovara: "Tresem grab, da se grabe momci za mene". Posle se ona skine, a popne se ova druga.

   Na Đurđev-dan se ustaje vrlo rano, jer ne valja nikoga da zatekne sunce u postelji. Majke toga jutra iskupaju svu decu. One još u veče spreme vodu i u nju metnu crveno jaje, zdravac, kopitnjak, koprivu, selvin i druge trave. Kako koje okupaju, odmah ga zakite koprivom, vrbom i zdravcem.

   Domaćin, čim se umije, uzima pušku i pre sunca izbaci je u gradini, da bi se razbegle krtice, slepi kučići i druge štetočine.

   Domaćin ovoga jutra nosi strugotine od badnjaka kod pčela, da bi bolje med nosile.

   Domaćin na Đurđev-dan gleda, da li na kome brdu ima magle, pa na kome je bude, veruje, da će ga preko leta tući grad.

   Devojke ovoga jutra, dok još sunce nije izgrejalo, idu te obiraju rosu. To se radi ovako: Izađu u polje gde je posejano žito, pa maramom kupe rosu. Kad se marama dobro okvasi od rose, one je iscede u jedan čanak, i tako je dalje kupe i cede dok ne nakupe nešto rose. Kad je svaka devojka u svoj čanak nakupila koliko toliko rose, vraćaju se kući, pa tom rosom zamese od pšeničnog brašna jedan mali okrugli i na sredini šuplji kolačić, pa kroz njega pogledaju prvo u sunce, pa u onoga momka, koga vole. To čine da bi momci, koje pogledaju, za njima ludovali i da bi ih uzeli za žene. Devojke taj kolač uvek nose sa sobom. Kad je na Đurdđev-dan oblačno, pa nema rose, devojkama je krivo, jer misle da su izgubile priliku, kad jedino mogu da obiraju rosu i da mese za njih tako dragocen kolačić.

   Na nekim mestima idu na Đurđev-dan rano, dok još sunce nije izgrejalo, te se kupaju u reci. To rade da ih preko godine ne bi hvatala groznica. Devojke koje su prve poranile pozivaju pesmom i ostale, da pođu na kupanje. Tada pevaju ovu pesmu:

Oj, ubava, ubava devojko, oj!

Ajde, mome i neveste,

Da idemo na studeno vrelo,

Poručio zdravac iz planine,

Da mu dođe selvin iz gradine,

Da vidimo koji je polepši.

Poručio ljiljak iz planine,

Da mu dođe bosiljak iz gradine,

Da vidimo koji je polepši.

Ajte, mome i neveste,

Da idemo na studeno vrelo,

Da vijemo dva zelena venca,

Da mirišu mome i devojke.

Kupaju se momci, devojke, ljudi, žene i deca. Posle kupanja kite se vrbom i koprivom, pa se razilaze kućama. Gde nema reke, tu se ne kupaju.

   Ako devojka na Đurđev-dan čuje kukavicu da kuka, treba polako da se privuče do onoga drveta, na kome kukavica stoji, pa da odlomi parče kore od njega, da ga probuši i da kroz rupu pogleda u kukavicu govoreći: "Kukavico, kao što ti kukas, tako da kukaju za mnom momci!" To parče kore posle treba da nosi uvek sa sobom i da kroza nj pogleda momke koje voli. Kažu, da je vrlo teško privući se drvetu, a da kukavica ne primeti i ne odleti.

   Na Đurđev-dan seljaci odvajaju prvi put radi muže jaganjce od ovaca. Ovoga se dana vrši prvi put promuz stoke, jer su dotle bili jaganjci sa ovcama. Čobani ovoga jutra puste rano stoku na pašu. Pre nego što će je pustiti nameste na vrata od tora obruč, obično od kace, jer treba da je poveći, pa kroz obruč nateruju ovce iz tora, da prolaze. To čine zato, da im se ne bi rasturala stoka dalje od njihovog imanja. Stoka pa se tako do deset sati pre podne, kako bi se dobro napasla, jer ne valja da je toga dana gladna. Dokle stoka pase, domaćica umesi od skvasnog pšeničnog brašna dva kolača. Jedan je u vidu slavskoga kolača, samo što je manji. Na njega se ne meće poskurnik, i zove se leturgija. Seče se o ručku. Mesi se za zdravlje stoke. Drugi se kolač mesi takođe za stoku. On je poveći okrugao i na sredini šupalj, kao što je ovde na slici, sličan onome kolaču, što se mesi na Tudorovu subotu. Ovaj se kolač metne na vedricu kad se vrši promuz stoke. Dokle domaćica mesi kolače, jedna od devojaka uzme one trave, što su brane na Beljani petak, potopi ih u vodu, pa od njih isplete dva venca. Trave se potapaju u vodi, da bi ovce imale mleka: kao što voda pridolazi, tako da pridolazi mleko kod ovaca. Gde nema devojke, tu vence isplete domaćica. Kad se stoka dobro napase, zatvori se u tor i vrši se promuz. Čobanin prvo opere dobro ruke, za tim na onom mestu, gde će biti vedro, a to je kod samih vrata, metne u zemlju ono jaje, što je prenoćilo u mravinjaku i još metne dva do tri mrava. Na vrata od tora prekrsti tri pruta, kuda će ovce prolaziti: jedan je drenov, drugi leskov, a treći od divlje ruže. Kad to uradi uhvati jednu ovcu, od nje očupa malo vune pa od nje isprede dve uzice, i zaveže za njih selvin i beli luk, pa onda njima opaše vedro. Neki te uzice spreme kod kuće, pa ih samo donesu kod stoke. Kad je to urađeno, ovčar metne na vedro onaj okrugli kolač, što je u sredini šupalj, na kolač metne venac, koji je opeten od onih trava, što su brane na Beljani petak, po vencu metne brdo, pa zatim soveljku (čunak kojim se tka), češalj, nožice, kojima se šišaju ovce, i prsten. Kad se sve to namesti, čobanin uhvati jednu ovcu, natakne joj na vrat onaj drugi venac i pomuze je, ali tako, da mleko prođe kroz sve ove nameštene stvari u vedricu. Kad pomuze prvu ovcu, on je pusti sa onim vencem oko vrata, da ga nosi. Za tim sve drugo skine sa vedrice, samo ostane venac i redom muze ostale ovce. Kad ostane da se pomuze i poslednja ovca, ona se uhvati i okrene istoku, skine se onaj venac sa vedrice, natakne joj se na vrat, i pomuze se. Za tim se pomakne vedro, uzme se ono jaje ispod vedra, razbije joj se o čelo, pa se pusti da ide i da nosi venac. Kad je i to svršeno, ovčar na onome mestu, gde je bilo jaje, traži da nađe jednog mrava od dva tri, što ih je ostalo, pa kad ga nađe, on ga raskine govoreći: "Koliko ovaj mrav ima krvi, toliko da bude i rastur u stoci!" Metanje pobrojanih stvari na vedricu ima svoj naročiti značaj. Venac se meće - da budu ovce zdrave i napredne, kolač - da su debele, brdo - da bude mnogo ovaca, koliko u brdu zubaca, soveljka - da su vunate, češalj - da su čiste, a naročito vuna, prsten - da su mlečne. Jaje se razbija o čelo poslednjoj ovci, da bi se razbilo svako zlo, kao što se razbilo jaje.

   Kad se svrši promuz, čobanin izbaci pušku preko ovaca. Puška se izbacuje da se poplaše kurjaci, te da ne dave ovce.

   Posle ovoga nastaje ručak.

   Đurđev-dan se smatra kao stočna slava, to je stočni Velik-dan. Zato se za ovaj dan i mesi leturgija (kolač slavski) za zdravlje stoke. Seljaci pre Đurđeva-dana ne jedu jagnjeće meso. Jedu od matorih brava, npr. jalovinje, ali mlade jaganjce ne jedu. To se naročito čini radi zdravlja stoke i da bi se održao domazluk.

   Žene, kojima je umrlo dete na sisi, ne jedu mleko pre Đurđeva-dne. I na sam Đurđev-dan moraju prvo da podele za dušu umrlog deteta, pa tek da okuse mleka. Narod veruje, da na onome svetu ima jedno mlečno drvo i da su na njemu sva deca, koja su umrla kao sisančad. Ako majka, čije je dete umrlo, okusi mleka pre Đurđeva-dne, onda ona druga deca njeno dete oteraju sa mlečnog drveta i ne daju mu da sisa. Takvo dete samo pišti i proklinje svoju majku.

   Za Đurđev-dan svaki, pa i najsiromašniji, kolje jagnje, koje se na ražnju peče. Toga dana ruča sva čeljad zajednički, bilo onde gde je vršen promuz, bilo kod kuće. Za vreme ručka prvo se prereže leturgija, pa se zatim izlomi onaj kolač, što je bio na vedrici i pojede se. Kad se svrši ručak kosti se od jagnjeta pokupe i zakopaju u mravinjak, da bi se ovce patile kao mravi.

