K O D   K I C O Š A
  
Borisav Stanković
 
BOŽJI LJUDI
 
ZADUŠNICA
 
   Jedna pada u zimu, druga u leto, pred letnjeg Svetog Nikolu. A to je onda kad počnu prve trešnje da zru i kad zemlja, onako već uveliko zelena, počne da diše novim, letnjim životom. Ta je zadušnica najvažnija, jer za nju vele da onda mrtvi, cele zime dotada zatvoreni gore, na nebu, puštaju se s neba, te da oni onako željni, gladni, siđu u svoje grobove i iščekuju da im toga dana njihovi, živi, dođu na grob, prepoju ih, okade, zakite cvećem. I to mnogo. Ceo grob da im prekriju cvećem i drugim zelenilom te kao da bi ih time opomenuli šta se ovamo, na zemlji, više njih zbiva i događa. Pa pored toga da im još iznesu jelo, piće. I to opet mnogo. Jer će im to biti dosta za celo leto. Ono, istina da se onima što su sad skoro umrli iznosi na grob i razdaje još i svake subote i praznika, ali onima, starim mrtvacima, koji su već i po nekoliko puta prekopavani, njima se samo tada, na zadušnici iznosi i razdaje, jer, vele, oni, onako stari, odavno umrli, već i ne jedu. Dosta je njima posle samo pomen i molitva.
   I zaista, na taj dan, njihovi živi dolaze im. Iznose im jela, pića, i razdaju. Na taj dan, mada muški ne idu na groblje, i čaršija je zatvorena. Od žena ne može da se prođe. Iz sviju mahala, kapija i čaršija stiču se i idu drumom što vodi groblju. Stare, poštapajući se, u prazničnim odelima, sa svećama, zajedno sa obudovljenim snahama i kćerima idu napred, a iza njih sluge nose spremljena jela, piće. I to toliko, kao da će na groblju da godinuju. Cela kuća se iznosi. A još, pored toga, opet, svaki čas zastajkuju, osvrću se i vraćaju sluge da od kuće još što ponesu što su one zaboravile, a sad se, usput, setile (a naročito je to ono što je pokojni za života rado jeo). I tako u povorkama, iz svih mahala otiskuju se i žure ka groblju. A groblje nije daleko. Ono je odmah tu, blizu, do varoši. Ograđeno zidovima, sa crkvom u sredi od koje se samo njen ugnut krov i krst vidi. Veliko je i prostrano groblje. Kažu da se četrnaest kolena ljudi tu isposahranjivalo. A ovo, sada, petnaesto je koleno koje počelo da se sahranjuje.
   A čim se iziđe iz varoši i sagleda groblje, odmah se oseti miris od tamjana. I što bliže groblju, njegovim zidovima, tim jače iz njega tamjan, plač. Ponekad, čisto vas uplaši, kao preseče, - te se trzate i zastajete, - kakav iznenadni krik, cviljenje sa nečijeg groba. Ali ono odmah počne da pada i gubi se u onoj opštoj tišmi od sveta i plača.
   Na kapiju grobljansku ne može da se uđe. Mada je ona velika, dvokrilna, na svod, uvek širom otvorena, ipak, kad se uđe, ne može od sveta, žena, dece, slugu, sluškinja koje s korpama jela na glavi i sudovima pića u rukama, zbijene, tiskajući se, jedva ulaze i razilaze se po grobovima. A groblje? Puno. Što kažu, čitava gora od grobova. Naročito oko crkve, jedno do drugog, pa i preko drugog, - kao da žele da probiju zidove i uđu u samu crkvu, - grobovi znanih ljudi, bogataša, hadžija. Svuda upaljene sveće, tamjan. Na svakom grobu beli se prostrt čaršav, a po njemu poređano jelo, piće. Čelo groba kleče starije, matere, a u strani mlađe, žene, sestre. I sve, unesene u plač, krijući lica o grob, plaču, nariču. Matere malaksalo, starački, a mlađe jako, zdravo. Plaču mnogo, i nekako raskomoćeno, jednako nameštajući se oko groba ugodno, slobodno kao kod kuće. I to valjda zato što ima mnogo da se plače. Mnogo se nakupilo. Cele zime i proleća. Pa sve to ima da se isplače, izjada, iskaže mrtvima. Šta se u kući, otkako je on umro, dogodilo. Ko koliki porastao, oženio se, udao. Koliko  puta on, mrtvac, u snu im došao, te se videli, razgovarali. Kakav je došao: prek, ljut. I zašta takav? I plače se dok god traje služba u crkvi. I zato, što bliže kraju služba, tim jači, užurbaniji plač. Jer čim se svrši služba, pop počne da prepojava grobove, prestaje plač, nastaje onda deljenje, razdavanje jela i pića u pokoj duša. I to najviše prosjacima i drugim ubogim ljudima. Jer vele: da što se tad njima, za u pokoj duša mrtvih, da, da oni pojedu, popiju, kao da se  samim mrtvima dalo, kao da se oni mrtvi digli iz grobova te sami oni jeli, pili, krepili se. I zato, čim se služba svrši, popa iziđe iz crkve, zacrni se njegova mantija preko grobova, tada sve uzavri od plača. Polete krici, praštanje, ljubljenje grobova. Tada počne ono čuveno cviljenje. Cviljenje koje se na sve strane širi i čak u varoš dopire. A naročito cviljenje mladih matera za prvencima. Praštajući se, padaju kao u neki zanos, rasprostiru se po grobovima, viju, ljube, bacaju šamije.
   Pop prepojava. Brzo, užurbano, da bi što pre prestalo to cviljenje, plač. Zaustavlja ih, onde diže čas majku, staru, samu, koja već iznemogla od plača, poklopljena, tiho cvili, onde čas udovicu, sestru... I tako svuda. Pogdegde bi, ali to retko, bio kakav muški. Udovac, sam, svi mu pomrli, pa mora on da im dolazi na grob, iznosi. Nakupovao simite, penjerlije iz furundžinica. Poređao po grobu. I, ukočeno, čisto očajno pogledom moli popu da što pre dođe do njega, prepoje, te kako bi mogao što pre da ide, pobegne, ne sluša oko sebe taj plač, cviljenje.
   - Tugo, Mito, domaćine!
   - Lele, sinko! Tugo, čedo! Pa što mi se, čedo, u snu češće ne javljaš, ne dolaziš? Dođi, sinko, javi mi se, te majka bar češće da mi te viđa... - cvili već iznemogla majka.
   Ali joj pop ne daje dalje. Brzo prepoje, očita, da bi se ona digla i, utirući suze, brecajući još od plača, počela da razdaje prosjacima, slepcima, kljastima. A naročito da gleda ako koje slepo, kljasto prosjače liči po godinama na njeno umrlo čedo, ona da njega najviše gosti, poziva: "'Odi, čedo! 'Odi ovamo!" - da ga dovodi, pa, kao da joj sam sinčić ustao, da ga postavlja za grob, hrani ga, trpa mu i nudi. - "Uzmi, uzmi, sinko. Obiđi, kusni od ovoga. Najviše ovo uzmi. Dobro je to. Slatko je. Pokojno moje čedo najviše mi je to voleo da jede. Uzmi, sinko, uzmi, čedo!"
   Pa da i ostale prosjake zove, i njima da razdaje. Svima da da, a nikoga od tih prosjaka, božjaka, da ne propusti. A njih je puno. Iz cele varoši, svih mahala. Pa čak i sumanuti, poluludi. A naročito tada, na zadušnici. To im je kao neki njihov praznik. I dok traje plač, služba u crkvi, dok ne počne da se prepojava i razdaje, svi su oni tamo, na ulazu, oko porte. Tu Menko, Taja, Naza, Stevan, Ljuba... Svi oni. I, s obe strane ulaza, lepo poređani. Neki umiveni, zakrpljeni, s velikim torbama, bisagama u koje će jelo da meću i s testijama za piće. I, gledajući na groblje, slušajući pojanje iz crkve, čak se neki od njih i krste. Sumanuti već ne. Oni, onako polunagi, kao bežeći ispred nečega, grče se unezvereno i uplašeno gledaju na groblje, plač, upaljene sveće. I opet svi, svaki čas željno pogledaju i iščekuju kad će da se svrši služba i počne da se razdaje. Neki, još odsad probiraju lepše, bogatije grobove. A neki, i to čuveniji, stariji prosjaci, imaju naročite, svoje, grobove kakve čuvene porodice kod koje oni uvek idu, i tamo, kao gosti, za trpezu sedaju, jedu, piju za u pokoj duša mrtvih.
 
1902
 
 
 
MANASIJE
 
   Klisarnica na groblju bila je odmah više crkve, a iza nje bila je ledina za nove grobove i reka po kojoj, gdegde, bilo je mladih, visokih topola, a ostalo bilo puno starih, krivih vrba. Od celog groblja, stare crkve, okolnih zidova koji su na nekim mestima već bili srozani i kapije, jedino je ta klisarnica bila jaka, zdrava. Podignuta na direke s kujnom i sobom. Docnije dozidana je jedna oveća dugačka soba sa drvenom sofrom, u koju bi, kad pada kiša, a parastos je, podušje nekome, imali gde da se sklone i trpezu postave. U klisarnici stanovao je klisar i klisarica. Upravo, klisarica bila je pravi klisar, a muž njen, neki miran, slabunjav čovek, samo je kopao grobove, a ostalo, što je najteže, otvaranje, zatvaranje, čišćenje crkve, nadgledanje groblja, noću obilaženje, paženje grobova, a naročito noću rasterivati pse koji se kupe i loču zejtin iz kandila po grobovima, sve je to ona, žena mu, klisarica, radila. A pored toga morala je da vodi brigu i upravo nosi se sa svima prosjacima i sumanutima, kojih je uvek bilo puno. Svi su oni bili tu, na okupu. Istina, mnogo njih je bilo koji su živeli i spavali po ambarima i štalama pojedinih bogataških kuća, po izvesnim mahalama, čak i po obližnjim selima... Ali, opet, kad bi hteo čovek da ih traži, tu bi ih, na groblju, našao. A najradije su bili oko porte, uza zidove, i tu se vukli, ležali. Danju bi, ako je lepo vreme, išli u reku, i tamo ispod vrba sedeli, ili se prali, čistili. Neki tamo su i spavali po rupama, a neki od njih, naročito stariji, kao neko prvenstvo, spavali su tu, oko klisarnice. Ali ih je bilo mnogo. Sama klisarica, mada je toliko godina bila s njima, svakoga poznavala, ipak ih nije znala sve. Uvek bi poneki nov nadošao. Niko ne bi znao odakle je koji, tek bi počeo da se viđa među ostalima i vuče onako kao drugi tu oko klisarnice, reke, groblja. A opet niko od njih u samo groblje, međ grobove, nije kao smeo da uđe. Svi su bežali. Sem nekih, obično sumanutih, koji su naročito, ludo, strasno se zavlačili po ispucalim, trulim grobovima. Ali od tih i ovi drugi su bežali, bojali se.
   Koliko bi puta koji od njih, prolazeći pored kakvog groba, kao oparen pobegao odatle i doleteo klisarici, drečeći:
   - Ete ga!
   - Koji? - istrčala bi klisarica uplašeno.
   - Ete ga... u hadžijskom, gazda-Jančinom grobu. Tamo leži! - govorio bi ovaj tresući se od straha i groze što je u grobu video živa čoveka kako ničke leži i kao diše, miriše grob.
   Klisarica, mada je bila slobodna, ipak ovo joj je bilo najteže. Ako joj nije bilo tu muža, ona bi skupila njih, prosjake, oko sebe, i zajedno s njima išla i izvlačila iz groba toga što se bio zavukao.
   I zato je ona jedva dočekala toga Manasiju i toliko ga trpela da joj se on čak i po kući vuče, jede što nađe, pa i na nju samu se istresa, gunđa. I onako prljav, balav, osušenih nogu, ruku, a zdepast, sve prlja oko sebe gde god prođe. Ali on je uvek obilazio grobove i  čisto sa nekim uživanjem tražio te koji se zavlače po grobovima da ih otuda izvlači, goni ih i bije. Cele nedelje bi tu oko klisarnice i groblja sedeo, da zvoni kada dolaze mrtvački sprovodi, ide s popom ili klisaricom po groblju i pomaže joj, a samo bi subotom odlazio u varoš, išao po čaršiji i prosio. I kad bi naprosio, sav ubrljan mašću, jelom, što je kupovao i častio se po aščinicama, dolazio bi on onda natrag i davao klisarici na čuvanje od prošenja preostali novac.
   - Da mi čuvaš! - pretio bi joj on dajući.
   - Hoću, hoću! - uzimala bi klisarica. Pa od tolike njegove prljavštine ni novac ne bi mogla da ostavlja gde treba, već odvojeno, na zemlju, u kakav kut, ćošak.
 
