Jasenak (Dictamnus albus L.) - Ovo je narodu našem poznata biljka. Mnogi ne znaju kakva izgleda, ali po čuvenju zna je gotovo svaki. Ona je lekovita biljka, ali se niti pije niti na rane meće, nego njome vile leče od zlih bolesti. Ime joj je došlo otuda, što joj lišće liči na jasenovo. Veličina je 50 do 80 santimet. najviše. Cveće je ružasto - belo ili crvenkasto sa purpurnim crticama i na vrh stabla u podugačak grozd složeno. Na stablu, granama, a naročito na lozi ima puno dlakavih žlezdica, koje sadrže mirisavog eteričnog ulja, te za to, kad se protrlja, biljka lepo miriše. Ovo ulje i samo isparava pri toplim i suvim letnjim večerima, praveći nad samom biljkom krug od mirisave magle. Kći čuvenog botaničara Line-a posmatrala je i videla, da se ova mirisava magla može i zapaliti.

   Jasenak je dugovečna biljka. Raste u srednjoj Evropi, Italiji i umerenoj Aziji. Kod nas ga ima dosta oko Beograda, u ataru sela Petrijeva kod Smedereva, na Gabrovačkom brdu i Seličevici kod Niša. Cveta u mesecu Maju. Kultivira se i kao ukrasna biljka.

   Da vidimo sad kako se narod leči ovom biljkom.

   Kod sela Petrijeva blizu Smedereva i samo se mesto zove "Jasenak", gde ove biljke ima vrlo mnogo a nigde više u okolini ne može se ni struka naći. To je jedna kosa, obrasla šumaricama i okrenuta zapadu. U oči Ðurđeva i Spasova dana skuplja se na ovom mestu narod iz okoline. Biva, da dođe 150 i 200 duša, koje zdravih koje bolesnih, a sve radi bolesnih, da se tu jasenkom leče i ozdravljaju. Dolazio je tu svet čak iz: Golupca, Aranđelovca, Kruševca, Soko-Banje i pirotskog okruga. U oči pomenutih praznika dođu još zarana, pa oni koji su doveli bolesnike uđu u šumicu i potraže jasenak koji je ceo. Sa najvećom pažnjom gleda se, da na biljci ni jedan ni listić ni cvetak ne bude otkinut, i kad se takav jasenak nađe, obeleži se, t. j. obavije se oko njega peškir za znak da je zauzet. Tako se mora učiniti za svakog bolesnika. Pošto zađe sunce - u suton - odvedu bolesnike na obeležena i zauzeta mesta; tu im se prostre postelja, na kojoj će celu noć preležati tako, da glava bolesnikova dođe pod samu biljku. Odmah više glave, s druge strane uz-a samu biljku, stavi se sud s medom (omanji čanak), čaša vina i čaša vode; u sud sa medom metne se i jedna mala pogača. Kad je sve tako spremljeno i bolesnik legao, zapali se voštana svećica, koja se obično utvrdi na zemlji. U šumici ovlada potpun tajac, jer niko ne sme ni reči progovoriti. Bolesnik ne može za dugo da zaspi, a kad zaspi obično sniva o svojoj bolesti, kako vile dolaze i leče ga, pa mu čak određuje i dan kad će ozdraviti i t. d. Ovakvi snovi kod ovog bolesnika sasvim su opravdani, jer oni ne samo te noći, nego još i mnogo pre dolaska, ni o čem drugom ne misle, te im se te iste predstave pojavljuju i za vreme sna. Ovakovi snovi vrlo lepo utiču na bolesnika i njegovo ozdravljenje, jer mu oni posle postanu tvrdo uverenje, koje mu niko, pa ni sam lekar, ne može razbiti. Takvo uverenje u duševnim bolestima bolji je lek od svih lekarskih medikamenata, i za to nije čudo kad po neki od ovih bolesnika i od jasenka ozdravi.