   Posle ručka beleže se jaganjci. Svako se jagnje malo makazama rovaši, da bi se poznavalo kad zaluta u tuđe stado. Ono što se od jagnjeta odseče, meće se u jednu kalenicu sa mlekom, pa kad se svi jaganjci obeleže, onda se i to zakopa u mravinjak.

   Kad bude pred veče, uzima se onaj krupac soli, što je nočio u mravinjaku, pa se istuca, a tako se isto i oni venci, što su bili na prvoj i poslednjoj ovci sitno iseckaju, tu se još doda i ono parče kravaja, što je nošeno na Beljani petak u planinu, pa se sve to sa tricama izmeša i time nakrme ovce i jaganjci.

   Nedelja u koju pada Đurđev-dan zove se Đurđevska nedelja. Cele te nedelje žene ne rade ženske radove, a i stoka se ne krmi, sve to da vukovi ne bi davili ovce.

   Ako je na Đurđev-dan oblačno, narod veruje, da će godina biti gradobitna; ako je vedro, biće kišna i rodna godina; ako na taj dan pada kiša, bice gladna godina.

   Đurđev-dan slave svi Cigani. Svaki pa i najsiromašniji, za ovaj dan mora da nabavi jagnje, koje čitavo peku na ražnju.

Na vrh

 

   25. april: Markov-dan. - Markov-dan se strogo praznuje zbog oluje i groma, i ne rade ništa ni ljudi ni žene. Narod veli da Sv. Marko nosi u krošnji grad, pa ko na taj dan radi, on mu gradom sve uništi. Na vrh

 

   1. maj: Jeremijin-dan. - U oči Sv. Jeremije svaki koji nosi britvu, zatvori je i na Sv. Jeremiju nikako je ne otvara, niti njome seče. To čine da zmije ne bi ujedale. Ko bi na ovaj dan otvorio britvu, na toga bi trčale zmije sa razjapljenim čeljustima. Na Sv. Jeremiju inače ljudi rade.

   Ovoga se dana žene i ne češljaju zbog zmija.

   Treba paziti da se ovoga dana ne vuče ni za kim uzica od opanka ili od čarape, da se ne bi za njim vukle zmije. Na vrh

 

   2. maj: Poljobranija. - Sutradan po Sv. Jeremiji praznuje se Poljobranija. Ovaj se dan strogo praznuje. Toga dana se ne radi, da bi se sačuvalo polje od grada i drugih elementarnih nepogoda. Na vrh

 

   9. maj: Letnji Sv. Nikola. - Na ovaj dan ne rade ni ljudi ni žene.

   Narod veruje, da ako na ovaj dan pada kiša, bice gladna godina. Ako je ovaj dan lep i čist, onda će godina biti kišna i biće žita dovoljno. Na vrh

 

   12. maj: Sv. German. - Sv. German praznuje se od groma i vode. Ovoga dana se ne radi. Narod veruje, ko bi na Sv. Germana radio, tome bi voda sve odnela. Na vrh

 

   22. maj: Spasov-dan. - Spasov-dan je pokretan praznik i pada uvek u četrdeseti dan posle Uskrsa. Narod veli, da se toga dana spasao Bog od rđavih ljudi i otišao na nebo.

   Ovoga dana običaj je, da se ždrebadi malo griva potšiša i rep malo potseče. To se čini da bi ždrebad bila zdrava i napredna i da bi se konji bolje patili. Na vrh

 

   2. juni: Trojice. - Trojice su pokretan praznik i padaju uvek u pedeseti dan posle Uskrsa. Troična nedelja zove se Rusana nedelja. Te nedelje žene ništa ne peru ceđem zbog ruse. Isto se tako stoka ne krmi niti se šišaju ovce, opet zbog ruse.

   Na Trojice u jutru rano, pre sunca, nabere se dosta cveća i grančica od jorgovana i lipe, pa se time okite prozori i vrata.

   Trojice se praznuju tri dana. Prvog dana Trojica pletu se u crkvi venci od trave, za vreme službe Božje. Ti se venci nose kući i ostavljaju u haljine, da ne bi moljci pojeli haljine.

   Nekada su u Srezu Boljevačkom na Trojice, išle kraljice i pevale po selima. Danas toga nema. Stariji ljudi sećaju se kraljica iz svoga detinjstva. Na vrh

 

   11. juni: Sv. Vrtoloma. - Sv. Vrtolomu narod praznuje od vrtoglavice, groma, grada i poplave. Narod veruje, da se toga dana ne valja peti na drvo, jer se može vrlo lako pasti i vrat slomiti. Isto tako toga dana ne valja se ni u reci kupati, jer se može lako udaviti. Na Sv. Vrtolomu seju se rotkve, da bi ih Sv. Vrtoloma zavrteo, te da budu što veće. Na vrh

 

   14. juni: Sv. Alisej. - Na Sv. Aliseja treba sejati proso. Postoji u narodu izreka: "Alisej, proso sej!"

   Žene ne rade ovoga dana, koja bi radila, nju bi Sv. Alisej zalisio, a Vide (Vidov-dan) bi je svetu prikazao. Na vrh

 

   15. juni: Vidov-dan. - U oči Vidova-dana idu žene i devojke po livadama, pa naberu dosta vidovdanske trave. Tu travu metnu u vodu, u kakvom sudu, da prenoći, pa se u jutru umivaju. To rade da čeljad preko godine ne bi bolele oči.

   Na Vidov-dan u jutru, rano pre sunca, izlaze ljudi u polje i gledaju, koju će planinu sunce prvo ogrejati. Koju prvo ogreje, na njoj će dobro roditi svi usevi.

   Ovoga dana običaj je, da žene i devojke sve nove stvari, koje su preko godine izrađene: ponjave, ćilime, jastuke, suknje, ubrade itd., iznesu u dvorište i na konopcu obese, da ih vidi Vidov-dan i sunce. To rade da ih moljci i miši ne bi pojeli po sanducima.

   U oči Vidova-dana, noću, prvi se put vide zvezde Vlaščići, koje su, po narodnom verovanju, na Đurđev-dan bile štukle (iščezle). Na vrh

 

   24. juni: Ivanj-dan. - Na Ivanj-dan u jutru, rano, dokle još sunce nije izgrejalo, žene, devojke i deca idu po livadama i beru lekovite trave: ivanjsko cveće, bogorodicu, caričicu i druge. Te trave čuvaju na zgodnom mestu, pa kad se koje čeljade razboli, daju mu ih kao lek. Neke se od ovih trava kuvaju, pa kao tej piju, a neke se opet metnu u bakrač, da se u vodi prokuvaju pa se u toj vodi kupa bolesnik. Samo se trava bogorodica nikako ne kuva, već se njome samo kadi bolesnik. Od ostalih trava isplete se jedan venac, pa se obesi više glavnih vrata. I ovaj je venac lekovit. Kad koga hvata groznica, provlače ga kroz njega. A kad je neko teško bolestan, onda venac metnu u bakrač sa vodom, pa kad se voda malo ugreje, onda u njoj okupaju bolesnika. Inače venac stoji više vrata sve do drugog Ivanj-dana.

   Seljaci ovoga dana ništa ne rade. Naročito ne smeju da kupe seno, pa ma ne znam kakvo se rđavo vreme spremalo. Narod veruje, koji bi ovoga dana zdenuo plast sena, taj bi plast tresak (grom) upalio ili bi ga oluja odnela. Na vrh

 

   29. juni: Petrov-dan. - Narod Petrov-dan smatra kao težak praznik. Petrov-dan se praznuje od treska (groma). U kući gde je dete umrlo, a nema još godina dana od tog vremena, neće niko pre Petrova-dana ništa od novog roda okusiti pa bilo to voćka ili kakav drugi rod, dokle se ne podeli za dušu umrlog. Na Petrov-dan domaćica podeli prvo jabuke petrovke kao prvi rod za dušu umrlog deteta, pa posle toga tek od njih jedu svi ukućani. Narod veruje da toga dana Sv. Petar na onome svetu deli jabuke umrloj deci, i ne da onome detetu, čija majka nije toga jutra podelila. Takvo dete onda pišti i proklinje svoju majku.

   Ko slavi Petrov-dan, taj preslavlja Verižice (16. januara). Na vrh

 

   30. juni: Pavlov-dan. Narod veli, da je Sv. Pavle brat Sv. Petra. Pavlov-dan se praznuje zbog vetra i grada. Na vrh

 

   1. juli: Sv Vrači, Sv. Kuzman i Damnjan, Bezmitni Vrači. - Bezmitni Vrači zovu se zbog toga, što ne traže da se mite. Oni ne traže ni bajanje ni vračanje.