1902.
 
 
 
LJUBA I NAZA
 
   Iza groblja, do reke, živela je ona. Ispočetka u rupi, docnije načinila kolibu. I svakim danom sve više i više je pokrivala. Čas sušenim korenjem duvana, čas prućem, trnjem, crepovima ili zemljom... kako je gde našla i stigla. Bila je vredna. Svi su se prosjaci nje bojali. Naročito na groblju. Tamo im je bila kao neka domaćica. Uređivala ih je. Pazila da ko čije mesto ne zauzme. Naročito je terala one druge, bogate prosjake koji po selima prose, imaju u varoši svoje kuće pa i novac pod interes daju, pa kad je zadušnica ne samo što dođu, nego ponesu i najveće bisage i testije za prošenje. Naza ih je terala. Čak se i tukla s njima. Zato su je ostali prosjaci voleli.
   A isprva ona nije prosila, već je služila u varoši, kod nekog gazde. Ali kako je taj gazda hteo da je siluje, to preplašena od toga pobegla iz varoši i više nije htela da služi, već počela da prosi. Bila je suva, kao spečena, a još mlada. I da joj nije bio spreda jako narastao vrat, guša, bila bi i lepa. Pa i ovako, kad se poveže šamijom, prebaci je preko vrata, te joj se ne vidi ta narasla guša, izgledala je dosta lepa, A naročito kad je nasmejana, te bi joj se videli njeni zdravi, beli zubi. Uvek je bila oprana, iskrpljena i lepo povezana. A njene bose noge nisu bile kao u drugih prosjaka, raspucane, prašnjive, već uvek oprane, male, hitre... Bila je toliko čista da čak i neki varošani počeli oko nje da obilaze. Ali ona je od njih bežala kao luda. Ni novac, ništa nije htela da primi.
   A izgledalo je da je od svih zavolela nekog Ljubu prosjaka, koji je večito ležao i spavao. Bio je to mlad, razvijen dečko. Crne masti, crne kose, crnih očiju. Pogleda istina blesastog, ali nekako upornog, prkosnog. On je večito, gotovo go, u nekoj dugačkoj, prtenoj košulji, samo spavao i ležao. Taj nije prosio više nego što mu je trebalo, a nikad ne bi, i da mu dadu, obukao odelo. Uvek je išao u toj dugačkoj, prtenoj košulji koju niti je prao, niti svlačio dok je ne pocepa.
   Pa i to, kad dođe na groblje da prosi, on seda u kraj, naposletku, i samo gleda gde će moći da ispruži komotno svoje dugačke, pune noge i nasloni se. Ako mu ko udeli - dobro, ako ne ništa. Leži jednako. A otkada počela ona, Naza, da mu od svoga odvaja i daje, otada je još manje prosio, a još lenje, upornije ležao.
   I Naza mu je zaista davala. Ali da ne bi palo to u oči kod ostalih, ona bi ga prvo korela da sedne gde istaknutije, gde može štogod da se naprosi, a ne tako, u kraj, gde ga niko ne vidi.
   Ali kad on Nazi od lenosti ne bi ni odgovorio, tada bi ona uzela njegovu torbu i metnula pored svoje, mada bi prosjaci, pored svega što su se nje bojali, počeli onda da se pogurkivaju. A sakata i jezična Vela digla bi tada glavu, i naslonjena pazuhama o štake, počela bi visoko, na slogove da muca... tobož kao da pravda, brani Ljubu što neće da prosi.
   - Pa što traži da se muči, da prosi? Kad etete te ete... - mucila bi se ona da odjednom celu reč izgovori - eto ima sestru. - I tu reč "sestru" ironično bi naglasila. Starci bi se onda iskašljavali, drugi okretali se od Naze, namigivali. A Naza od stida ne bi smela ni u koga da gleda, a kamoli da koga izgrdi i izbije, već bi krišom iz svoje trobe prenosila u Ljubinu, tobož da je to naprošeno, samo da joj se ne bi posle još više smejali kad bi morala da mu pred svima, naočigled, odvaja od onoga što je za sebe naprosila i njemu da daje.
   Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop seo ispred klisarnice da se odmori od prepojavanja, ona stala pred njega.
   - Koje dobro, Nazo? - upita je on.
   Ona ga pogleda, uplašila se i htela da pobegne, ali se opet, zbunjeno, vratila.
   - Ete... - počela da muca.
   - Pa šta? - hrabrio je popa.
   - Iskam da se udam.
   - Za koga? - strogo zapitao je pop i već ljut što mu još i time dosađuje.
   - Za Ljubu...
   Pop počeo da se šali:
   - Kako za Ljubu?
   Ona, od stida, ćutala. On počeo i dalje da se šali.
   - Pa dobro, dobro, Nazo. Pa, je li te Ljuba voli? Voli li te on?
   Naza od stida, zbunjenosti, počela da pocupkuje, premešta se s noge na nogu i ugušeno, tiho, da odgovara:
   - Hoće i on.
   - Kako hoće? - počeo pop da se jače šali. - Pa je li ti rekao, kazao da te voli?
   Naza, od stida, jedva je odgovorila:
   - Nije mi to rekao, ali znam. Hoće me. - I počela da navodi dokaze. - Ete, još otkad ga ja čuvam, hranim. Sve ja za njega radim, dajem mu i on jede, uzima, prima. Voli me.
   - Pa dobro, dobro, uzmite se. Ko vam brani? - prekinu je pop odobrovoljen tom njenom ljubavlju.
   Ali Naza jos zbunjenija nastavila:
   - E, ali ja iskam da se venčam. Hoću u crkvu kao i svi drugi.
   Popa se, odjednom, zbunio i unezverio, ali opet okrenuo na šalu.
   - E, pa dobro, dobro. Ali znaš da za to treba para. I to mnogo. Imaš li ti toliko novaca?
   - Imam. Skupila sam nešto, - radosno ga dočekala ona.
   - Pa donesi. Da vidim.
   I ona, vesela, otrčala kolibi. Brzo se vratila s novcem koji je izvukla ispod zemlje u raznim zavežljajima... Sve dala popi. Ovaj, kad video popriličnu sumu, još više se zbunio. I nije znao šta da joj kaže.
   A ona ga gledala unezvereno, radosno, iščekujući od njega odgovor.
   On skupio novac, zadržao ga kod sebe i rekao joj:
   - E, sad dobro. Pare neka stoje kod mene. A ja ću da pišem vladici i čim on odobri, venčaću vas.
   Ona radosno, zbunjeno, kao svaka isprošenica, prišla da mu celiva ruku, ali on je, grozeći se, odbio:
   - Neka, živa bila. Idi sad.
   Ona pošla. Ali se opet vratila.
   - A ako li da se spremam?
   - Šta?
   - Pa ne li dar? Eto za tebe što ćeš da nas venčaš. Pa za kuma, starojka... boščaluke, i drugo što treba.
   Popu došlo još više neugodno slušajući ono: crkva, kum, a gledajući je onako iskrpljenu, s torbom. Zato, da bi ugušio smeh, on joj rukom odobrio i otpustio je.
   Ali od vladike nikako ne dolazi odobrenje. Dok bilo leto, Naza i ne dosađivala popu toliko. Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje, ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga, samo da bi mu pala u oči te da se on seti nje i kaže joj ako je što od vladike došlo.
   Ali od vladike ne dolazilo. A, međutim, dolazila zima. Za sebe se Naza nije bojala već za njega, Ljubu. Jer oko groblja i u varoši nije imao gde da spava. I, kao svake zime, hteo da ide u kakvo selo i da tamo u slami po štalama leži, prezimi, ali ga ona nije puštala. Znala je: kakav je on, pa ako naiđe na kakvu dobru kuću, gde će da ga puste u štalu i da mu daju po komad hleba, da, kakav je len, više otuda ne bi se ni vratio ovamo, u grad. A da ga opet kod sebe, u kolibu pusti, nije mogla. Stid je bilo da ga tako, nevenčanog, kod sebe primi, jer "šta bi posle za nju kazao svet?" A ovamo, zima sve jača. Ljuba, istina, nije se tužio, ali sav, onako go, u košulji, naježen od zime i, kao u inat, samo još više je ležao, a već ponekoga raspitivao za kakvo selo. Zato Naza zaboravila i na stid i na sve i počela svako jutro da odlazi popu kući i čeka ga na kapiji.
   - Nema, Nazo, - odbijao je pop osećajući se neugodno kad bi je video kako ona ispred kapije bosa tapka po snegu i pilji u njega. Čeka kad će da joj kaže da je od vladike došlo da se venčaju. - Kad dođe od vladike, ja ću da te zovem, - odbijao je jednako popa.
   Ali Naza nije mogla da čeka. Zima stegla i puca. Ljuba da se ukoči. Zato zaboravi sve i nevenčanog primi Ljubu kod sebe, u kolibu. I, otada, čisto se promenila. Došla lepša, čistija i vrednija. Od jutra do mraka trčala je, prosila, donosila. No samo više nije izlazila u varoš ni na groblje, među prosjake. Nije više tamo prosila i pokazivala se gde su znali za nju i Ljubu, već počela da prosi i ide po selima. Ali opet koja vajda kad Ljuba isti onakav. Otada još lenji. Samo leži i spava. Više mrtav nego živ. Naza luta, prosi, donese mu, i on ni da se okrene na nju, a kamoli osmehne, progovori. Samo, pošto se najede, raskreči se posred kolibe da onako, go, slobodan, leži, spava. Koliko puta donosila mu odelo. Čak i celo, nigde nezakrpljeno. Donese, nudi ga i razastire preda nj da mu pokaže haljine.
   - Evo, bre, evo. Nove. Još nezakrpljene. Odmah mi dadoše čim zatražih. - I samo da bi ga kao zainteresovala za sebe, kao pred njime se uzdigla, počela bi da mu priča kako su joj, čim je zatražila, odmah dali.
   Ali na sve to Ljuba, i ne gledajući u haljine, jedva ako bi odgovorio:
   - Tesne su! - I onda bi se opet okrenuo od Naze i od haljina što mu ih nudi i, kao strepeći da mu ne navuku te haljine, još slobodnije bi se raskrečivao, rasprostirao da leži, spava, ne gleda u Nazu.
   Naza, od muke, posle počela i da pije. Prosi, prosi, pa se napije i dođe. Stane Ljubu da drma, budi, miluje, a on umorno, mrtvo prevrće se na drugu stranu da zaspi odišući i braneći se od nje.
   - Ne diraj me, mori! Pusti me! Oh!...
 