   Kako je mesto "Jasenka" baš pored puta, kojim se iz mnogih sela ide u Smederevo, to mnogi prođu tuda i one noći kad je tako bolesnika puno, pa pričaju kakva ta noć izgleda na tom mestu. Kažu, da oni zdravi, što su došli sa bolesnicima, sa najvećim strahopoštovanjem ulaze i izlaze lagano iz šumice, u kojoj se vide samo bledi plamičci od zapaljenih voštanica, te sve to izgleda tako tajanstveno, da i oni, mimoprolaznici, sa strahom pogledaju na to mesto.

   Sa svakim bolesnikom mora da dođe i lice, koje će bolesnik da pobratimi ili posestrimi. Ovo se pobratimstvo izvrši na samom onom mestu gde bolesnik leži, i to ovako: Bolesnik se okrene licu koje bratimi, zovne ga po imenu i kaže mu tri puta: "primi Boga i Sv. Jovana, ti ostaješ moj brat do veka", i svaki se put poljube u usta. Ako je bolesnik tako bolan, da ne može da govori, onda ovaj čin izvrši u njegovo ime rođak mu, koji naročito radi toga s njim i dođe. U jutru, kad se svane, odmah svi gledaju jasenak pod kojim je bolesnik noćio i ako je na njemu otkinut cvet ili listić, ili ako se nađe kakav trun u medu, vinu ili vodi više bolesnikove glave veruje se da će bolesnik ozdraviti. To tumače ovako: Dođu, vele, vile, te načnu jasenak onome, kome je suđeno da živi, ili mu natrune vino i t. d. Bolesnik se odmah zalaže medom i napoji vinom i vodom, ili mu tu uslugu učini pobratim ili posestrima. (1) Kome jasenak nije načet - neće ozdraviti.

   Bolesnici, koji ovde dolaze i na ovaj se način leče, mahom su oni za koje narod kaže da su "alosani", koji su nagazili na nečisto mesto, ili su na nečistom mestu zaspali, ili koji boluju od uzetosti. Te se bolesti pouzrokuju nevidljivim načinom, pa se tim istim načinom moraju i lečiti. Njih mogu sa bolesnika skinuti samo nevidljive sile, a to su: vile, koje radi toga uzimaju u pomoć jasenak i vrše taj posao samo u oči Ðurđeva i Spasova dana, kad se obično redovno i skupljaju. Sem ovakih bolesnika dovode još i umno obolele, za koje narod drži da su zadahnuti nečistim duhom, dakle je opet uzrok bolesti nevidljiva sila, od koje i pomoći traže.

   Da se vidi koliko narod polaže veru u ovako lečenje i koliko još strahuje od vila i drugih đavola, da napomenem još i ovo. Svi oni sudovi, koji su bili pod jasenkom, kao i peškiri kojima su vezivani, tu se ostavljaju i niko ih ne sme dirnuti. Pričaju, da je jedna ciganka kupila te stvari, pa se odmah razbolela i sva se od rana raspala. Čovek, koji je jedne godine zbog sirotinje kupio te ostavljene stvari - oslepio je. A čovek, čije je imanje "Jasenak" bilo, hteo je da istrebi i šumicu i jasenak, pa mu se nije dalo, jer je posle kratkog vremena umro.

   Takav je narodu običaj na ovom mestu kod Smedereva. Vredno bi bilo znati da li se ovo verovanje održalo i po drugim mestima gde jasenka ima.

 

Mihailo Bobić

 

   1) Kod Vuka ima zabeleženo još i ovo: "sutra dan u jutru kopaju pod jasenkom i šta nađu (crva ili bubicu kakvu) ono dadu bolesniku te izije ili u vodi popije (kao lijek koji mu je vila ostavila)."