   Ovoga dana ne rade ništa ni ljudi ni žene. Narod veruje, da bi se onaj, ko bi na ovaj dan radio razboleo i da ne bi mogao da ozdravi. Na vrh

 

   8. juli: Sv. Prokopije. - Ovoga dana narod ne radi ništa, jer se Sv. Prokopije smatra kao težak svetac. Narod veruje, da toga dana prokopni kamen u vodi i drvo u gori. Ovoga se dana ne valja kupati u reci.

   Ovoga se dana podrezuju košnice i med se čuva za lek preko cele godine. Sv. Prokopija slave svi rudari, kao svoga zaštitnika. Na vrh

 

   13. juli: Sv. Aranđel. - U Srezu Boljevačkom je običaj da ne rade u dane koji se slave ili preslavljaju. Pošto ovaj dan preslavljaju svi oni, koji slave jesenjeg Sv. Aranđela, to se i na ovaj dan ništa ne radi.

   Mnogi poste po čitavu nedelju dana pred Sv. Aranđela za zdravlje stoke.

   Običaj je, da se ovoga dana, samo ako ne pada u sredu ili petak, zakolje štogod od stoke, da ima kurban. To se kolje za zdravlje stoke. Narod veruje, ako domaćin toga dana ne bi ništa zaklao, njemu bi lipsavala stoka. Zato nijedan domaćin neće propustiti, a da ovoga dana ne zakolje jagnje, jare, ili ma šta, samo da ima kurbana. Na vrh

 

   15. juli: Sv. Ćirik. - Ovaj se dan praznuje od čireva.

 

   17. juli: Ognjena Marija. - Ognjena Marija praznuje se od treska i vatre. Ovoga dana žene ne lože vatru u kući, niti mese hleb, niti šta kuvaju. Ljudi takođe ništa ne rade. Narod tvrdo veruje, da bi onaj, koji bi na ovaj dan radio, rđavo prošao: ili bi ga grom ubio ili bi ga vatra izgorela.

   Narod veruje, da je Ognjena Marija sestra Sv. Ilije. Na vrh

 

   20. juli: Sv. Ilija. - Nijedan se praznik ne praznuje sa većim strahopoštovanjem od Sv. Ilije. Sv. Ilija se praznuje od treska, jer on upravlja gromom.

   Narod veruje, da Sv. Ilija svake godine pita svoju sestru, kad je njegov dan, a ona mu neprestano govori da još nije, a kad prođe, ona mu rekle da je prošao. Kad bi mu kazala kad je dan njegov, onda bi se on veselio i sve bi gromom potukao. Zato ga ona neprestano i vara.

   Na Sv. Iliju običaj je, da se zakolje stari petao, samo ako Sv. Ilija ne pada u sredu ili petak. Ne valja da ostane posle Sv. Ilije stari petao u životu, jer, vele, posle je on domaćin. Narod još veruje da tada petao govori: "Ja ostah, a domaćin neće!"

   Ako na Sv. Iliju grmi, narod veruje, da će orasi i lešnici biti prazni. Na vrh

 

   22. juli: Marija Magdalena, Blaga Marija. - Ovaj se dan strogo praznuje od treska. Narod veruje da je i Marija Magdalena sestra Sv. Ilije. Na vrh

 

   26. juli: Sv Petka, Trnova Petka, Mlada Petka. - Sv. Petka se praznuje za zdravlje stoke. Toga dana ne rade ni ljudi, ni žene, da im ne bi trnule ruke, i da ih ne bi bolele oči. Na vrh

 

   27. juli: Sv. Pantelija. - Sv. Pantelija se praznuje od vetra. Narod veli, da je Sv. Pantelija, brat Sv. Ilije. Sv. Panteliju narod zove putnikom, jer on upravlja vetrom, pa je večito na putu. Na vrh

 

   1. avgust: Sv. Makivej. - Ovaj praznik smatra se kao i Krstov-dan. Na ovaj se dan osvećuje novi bosiljak, a sve dotle crkva i narod se služe starim. Do skora je bio običaj, da na ovaj dan idu sveštenici iz kuće u kuću te svete vodicu sa novim bosiljkom, a kao nagradu za osvećenu vodicu dobijali su po jedno pile. Žene su obično gledale da im dadu najmanje pile. Otuda je postala reč: "Makivejsko pile", kad hoće da označe, da je što malo, kržljavo i slabo.

   Za bosiljak narod veruje, da je na ovaj dan nađen samoniko na grobu Hristovom, pa se zato na ovaj dan i osvećuje.

   Ovaj dan se praznuje od ludila. Narod veli, koliko ima u čauri od maka semena, toliko i praznika ima ovaj dan. Ko na ovaj dan radi, njega Sv. Makivej zamahne, pa šene pameću.

   Na ovaj dan treba da idu pašenozi jedan drugome u goste, jer se smatra, da je Sv. Makivej dan kad se oni goste. Na vrh

 

   6. avgust: Preobraženje. - Na Preobraženje je običaj da se prvi put okusi grožđe. Toga dana i u crkvi sveštenik daje po dva tri zrna grožđa onima, koji se tamo dese.

   Na Preobraženje, rano u jutru, pre sunca, valja domaćin, ili koje drugo muško čeljade, da izađe u gradinu, pa da iz puške gađa u cvet od suncogleda, pa onaj cvet, što ga kuršum probuši, da uzme i ostavi za lek od probada i glavobolje.

   Ovoga se dana beru lešnici, i preko cele godine čuvaju za lek, kad koga bole uši. Bolesniku se daje da pojede nekoliko lešnika, pa se veruje, da će od toga ozdraveti.

   Po narodnom verovanju ovoga se dana preobrazi i gora i voda i od tada počinje list sa drveta da opada, a voda postaje sve hladnija i hladnija. Posle Preobraženja narod veli, da se ne treba kupati u reci.

   Na Preobraženje ne valja preko dan spavati. Koji toga dana spava preobraziće se, pa će preko cele godine biti dremljiv.

Na vrh

 

   15. avgust: Gospođin-dan. - Gospođin-dan dolazi u red velikih praznika. Za Gospođin-dan posti se dve nedelje. Ako Gospođin-dan padne u sredu ili u petak, onda se niko toga dana neće omrsiti, nego tek sutradan. Na vrh

 

   16. avgust: Sv. Roman. - Mnogi na ovaj dan ne rade ništa od ludila. Narod veruje, ako bi neko na ovaj dan radio, da bi poludeo. Ovaj se praznik praznuje još da čoveka ne bole noge, ili da ne bi ostao hrom. Na vrh

 

   29. avgust: Sv. Jovan Glavosek. - Sv. Jovan Glavosek se strogo praznuje radi zdravlja. Ovaj dan se posti, i za živu glavu neće se niko omrsiti.

   Na ovaj se dan jede samo belo grožđe. Crno se grožđe ne jede zato, što kad su Sv. Jovanu odsekli glavu, iz nje je tekla crna krv. Od crnog se grožđa pravi crno vino, koje potseća na tu krv. Ovoga dana ne piju ni crno vino, niti jedu crvenu lubenicu. Na vrh

 

   31. avgust: Pojas Sv. Bogorodice. - Ovoga dana žene ništa ne rade, a naročito trudne žene, da bi lakše rađale decu.

Na vrh

 

   1. septembar: Sv. Simeun Stolpnik. - Sv. Simeuna Stolpnika narod praznuje zbog sirotinje, jer veruje, da ko na ovaj dan radi, biće siromah.

   Narod veruje, da Sv. Simeun živi a jednom stupu od drveta. To njegovo drvo crv cele godine grize pa taman da ga pregrize, a Sv. Simeun drvo zalije. Otuda se zove Stolpnik.

   Od Sv. Simeuna treba sejati jesenje žito. Na vrh

 

   8. septembar: Mala Bogorodica, Mala Gospođa. - Ovaj praznik više je poznat pod imenom Mala Bogorodica, nego pod imenom Mala Gospođa. Vreme od Velike Gospođe do Male Bogorodice zove se Međudnevica. Svi ženski radovi, koji su početi uz Međudnevicu moraju se svršiti do ovoga dana, jer ne valja da ostanu nesvršeni. Na vrh

 

   14. septembar: Krstov-dan. - Ovaj dan strogo se posti. Narod veruje, koji se vetar ovoga dana zakrsti, ne duva za godinu dana, već ostaje a duva drugi, koji se zakrsti na zimski Krstov-dan (5. januara).

   Ovoga dana u jutru pre sunca bere se bosiljak i čuva za lek. Bosiljak se ovaj potapa u vodi, pa se ta voda daje porodiljama, da je piju, da bi lakše rodile. Ako na Krstov-dan pada kiša, biće rodna godina, ako je suv, biće sušna godina.