 
*
 
   Sada, jednoga dana sretoh Ljubu. Bila kiša. Blato na sve strane. A naročito iz njiva i bašta odakle je on dolazio. On je dolazio iz Donjo-Vranje, gde je bio sabor. Bio već ostareo, sav crn, krupan, mastan. Kao uvek, bio je samo u košulji, a ogrnut nekom debelom, ulepljenom ponjavom. Prigrćući tu ponjavu, torbu i košulju oko sebe, išao je kao uvek nemarno, upadajući posred blata svojim dugačkim, bosim nogama i gledajući u stranu, uporno, natmureno.
   - Šta bi, more, sa tvojom Nazom? - upitah ga.
   - Koja Naza? - poče on natmureno da mumla i da se skuplja onako go pod onom svojom ponjavom i košuljom.
   - Pa tvoja žena.
   - A! - poče on kao da se doseća - umre ona. Još otkada je umrla!
   - Kako? Gde je umrla?
   On jedva okrenu glavu da me pogleda. I, isto onako napućeno, prkosno, gledaše me kao da me ispitivaše. I posle dugog gledanja, kao da se reši da mi odgovori:
   - Umre. Zimi, u selu... i tamo - vuci li? psi li? - rastrgli je. Ko zna?
   I gegajući, blatnjav, produži put jednako skupljajući se ispod one svoje ponjave i masne košulje.
 
1902.
 
 
 
TAJA
 
   Od svih prosjaka on je bio najlepše obučen. Kao da je bio neki njihov starešina ili vladika im. Naguntan, sa po nekoliko pari odela na sebi, u nekim širokim, čohanim čakširama, dolamama, opasan pojasevima... sve "pustinjsko" odelo, što su mu žene od umrlih muževa i sinova davale. Čak je imao i kao neku prevlast što je samo on mogao do klisarnice, u jednom zaklonu od streje i pruća, da u toj, kao nekoj sobi, samo on spava i dovlači ta svoja pustinjska odela.
   - Žene davav, Taja buta! - gunđao bi on stenjući i navlačeći na sebe ta odela. A ostalo, što ne bi mogao da obuče, krio bi po uglovima te svoje kolibe ili zemljom zatrpavao, bojeći se da mu ko ne uzme ili ukrade.
   Ali ne samo što u to niko nije dirao, još manje krao, već su mu i svi davali. Čak i prosjaci. I oni, od onoga što naprose, odvajali su i davali su. A on je sve halapljivo jeo i uvek, uvek bio gladan.
   Bilo na daćama, godišnjicama, parastosima, pomenima po groblju, prvi bi on morao da sedne, najede se, pa onda ostali, drugi prosjaci.
   On, čak, nije ni prosio. Njemu se na noge donosilo. Čim ko umre, to se zna da odelo u kome je umro, to mora njemu, Taji, da se pošlje. Njegovo je to. A on bi uvek, nezadovoljan što mu se donese jedan ili dva para, koliko je tad umrlo u varoši, gunđao i drao se:
   - Što već svi ne pomru?
   I svi su mu davali. Kao da su ga se bojali, i time kao hteli da ga zadovolje, ućutkaju, te da ne gunđa i zlokobi. A verovali su da sve što on prozlokobi ispunjava se.
   Tako i klisarici predskazao. Jednog dana seo na prag njene sobe i počeo da se dere na sav glas, gledajući ispred sebe:
   - Klisaričina, ete klisaričina ćerka, umreće...
   Klisarica izletela na nj sa sekirom. On pobegao.
   - Neće, neće...
   Ali čim se izmakao od nje, opet je počeo da viče:
   - Umreće, umreće...
   I popu, za sina mu, predskazao.
   - Na popa! - I opet jednoga dana isto tako počeo da se dere. - Na popa sina, po glavi... puc! - I rukama je pokazivao kako će ga kamenom udariti.
   I zaista, popova sina deca u igri kamenom udarila te ovaj od toga umro.
   I zato su ga se svi bojali, ugađali mu, sve mu činili samo da čuti, ne gunđa, ne proriče, ne zlokobi... A on je, opet, samo gunđao. Nikoga u oči ne gledao, već ispred sebe, natmureno. I stenjući, koje od mnogog odela, koje od suvišnog jela, vukao bi se dišući mrtvo, teško, prosjački... Jedva bi išao i vukao se, mada je u tom nagomilanom, večinom novom pustinjskom odelu, a još ovako krupan i koščat, izgledao dosta i lep.
   U to vreme bila prebegla iz Turske jedna prosjakinja, neko ulavo mlado devojče. Zvala se Vejka. Od zuluma pomerila pameću. Turci, da bi je ugrabili, sve joj poubijali. I tad se po njoj moglo još da vidi kako bi ona zaista postala lepa, samo da je nije to, taj užas kao presekao, te se od toga ona kao iskrivila, sasušila. Bila je sitna, mala... Nikad nije smela sama da ostane, a još manje napolju sama da zanoći. Pričinjalo joj se kako uvek idu za njom Turci da je grabe, kako ih čuje, vidi... I tad bi, pišteći od straha, gotovo luda, zaklanjajući glavu rukama, trčala, bežala, krila se...
   - Nane, slatka nane, Turci! - cvilela bi ona tako po čitave sate bežeći i vrteći se u kovitlac od straha.
   Pa samo da bi je Taja k sebi pustio, da ne bi sama napolju noćevala, ona ga je slušala, dvorila... Sve mu činila što god je on hteo. A bila je vredna. Ubrzo ona onu Tajinu kolibu, sobu, jače i bolje učvrstila prućem i zemljom; iznutra počistila, pa odnekud nabavila i sudove, posuđe, te je uredila kao neku kuću. Čak mu je i jelo gotovila. I tako oni dvoje počeli su da žive mirno, lepo. Naročito Taja, hranjen i dobro negovan od Vejke. Bilo mu je dobro. Više nije gunđao, a još manje kao pre onako halapljivo jeo, ždrao...
   Vejka ga je zvala "čičom" i uvek, noseći njegove torbe, išla za njim, da mu je na ruci, da, umesto njega, kad Taja ili ne može, ili neće, mrzi ga da preko grobova ode do neke žene, ona umesto njega ode, otrči i uzme ono što im daju.
   Ali to ne bi duga veka. Tajom prevlada druga. Varošanka je bila. Bila sluškinja, pa se propila i počela da prosi. Nova je bila, tek odskora došla na groblje. Mada je već bila stara, usahla, ipak je bila nekako meka i sa još dobrim prsima i licem. Ona poče oko Taje obletati, a i Taja oko nje. Ali ipak Vejka se nije nadala da će Taja toliko nju, Vejku, da omrzne i otera je, da joj ne da da spava u njegovoj sobi.
   Jednog dana prosili su... Taja, kao uvek, a sad još bolji, očišćen i iskrpljen od Vejke, sedeo je u sredi na prvom mestu. S desne strane stajala je ta varošanka; s leve mu, uz koleno, kao uvek, bila je Vejka i trudila se, brinula da u njihovoj, zajedničkoj torbi što više bude naprošeno. I ono što ne bi koja žena pravo u torbu spustila, već na zemlju do torbe, ona je dizala, čistila i metala u torbu. A od svega što je najbolje, pribirala je i davala svome "čiči", Taji, metala mu u skut, da on jede.
   A i varošanka. Ona opet, da bi se pred Tajom kao pokazala, glasno se zdravila sa ženama koje su ih darivale i s kojima se ona poznavala.
   - Snaške, kako si, snaške? - pozdravljala se ona, istina promuklo, ali nekako strasno, pa i ona, od onoga što joj dadu, i ona je odvajala i davala Taji, metala mu u skut... i, kako se Vejki činilo, navlaš ga dodirivala svojim strasnim rukama.
   Vejka ju je, uzdržavajući bol, odbijala.
   - Pa ima si... - branila je Taju od njenih darova i još više iz svoje torbe davala je Taji.
   Taja je sve jeo. Ali više od varošanke nego od svoga i Vejkinog.
   Utom prošenje prošlo. Groblje se ispraznilo. Svi drugi prosjaci otišli, samo oni ne. Vejka skupila torbe, uvezala ih i, kao osećajući nešto, počela s trepetom da iščekuje kad će Taja da se digne i po običaju, kao uvek, on i Vejka odu kući u onu poznatu sobicu Tajinu, iza klisarnice. Ali Taja je jednako jeo, a varošanka se još ne odmicala od njega. Ona je isto onako stajala i kao nešto očekivala, nadala se nečemu od Taje.
   - Čičo, 'ajdemo si doma! - naposletku ponudila Vejka Taju, kad je videla da je već sunce zašlo i mrak počeo da pada.
   - Ja! - odjednom se na nju obrecnula varošanka. - Šta će tamo? Dobro mu je i ovde!
   Ali Vejka nju nije slušala. Znala je ona unapred da će to od nje čuti. Sad je samo gledala u Taju i, služeći ga, drhteći od straha, iščekivala šta će joj on reći.
   Taja je međutim jednako jeo, mljeskao, i gledao ispred sebe. Videlo se da je i njemu teško da se reši.
   - 'Ajdemo si! - još jednom se, preplašeno, usudila Vejka da ga pozove.
   - Neću kod tebe! - jedva on promumlao. Istina, videlo se kako se s mukom rešio, ali je ipak odbio Vejku.
   Vejka ništa ne rekla. Samo ostavila torbe, skupila se i odvukla do klisarice.
   - Teto, "čiča" me neće više! - proplakala kod nje.
   I zaista, Taja je više nije hteo, kod sebe, u svoju sobu. Primio varošanku. A Vejka nije imala više kod koga, no je od tada morala sama po polju da noćeva. Zatim se brzo izgubila, umrla, više od straha što je sama, napolju, nego od gladi.
   I tako Taja ostao sa varošankom. Čak izgledalo je da mu je s njom i bolje. Ova ga je dvorila nekako raskošnije. Lepše mu i ukusnije gotovila, nameštala... Sve po varoški. Ali posle varošanka kao da se brzo zasiti Taje i odjednom ga ostavi. I ne samo što ga više nije dvorila, donosila mu, davala od svoga što naprosi, već je i njegovo uzimala, jela, te je on ostajao gladan. A počela opet i da se opija.
   Ode tako, zaređa po kućama i počne da prosi, moli, ne za sebe, već tobož za njega, Taju. I laže kako se on razboleo, pa leži bolestan. A i ne jede... Već ako imaju da joj dadu rakije ili novaca te da ona kupi i odnese mu. A posle od toga se ona napije, pa kad dođe kod Taje, ne samo što mu ne da ništa, već ga tera od sebe, izgura iz njegove sobe, te on mora napolju da noći... A često i bije ga.
   Svi su se nadali da, kakav je bio pre Taja, da će on varošanku odmah oterati od sebe. Ali on ne samo što je nije oterao, već se nije ni tužio. Samo je ćutao. A kad ga neko upita za to, on bi se izdrao na onoga:
   - Gledaj ti svoj put!
   I, kao u inat nekome, više nije hteo ni da dolazi ovamo, među prosjake, niti da prosi, i viđa se s kim. Sedeo je tamo, ili ispred svoje sobe u koju ga varošanka nije puštala ili u reci, iza groblja.
   I, da li od starosti, ili od gladovanja, zemljosa. Odelo poče da mu se raspada i vuče za njim u dronjcima i krpama. A drugo odelo više mu nisu ni donosili. Kao da ga se viče nisu bojali, jer je on odavna bio prestao da gunđa, prorice, zlokobi... Još odonda otkada počeo da se drži, meša sa ženama.
   On se više živ nije čuo.
   Samo pokadikad noću. I to kad obično varošanka, pijana, s drugim prosjacima dođe, pa se s njima zatvori u njegovu sobu. Tad bi se Taja digao, došao pred vrata i počeo da je tera, goni iz te svoje sobe.
   - 'Ajde, idi si, mori, idi! Moje je to! - i pokazivao bi on na sobu u kojoj se ona razbaškarila s drugim prosjacima. - Moje je. Klisarica mi je dala.
   A ona, mameći ga sebi da ga izbije, pretila mu je iznutra:
   - 'Odi, 'odi da ti dam tvoje...
   - Oh, lele! Oh, lele! - uzmicao bi Taja uplašen i obilazio oko ulaza i tako cele noći dreždao.
   A opet, uvek mu je milo bilo kad bi se ona na njega odobrovoljila, te ga pustila unutra, kod sebe.
   I ko zna dokle bi tako, da se sam popa nije umešao. Silom oterao varošanku, te Taja opet morao sam, u toj svojoj sobi, da sedi, noćeva. Ali, otada Taja kao da ne beše više onaj Taja. A zar i godine dođoše. Više nije jeo. Samo, kad ga pustiše u sobu, leže. Više ništa. Ako bi ga koji ponudio - dobro, jeo je; ako ne - gladovao je i sam ne znajući i ne osećajući da gladuje. Samo se uvijao svojim krpama i dronjcima od odela... Čak i zemljom koju bi mogao oko sebe rukama da dohvati; i nju je na sebe bacao... kao da se živ zakopavao, dok ga jednog dana ne našli mrtva. Ko zna kad je i koga dana izdahnuo, samo tad na njega naišli i videli da je mrtav.
 