 

 

   Raskovnik (Siler trilobum Scop.). - Ime ove biljke poznato je u narodu mnogo više no sama biljka. Za nju je vezana jedna praznoverica. Ima čitavih krajeva koji znaju za njezinu čudotvornu snagu, ali je malo ljudi koji će s pouzdanošću pokazati i samu biljku.

   Kao što mu ime pokazuje, raskovnik ima, po verovanju narodnom, tu čudnovatu snagu da raskiva i otvara svake zidove, vrata, pa ma kako zatvorena bila. Ako bi se slučajno našlo zakopano blago zatvoreno kakvim gvozdenim vratima, kao što to obično i zamišlja živa mašta našega naroda, onda ništa ne može biti bez raskovnika. Ali ovu biljku treba naći. Sada se pruža jedan dokaz, da je naš narod doista slabo poznaje. Da se nađe pravi raskovnik treba se poslužiti kornjačom. Ona ga poznaje bolje no ljudi. Treba je samo primorati da potraži tu čudnu biljku. Valja postupiti ovako: gnezdo (1) se kornjačino zagradi sa svih strana krupnim kamenjem koje ona ne može ni preći ni razmaći. Kornjača se sada u toj nevolji posluži raskovnikom. Uzbere ga odnese ga u ustima do gnezda, samo dotakne njime kamenje koje se samo razmiče kao po kakvoj višoj zapovesti, i kornjača slobodno dolazi na svoje gnezdo. U tom trenutku kad kornjača uzbere raskovnik, treba je uhvatiti i oteti joj ga. Ko ga ima, svuda prolazi. Nema te "brave dubrovačke" koju raskovnik ne otvara!

 

   1) Narod veruje da kornjača pravi pravo gnezdo.

 

   Jaje iznosak. - Iznoskom se zove jaje koje poslednje snese kokoš u toku jedne godine. Ono je obično manje. Ne snese ga svaka kokoš. Kad se slučajno nađe ne raduje mu se naš svet. Ono je predznak kakve nesreće, vesnik smrti u porodici. Da se otkloni ta nesreća, valja iznosak prebaciti preko kuće, tako ga razbiti, i očuvati u životu svu čeljad dotične zadruge.

 

   Još jedno verovanje o kokoši. - Matore kokoši propevaju. Pesma im je nalik na petlovo pevanje. I to nije dobar znak; i to naslućuje smrt kome milom ili dragom u porodici. Jedina je pomoć da se kokoš zakolje. Tako se obično i čini.

   Domaćica ne voli kad je samo jedna kokoš svuda prati. I to predskazuje skoru smrt domaćičinu.

 

   Prvo jagnje i prvi leptir. - Veruje se, da će biti sretan u toku godine onaj ko najpre vidi belo jagnje ili bela leptira. Crno jagnje ili žuti leptir s proleća ne predskazuju mnogo sreće.

 

Ljubomir M. Davidović

 

 

   Buljina (strix bubo). - Jednom pozove Bog sve životinje, i sve dođu samo buljina ne dođe. Posle nekog vremena dođe i ona. Bog je upita, što se zabavila; ona odgovori da je brojila koliko ima brda i dolina i koliko ima ljudi a koliko žena. Pa čega ima više, upita Bog. - Više ima dolina i više žena. - A zašto, kad sam ja sve podjednako stvorio? - Ja sam brojila i ona brda koja su malo manja u doline i one ljude koji slušaju žene u žene. Od tad Bog naredi da se buljini zna tajin t. j. da se ne muči lovom da bi se ishranila, već da sedi na jednome mestu a da joj druge tice uvek same dolaze te da ih pojede.

 

Velika Vrbnica (srez rasinski, okrug kruševački).

Pribeležio Stojan Lapčević

 

 

 

 

---

 

   Zašto se kuva žito i nosi u crkvu. - Žito zvalo rženicu da idu u crkvu a ona mu odgovori: idi ti, ja vidim crkvu i odavde, jer sam velika. Zato Bog prokune rženicu, a žito blagoslovi da se nosi u crkvu i da se kuva za dušu.