Na vrh

 

   1. oktobar: Pokrov Sv. Bogorodice. - Ovoga dana žene ništa od ručnog rada ne rade. Na vrh

 

   6. oktobar: Sv. Toma. - Narod veruje da je na Sv. Tomu retko kad lep dan. Obično na taj dan mora biti ili kiše ili snega, a ako ne to, a ono bar jak vetar. Zato narod i veli: "Sveti Toma sedi doma!" Time hoće da kaže, da se ne valja toga dana kretati na put, jer će biti neko zlo vreme. Na vrh

 

   14. oktobar: Sv. Petka. - Mnogi poste nedelju dana pred Svetu Petku za zdravlje stoke. Svaki domaćin mesi za ovaj dan leturgiju i seče je za zdravlje stoke.

   Nedelja u koju pada Sv. Petka zove se Petkova nedelja.

   Čobani ovoga dana puštaju prvi put ovnove u ovce. Na vrh

 

   26. oktobar: Mitrov-dan. - Cele nedelje pred Mitrov-dan žene ne predu, jer ne valja te nedelje vreteno da okreću. Te nedelje i nožice kojima se šišaju ovce ne otvaraju, da bi se vukovima zavezala usta, kad bi pošli u tor ovcama. Stoka se te nedelje ne krmi, ne premešta se tor, đubre se iz tora ne čisti, stoka se ne uzima iz buljuka ni za prodaju ni za klanje.

   Uoči Mitrova-dana čobani polažu sekiru u toru, obično u sredini tora, pa te noći paze, koja će ovca leći na držaljicu od sekire. Ako legne crna, onda će biti blaga zima. Ako legne bela, onda će biti zima sa velikim snegom. Ako slučajno legnu dve ovce, jedna bela i jedna crna, onda će zima biti mešovita.

   Ako je na Mitrov-dan oblačno, biće godina sušna, ako je vedro, biće godina, a osobito leto, kišno.

   Narod veruje, koji vetar duva na Mitrov-dan, taj će duvati celog idućeg leta. Na vrh

 

   27. oktobar: Mišolj-dan, Mišiji dan. - Sutradan po Mitrovu-dne praznuje se Mišolj-dan ili Mišiji-dan. Ovoga dana ne rade ništa od ženskih radova ni žene ni devojke. Ovoga dana neće žene za živu glavu da pretresaju ni kućne stvari. Ljudi toga dana opet ne smeju da diraju u koševe i ambare sa žitom. Sve se to pazi, da miši ne bi činili štetu. Na vrh

 

   1. novembar: Sv. Vrači. - I na ove Vrače, kao i na one letnje, koji padaju 1. jula, narod ništa ne radi. I ovaj se dan vrlo strogo praznuje radi zdravlja. Na vrh

 

   8. novembar: Aranđelov-dan. - Ovoga dana svaki domaćin mesi kolač (leturgiju), i na ručku okadi i preseče za zdravlje stoke.

   Narod veruje, da Sv. Aranđel vadi dušu ljudima, zato ga i zovu dušovadnik. Na vrh

 

   11. novembra: Sv. Mrata. - Čitavu nedelju pred Sv. Mratu ljudi ne rade ništa oko stoke, sem što je hrane. Stoku ne krme, ne daju iz tora, tor ne premeštaju itd. Žene opet ne tkaju i ne rade druge ručne radove. Neki paze to od Sv. Aranđela pa do Sv. Mrate, a neki produže čak i do Božićnih poklada. Vreme od Sv. Aranđela pa do Sv. Mrate, ili Božićnih poklada, zove se Mratinci. Narod veruje da su najduže noći mratinje. Na vrh

 

   13. novembar: Sv. Jovan Zlatoust. - Ovaj dan narod strogo praznuje radi zdravlja.

   Žene na ovaj dan ne smeju da pletu, da predu, da tkaju, da šiju itd. Narod veli, da ovoga dana ne sme niko da prekine žicu, jer bi se onome ko žicu prekine i život prekinuo. Ovaj se dan smatra kao i Bezmitni Vrači. Na vrh

 

   21. novembar: Sv. Prečista. - Ovaj je praznik više poznat pod imenom Sv. Prečista, nego pod imenom Vavedenje. Praznuje se zbog vukova. Ovoga se dana makaze ne uzimaju u ruke.

   Na Prečistu ljudi gledaju, kakva će biti iduća godina. Ako na ovaj dan pada kiša, žito neće roditi, a naročito strmina. Ako je ovoga dana vedro i lepo, biće godina rodna. Na vrh

 

   30. novembar: Sv. Andrija. - Sv. Andrija poznat je i pod imenom Mečkin dan. U Srezu Boljevačkom se praznuje Sv. Andrija, da ne bi ljude davile mečke. Ovo praznovanje ostalo je od starine,  kad su šume bile gušće i kada je zaista po šumama bilo medveda. Danas po ovdašnjim šumama nema više medveda, ali je narod i do naših dana sačuvao ovaj i druge običaje, koji su u vezi sa mečkama. Tako i dan danji u oči Sv. Andrije se kuva u bakraču kukuruz u korenju, pa kad bude kuvan, domaćica uzme dva tri korena, iznese ih na polje i metne na kočinu, ili na krov od kuće, ili na drvljanik, bajagi da to pojedu mečke. Kad domaćica ponese korenje naročito kaže deci, da to nosi teti (mečki. Toga dana ne sme niko za živu glavu da kaže ime mečka, već je svaki zove tetom). Tom prilikom od jednog korena okruni zrno dva, da ne vide deca. Sutradan skine koren sa krova, ili sa mesta, gde ga je bila metnula, pa ga pokazuje deci da vide, kako nema onih zrna, govoreći im, da je teta dolazila i da je malo jela. Time matere hoće da kažu deci, da je tu u blizini teta, te da ne plaču. Ovaj koren kukuruza metne se u čašu vina, i posle svi piju iz nje vina za zdravlje.

   Na Sv. Andriju neće niko za živu glavu da napravi nove opanke. Narod veruje, koji bi na taj dan napravio opanke, udavila bi ga mečka. Na vrh

 

   4. decembar: Varica, Vara. - Ovoga dana običaj je, da se kuva žito. U kukuruz se meće od sviju vrsta žita, što domaćin seje pomalo, pa i malo semena od tikava. Kad se žito skuva, onda ga jedu svi ukućani, a naročito deca. Što pretekne, to obično dadu da pojede živina. Na vrh

 

   6. decembar: Sv. Nikola. - U Srezu Boljevačkom je običaj da tri put preko godine ulazi u kuću polažajnik. Prvi put ulazi na Sv. Nikolu, drugi put na sv. Ignjata i treći put na Božić.

   Sv. Nikola smatra se kao zaštitnik brodara. Kad čovek gazi preko vode, moli se Bogu i Svetom Nikoli, da zdravo preko vode pređe.

   Sv. Nikola se u narodu smatra kao težak praznik. Na vrh

 

   13. decembar: Petozarni mučenici. - Petozarni mučenici traju dvanajest dana i to od 13. decembra pa do Božića. U ove dane narod gleda kakav će biti koji mesec u idućoj godini, jer svaki dan po narodnom verovanju predstavlja mesec u idućoj godini. Tako 13. decembar predstavlja, kakav će biti u idućoj godini mesec januar; 14. decembar kakav će biti februar; 15. decembar kakav će biti mart; 16. decembar  kakav će biti april itd. Kakav je koji dan, takav će biti dotični mesec u idućoj godini. Ako je nekoga dana padao sneg, onda će onaj mesec, što ga on u idućoj godini predstavlja biti kišan. Koga je dana bilo vedro, taj će mesec biti bez kiše. Ako je nekog dana duvao vetar, znači da će taj mesec u idućoj godini biti vetrovit. Ako je nekog dana padao sneg pre podne, a posle podne nije padao, onda će prva polovina dotičnog meseca, biti kišna, a druga će polovina biti bez kiše.

   Narod veruje da se u ove dane zamučila Sv. Bogorodica da rodi. Zato trudne žene u ove dane ništa ne rade. Ovi se dani zovu jos i Mučni dani. Na vrh

 

   14. decembar: Materice. - Druga nedelja pred Božić zove se Materice. U varoši je običaj da deca ovoga dana u jutru vezuju majku, a ona im u ime otkupa daje razne poklone: kakvu lepu knjigu, haljinu, šećera, bonbona, smokava, lutku itd. Mnoga deca toga dana idu i po drugim kućama, te vezuju tuđe majke u familiji i dobijaju poklone. U selima ne postoji ovaj običaj, niti seoska deca znaju za Materice. Isto tako u selu nepoznati su i Ocevi, koji dolaze prve nedelje pred Božić.