1901.
 
 
 
MITKA
 
   - A, i ti li? - graknuli bi na nj svi prosjaci čim bi se i on pojavio i ušao na groblje.
   On, zaobilazeći ih, okretao bi od njih glavu i odbijao ih prezrivo od sebe.
   - More, 'ajd! Zar ja da prosim?
   I, ne putem, već bi odmah preko grobova počeo da ide po groblju.
   I zaista on nije prosio. Kad bi se približio kome grobu, on bi izdaleka počeo da se gladi, šmrkće, kašlje i stidljivo da zaobilazi oko groba, gledajući željno u rakiju, vino. Žene se sete. I zovu ga, daju mu. On pije sve: čas vino, čas rakiju, i to odjednom, naiskap.
   I tako, jednako stideći se, željno zaobilazeći oko grobova, začas izređa celo groblje. I onda se vraća, ali slobodniji, rasplakan, pijan. Tada bi išao na svoje grobove, gde veli da mu je žena i kći zakopana. Seda tamo. Pošto nema da im zapali sveće, on ono što je naprosio vadi iz pojasa i ređa to po grobovima. I onako pijan, plačući, nudi prolaznike:
   - Uzmite, uzmite za njinu dušicu, - i razdaje pokazujući na te svoje odavno propale, ugnute grobove.
   Ali niko ne bi od njega uzimao. Svaki zna da je on za sebe to jedva naprosio. A on jednako nudi, plače i moli prolaznike:
   - Za njinu dušicu, za njinu dušicu uzmite...
   Ni popa ne sme da zove. Već kad bi se groblje počelo da prazni i popa počeo da zailazi po krajevima groblja i kad bi tad naišao na nj, on bi ga molio:
   - Dedo, prepoj i ove moje...
   Popa, ako je dobre volje, prišao bi, prepojao bi mu ih, on bi ga tad ljubio u ruku, metanisao za njim, a ako nije dobre volje, ne bi ga ni gledao, već bi drugima prepojavao koji mu plaćaju. Mitka bi tad uzalud gledao za popom i, onako pijan, molio ga, plakao, pokazujući na te svoje grobove.
   - Dedo, i ove moje...
   I mada pop odmakne daleko od njega, neki put ode i iz groblja, pošto sve prepoje, on jednako plače, viče za popom:
   - Dedo, i ove moje prepoj!
   I posle, pošto pojede sam ono što je naprosio i nudio drugima i razdavao, poslednji bi se dizao i stenjući odlazio. Pa ako na ulazu zatekne pijane prosjake, one iste koji ga uvek onako zlurado dočekuju kad god i on dođe na groblje, on se umeša među njih. Prosjaci, zasićeni, daju mu tad od svog preostalog vina, rakije, da bi ga posle mrtva pijana ostavili te da tu, na ulazu, ničke leži i valja se do gluhog doba noći... Pa da ili natrapa na ulaz i iziđe iz groblja, ili zabatrga međ grobove i tu prespava.
 
 
*
 
   A u obične dane ne možete da ga poznate. Čist, vredan. Tako je vešt u sukanju užeta, da se o njega otimaju majstori. A najviše i zbog toga što nije tražio novaca. I ne samo što nije tražio, već je i odbijao kad mu se da.
   - Ne mogu, majstore, ne mogu, - odbijao bi uplašeno.
   Koliko puta bi ga našli, a obično uza zid, u ćošku ispred kakve ćerane. A to obično za vreme ručka, kad svi radnici iz ćerana iziđu da jedu. Ostali radnici, onako u gaćama, prljavi, posuti trunjem i vlaknima od konoplja, ručavaju zajedno. Kako ko ima: jela, pića, a on ne. I čist. Kao da nije radio, zajedno s njima sukao užeta. Očistio se, oprao i, sklonjen od ostalih, jede samo hleba. Pred njim ništa drugo do testijica vode.
   Pitate ga:
   - Zašto samo suva hleba?... Što drugo ne jedeš?
   On bi, jednako zagledajući se i čisteći se, izgovarao se kako nema. Ali ako pokušate da mu date jelo, piće, on odbija:
   - Ne mogu, ne mogu.
   - Zašto? - čudite se i počnete da se ljutite na nj.
   On počne da muca.
   - Tako, snaga mi ne trpi.
   - Pa kako?
   - Tako. Ne mogu, - pravda se. - Ovako kad ništa ne jedem i ne pijem, miran sam. A čim meso, piće... Posle hoću sve, i to mnogo, mnogo! Pa bolje ovako ništa da ne jedem i miran sam.
   I zaista, čim okusi što masnije, a još ako makar kap pića popije, onda se provali od pića, pobesni, valja se. A dok tako ne jede, posti, vrednijeg, mirnijeg nema. Uvek čist, utegnut pojasom. Rukavi mu, i nogavice, ako ne dugmetima a ono vrpcama uvezani, stegnuti. I začudo kako je bio lep, naočit. Samo kad ide, ide zgrčeno, krijući se, sve uza zid i jednako trepćući i šmrkćući kao na plač.
   Niko ne zna odakle je, tek znaju da se odjednom našao međ slugama čuvenog gazda-Pante. Dok je bio dečko, niko za nj nije znao ni da postoji. Slušao tamo sluge gazdine te ga oni trpeli da spava u štalama među konjima i bivolima i davali mu od svoje hrane što je preostajalo, i tako on živeo. Tek kad porastao, pao u oči samome gazdi. Ne zbog čega drugoga, već zbog te njegove čudne lepote. Naročito bile su mu oči lepe. Velike, crne, ali nekako i čudno meke, meke, čak do tuge meke. Gazdi se dopao i uzeo ga kod sebe, posle ga oženio, dao mu svoju sluškinju. S tom ženom imao i kćer. Ali ga žena toliko volela da ga nije mogla gledati da tako on trpi, posti, gladuje, već je radila, ponova služila i njemu davala te on pijući, valjajući se, i ženu i kćer oterao u grob.
 
1902.
 