 

   Koliko će koje godine kukuruz biti skuplji. - Kad zagrmi pre Ðurđeva dne veruje se koliko nedelja, treba do Ðurđeva dne, toliko će dinara biti skuplji kukuruz te godine od prošle.

 

   Zašto se jabuke pre Petrova dne ne jedu. - Na Petrov dan zatrese Sveti Petar u raju jabuke, pa se skupe deca u raju da kupe jabuke, pa čija je majka pre Petrova dne jela, tom detetu neda da jede, a čija nije daje.

 

   Zašto je klas mali kao šaka. - U staro vreme bio je klas u žita mnogo veći nego sada. Jednom, đavo upali žito, i ono počne goreti. Kad narod to vide poče plakati. Tada se ražalila Bogorodica pa siđe s neba da vatru ugasi pa uhvati klas i vatra prestane. Ali klas ostane onoliko koliko ga je Bogorodica uhvatila.

 

Čuo sam ovo u Smederevu.

 

Mihailo A. Stojanović

 

 

 

 

---

 

   Beli trn. - Beli trn raste obično po livadama. On se zove "beli" što je u njega sve belo i lišće i cvet i stabljika. Kruna mu je okrugla kao kakva povelika lopta. Dosta puta može da se vidi kako preko pokošene livade vetar kotrlja odsečenu krunu beloga trna, i po tome ga je najlakše i poznati.

   Za beli trn u Stigu veruju da može da bude pomoćnik pri ženidbi. Kao što se zna ima tako u svetu "baksuz" momaka, koji nikako ne mogu da se ožene. Uvek se nađe neka smetnja, koja ugovorenu svadbu pokvari. Ili devojka što zameri momku, ili momak devojci, ili se prijatelji pokavdže, ili se neprijatelji umešaju, tek tome "baksuz" momku, uvek se svadba pokvari. Ele taj, takav "baksuz" momak treba da nađe beli trn. Kad ga nađe treba ćuteći da kopa dok ga celog iz zemlje iskopa. On na kraju korena ima kao neki crven kotur. Ako, veli, nađe taj kotur, sigurno će se oženiti. Ali se, kažu, dešava da koren ide sve dublje i dublje u zemlju, a i momak nikako ne može da nađe crveni kotur.

 

Mihailo Sretenović

 

 

   Kurjački zev. - Kad se ubije kurjak, obrežu mu se usta i ta obrezana oputa čuva se u kući - zlu ne trebalo - kao najveća dragocenost. "Kurjački zev" leči od svake bolesti i napasti. Za njega se veruje ako se nekome ne drže deca, neka samo kroz tu zev provuče novorođenče i ono će se za celo podgajiti. U selu, obično pokoja baka ima i čuva "kurjački zev" jer joj dosta lep prihod donosi. Kad se kome razboli dete, pošto "ugljevara" nije pomogla, onda se pita i razbira gde i u koga ima "kurjački zev" i radi njega potegnuće s bolesnim detetom čak u treće selo, samo da ga kroz zev provuče, jer se veruje da će ozdraviti. Ako je dete veće zev se raskine i na krajeve naveže parče kanapa koliko je dovoljno da se dete može provući.

 

Mihailo Sretenović

 

 

   Zec. I ako se zečje salo smatra za osobiti lek da izvuče iz noge ili ruke trn, cepčicu i t.d., opet se zec smatra za najvećeg našeg baksuza, za njega se veruje da donosi nesreću samo kad put pređe. Mnogi i mnogi će se sa namišljenoga puta svoga vratiti, samo ako mu je zec put prešao.

 

U Mačvi pribeležio Mihailo Sretenović

 

 

 

Karadžić

List za srpski narodni život, običaje i predanje

izdaje i uređuje

Tihomir R. Ðorđević

Broj 8. i 9.

U Aleksincu, Avgust i Septembar 1901.

God. III