Na vrh

 

   21. decembar: Sv. Ignjat, Ignjatov-dan. - Na Sv. Ignjata u jutru, rano, pre sviju, ustane domaćica ili koje drugo mlađe žensko čeljade, pa se umije, naloži vatru, počisti kuću, iznese napolje đubre, izbaci ga, pa otkine od rodne šljive jednu grančicu i vrati se u kuću. Dok domaćica ove poslove vrši ustane i ostala čeljad. Domaćica ulazeći spolja u kuću govori: "Dobro jutro! Srećan vam Ignjatov-dan!" Oni, koji su u kući, odgovaraju: "Hvala!" Domaćica za tim priđe vatri i stane je čarati govoreći: "Da se pate dečica, jarići, pilići, muški teoci, jaganjci, ždrebići, med, maslo, bele pare i žuti dukati, a najviše života i zdravlja!" Za tim podigne visoko onu šljivovu grančicu govoreći: "Ovolika da poraste pšenica, ječam, kukuruz, ovas i sav ostali berićet!" i zabode grančicu u verige, pa je tu i ostavi.

   Ovoga jutra domaćica, dok još sunce nije izgrejalo, uzme svoje tkanice i od njih napravi krug. U taj krug sipa žita i nahrani kokoške. Ovo se čini zato da se ne bi kokoške i pilići rasturali van kuće.

   Prvi čovek koji ovoga jutra uđe u kuću zove se kokošinji polažajnik. Toga jutra nijedan čovek neće ući u tuđu kuću, a da ne ponese šljivovu grančicu, koju zabada u verige. Obično svaka kuća ima svoga naročitog polažajnika, koji se zove, da je polazi. Zato toga jutra ljudi bez velike nužde neće ni ići drugome u kuću. Ali domaćin bojeći se da mu ne bi prvi posetio kuću kakav baksuz ili zlomišljen čovek, čim domaćica izvrši prvo čaranje, utera svinjče u kuću, baci mu malo žita, pa čim žito pojede, istera ga na polje. Svinjce ugone u kuću zato, što se ono smatra kao bezazlena životinja, koja ne zna za pakost.

   Kad u kuću uđe polažajnik ili kakav drugi čovek, koji tog jutra prvi dolazi kao gost,da je mu se prvo da čarne vatru i on čarajući blagosilja: "Koliko varnica, toliko života i zdravlja, toliko da se rodi dečice, da se pate jaganjci, jarići, pilići, teoci, ždrebići, med, baslo, bele pare i žuti dukati!" Kad to izgovori, polažajnik podigne u vis onu grančicu šljivovu, što ju je doneo, i rekne: "Ovolika da poraste pšenica, kukuruz, ječam, ovas i sav ostali berićet!" pa grančicu zabode u verige.

   Kad polažajnik to svrši, na sred kuće mu se namesti jastuk, on sedne na njega i prekrsti noge. Domaćica ga opaše povesmom i on tako opasan treba da malo posedi, da bi kvočke ležale na jajima. Dok on tako sedi domaćica mu donese u situ oraha, lešnika, suvih šljiva, ako nema toga, a ono bar žita, i to sve izruči pred njega da se raspršti na sve strane. Ovo se radi, da bi se bolje patila pilad, tj. da bude puna kuća piladi, kao što je sad puna oraha, lešnika i zita. Polažajnik skuplja prosute orahe i lešnike vičući: "Kvo, kvo, kvo!" To radi da bi i kvočka tako skupljala svoju pilad. Za ovim posluže polažajnika vrućom medenom rakijom, suvim voćem, jabukama, orasima, lešnicima itd.

   Kad polažajnik pođe, njega obično daruju, dadu mu ono povesmo, pored toga čarape ili dva tri groša para.

   Koje se svinjče zakolje na Sv. Ignjata, njegovu slaninu uzimaju za lek u nekim bolestima.

 

   24. decembar: Badnji-dan. - Na Badnji-dan prva je dužnost domaćinu da ustane rano i da pre sunca očisti odžak. Kad to svrši on skupi onu čađ i odnese je u vinograd. Ovo se radi zato, da bi vinograd dobro rodio; kao što se hvata čađ u odžaku, tako da se hvata i rod na gidži. Posle ovoga domaćin vrši druge svoje poslove. Kad stigne voda domaćin zakolje prase ili kako se ovde drugčije zove božićnjar. Ko nema svoje, taj se mora još iz ranije postarati da ga kupi. Retka je seljačka kuća, koja bi ostala bez božićnjara. U krajnjem slučaju, što je vrlo retko, kad domaćin nema prase, zakolje bar jagnje ili kakvu jalovicu. Kad domaćin zakolje prase, krv uhvati u jedan sud, pa je pomeša sa tricama i istog dana, pred veče, nakrmi njome stoku. Ovo se radi da bi se stoka bolje patila. Jabučicu od praseta obično bace u vatru da izgori, jer ne valja da je pojede nikakva životinja. Neki opet ostavljaju jabučicu i čuvaju je sve do drugog Badnjeg-dana, pa kad koje dete zaboli guša, sipaju vodu kroz jabučicu i posle tu vodu daju detetu da pije. Zaklano prase u vreloj vodi propare, ošure i lepo očiste, osole, nataknu na ražanj, metnu u njega jabuku ili dunju, pa ga ušiju prtenim koncem i prislone u kući da stoji dokle ne bude vreme da se peče. Prema veličini zadruge kolje se i prase. Gde je više čeljadi tu se često puta zakolje čitava svinja, a gde je manje čeljadi tu je božićnjar manji.

   Domaćin, pošto uredi prase i posvršava druge poslove, ide u šumu da odseče badnjak. Za badnjak se uzima cerovo drvo, ali da nije mnogo debelo niti pak suviše tanko, da bi se moglo preseći od jednom. Drvo, koje je izabrano za badnjak, seče se od istočne strane, ali tako da bude zasek kos. Iver od badnjaka uzimaju, pa ga ostavljaju u pčelaniku, da se pčele prilikom rojenja ne bi plašile. Prilikom sečenja paze još i na to, da badnjak padne za zemlju; ne valja da se zadrži na kom drugom drvetu, jer bi se tada kućna sreća zadržavala. Kad domaćin odseče badnjak, on ga metne na rame i nosi kući. Uz put obično svrati na njivu gde mu je zdenuta slama, te u kakvoj vreći ponese i slame. Kad dođe kući badnjak i slamu ostavi na drvljaniku.

   Domaćica je celog dana u velikom poslu. Mesi dosta hleba za sva tri dana Božića, a sem toga od skvasnog brašna umesi nekoliko kolača, od kojih se jedan zove roždestvo, drugi - kuća, treći - bačva, četvrti - volovi, peti ovčarica, šesti - kozarica, sedmi - svinjarica, pa onda mesi još: srp, kosir, kola, njivu, krstine, vinograd, svinju, gusku, plovku i trmku. Ako je domaćin kakav majstor, onda domaćica umesi i kolač koji predstavlja njegov zanat, npr. ako je terzija, onda od testa napravi makaze, ili ako je drugi kakav zanatlija mesi mu kolač prema alatu. Kolač roždestvo pravi se okrugao i na njemu su pet poskurnika, kao na slavskom kolaču. Ovaj se kolač seče na Božić za vreme ručka. Kolač koji predstavlja kuću, takođe se pravi okrugao i na njemu su pet manjih poskurnika. Kolač, koji se zove bačva, gradi se okrugao, a po sredini je išaran kao obručima. Volovi su četvrtasti kolači, od prilike kao simiti i ozgo imaju šaru ili cvet. Ovčarica je okrugao kolač, na njemu su ozgo od testa, u vidu šare, napravljena dva kruga. U sredini kruga ima od testa napravljeno kao lešnik, što predstavlja ovce. Imaju još neke šare koje predstavljaju ovčara sa psom. Kozarica se gradi kao i ovčarica. Svinjarica je takođe okrugao kolač, na kome su šare, sto predstavljaju svinje. Srp se gradi u vidu srpa, a kosir u vidu kosira. Kola su četiri okrugla kolačića među sobom sastavljena. Njiva se gradi vidu elipse, a ozgo je išarana. Jedna šara predstavlja zmiju, a zmija predstavlja čuvaricu njive. Vinograd je takođe okrugao kolač, ozgo je nožem izbockan, što predstavlja gidže. Guska i plovka su duguljasti kolači, u donjem kraju izreckani nožem, što predstavlja rep. Trmka se gradi u vidu trougla. Svi se ovi kolači sem roždestva zovu zakonice. Još se mesi jedan kolač od presnog pšeničnog brašna, koji se zove povojnica Bogu.

   Ovoga dana iznesu iz kuće stolice, kašike, viljuške i stupu, u kojoj se tuca so, pa se ostavi sve to negde na sklonitom mestu. Ove se stvari ne upotrebljuju za sva tri dana Božića, sem kašika i viljuška, koje se sutradan uzimaju. Stolice se ne uzimaju zato da se jaganjci ne bi rađali krivih nogu.

   Za Badnje veče svaki se domaćin i domaćica staraju, da imaju što lepšu večeru. Obično za večeru spreme tucanog pasulja, kisela kupusa, pitu od oraha ili od semena tikvenog, a naročito se domaćin stara da nije bez ribe. Sva se ova jela spremaju bez zejtina. Pored ostalih jela naročito ne sme da izostane pečena tikva, koja se ovog večera jede, da čeljad preko godine ne bi imali kraste po glavi.