 
 
BEKČE
 
   - ...Ha! Zort! - utrči on i posred njih, prosjaka, padne. - Trzajte se. Tamo... prosjačka vero, bre!
   I počne da ih gura, rasteruje, dok on, u sredini, najbolje mesto ne zauzme.
   Neki gunđaju. Slepci se povlače, sakati hvataju za štake, a neki mu, uzmičući se, i prete:
   - Bekče, miran! Miran da si, Bekče!
   A on ih jednako gura od sebe. Što dalje da su od njega. I kad ih rastera da može on komotno, slobodno da sedi, ne dižući šajkaču s očiju i ne prestajući da grdi prosjake, vadi skrivenu u nedrima svoju torbu, meće je pred sebe, naginje se na nju, širi je, i počne onda na sav glas da priziva prolazeće žene da mu udele... Sve ih po imenu zove. Svaku poznaje i od svake prosi. Čak kad neka njemu ne pruži, već do njega kome drugome prosjaku, on se izdiže, grabi joj iz ruku i meće u svoju torbu. A kad napuni torbu, odmah prestaje da prosi i diže se. Pa ono što mu je suviše u torbi, naročito parčad hleba od nepšenična brašna, ne dobro i masno umešenih pita, banica, on to izdvaja i daje. Deli oko sebe, međ prosjake, jednako grdeći ih:
   - Na, na... - baca im u krila, lica. - Nasiti se, prosjačka vero.
   I, radostan, poskakujući, odjuri u varoš s onim što je naprosio, pevajući iz sveg glasa.
   Obično ide u one mehane po čijim štalama spava. I tamo, ono što je naprosio, razdaje seljacima grdeći i njih, seljake.
   - Na, bre... na, seljo... Uzmi, jedi... U tvom veku ovako što ubavo, meseno, nisi izeo... i nikad nećeš da izedeš... Jedi, seljo... - I sve što god je naprosio ređa pred seljake da jedu.
   A seljaci, ako mu za to koju rakiju plate, dobro, ako ne, ne traži. Samo ni tu ne ostaje. Opet odjuri dalje, po mahalama, kućama, da što posluša, iscepa drva, donese vode... A uvek veseo, s pesmom, nabijenom šajkačom do očiju, bos, razgolićenih grudi...
   Bio je lep čovek. Mlad, plav, koščata, izvijena lica s punom, kratkom bradom.
   Svi su ga znali, a i voleli ga. Koliko puta bane ma u čiju kuću, i zatraži od domaćice:
   - Rakije da mi daš!
   - Šta će ti rakija? Hleba da ti dam! - nudi ga domaćica.
   - Hleba sama jedi! - odbija on uvređeno. I, s rukama ostrag, još jače nabijenom šajkačom nad oči, unosi se u nju ljutito: - Šta će mi hleb? Hleb je za prosjake. A Bekče prosjak nije! Rakiju da mi daš.
   Domaćica šta će? Da mu.
   I tako od jedne do druge kuće, napije se. Ali tad ne ide kao drugi, ne zavlači se međ plotove i ambare da tamo spava, rče, valja se onako pijan po prašini, već pevajući iz sveg glasa, kršeći se kao neki "ergen", prolazi pored kuća najbogatijih i najlepših devojaka i ide u najbolje mehane da tamo peva i igra. A to njegovo igranje, neko tresenje snagom, pocupkivanje, udaranje kolenima o pod, zemlju, toliko je, da kad bi drugi tako što uradio, nedelju dana ne bi se digao iz postelje, a njega ni znoj ne probije. Pa kad i mrak, noć padne, ni tada se ne umara ni smiruje. Onda ide iz varoši u krajnje, puste ulice, u njive, vinograde i tamo sam peva, luta...
 
   I kad nije pijan, opet luta. Naročito kad nastanu noći s punom, jakom mesečinom. Tada ne peva, već viče i igra, igra spram mesečine. Čak i kad se mesec od mutna neba ili oblaka ne bi video, on bi opet k njemu, u pravcu u kom bi se nazirao kroz oblak, išao, lutao.
   Ljudi, slušajući to njegovo pevanje i lutanje za mesečinom, govore:
   - Bekče pijan peva.
   - Hoće nešto da ga 'aloše, zlo snađe, bog ga ne ubio, - čudili bi se i drugi ispunjeni strahom od tog njegovog pevanja i lutanja po pustim poljima za mesečinom.
 
1901.
 
 
 
* * *
 
   Sam. I to toliko da ne sme slobodno ni na zemlju da stupa. Uvek krijući se ide. I, obzirući se uplašeno oko sebe, polako, kradom stupa. A sav u bradi, kosi; sa golim rukama iz odrpane košulje i golim kolenima iz starih čaksira koje se jedva drže na njemu. I tako kradući se, zazirući od svakoga, ide i jedva čeka da nađe i zavuče se, sakrije u koji kut, ćošak. Pa da tu, tako sam, zgrčen presedi ceo dan.
   Pitate ga:
   - Šta radiš, more?
   - Gledam si.
   I počne da se krije ispred vas.
   - Šta gledaš?
   - Pa neću više da gledam.
   I odmah okreće glavu, zatvara oči da ne gleda, jednako skupljajući se uplašeno ispred vas i strepeći da vam čime nije na smetnji, za šta kriv, a najviše da vam nije kriv zato što je tu, ispred vas, te vi morate da ga gledate.
   A odakle je? Čiji je? Niko ne zna.
   Ako ga o tome upitate, - Otuda, otuda, batke... - još uplašenije počne da vam se pravda, pokazuje na susedne gore, planine, i jednako da se sklanja, uzmiče ispred vas, kao bojeći se da ga ne bijete.
 
1902.
 
 
 
BILJARICA
 
   - Lale, lale! - čulo bi se kako ona svake subote viče ispred kapija po ulicama. - Bilje, travke, lale! - I nudi žene kad se ove iskupe oko nje rastvarajući im svoje zavežljaje, bošče pune trava, korenja, bilja.
   Mala, zgrčena. A sva u krpama i dronjcima, sa isušenim, skupljenim nogama te ne može da ide, već se vuče. Lice joj sitno, staro i puno nekih belih, velikih malja. Usta joj i vilice sve obrasle u te malje kao u neku bradu. Samo joj oči krupne, bele. Onako uvijena u krpe, naročito oko glave, te joj se lice gotovo ne vidi, sa tim svojim zavežljajima i torbama, kao neko klupče vuče se i puzi po ulicama, jednako vičući i nudeći bilje, trave.
   - Lale, lale! Bilje, travke, lale!
   Živi tamo, gore, više Markova kaleta, među papratom i zdravcem, jednako čekajući da nadje "raskovnik"... A to je, vele, travka kojom se otvaraju svi zatvori, naročito gde je blago, zlato zatvoreno. I ko nju ima, biva bogat, mnogo bogat. Pred njom se sve otvara. Pare zakopane u zemlji same iz zemlje izlaze čim se raskovnikom dotakne mesto gde su bile zakopane... Tom travkom se ima sve što duša zaželi, čovek pomisli... Ali nju je teško naći. Jedva se za ponekog pamti da je taj "raskovnik" našao, imao ga. I zato je posle mnogo bogat bio. Njega samo željka nalazi i čuva pod jezikom. I u izvesno doba, a i to se doba ne zna, misli se da obično leti, pri velikim vrućinama, ako jedanput u godini ispusti, no ga ona opet, brzo, u tren, uzima i dalje drži pod jezikom, da ga ne bi ko našao... I zbog toga ljudi nikad ne mogu da naiđu na "raskovnik", niti ga imaju. I zato i nisu tako bogati, srećni.
   A ona je htela da bude bogata. Da i ona, kao sve, prve, najbogatije devojke u njenom selu, pođe na sabor. U volujskim kolima, pokrivena lepim ćilimom, a ona u kolima, oko nje umešene pite, panice, ona obučena u novu, vezenu futu, s parama na prsima... Pa tako šareno, lepo, da ode na sabor, pa da tamo igra, igra... Pa čak, kao što se sad radi, da kupi kišobran i da ga u kolu otvori. I da, držeći ga otvorena više glave, igra, igra, a "pare" da joj zveckaju na prsima, vezena futa oko nje da joj se širi i krši, a visoke na "kopče" cipele da joj škripe.
   To je ona htela. Zato je pobegla iz sela gde je služila i došla u Kale da traži "raskovnik".
 
   - A mori! - pitaju je žene - zar te nije strah što si sama, i to tamo u Kale, u goru? I to još noću sama?! A znaš, vuci, pa 'ajduci, seljani... Ubiće te.
   - Ne! - brani se ona. - Niko me ne dira. A noću ja i ne spavam. Sedim tako i gledam ovamo, k vama, u grad... - A da znate - počne kao da im neku radosnu vest saopštava - kako vam grad tada dođe mali, mali; samo se crni... Gledam, pa, iako je noć, sve vidim.
   - Pa šta radiš tamo sama cele noći? - plaše se one od nje.
   - Ništa, - produžava. - Ne li tada berem bilje? U gluho doba, kad gora, voda, sve se smiri... Kad trava oko mene počne da raste i kamenje po gori da puca, a tada se bilje, u to, gluho doba, ono vidi... tad ono od boga pada.
   - Pa kako ga ti poznaješ i vidiš noću?...
   - Vidim si. Zamiriše, pa ga osetim i idem da ga uzberem. Ali ono se krije. I svakome se ne da da ga vidi. Sve po mrtvačkim mestima raste. Teško je da se bilje vidi, nađe i uzbere. - I da bi ih uverila kako je zaista teško, razgrće i pokazuje im svoja izgrebana, krvava kolena kojima se vukla i pentrala po gori, stenama, urvinama, berući te lekovite trave, bilje.
   - Pa što se, more, mučiš, što ne siđeš ovamo, u grad? - groze se žene kad vide ta njena izgrebana, krvava kolena.
   - A - odbija ona -, još nisam raskovnik našla. A kad ga nađem - uverava ih -, tad ću da dođem kod vas... Da si i ja kupim kuću, zemlju, stoku... da sam i ja kao vi... A dotle, neću... Ja i sad ne bih došla, nego hlebac mi nestade... Ne bih došla. Ne smem željkarnik da ostavim... Ko zna šta je tamo sad?...
   I pri pomisli da je možda od toliko željaka koje ona iz cele gore kupi i meće u ogradu od kamenja, a u kojoj ogradi, željkarniku, i ona sama spava, da je možda koja od tih željaka baš sada, dok je ona ovde, ispustila raskovnik, a nje nema tamo da vidi, uzme ga od željke... Pri toj pomisli odmah prestaje da prosi, da nudi bilje i brzo, uplašeno, počne da skuplja i savija torbe, zavežljaje, i zajedno s hlebom što su joj dotad dali, odjuri, upravo odgeguca, opet tamo gore, u planinu, kod željkarnika, da pazi i traži raskovnik...
   I taj joj raskovnik došao glave.
   Posle nekoliko godina drvari je našli u toj ogradi od kamenja, njenom željkarniku, mrtvu, zgrčenu. Željke probile se kroz ogradu i odmilele u goru, a ona ostala tu i bila već počela da se raspada kad su je našli mrtvu.
 
1902.
 