   Kad dođe veče iskupi se sva čeljad, pa i ona koja je kod stoke. Prvo nalože veliku vatru, a kad se vatra razgori, domaćin navuče rukavice na ruke pa ode za badnjak. Kad dođe do badnjaka on mu sikirom odseče vrh, da ga posle zabode u verige, badnjak metne na rame, pa kad bude pred vratima, on se nakašlje ili lupne nogama, kao da otresa sneg sa nogu, čime daje znak onima u kući, da nosi badnjak, te da ga svi stojeći dočekaju. Čim domaćin pođe za badnjak, domaćica spremi u situ žita, obično kukuruza. Kad se domaćin pojavi sa badnjakom rekne: "Dobro veče i srećno Badnje veče! Srećan vam badnjak!" Domaćica mu na to odgovori: "Bog ti pomogao i hvala!" pa ga poprska žitom. Domaćin priđe vatri i debljim krajem badnjaka pročara vatru govoreći: "Koliko varnica toliko ovaca, novaca, jaganjaca, jarića, i muške dečice; toliko da se pate teoci, med, maslo, bele pare i žuti dukati, a najviše da bude života i zdravlja!" Za tim položi badnjak na vatru, ali tako da mu deblji kraj dođe u začelje vatre. Onaj vrh od badnjaka, što ga je odsekao na drvljaniku podigne u vis govoreći: "Ovolika da poraste pšenica, kukuruz, ječam, ovas i sav ostali berićet!" pa vrh zabode u verige. Kad je to uradio, uzme sito sa žitom, pa njime pospe badnjak. Posle ovoga domaćica namaže deblji kraj badnjaka medom i maslom govoreći: "Mi darujemo tebe malo, a ti nas više!" pa metne na badnjak kolač, koji se zove roždestvo, a neki metu još i belu paru. Neki opet provrte badnjak burgijom, da u onu rupu metnu dva tri zrna pšenice, malo vina, meda i masla. Mećući to domaćin govori: "U zdravlju, i do godine pšenica, vinograd, pčele i stoka bolji rod doneli!" One strugotine od provrtenog badnjaka čuvaju sve do Đurđevdana, pa se tada metnu pred košnice kod pčela, da bi bolje med nosile. Dok je badnjak na vatri strogo se pazi da ga ko ne preskoči, a naročito deca, jer bi to bila velika grehota. Tako isto dok je badnjak na vatri ne duva se u vatru. Posle ovoga domaćin ide po slamu, koju je ranije ostavio pred kućnim vratima. Ulazeći u kuću sa slamom domaćin opet govori: "Dobro veče i srećno Badnje veče!" Domaćica ga i sad poprska žitom govoreći: "Bog ti pomogao i hvala!" Domaćin sad rastura slamu po kući vičući: "Kvo, kvo, kvo!" a deca se uhvate za njega i gazeći slamu viču: "Piju, piju, piju" Često puta deca se i valjaju po prostrtoj slami. Slama, koja je prostrta, strogo se pazi, da se ne zamali od vatre. To se čuva za to, da ne bi pilići isli u vatru, a da i žito ne bi bilo glavničavo. Čeljad, koja ima pocepane čarape, ne sme da gazi po slami, jer će dobiti naboj.

   Kad badnjak položi na vatru, domaćin kaže svima: "Ko prvi spazi da je progoreo badnjak, pokloniću mu jagnje". Sad sva čeljad pazi na to i sav je srećan ko prvi spazi, jer uzima onu belu paru sa badnjaka, a od domaćina dobija jagnje kad se ovce izjagnje. Dobiveno jagnje ostaje njegova svojina. Ako se jagnje preko leta proda, domaćin, koliko par auzme za njega, daje onome, kome je pripalo. Te novce svako čeljade čuva kao svoju malu gotovinu i svaki se stara da je uveća, a  niko je ne troši. Otuda u jednoj zadruzi svako čeljade raspolaže sa izvesnom gotovinom, koju brižljivo čuva. Mnogi sa tom gotovinom počnu da interesiraju, da bi je uvećali.

   Posle ovoga sva čeljad sedne na zemlju, odreši opanke, pa kao po komandi najedanput baci opanke u budžak. To čine da bi se i ovce odjednom izjagnjile. Ovoga večera obojke ne vade, niti blato sa opanaka, ako bi ga bilo, čiste. To će tek učiniti na Božić. Kad su se svi izuli, onda ustaju i redom peru ruke. Posle ovoga domaćin uzme kadionicu i u nju metne žar. Za tim uzme voštanu sveću prekrsti se, poljubi sveću i zapali je na žaru u kadionici, metne je u čirak koji namesti u sobi ispod ikone. Ako u kući slučajno nema ikone, mora da ima bar mali drveni krstić, koji visi na istočnom zidu, i tu, ispod krsta, domaćin metne sveću. Retka je kuća, da nema ikonu svoga krsnog imena. Kad domaćin spusti sveću, sva čeljad stane u polukrug prema ikoni ili krstu. Domaćin uzme kadionicu u levu ruku, a desnom metne u nju nekoliko zrna tamnjana, pa tri put okadi sveću, krst, ikonu, sebe, svu čeljad, badnjak, božićnjara i sve druge sobe, pa onda ostavi kadionicu. Za tim se svi mole Bogu. Prekrsti se domaćin i sva čeljad tri put i svi se poklone. Domaćin se moli ovako: Poklonimo se Gospodu Bogu, Časnome krstu, malome Hristu, Sv. Petki i Sv. Nedelji, Gospode pomiluj, Gospode pomiluj, Gospode pomiluj!" Opet se svi poklone, a domaćin stane da ređa sve svece od Božića do Božića i to ovako: "Sveto Roždestvo, tebe se molim i poklonim, Sv. Vasilije, tebe se molim i poklonim, Sv. Jovane, tebe se molim i poklonim, Sv. Savo, tebe se molim i poklonim, Sv. Atanasije, tebe se molim i poklonim, Sv. Svetitelji, vama se molim i poklonim, Sv. Trifune, tebe se molim i poklonim, Sv. Sretenje, tebe se molim i poklonim, Sv. Todore, tebe se molim i poklonim, Sv. Lazare, tebe se molim i poklonim, Sv. Voskresenije, tebe se molim i poklonim, Sv. Đorđe, tebe se molim i poklonim, Sv. Marko, tebe se molim i poklonim, Sv. Jeremija, tebe se molim i poklonim, Sv. Germane, tebe se molim i poklonim, Sv. Kostantine, tebe se molim i poklonim, Sv. Voznesenije, tebe se molim i poklonim, Sv. Trojice, tebe se molim i poklonim, Sv. Vartolomeja, tebe se molim i poklonim, Sv. Jovane, tebe se molim i poklonim, Sv. Petre, tebe se molim i poklonim, Sv. Pavle, tebe se molim i poklonim, Sv. Vrači, vama se molim i poklonim, Sv. Prokopije, tebe se molim i poklonim, Sv. Aranđele, tebe se molim i poklonim, Sv. Marijo, tebe se molim i poklonim, Sv. Ilija gromovniče, tebe se molim i poklonim, Sv. Marijo i Magdaleno, vama se molim i poklonim, Sv. Petko, tebe se molim i poklonim, Sv. Pantelija, tebe se molim i poklonim, Sv. Makiveja, tebe se molim i pokloni, Sv. Preobraženje, tebe se molim i poklonim, Sv. Bogorodice, tebe se molim i poklonim, Časni krste, tebe se molim i poklonim, Sv. Tomo, tebe se molim i poklonim, Sv. Petko, tebe se molim i poklonim, Sv. Dimitrije, tebe se molim i poklonim, Sv. Nestore, tebe se molim i poklonim, Sv. Vrači, vama se molim i poklonim, Sv. Aranđele, dušovadniče, tebe se molim i poklonim, Sv. Prečista, tebe se molim i poklonim, Sv. Andreja, tebe se molim i poklonim, Sv. Nikola, moje krsno ime, tebe se molim i poklonim, Sv. Ignjate, tebe se molim i poklonim, i svi sveci Božji u godini, vama se molim i poklonim, darujte svako dobro za mnogo. Gospode pomiluj, Gospode pomiluj, gospode pomiluj!" Na svršetku molitve domaćin kaže: "Primi i usliši, Bože, našu molitvu!" pa se onda svi tri put prekrste i poklone, i time je molitva svršena. Žene se najviše mole Sv. Trojici, Sv. Bogorodici, Sv. Petki i Sv. Nedelji, a mladež se samo krsti. Molitva je duga i traje skoro pola sata. Po svršenoj molitvi domaćin ugasi sveću i svi posedaju oko vatre, a domaćica postavi večeru. Večera se ovoga večera postavlja na zemlji. Domaćica prvo prostre kakvu ponjavu ili guber, pa ozgo po ponjavi metne vreću, a povrh toga čist čaršav ili poveći ubrus. Kad domaćica postavi, svako čeljade sedne na svoje mesto. Domaćica donese u situ oraha i izruči ispred njih. Domaćin prvi uzme četiri oraha i u svaki ćošak baci u nakrst po jedan. Ove orahe niko posle ne uzima. Kad domaćin to uradi, ukućani razgrabe one ostale orahe, i broje, ko je više ugrabio. Orasi se jedu samo ovoga večera, za sva tri dana Božića niti se jedu, niti se uzimaju u ruke, da se ne bi patilo od čireva. Posle toga domaćica počinje da donosi večeru. Prvo donese kolač, što se zove povojnica Bogu. Ovaj se kolač ne umače u vino. Dok se ovaj kolač ne pojede, niko ne sme da iziđe iz kuće, a to čine da deca preko godine ne bi iznosila i gubila stvari iz kuće. Domaćica posle ovoga iznosi i ostale kolače, sem kolača koji predstavlja ovčaricu. Ovaj se kolač drugog dana Božića nosi kod ovaca, pa se da ovcama da ga pojedu. Od svakog se kolača odseče po jedno parčence i umoči se u čašu sa vinom, samo se ne umače u vino kolač, što predstavlja volove, da ne bi jaram ubijao volove. Ovi se kolači jedu za večerom; što se ne pojede ovog večera, to se da čobanima, da na Božić pojedu. Od onog kolača, što predstavlja volove ostavi se ona šara - cvet - pa se na Novu godinu, pre sunca, izmeša sa tricama i krme volovi. Za vreme večere služi se rakija. Prva se čaša daje uvek domaćinu, pa tek ostalima po starešinstvu. Ovom prilikom strogo se pazi, da se ne popije ni sva rakija ni sve vino, iz suda iz koga se služi. Poslednja se čaša uvek vraća u sud, jer ne valja da ostane prazan. Za vreme večere svi se služe prstima, jer se ovog večera ne jede ni kašikom ni viljuškom. Od tucanog pasulja ostavi se jedna kašika i čuva se sve do Krstov-dana (5. januara), kad se svakome čeljadetu dade, a naročito deci, da po malo okuse od njega. To se radi, da preko godine ne bi decu bolela guša. Posle večere domaćica pokupi što je ostalo od jela i sve mrve, pa sve to ostavi u jednu krpu i čuva na zgodnom mestu sve do proleća. Kad dođe proleće i počne da se seje kukuruz, u prvi odžak, koji se kukuruzom poseje, zakopa se i ovo, što je ostalo od jela. To se zakopava zato, da vrane i druge tice ne bi vadile žito iz oranja.