 
 
PARAPUTA
 
   Za njega se ne bi znalo niti bi ga toliko gledali kad bi se on, obično subotom, pred mrak, pojavio. Sav naguntan, sa po deset pari košulja i gaća oko sebe i pun drugih krpa što jednako kupi i halapljivo trpa u svoje pazuhe, nedra, nogavice. Drugi od tih krpa ne bi mogao ni da kroči, a kamoli da još kao on poskakuje pred svetom i dere se:
   - Paraputa! Paraputa!...
   A još manje bi ozbiljniji, stariji trgovci gledali u nj da nisu znali da njega još jednako kod sebe drži, hrani i neguje sada već ostarela hadžika Tašana. Ona evo dvadeset godina kako ne izlazi iz kuće, niti se pojavljuje u svet. Pa i sada, mada od starosti obnevidela, poštapuje se, pored nekoliko snaha, toliko slugu, sluškinja, još ne da da je ko u dvorenju i služenju Parapute odmeni. Još kao nekad, dok je bila mlada, sama ona mu čisti njegovo sopče, nadgleda ga, hrani, čuva i gotovo jedina s njime razgovara.
   Tako, kad bi mu u čaršiji deca iznenada prišla, i bacajući u nj već upotrebljene žigice, počela da viču:
   - Žiža, žiža! - i pokazivala kako će on od te žigice da se upali, sav izgori... Pa kad bi on, prestrašen, pobesneo od toga, počeo da baca sa sebe odelo, da beži natrag kući, uleće u kapiju i da juri po dvorištu, bašti, jednako bacajući sa sebe odelo i drečeći besno da se čak i sluge sklanjale od njega... onda se zna da će tada ona, stara hadžika, izići. I onako stara, stenjući, silazeći niz stepenice kuće, počela da ga umiruje:
   - O, majčice moja. Zar mi te opet ti nakolnici uplašili? Ne boj mi se, ne boj... Evo, ja, ja idem... - utišavala bi ga idući k njemu.
   I nekako izmučeno, bolno prilazila bi mu šireći ruke kao da joj ne utekne, išla za njim stešnjavajući ga u kakav kut dok ne bi došla do njega, uzela za ruke, odvela u njegovo sopče, tamo vodom osvežavala, umivala, polagala u postelju, uvijala i ostajala da stoji uza nj dok se on ne bi smirio, prestao da unezvereno trese se i muca:
   - Žiža! Žiža! - pokazujući na svoje krpe, odelo koje će da mu izgore od bačene žigice na nj.
   A svi su znali zašto ona tog Paraputu, evo već celoga veka, nadgleda, čuva. Muž joj, kao što u ona vremena dolikovaše jedincima i naslednicima bogatih očeva, tako i njen muž, sevdišući i pijući umro rano, te ona usred cele, velike, čuvene kuće ostala sama sa dvoje dece. Ona bila mlada, lepa, i kako ostala udovica, još više se prolepšala, nabujala, a onako sama u svojoj velikoj, bogatoj kući, prevarila se i zagledala u nekog lepog, čuvenog sa svoje lepote takozvanog Manu Grka. Ubrzo se to doznalo. Skupila se porodica. Ne toliko s muževljeve joj strane koliko s njene. Naročito otac joj. I šta su mogli da čine s njom? Da je bez dece? Onda se zna šta se u tim prilikama radi. Da se otrov da se dobrovoljno popije. Ali, šta će s decom? Da su deca sirota, onda bi ih uzeo deda, otac njen, da ih čuva. Ali tolika imanja, bogatstva! I svet bi kazao da je on uzeo decu da čuva da bi im prigrabio imanje. A da je, opet, kao što je i to običaj, udaju za nekog slugu, kakvoga blesastoga, poslednjeg u mahali, iskvariće se porod... I šta su mogli drugo?... Naposletku jedva su iznašli: doveli toga Paraputu i dali joj ga da celog veka, gotovo zatvorena u kući, samo njega hrani, čuva, nadgleda. Prvo njemu da odnese ručak, večeru i sve što treba, pa onda sebi... I to joj je bila kao kazna, ispaštanje.
 
1902.
 
 
 
JOVAN
 
   - A, a... Jovane! - hrabre ga prolaznici, gledajući ga gde, zaduvan, stenje vukući svoje torbe pune hleba, brašna, naprošenog po selima. - Stići ćeš, stići... Još je rano!... - hrabre ga oni i pokazuju mu na crkvu čiji se krst svetluca iz varoši.
   - 'Oću li? - raduje se on i izdiže na prste da vidi varoš i uveri se da li će zaista na vreme, pre mraka, stići. Pa se onda još više upinje, žuri, vuče te svoje teške, pune torbe da bi što pre stigao u varoš, pred crkvu, i da bi pre mraka izručio hleb, brašno, što je taj dan naprosio za nju, crkvu.
   Ali čim uđe u mahale, opet se zaboravi. Počne da ide po kućama. Gde ga ne poznaju, beže od njega, jer tako besno, halapljivo počne da upada u dvorišta. Čim upadne u dvorište, on počne da se unosi u kuću i viče:
   - Sveta Bogorodica poručila...
   Žene, pošto umire decu, iznose mu hleba. Neke, kad ga vide onako koščatog, krupnog, nikad ne ošišanog ni obrijanog, da se jedva video iz kose i brade, a sveg oznojenog i ranjavog od prošenja i vučenja tih svojih punih torba, darivaju ga i pitaju pokazujući na njegove pune torbe:
   - Pa imaš. Šta će ti više?
   - Nije moje! - dere se on na njih.
   - Pa čije?
   - Gospodnje, svete Bogorodice... Njeno je! - I pokazuje na crkvu.
   I zaista, od svega što naprosi, ništa ne uzima, već tamo, u crkvu, vuče i rasipa pred vratima. Ispočetka klisari i popovi bili ga i terali što tako pred vratima crkvenim čini đubre, ali pošto su uvideli koliko on svakog dana donese, navuše hleba, brašna, pustili ga te oni posle od njega to uzimali, čistili, pa ili to posle prodavali, ili njime hranili svoju stoku.
 
1902.
 
 
 
MENKO
 
   Uvek u govoru, i to onom brzom, dokazujući, kao kad se čovek pobije ili prisustvuje kakvoj pogibiji, pa odlazeći od nje prestrašen, priča o tome, dokazuje... Takav, zanesen u taj govor, svagda se viđao. Nestane ga, i to cele zime. Kažu da je tada obično u svome selu, i da tamo radi, kao da se smirio, došao k sebi. Obilazio bi manastire, crkvišta, i tek jednoga dana opet bi se pojavio u varoši. I to uvek na jednom istom mestu, ulazu, dolazio je u varoš, isto onako zanesen u govor, u dronjcima, visok, suv i sitna, crna lica.
   Čim uđe u čaršiju, sluge, šegrti iz pojedinih dućana kao nekog svog davnašnjeg poznanika dočekuju ga. Zivkaju, šale se, dajući mu duvan i mešajući barut da bi posle, kad u cigari bukne barut i sprži mu lice, bradu, on od toga preplašen, sasvim pobesneo, krešteći sumanuto da se cela čaršija uzbuni, počeo da ih juri, gađa kamenicama, i to smrtno. A to je šegrtima i bilo glavno. Pa da tako preplašen, pobesneo, celog dana posle krešti po čaršiji, juri.
   - Izedoše me, braćo, izedoše!...
   - Ko, Menko, ko?
   - Asan-paša... - i zaprepašćeno počne da se dere i priča: - Ne li begler-beg kad dođe po desetak!...
   I onda bi nastala ona njegova zbrkana, ubezeknuta priča o tom begu, o kupljenju njegova desetka u selu. A to bi nagnalo čaršilije da se sete njegove nesreće, od koje je tako šenuo, te da bi posle između se pričali kako taj begler-beg, dok Menko bio mlad, tek se oženio, nov domaćin, kad je kupio desetak u Menkovom selu, bacio oko na njegovu ženu. Menko sa još nekima uhvatio bega i izbio. Ovaj otišao, vratio se sa zaptijama, Menka vezao, kuću mu zapalio i na njegove oči obeščastio mu ženu, kojoj posle odsekao glavu i bacio u krilo vezanom Menku.
 
1902.
 
 
 
COPA
 
   Od njega su se deca najviše bojala. A on bi baš na njih išao da im se plazi, i da se onako u dugoj košulji, s torbom, štapovima, raskrečenih, dugih, mesnatih nogu, unosi u decu mumlajući im:
   - Mu-u...! - i radujući se kako će se tad sva deca razbeći, ostavljajući mu svoje komađe hleba što su jeli.
   I uvek bi se vukao tako uprljan, mastan i plazeći se svakom.
   Čim bi u čarsiji naišao na dućan kakvog čuvenog gazde, sve bi tada okolne dućandžije nekako radosno i zlurado izvirivale po nj i pratile ga. Jer su onda znali kako će Copa sigurno, i bez straha, prljajući sve oko sebe, da se uvuče u gazdin dućan, da sedne sproću gazde na ulaz, razbaca štapove, torbe i počne da se gazdi plazi i prezrivo, prkosno da mu mumla:
   - E, šta si ti?...
   Ali, na iznenađenje okolnih dućandžija, gazda bi se tada obično dizao, dolazio do Cope i blago, kao ne smejući da ga uvredi, odobrovoljavao ga dajući mu novaca:
   - Ništa ja, Copo, ništa ja nisam.
   Ali bi Copa bacio te njegove pare.
    - Neću! Šta će mi to? - izdirao bi se on na gazdu.
   A gazda bi dozivao slugu i davao mu Copu da ga on odvede u njegovu, gazdinu kuću, te tamo da ga nahrane, očiste, preobuku i ne puštaju od kuće da se tako prljav vuče, gladuje.
   Ali bi se Copa od gazdine kuće iskrao i opet počeo da se vuče, lunja po ulicama, samo tad zasićen, nahranjen, mrzovoljniji.
   Samo, a to su svi znali, kad god bi hteo neko da ga uplaši, on bi mu prišao i načinivši prstima krst pokazivao.
   - Copo, na! - i počeo da mu unosi taj krst. A to je kod Cope značilo krst od njegova, Copina groba. Copa bi na to počeo da viče, baca se štapovima i torbama, derući se za onim, a tužeći se na nj prolaznicima:
   - Krst! Krst!
   - Nije, nije. Lažu te. Nije to krst. I ne boj se, još nećeš ti umreti, - tešili bi ga, smejući mu se, prolaznici.
 
1902.
 