   Neki na Badnje veče, za vreme večere, kad metnu prvi zalogaj u usta, gledaju da li im stoji na zidu senka od glave, ako ima senke, onda će i drugo Badnje veče dočekati, ako je nema, znači da će umreti u toku te godine. Obično prilikom sedenja paze da svaki sedne tako, kako će imati senku.

   Na Badnji-dan žene zatvaraju grebene i nožice i nikako ih ne uzimaju uruke sve do Vodica (Bogojavljenja). Grebene zatvaraju, da bi se i kurjacima zatvorila usta, kad pođu u tor na stoku.

   Na Badnji-dan krme stoku onom krvlju od božićnjara, pa je više ne krme do Vodica.

   Neki na Badnji-dan zakolju kokošku, ali je pre klanja dobro nahrane, kako bi joj guša bila puna žita. Od te kokoške ostave onako punu gušu, pa je čuvaju. Ako bi se nešto domačinu ukralo, onda se u gluvo doba noći ta guša kuva, i onaj, koji je izvršio krađu, po narodnom verovanju, mora kazati, inače će sav oteći, tj. dobiće vodenu bolest.

   Na Badnji-dan ne valja da se deca tuku, da im ne bi izlazili čirevi.

   Na Badnji-dan kad domaćica podmesi testo, treba onako testanim rukama da ide kod košnica i svaku po malo da namaže testom, pa se rojevi neće rasturati prilikom rojenja.

   Neki opet vele da treba uzeti iz crkve kandilo, pa ga na Badnje veče zapaliti i sa njim tri put oko pčelarnika obići, pa se rojevi neće rasturati.

   Na Badnje veče jedno dete ili žena opkoli oko kuće i dođe na kućna vrata govoreći: "Prijo, gde ti nose kokoške?" Domaćica na to odgovara: "Evo ovde, u ovom budžaku", i baci u onaj budžak dva tri oraha. To čeljade tri put obilazi oko kuće i tri put pita domaćicu, gde joj nose kokoške, a ona mu uvek odgovara jedno isto.

   Neki na Badnje veče uzmu dvanaest ljuski - košuljica - od crnog luka, pa u svaku metnu pomalo soli i poređaju ih u red. Svaka ljuska sa solju predstavlja mesec u idućoj godini. To se sve nečim pokrije i na Božić se gleda, pa u kojoj se ljuski bude so ovlažila, toga će meseca imati kiše, a u kojoj se ne ovlaži, znači da će taj mesec biti sušan.

   Neki domaćini opet na Badnje veče polože crepulju na zemlju, pa iz vatre uzmu nekoliko žiški i poređaju ih po crepulji. Svaku žišku namene na neku vrstu žita: jednu namene da je kukuruz, drugu pšenica itd. Koliko domaćin vrsta žita seje toliko i žiški metne na crepulju, pa sačem pokrije crepulju i ostavi, da tako stoji do sutradan. Na Božić domaćin podigne sač i gleda: koja se žiška bude pretvorila u puar, znači da će dotično žito dobro roditi te godine, a od koje je žiške postao ugljen, znači da to žito neće dobro roditi.

   Na Badnje veče kad legnu da spavaju paze, da svi spavaju sa opruženim nogama, da žito ne bi polegalo. Na vrh

 

   25. decembar: Božić. - Čim prevali pola noći već se ustaje. Ovoga jutra običaj je, da domaćin sam naloži vatru. Kad vatra stigne metne se prase uz nju, da se peče. Čim je prase metnuto, izbaci se puška. Vatra se neprestano pomalo podstiče, koliko treba da se prase lepo ispeče. Narod veruje, da su ovoga dana verige hladne, pa ma koliko velika vatra bila. Onome što okreće prase donesu u jedan tanjirić slane vode i jedan prutić, koji je na vrhu rascepljen i kroz rascep mu je provučena čista krpica, te njome umače u slanu vodu i maže ozgo po prasetu, da bi mu kožica bila mekša. Ko opet želi da kožica od praseta bude tvrđa i da pod zubima ruska, taj maže mašću ozgo po prasetu. Kad se prase od vatre izmakne domaćin opet izbaci pušku, unese prase u kuću ali tako,  da glava od praseta ide napred. Domaćin stupajući u kuću govori: "Hristos se rodi! Srećan vam Božić!" Domaćica mu odgovara: "Zaista se rodi! Hvala!"

   Od Božića do Vodica narod se zdravi rečima: "Hristos se rodi!" Na šta se odgovara: "Va istinu se rodi!"

   Jedno žensko čeljade ide te donese sa kladenca vode. Kad se voda donese, domaćica iznese čašu vina, u koju metne nekoliko pupoljaka od drena i naspe vode, pa je daje svakome čeljadetu da pomalo okusi. To rade zato, da bi svako čeljade bilo zdravo kao dren i rumeno kao vino.

   Ovoga jutra domaćica se stara, da pre sunca nahrani živinu. U jednoj rukavici ponese žita, pa u dvorištu od svojih tkanica napravi krug, tu izruči žito i svabi živinu. Krug prave, da kokoške ne bi nosile jaja van kuće.

   Kad domaćin ovoga jutra prvi put izađe na polje, odlomi grančicu od rodne šljive i ulazeći u kuću govori: "Srećan Božić! Hristos se rodi!" Domaćica ga posipa žitom i odgovara: "Zaista se rodi! Hvala!" Domaćin priđe vatri i stane je čarati onom grančicom govoreći: "Koliko varnica, toliko ovaca, novaca, jarića, pilića, klasate pšenice, muške dečice, telaca, surih svinja, crnih koza, a najviše života i zdravlja!" Za tim domaćin podigne visoko onu šljivovu grančicu govoreći: "Ovolika da poraste pšenica, ječam, konoplja i sav ostali berićet!" pa je zadene u verige.