 
 
STANKO "ČISTO BRAŠNO"
 
   Mlad, visok, ali sa preplašenim, plačnim izrazom lica. Trese se, drhti, a uvek golih grudi, raskopčanih čakšira i raspasanih pojaseva, koji se za njim vuku... Što god nađe usput - krpu, prut, kakvu tuluzinu - sve, jednako drhteći od zime, sa onim istim plačnim izrazom lica, skuplja i zajedno s parčadima hleba, lukom, paprikama i drugim što je naprosio mesa. Trpa u pojas, po pazuhama, jednako obzirući se oko sebe da nije štogod zaboravio, ne video još koju krpu, prut što treba da uzme, ponese. I tako, skupljajući sve oko sebe, drhteći, ide po mahalama i kućama.
   - Čisto brašno iskam, čisto...
   Odbija žene kad mu koja slučajno da hleb od "nečista", nepšenična brašna. A obično i ne čeka da mu se da, već čim uđe, zaleti se po dvorištu i, pošto pokupi sve po njemu krpe, pruće, vraća se. I tako, drhteći, skupljajući, juri iz kuće u kuću, iz mahale u mahalu. Pa zađe izvan varoši, i zaređa po selima, te posle bogzna gde ga nađu.
   A što je najgore, bio je iz jake, zadružne kuće u obližnjem selu. Braća mu prvi domaćini u selu.
   Dok mu je mati bila živa, ona je trčala za njim. Naročito zimi, kad se od kuće iskrade, ona potrči za njim. I, bilo na putu, bilo čak ovamo, u varoši, ako ga sustigne. Stigne ga, zaustavlja i plačno kori:
   - Zašto, sinko... što će ti to? Imamo kod kuće to. - I počela bi da mu iz pojasa nedara ono pruće, kamenje, krpe, što je on usput pokupio, vadi, čisti.
   Ali on ne da, prigrće ono što mu ona uzima.
   - Imamo si, imamo... - odgovara joj -, ali još iskam da imam. - I opet pojuri po putu da skuplja oko sebe.
   Majka ga opet sustiže.
   - 'Ajdemo, 'ajde doma... - moli ga. - Sneg je, mećava, sinko... - odvraća ga i skida sa sebe šamiju, ogrtač. Hoće da ga ogrne, utopli te da onako go, bos, ne juri po zimi.
   - Zima, mećava je tamo! - odvraća ga ona jednako i očajno pokušava da ga zadrži. Ali on je i ne sluša, već jednako, onako zanesen, drhteći juri po putu i skuplja oko sebe.
   Majka, dok on ne dođe do varoši, juri i sama za njim. Ali kad ovaj uđe u varoš, zaređa po čaršiji, mahalama, ona ne sme. Poznaju svi nju i njihovu kuću. I zato počne da se sklanja, krije od varošana da je ko ne vidi, pozna, a u isto vreme da pazi na njega da joj ne izmakne. I, kad opazi da ulicom nema nikoga, ona pretrči prolaz da bi ga stigla i tako on ne izmakne joj, izgubi se sasvim.
   I tako, krijući se, crveneći, a nekad i plačući od stida što će je ko videti i poznati, sklanjajući se od sveta, brižno, preplašeno, trudeći se da joj ne izmakne, po nekoliko dana ide tako za njim. Čak i po selima prati ga, juri za njim, da ne bi noću u kakvu jarugu pao i ostao mrtav.
   To, dokle je ona, majka mu, bila živa. A posle, snahe, braća mu, ispočetka i oni ga gledali, ne puštali, stid ih bilo pred svetom, ali posle im se dosadilo i digli ruke od njega, te otada on mogao slobodno da ide, drhti, skuplja oko sebe po putevima i prosi odbijajući hleb od kukuruzna, nepšenicna brašna.
   - Od čisto, čisto brašno, snaške, iskam.
 
1902.
 
 
 
Č'A MIHAILO
 
   Bio je iz planina. Meni je uvek bilo milo da ga vidim. Kao da se od njega širio onaj planinski, čist, na majčinu dušicu miris. Začudo kako je bio pitom. Uvek nasmejan, pun bele brade, bos, samo u čakširama, bez pojasa i u prtenoj košulji iz čijih su širokih rukava virile njegove dugačke, kosmate, ali nežne ruke. A sve je birao gde će da stupne, nekako stideći se, gledajući preda se i nešto u sebi mrmljajući nasmejano, blaženo.
   To je bio vesnik proleća.
   Čim otopli, zamiriše na zelenilo, eto njega u varoš s punim nedrima zelenog zdravca.
   - Eto - smejao bi se on stidljivo i pokazivao na zdravac -, zelen, ubavo!... - I svakom, čak i deci, razdavao bi.
   Pored toga gledao je, pogađao po borama lica i čela, ko koliko ima godina i koliko će da živi.
   Pitate ga:
   - Koliko imam godina?
   On počinje da vam se stidljivo unosi u lice i smešeći se, ponizno, da zagleda u vas.
   - Ima... trideset i dve, tri... - odgovara, ne vama, već kao sebi.
   - A ovaj? - pokazujete na drugoga.
   - On? - I opet se, isto onako i drugome unosi, zagleda ga. - Ima četrdeset... četrdeset i pet godina. Toliko, nema više... - samog sebe uverava.
   Tako isto i za život, koliko će koji da živi.
   I, ne kao drugi prosjaci, on niti prosi, niti šta traži. Ako mu date što, dobro, ako ne, on ide. Isto onako stidljivo, nasmejan, blažen, bos, u starim čakširama i uvek, uvek pognute glave, s rukama u džepovima i probirajući gde će da stupne, sklanjajući se svakom. I tako ide svuda. Za njega nema ni granice, ni Turska, ni Srbija, niti ga opet ko zadržava.
 
 
*
 
   Jednog večera svratih u mehanu. I to krajnju, blizu groblja, koja je u isto vreme bila i kasapnica i bakalnica i sve što treba za celu tu mahalu. Kad uđoh, iznenadih se. Pored kasapa i ostalih pijanih momaka zatekoh i njega. Uhvatili ga i ne puštaju. On seo na kraj klupe sa spuštenim rukama u krilo i isto onako nasmejan, blažen, stidljivo odbijao je piće što su mu ovi davali, a svaki čas se dizao da ide, jer ovi počeli da ga diraju, peckaju za ženske i druge stvari. A jednako su ga nudili pićem. On je odbijao.
  - Hoćeš vode?... - počeše oni silom.
   On naposletku pristade. Mehandžija mu donese u časi vode, ali pomešane s rakijom. On je uze i poče s nepoverenjem da zagleda.
   - Voda, voda... - silom počeše svi da ga uveravaju te on ispi. Ali odmah skoči i gadeći se poče da se trese, rukama briše usta...
   No oni ga silom opet posadiše i počeše još više da ga diraju, peckaju za ženske.
   - A, jesi li, a?... Jesi li se voleo s kojom?
   On je jednako brisao usta, okretao se od njih, ali, već ugrejan rakijom, poče da muca:
   - Pa... imao sam...
   Ali dalje ništa nije hteo više. Oni su morali sami da nagađaju, opisuju mu, a on je samo ili odricao, ili tvrdio jednako brišući usta i gadeći se od rakije, otimajući se da ide.
   - A kakva je ta bila koju si voleo?... - produživali su oni da nagađaju. - Je li devojče... malo, sitno?
   - Ne, ne!...
   - A da ne visoko?... a oko je crno, golemo... snaga?...
   - A, a!... - poče on kao da tvrdi, raduje se, grca. Svi udariše u smeh. On, odjednom kao da se otrezni, skoči. Svi opet još u veći smeh. A on, preplašen, briznu u plač i poče da metaniše, krsti se, muca:
 
Sveta Petka, sveta Petka crkvu gradi,
Gospode pomiluj, Gospode sažaluj!
 
   Oni još u veći smeh. On izlete napolje i poče da beži od njih jednako metanišući, krsteći se, pevajući uplašeno tu svoju svetu Petku...
 
1902.
 
 
 
MASE
 
   Srednjeg stasa, ali onako presavijen i sa napred ispruženom glavom izgledao je mali, zgrčen.
   Čim počnu da dopiru u varoš zvona sa crkve iz Šapranca, meni se uvek, kad god sam čuo to njihovo tiho, prostrano, grobljansko zvonjene, uvek, zajedno s tim zvonima, pričinjavao i on, gde onako zgrčen, gegajući ide ispred sprovoda, vodi, kao pokazuje mu put za groblje, i ispijajući strasno, do nokata, cigarice koje kupi usput.
   I zaista, ne pamti se ni za jedan smrtan slučaj, sahranu, a da je bila bez njega. Čim čuje da je ko umro, eto ti njega tamo. Da se nađe, sluša a najradije da ode klisaru da javi za smrt, te ovaj mrtvaca čak i sa grobljanske crkve da oglasi zvonima, pa onda popu i drugima. Posle tako celog dana da trčkara, osobito da vidi da li su sanduk i krst gotovi, da li je grob na groblju već iskopan... Po njemu, čim se on ukaže s kraja ulice u kojoj mrtvac čeka, zna se već da onda za njim ide pop i drugo što treba za sahranu.
   Takav je uvek. Niti ga ko zna od čega živi, gde stanuje. Samo onako ispružene glave, gegajući, a crna, koščata lica, ne gledajući ni u koga, ide, vuče se po čaršiji skupljajući oko sebe ispušene cigare. I čekajući da čuje da li je ko umro.
 
1902.
 
 
 
MARKO
 
   Kažu da je usled nađenih nekih u zemlji starih para pomerio pameću. Bio krupan, koščat. A mračan. Nikad ne govorio, niti se čuo kad išao. Išao kao neka senka, ali pravo, kruto. Svako bi jutro njega bilo pred varoškom, sabornom crkvom. Ali nije smeo da ulazi unutra, već bi stajao do ulaza, virio u nju, u oltar, kao da nešto iščekuje otuda. I tako pažljivo vireći u crkvu, jednako mračan, ne mičući se, godinama je odstojavao svaku službu. Danju se zavlačio negde i tamo ceo dan i noć preležao da bi sutra, ujutru, opet poranio čak i pre klisara, na vreme, u početku službe, došao da, vireći u crkvu, iščekuje nešto.
   A nekad bio dobar domaćin. Imao ženu i decu već oženjenu i razudatu. Dolazili bi njegovi iz sela. Nekad molbom, nekad silom, vezanog, odvodili ga natrag ili u selo, kući, ili u manastir na molitvu i isceljenje. A tamo su ih, vezane, u dugačkim košuljama, bili, tukli. Ali on bi sve, i uzeta, kidao i zatvor obarao, rasturao, da bi samo opet ujutru, tačno, kad počne u varosi sluzba, bio pred crkvom da isto onako cutljiv stoji na ulazu, viri unutra i iz oltara nesto iscekuje. Uzalud bi mu njegovi opet dolazili, molili ga da ga vode kući, on bi ih nekako strašno, krvnički sve odbijao.
   - Bogorodica! (Varoška crkva bila je posvećena svetoj Bogorodici.) S Bogorodicom imam rabotu... Ona me zove... Čekam Bogorodicu.
   Odgurivao bi svoje da bi i dalje ostajao da onako nepomično, pažljivo viri u crkvu.
 
1902.
 
 
 
* * *
 
   Majka mu, nekada, u svoje doba, prva, čuvena lepotica, a posle hadžika, koja je s ocem mu čak i na Sveti grob išla, pre vremena umrla zbog njega što ga rodila takvog. Braća mu, bogata, od čije bogaštine i siline ceo grad strepeo, da ih niko ne vidi, zatvoreni u svojim kućama i sobama, plakali su zbog njega... Čak, mlađi mu se brat sa ženom razveo zbog njega. I to zato što jednom, kad nije bilo po kući koga od slugu i sluškinja, nije smela sama u njegovu sobu da uđe i unese mu večeru, te je tako on ostao gladan. A da ženu za to nije kaznio, pred svetom bi to značilo da ona namerno nije htela da mu da da jede, te kako bi on, mučen glađu, što pre umro... I zato muž joj, brat mu, tu svoju ženu, mada je voleo, razveo se, oterao je od sebe zbog njega.
   Pa kad ocu, materi daju parastos, spomen, oni ujedno i njemu. Iz očajanja. Ne znaju šta da rade. Što više stari, raste, tim gori. Niti živi, niti mre. Dugačak, bled, a beskrvna mu snaga nežna, nežna... više mrtva. Uvek u drugoj, naročito za njega sašivenoj košulji i tako nepomičan, bled, samo leži. U kući odvojili mu čitavo odeljenje za njega; dali mu sluge i sluškinje, koji su imali samo njega da dvore, čuvaju. A kad ko od braće mu dođe da ga obiđe, on, onako ležeći nepomično, ne otvarajući oči a mljeskajući ustima kao da nešto siše iz vazduha, tuži se blesasto bratu:
   - Bato, srca nemam...
   A kad izvara sluge i iskrade se od njih, onda pojuri kao sumanut i beži, juri po ulicama, čaršiji, te se od njega svet grozi, smeje.
   A to ga snalazi u noćima s jakom mesečinom.
   I posle bi ga sluge, negde tamo na kraju varoši, ili u kakvom jendeku, njivi, našli palog, i onda poneli kući i počeli da ga tiho, kradom unose da niko od ukućana, a naročito ko od braće mu ne vidi, jer znaju koliko je to za njihove gazde jad, sram... A ono baš kao u inat uvek bi tada slučajno koji od braće naišao i video. A već po tom kako ga kradom, tiho, kao mrtvog, unose, on već zna šta je! I odmah bi se vraćao u kuću, zatvarao u svoju sobu, jer zna da se on iskrao, jurio po varoši te svet ga gledao i smejao mu se, a time i njima, braći, celoj kući... I tad bi besneo. Dolazila bi mu na um ona davnašnja neka ogovaranja, šaputanja o pokojnoj im materi, o njenom ašikovanju u mladosti s nekim agom, čiji su čivluci i sad njihovi.
   Pa onda, sto god bi slučajno od materinih stvari našlo se u toj sobi, on bi cepao, bacao.
   - Kurvo majke, kurvo majke!...
   Ili bi mu dolazili na um očevi gresi. Da možda nije, kad je tekao imanja, kupovao i gradio ove kuće na nepravo, na silu, kao svaki bogat što može, kome sirotom ili sirotoj udovici zauzeo više zemlje, prisvojio kuću, i nju s decom ostavio bez krova... I sad, zbog toga bog, kao kaznu, a bez greha roditelja lako se porodica ne kvari, dao im takvog brata s kime svet da se smeje, te oni, braća mu, cela kuća, pored sve bogaštine i siline, ne mogu u svet da iziđu kao što treba, jer im on stoji kao pečat, žig.
   I onda, ne znajući od besa i muke šta da čini, odlazio bi u njegovo odeljenje. Sluge bi se tada sklanjale. On bi ušao k njemu i kad bi ga, mada presvučenog, no još umrljana zemljom, kako je jurio po čaršiji, valjao se, tako ispruženog video na postelji, gde kao uvek gotovo mrtav leži i samo blesasto mljeska, siše ustima, tada bi mu dolazilo da ga udari, bije, izbije... Ali zna da onako providnog, bledog, samo da ga darne pa bi ga i nestalo. A opet ovaj, kad vidi brata, osvešćuje se i, kao uvek, blesasto, molećivo, tražeći pomoći, tuži mu se:
   - Bato, srce nemam.
   - Imaš, batin, imaš, - počne brat da ga hrabri i uverava, pa od muke, jada, gledajući ga takvog, zaplače se nad njim.
   Sluge se tad još više uklanjaju, jer znaju da, ako on, gazda im, po njihovoj blizini, oseti da su mogli da čuju kako je on plakao, teško onda njima za to saznanje.
 
1902.
 
 
 
LUDI STEVAN
 
   Samo bi se onda drao i psovao kad bi mu hadžija i trgovci uzeli iz kese novaca da mu sa ostalim njegovim novcima ostave na čuvanje. Tad je bio besan, i sve - trgovce, hadžije, pa i samog vladiku i pašu - psovao, po nekoliko dana dolazio ispred njihovih kuća i dućana da se dere tražeći da mu vrate njegov novac. I, kako on ne da da oni od tog njegovog novca grade sebi kuće, hanove i pune svoje dućane espapom.
   - Paša 'ajduk, vladika 'ajduk!... - svi 'ajduci! 'Ajduci!... - drao se je.
   A oni su uzimali i čuvali mu. Od tog su mu novca posle haljine kupovali, plaćali ženi koja ga je prala, čistila. Pa su čak, posle njegove smrti, od tog novca kupili ikonu i kandilo i umetli u ikonostas crkve za u pokoj duše njegove... Toliko je bilo mnogo što je on naprosio. A svi su mu davali. Naročito Turci, koje je on najviše grdio i psovao i terao ih da "idu, idu daleko".
   Stanovao je, upravo bio čuvan u kući hadži-Tome, prvog i najuglednijeg hadžije. Pored toliko slugu, sluškinja i ostalih sirotih žena, neke iz rodbine hadžijine, neke iz komšiluka, koje su tu, kod hadžije, hranile se i živele, poslužujući po kući nešto, njega kao da su najviše pazili i gledali. Čak i sam hadžija, koji je retko i sa ženom i decom govorio, a kamoli sa ostalima, pazio ga i ponekad s njim se razgovarao... Po tome bi se poznavalo da je on dobre volje kad bi, dolazeći u kuću, ne išao pravo gore, na gornji boj, u svoje odaje, već bi zastao i spazio Stevana kako obično u dvorištu oko ambarova i štala, kao uvek, vuče neko kamenje, trpa na gomilu, hadžija bi počeo da ga zove, pita:
   - Stevane, kako si, Stevane? Jesi zdrav, Stevane?
   Stevan, zanesen oko toga kamenja, gunđao bi otuda i kao pretio mu:
   - Ðidi, đidi!
   Koji od slugu, da bi se udobrovoljio gazdi, potrčao bi Stevanu da ga otrgne od tog njegovog posla i kaže mu kako mu to gazda, hadžija govori.
   Ali bi slugu hadžija vraćao:
   - Ne diraj ga, ne diraj! - i opet produživao da se s njime razgovara, kao šali, pita šta će mu i zašta toliko kamenje koje on jednako vuče.
   I zaista, on je uvek, gde god išao, po čaršiji, ulici, vukao, skupljao kamenje i trpao u nedra, pojaseve. Kad negde naiđe na mnogo, on izuje čakšire, gaće i, posto uveze nogavice, trpa u njih, puni ih i onda nosi. Pa kad tako nakupi, onda sve odvuče i nanese gde je bila crkva. I sad, kažu da je putanja koja vodi od porte (kapije) do crkve od toga njegovog kamenja načinjena.
 
1902.
 
 
 
* * *
 
   Sećam se. Bila je jesen, i to jesen na izmaku. Onda kad se ne zna ni dan ni noć, a uvek, sa sviju strana samo šušti i razleva se jednostavna, silna kiša. I to ona jesenska, mutna, krupna kiša. Takve jedne noći, kad se sem te kiše i gustog mraka, ništa nije videlo, zakucaše na našu kapiju noćni čuvari. Umro neko od tih prosjaka, božjaka. Ne pamtim ko beše, samo znam da ga mrtvog našli negde u jendeku, u kiši, i poneli ga. Pa, pošto je naša kuća bila prva do ulice, a onako visoka, okrečena, odudarala od gustog mraka i kiše, to ga doneli k nama. Stara majka se odmah diže. Nas, decu, pa i oca, preseli u drugu sobu, a ona ode u gostinsku da je osvetli. Slugu posla da ide i javi po komšiluku ostalim starim, viđenijim ženama, a sluškinji naredi da u kujni naloži vatru, u velikom kotlu ugreje vode i sve ostalo spremi što je potrebno za kupanje mrtvaca, a ona osta u velikoj, gostinskoj sobi da je rasprema, namešta. Ubrzo zatim počeše da dolaze iz komšiluka ostale stare žene, praćene slugama s fenjerima koji su im osvetljavali put, pošto se od silne kiše i mraka ništa nije videlo. Svaka je od njih nešto nosila. Neka vosak, sveće, tamnjan, neka čisto, belo platno u koje će se mrtvac uviti.
   - Umro? Bog da ga prosti! - govorile su ulazeći kod babe u osvetljenu, gostinsku sobu.
   Zatim, kad se sve iskupiše, odoše u kujnu gde je mrtvac bio odnešen. I pošto ga tamo okupaše, urediše kao svakog mrtvaca, uviše u čisto belo platno, onda ga, mada su se od starosti jedva one držale - ne dajući nikome od nas, mlađih, ni da gledamo, a kamoli im što pomognemo -, same izneše gore i uneše u sobu. I pošto ga, ispod ikone, na belom čaršavu polako, nežno, namestiše, onda ga svaka, prekrstivši se, celiva u čelo, zapali mu sveće više glave, i onda se poređaše oko njega da sede, čuvaju ga. Da mu svaki čas brižno, kao svome rođenom, ispravljaju skrštene ruke, lice, oči, jednako pazeći da više glave mu bilo sveća, bilo kandilo ne ugasi se.
   - Eh, zar kadgod što za sebe znalo, ili štogod slatko popilo, okusilo, ili leglo u čistu, meku postelju? Nikad, ništa! - kao izgovarajući se što ga toliko nadgledaju govorile bi.
   I tako bi one cele noći presedele oko njega mrtvog, ostavljenog, pazeći, čuvajući ga i čekajući da dan osvane, da dođu muški, dovedu popa da ga očita, opoje i posle da ga u crkvu odnesu. A tamo, i sam prota da dođe, a i sve hadžije i stari ljudi. I svaki, paleći mu sveću više glave i ljubeći ikonu preko njegovih prekrštenih mrtvih ruku, krsteći se i odmičući se da odstoji opelo i šapuće:
   - E, šta ćeš? I ono je bila božja duša...
   Pa čak bi ga i do groba pratili, da ga tamo, kao što treba, kao i svakog drugog čoveka, domaćina sahrane.
 
1902.
 
Nazad
 
Copyright © 2005-2013 kodkicoša.com