   Ovoga jutra dolazi i polažajnik u kuću. Za polažajnika zovu onoga, koji se smatra kao srecćn tj. onoga, za koga se drži da mu svaki posao ide od ruke, pa bio to čovek ili žena, bilo dete muško ili žensko. Kad polažajnik dođe u kuću, domaćica ga posipa žito, i prvo mu se da da žarne vatru, i on čarajući je blagosilja: "Koliko varnica, toliko ovaca, novaca, toliko da se pati dečice, jarića, pilića, telaca, ždrebića, surih svinja i crnih koza!" Kad to izgovori, polažajnik podigne u vis grančicu od rodne šljive, što ju je sa sobom doneo i kaže: "Ovolika da poraste pšenica, ječam, konoplja i sav ostali berićet!" pa grančicu zabode u verige. Mnogi i ne zovu polažajnika, nego prvog čoveka, koji tog jutra dođe u kuću, smatraju za polažajnika i njemu dadu da čara vatru. U nekim selima zovu polažajnika na Badnji-dan te ih polazi, a ne na Božić. Kad polažajnik izvrši čaranje, nameste mu jastuk na sred kuće i on sedne i prekrsti noge. Domaćica ga opaše povesmom i on tako opasan malo posedi, da bi kvočke bolje ležale na jajima. Dok on tako sedi domaćica ga posluži kafom i rakijom. Na Božić ne daju polažajniku oraha, jer se oni sva tri dana Božića ne uzimaju u ruke. Kad polažajnik pođe daruju ga povesmom, kojim je bio opasan, pored toga dadu mu čarape ili rukavice, ili dva tri groša para.

   Domaćin, dok još nije sunce izgrejalo, uzme malo u jedan koš od one slame, koja je po kući prostrta, a deblji kraj od badnjaka metne na vatru da se dobro raspali, pa onda sa slamom i badnjakom pođe u šljivar ili vinograd. Došavši tamo badnjakom zapali slamu, stane pod nekoliko šljiva i kod svake rekne: "Rodi, šljivo, ili ću da te izgorim!" Za tim ide pod jabuke i kaže: "Rodi, jabuko, ili ću da te izgorim!" Domaćin obično obiđe sve vrste voća, koje ima. Kad to svrši zakači badnjak i koš na neku šljivu, pa se vrati u kuću. Koš i badnjak tako tu i ostanu.

   Ako domaćin ima pčela otide pre sunca kod košnica, zapali tu kakvu krpu i oko svake košnice obiđe. To se radi da miši ne bi pojeli pčele.

   Neki opet naprave od vune lutku, pa je ostave u sred pčelanika. Još od vune naprave nekoliko venčića, pa na svaku košnicu metnu ozgo po jedan takav venčić. To čine da se prilikom rojenja ne bi plašili rojevi.

   Domaćici je, pored drugih poslova, glavna briga, da spremi ručak. Za ručak obično pristavi kiseo kupus sa pastrmom ili slaninom, razvije kore i napravi gibanicu. Kad to svrši onda od projinog brašna umesi česnicu. U česnicu metne parčence drveta od drena, parčence drveta od čatme sa kuće, parčence drveta od jarma, zrno belog i crnog pasulja, zrno kukuruza, semku od tikve i parčence drveta od košnice. Ako je zadruga veća, pa ima više čeljadi no što je stvari, što se meću u česnicu, onda domaćica dometne u česnicu još neko zrno pasulja ili kukuruza, kako bi bilo u česnici toliko stvari, koliko ima čeljadi u kući. Sve se ovo zamesi u testo i umesi česnica.

   Mlađi ovoga jutra gledaju da posvršavaju svoje poslove, a naročito da obiđu i nahrane stoku. Dotle već stigne i vreme ručku. Kad se svi iskupe, domaćica ili jedno žensko čeljade postavi na vreći, dole na zemlji, da se ruča, isto onako kao i na Badnje veče. Prvog i drugog dana Božica tako se ruča i večera. Kašike i viljuške, koje su na Badnji dan iznete, sad se unose u kuću. Kad je sovra postavljena, prvo se metne slanica, kadionica sa žarom, voštana sveća, kolač roždestvo i čaša sa vinom. Sva čeljad stane u polukrug oko sofre. Domaćin se prekrsti i zapali sveću, pa je prilepi za slanicu sa istočne strane. Za tim metne nekoliko zrna tamnjana u kadionicu, pa okadi tri put sveću, tri put obiđe na desno te okadi svu čeljad i sovru, pa onda ostavi kadionicu, i uzme kolač roždestvo u levu ruku a u desnu nož i nožem ga najpre zakrsti, pa ga onda preseče u vidu krsta govoreći: "Otac, Sin i Sveti Duh. Amin!" Za tim uzme čašu sa vinom i prelije kolač opet u vidu krsta govoreći: "Otac, Sin i Sveti Duh. Amin! Da se prelivaju bačve vinom i koševi žitom!" Ono vino što se prelije preko kolača vrati u čašu, jer ne valja da padne na zemlju. Domaćin sa jednom muškom glavom iz kuće, najstarijim posle njega, okrene tri put kolač govoreći svaki put: "Gospodi pomiluj!" i prelome ga. Domaćin poljubi svoju polovinu govoreći: "Hristos po sred nas!" Onaj drugi poljubi svoju polovinu kolača odgovarajući: "Jest i da budet". Sad okrenu kolač tako, da domaćinova polovina dođe onome, sa kojim seče kolač, a ovoga polovina da dođe opet domaćinu, pa domaćin poljubi onu polovinu, što je drži govoreći opet: "Hristos po sred nas!" a onaj poljubi polovinu prema sebi i odgovara: "Jest i da budet!" Za tim opet izmenjaju polovine, pa i po treći put poljubi svaki svoju polovinu, uvek ponavljajući: "Hristos po sred nas!" i "Jest i da budet!" Kad to svrše, obojica podignu obe polovine u vis govoreći: "Ovolika da poraste pšenica i svako žito da rodi!" Za tim obe polovine kolača spuste na sto, ali tako da se prekrste. Prekrštajući kolač domaćin govori: "Ovako da se krste stogovi na njivi!" Posle ovoga domaćin uzme čašu sa vinom, kojom je prelio kolač, prekrsti se triput govoreći: "Pomozi, Bože, i današnji danče, Sveto Roždestvo, budi nam na pomoći!" i nazdravi onome, sa kojim je sekao kolač, srkne malo vina, i pruži čašu onome drugome i ovaj primajući čašu prekrsti se govoreći: "Pomozi, Bože, i današnji danče, Sveto Roždestvo, budi nam na pomoći!" pa pošto malo srkne vina vrati čašu domaćinu. Domaćin daje dalje redom po starešinstvu svakome čeljadetu da pomalo okusi vina iz iste čaše. Kad to svrše sedaju redom po starešinstvu da ručaju.

   Običaj je da se na Božić prvo omrsi žensko čeljade, pa muški, a to čine da bi im se patila ženska stoka, a naročito ženska jagnjad. Kad svi sednu, domaćin uzme česnicu u ruke, pa koliko ima čeljadi u kući na toliko je komada iseče nožem, i svakome dade po jedno parče. Svaki traži svoju sreću u česnici. Ko nađe dren, znači da će ga te godine dobro služiti zdravlje, ko nađe jaram, patiće mu se volovi, ko nađe parče od čatme, biće domaćin, ko nađe semku od tikve, patiće mu se svinje, ko nađe zrno belog pasulja, patiće mu se ovce, a ko crnog, patiće mu se koze, ko nađe parče od košnice, patiće mu se pčele, a ko zrno kukuruza, patiće mu se žito. Posle ovoga nastaje ručak. Za ručak se od božićnjara odseče prvo desna plećka, pa leva, pa onda redom. Glavu ostavljaju za Vasiljev-dan. Za vreme ručka, dokle gori sveća, paze na koju stranu ide plamen od sveće, i veruju, da će taj vetar nastupajuće godine duvati. Kad se svrši ručak, sveću umoče u čašu sa vinom i tako je ugase. To vino posle daju deci da piju, da ih ne bi bolela guša. Sveća se čuva za lek stoci ili ljudima, a naročito kad naiđe prišt. Kad ta bolest spopadne stoku, onda tom svećom potpale barut, kojim ranu okade.

   Sovra se ne diže na Božić, niti se đubre izbacuje.

   Prvog dana Božića običaj je, da se nigde ne ide iz kuće, a naročito ne u goste. Svaki taj dan provodi u pesmi i veselju kod svoje kuće, jedino mladež što posle ručka, ide na igru.

   Kako se proslavlja prvi dan Božića, tako se proslavlja i drugi dan, samo što se drugoga dana ide i dolazi u goste.

   Trećeg dana Božića, rano izjutra, pokupi se sva slama, koja je po kući bila prostrta, pa je ostavi i upotrebi za gnezda, u kojima će kokoške jaja nositi. Narod veruje, da ne valja tu slamu na đubre bacati. Neki ovu slamu meću po voćkama, između raklji, a naročito po šljivama, da bi bolje rodile. Kad je slama pokupljena, onda se kuća počisti i unesu klupe i stolice, koje su na Badnji dan iznete.

   O Božiću se pevaju ove pesme: