K O D   K I C O A
Borisav Stanković
 
GAZDA MLADEN
~*~
I
 
   Celog ivota, uvek, samo je radio ono to jedan čovek treba da radi.
   Jo dok je bio mali, tek poao u kolu, znao je da, kao to dolikuje sinu i prvencu njihove kuće, treba da se najbolje uči, a opet da kod kuće od svih najvie se boji, potuje babu, očevu mater. Baba je bila u kući sve i sva, svi su se nje najvie bojali i potovali je. Za ručkom, večerom čekalo se da ona prvo sedne za sofru, ona prvo počne da jede, okusi od jela, pa tek onda oni: otac, mati... I Mladen je tako i radio. Kad bi iz kole dolazio kući, iao bi pravo onamo gde je znao da će naći babu. Prvo njoj da se javi, prvo njoj da poljubi ruku, pa i kad je poljubi, da, opet, od nje ne ide, već da ostane tako stojeći pred njom kao ičekujući da ga baba, ako ima za ta, poalje, a on je poslua, uslui. Baba ga uvek, ako njoj ne bi trebao, slala materi da tamo njoj u kujni nađe se pri ruci, a gotovo uvek, da ako mlađi brat koji je bio na sisi plače, on ga uzme, nosi, zabavlja. I s bratom na rukama, bilo tamo kod matere u kujni, bilo ispred kuće, i zabavljajući ga, tako čeka oca da iz čarije dođe na ručak.
   I posle bi i otac dolazio. Jo na kapiji sa ulice čuo bi se njegov glas, zdravljenje, eljenje prijatna ručka sigurno kom komiji s kojim je otuda iz čarije doao. Onda bi se pojavljivao i ulazio na mali kapidik, zatvarajući ga odmah za sobom. Tekim, krupnim koracima po kaldrmi, ispod svoda od lozinaka dolazio bi. Pribliujući se već bi svlačio koliju i odmah pravo iao u sobu u kojoj su ručavali. I otuda, iz sobe čulo bi se kako baca koliju u kut međ jastuke, kako seda, i odmah njegov krupan glas:
   - Hajde da se ruča! - I kao da je jo otkada doao, otkada tako sedi, čeka na ručak, nestrpljivo, gladno počeo bi da uri.
   - Hajde, hajde da se ruča! Gde je nana? Zovite je.
   Mati, već uplaena, uurbano bi postavila sofru, ređala hleb, kaike, viljuke, unosila legen, pekir, ibrik vode, polivala ga, te on umio ruke. Ali babe, koja ga je sigurno čula kad je doao i čula kako viče, jo ne bi bilo. U poslu, tamo po bati je ostajala. I tek kada bi otac ne mogući vie, razdraen od mirisa već usuta jela, izlomljena topla hleba, počeo čisto da grdi:
   - Ama hajde! Gde je nana?
   I tek tad bi se nana odzivala:
   - Sad, sad!... Evo me! - I dolazila bi svlačeći zavrnute rukave. Majka bi i babu dočekivala, polivala, dodavala joj pekir.
   Otac mu, kao uvek jedva dočekav da baba već sedne, prvo se ona prekrsti, prvo ona okusi od jela, jeo bi brzo, halapljivo, ureći se kao da jedva čeka da to svri, najede se i da to pre legne, prespava, odmori se od dugog tamo u dućanu stajanja, prodavanja. I zaista, zasitivi se, ne diući se od sofre, već samo odmaknuv se i istresav mrve iz skuta, odmah bi se izvaljivao i spavao.
   Posle njega bi baba, mati i on, Mladen, nastavljali ručak, ali tiho, polako, kao kradući, da ne bi oca probudili. Tako isto bi tiho se dizali sa ručka, majka nečujno iznosila sofru i čistila, tamo u kujni ostajala da pere sudove, sprema. Baba bi već odmah posle jela opet otila, upravo vratila se tamo otkuda je i dola, u batu, dvorite, da nastavi prekinuti posao. Uvek vrlja, neto uka, čisti, pribira kamenje i parčad ćeramida palih, prebačenih sa susednih zidova, uvek naglas gunđajući, sama sebi govoreći, kao svađajući se, zbog tog sa strane i, kako se njoj činilo, namerno ubačenog kamenja.
   Otac bi spavao kratko, burno, rčući. Posle spavanja čisto bi skočio, umio se, i brzo, nemajući kada, već uz put navlačeći koliju, kao da se ne zadocni, odjurio bi natrag u čariju, u dućan.
   Mati bi, kao oslobođena očevim odlaskom a svrivi sav posao u kujni, tek tada ulazila u sobu i sedala kod prozora. Uzimala bi ili pletivo ili oprano rublje da ije, krpi i gleda kroz prozor na dvorite, batu, kapiju, ulicu.
   I onda bi nastao onaj posle ručka kućni, tih mir. Čudan i čisto nem mir. U kome svi oni: i Mladen ispred kuće s knjigom ili tablicom, i baba u bati, i mati mu unutra opkoljena belinom rublja, odudarajući od tamnog crvenila po sobi prostrtih ćilima, jastuka, i oko njih cela kuća, i okolni zidovi, a tako su izgledale i susedne kuće, tako ulica, tako iza njih čarija iz koje se čuo tih agor, - sve kao da se odmara, lei. Kao posle ručka, pa sve zasićeno, umorno, nekako uvučeno, čudno, nemo ocrtava se, tako da se gore, vie kuće im, po nebu čisto osećalo kako podne, vreme ide, prolazi dan, mrak nailazi.
 
 
 
II
 
   Taj popodnevni, posle ručka kućni mir naročito se jače, vie osećao kod njih, zbog kuće im. Visoka, uvučena i ograđena visokim zidovima i visokom dvokrilnom kapijom. Kad se iz Čarije ulazilo u ulicu, odmah bi se nailazilo na njihovu kapiju. Ona se isticala kako svojom veličinom tako i zidom uličnim, koji je bio od ostalih vii i uvek pokriven zdravim, jakim ćeramidama. I pored toga, tu, do kapije, ispod nje, navek nagomilano, istovremeno po nekoliko kola greda i kamenja to je tu i zimi i leti zariveno u zemlji stajalo, čekalo za neka zidanja, potrebu ako se ukae. Ali kad bi se kapija otvorila, pa u nju ulo, čovek bi se trzao. Bunila bi ga ona udaljenost kuće i golemo dugo dvorite. Čisto kao da bi se upadalo, tako bi se silazilo i dugom kaldrmisanom putanjom ilo ka kući. Kuća je bila tamo, u dnu. Visoka, na dva sprata. Sa kapije videla bi se samo njena jedna strana, i gornji boj koji, okrenut nanie, okrečen, beleo se, dok od donjeg sprata samo se videli direci trema i tamo unutra u polutami kujna, sobe. Licem kuće, celom njenom irinom, ispred nje, protezala se bata i gubila nanie. Suprotni, komijski zid nije se video od silnog drveća koje je bilo veliko, staro, razgranato. A odmah ispred same kuće, gde je bio trem, ploče, česma, imiri, bile su loze čardaklije koje su, penjući se do gornjeg sprata, razgranjujući, ireći se i meajući se sa lićem i drvećem iz bate, činile jedan zeleni svod koji je od kuće nanie jednostavno, gusto, protezao se a da se vie tog zelenog svoda gornji boj jače, vie ističe i beli sa redom okrečenih soba. Sa toga gornjeg sprata videla se ne samo cela ulica koja se svojom krivinom, krovovima čas niskih čas visokih kuća i dimnjaka, irila i gubila u njivama, nego čak se gledalo izvan varoi. Celo polje, breg sa "badarnicom" od koje se videlo kako irok, beo drum silazi, uvodi u varo. Iza badarnice mogla su da se nazru Dva brata, Čuke, Čukovo sa svojim po padinama ratrkanim i iaranim selima. Odozgo, sa strane, videla se cela gornja varo. Turski deo, zbijen, kao u rupi, pun krovova, čardaka, krivih tesnih ulica; sa sahat-kulom, amamom. Gore, u čelu varoi, belela se gola, ratrkana "ciganska maala" iza koje se tamnela zelena Ćoska, a opet iza nje visoko do neba dizala se isprepukla, kamena Pljačkovica i Krstilovica...
   To je bio taj njihov, čuveni čardak, kuća, gornji sprat koji, opkoljen zidovima, ulicom, čarijom, nije se video a sa koga se sve videlo; taj čuveni "Baba-Stanin čardak". Naročito kada bi duboko u noći gore, na čardaku, bilo osvetljeno, video bi se, raspoznavao, i putnici, kiridije, teeći sebe to su u noć ipak na vreme doli, govorili bi:
   - Jo sede baba- Stanini!
   Sa kapije se upadalo i ilo kaldrmisanom putanjom. Ispred kuće bio visok "ćutuk" i česma sa koje je voda tekla i svee padala i natapala batu. Trem, ograđen direcima koji su drali gornji sprat, patosan starim izlomljenim pločama. U njemu se navek osećala vlaga i tmina. Svetlost u celom donjem spratu, spavaćoj sobi, dolazila je od prozora pozadi kuće. Lomila se po kujni, ognjitu, rafu, sudovima. Navek jedna strana kujne bila u mraku, te je celog dana tamo gorela sveća, da bi se moglo da radi. Stepenice koje su vodile na gornji boj, istina, bile su stare, ali od svakodnevnog ribanja utele su se i mirisale, kao to je i od gornjeg sprata dolazio miris opranosti, izvetrenosti. Istina, Mladen nije sasvim znao taj gornji sprat, jer nikada nisu smeli da se tamo penju, jedino o slavi, Uskrsu, Boiću.
   Znao je samo da su tamo, u sobama, najskuplji pirotski ćilimi, srebrni zarfovi za olje, kondiri, ikone iz Rila, Peći, Svete Gore, da jedino to tamo baba ide, nameta, sprema... A dole, iza stepenica, utela su se vrata od podruma, vie kojih su virili, kao otvori, mali prozori od babinog "sopčeta". Podrum se protezao duinom cele kuće. Bio pun. Pun bačvi, kaca, masla, sira, vune. Sve to nije moglo odmah da se troi. Čak i sam je Mladen za to već sluao da je u njemu bilo i para to ih je zakopala baba. I to starog novca, koji je baba krila, i ni dedi, pokojnom muu svom, pa sada ni sinu, ocu Mladenovom, nikom ne kazivala, kao da se bojala da oni, ako vide kako imaju toliko novaca, ne napuste radnju, dućan, ne oslobode se i ne postanu meki, raskoni.
   Jer, jednoga dana umalo ne propali. Tako se govorilo, mada se to nikad po njihovoj kući nije osetilo ili videlo. Deda Mladenov, posle oca nasledivi tolika imanja i poto bio i od babe mlađi, tek onda nastavi na punu snagu, mada je već imao sina, oca Mladenova, odjednom počeo da rasipa, troi. to je najgore, sa pravim begovima i Turcima po Skoplju i Prizrenu da se u rasipanju, raskoi i bančenju nadmeće. Jednog dana na enske i karte gotovo sve dao, izgubio. Sve trebalo da se rasproda. I onda, tako se govorilo, baba kriom, ne govoreći nikome, sama, samo s jednim rođakom, i, kako pričaju, preobučena u muko odelo prela granicu, otila u svoje rodno mesto tamo oko Peći i Vučitrna i sva imanja rasproda, donese novac i plati. Ostatak novaca zakopala u podrumu. I tako sve spasla. I od tada sve ona uzela u svoje ruke.
   Docnije, u starosti, deda logiran, tamo u dućanu samo sedi. Sin, otac Mladenov, koji je bio već dorastao, naplaćivao, prodavao. Uveče on babi donosio novac, davao joj računa. Istina, sve to izvan njih samih, izvan kuće, u maali, čariji i među svetom se nije znalo, nije smelo da se opazi i oseti. Spolja, sve to je bilo vezano za kuću, za ime, bilo je isto kao i pre. Grobovi uvek su kao pre bili čisti i sa zapaljenim kandilom, u crkvi jednako  je gorelo ono zlatno kandilo, poklon, dar njihove kuće. Na Boić, Uskrs, o slavi i dalje se apsencima po zatvorima nosila jela i pića; prosjacima i dalje se razdavalo. Na slavi, imendanu i dalje bila večera, gozba. Ali ne kao pre. Taj potres, posrnuće, koje se tako jako krilo, ba na tim gozbama, večerama, među najuim krugom rodbine, ba se tad najjače ispoljavao. Sve je bilo drukčije. Poznavalo se to po čaama vinskim, u kojima je, istina, bilo najbolje vino, ali nikad ne napunjene do vrha, da se preliva, već čiste, sa po dva prsta koliko treba prazne; po čistom uokvirenom jelu u sahanima, a ne da su ubrljani, presipani... Tako i po samim sobama, odajama. Istina da su kao i pre bile otvorene, osvetljene, nametene kao to treba, ali ne onako toplo jako ugrejane, ututkane. I to se pribliavalo kraju večere, vreme dizanju, odlaenju, one bi sobe, cela kuća čisto bile sve hladnije. Istina se i dalje loilo i dalje posluivalo, nudilo, tek...
   To je bila ta njihova kuća u kojoj se navek znalo ko je i ta je ko. Prva uvek bila baba, pa onda otac, pa Mladen, i tek onda mati i mlađi brat. Baba uvek u kratkoj, do članaka koliji, sa zadignutim i za pojas zadenutim peevima da joj u poslu ne smetaju. Malo pogrbljena. Zabrađena zatvorene boje amijom da joj jače odskače i beli joj se vezena oko vrata bela maramica. Suva, pametna, stroga lica; očiju uvek jako, jasno otvorenih, uzdignutih, malo nabranih. Uvek u poslu i to sve oko kuće, tamo po gornjem boju, sobama, odajama. Čisto sasvim odvojena od kujne, gotovljenja, spremanja, kao neki gost u kući a opet dreći sve u svojim rukama. Sve ključeve od podruma i od onog njenog sopčeta, od sanduka, kovčega u kojima su stajale nove, stajaće haljine, novac, i druge dragocenosti. I za sve morali nju da pitaju, od nje da istu. Ali i ona se o svima njima po kući brinula. O materi, ocu, o njemu, Mladenu, i mlađem bratu. Uvek da imaju ako ne najbolja odela a ono uvek čista, nezakrpljena. Da se, kao i nekad, basma, svile, vezovi, amije kad prispeju u koju trgovinu, prvo kod njih alju na ugled i probu. Moda to njena snaja, mati Mladenova, ima već, mada neće od silna svakidanja posla po kujni moći nikada moda ni poneti, ali ipak moralo je da se ima, da slučajno, ko zna, ne ukae se kakva prilika te ona ne bude postidna međ drugaricama, kominicama. Tako isto ona je vodila brigu i o slavama, Boiću, Uskrsu. Da, kao uvek, sva rodbina tu kod njih bude, iz drkve prvo se kod njih dođe na čestitanje. A i da otac sa materom takođe, kad ko od njihove rodbine slavi, ne propuste da odu, čestitaju. Naročito mati da je obučena kao to treba, u najnovije haljine, da ponese dosta ećera, jabuka, kruaka, čime će darivati tamo decu. Jer i deca su znala da uvek, kad god se dođe kod njih ili oni k njima, uvek dobijaju to da jedu. Ali zato mati je morala babu jednako da slua. Isto onako kao u početku, kada je bila dovedena, to nije znala nita po kući pa morala svata nju da pita, tako i docnije, i sada, kada se već urodila, eto njega, Mladena, već tolikog ima, i opet mora za svata da je pita. Koliko brana, masla, sira da uzme; koje će jelo da gotovi?  U podrum nije smela da zaviri, jo manje da bez babinog znanja to uzme ili da kome, kao i enama po komiluku da sme od posuđa to na poslugu da da. Čak i za odelo, koje će alvare, koji mintan da počne svaki dan da nosi, prlja. I mati, ne samo da se u tome osećala poniena, da je to vređalo, no, kao uvek, bila blagodarna, jer ona, baba, jednom zasvagda učinila je neto za nju zbog čega će je celog ivota potovati i do groba joj biti blagodarna. A to je bilo to je ona, baba, bila ta koja je nju zapazila i od svih sestara, ba nju, najmlađu i poslednju, kazala ocu Mladenovom da uzme za enu. A kada ona, baba Stana, za neku kae ne samo da je dobra nego i pristane da joj dođe u kuću i bude snaha, onda se znalo koliko to znači. A naročito je to mnogo značilo za mater i njene, njihnu kuću, koja gore, oko sahat-kule, istina je bila dosta imućna, ali one odavno ostale bez matere, ona i sestre joj, i cela kuća bez domaćice bila kao obezglavljena a jo puna njih, enskadije, te nije ba izgledala kao to treba. I naročito ona, Kata, koja je bila najmlađa od svih sestara i gotovo bila ostavljena samo da radi i trči po kući, kao neka slukinja, dok su ostale sestre, starije, već u godinama, gledale sebe i spremale svoje darove. One izlazile i stajale na kapiji, one se viđale po slavama, svadbama, dok ona jednako bila unutra, u kući. I zato, ne samo da joj togod nije bilo pravo, ovde, nego bila sva srećna. Nita je ne brinulo, ne jedilo, jo manje da u tome to mora za svata babu da pita, od nje da iste da joj da smatrala kao neku uvredu, ponienje. Čak ni to: to izvan kujne i one sobe gde je ona radila, raspremala, dalje, izvan, po dvoritu, po kući, kao da nije ni postojala, jer ni kominice ili ma ko koji bi doao da ta kod njih poite, obično kakav sud da se poslui i vrati, pa ne naav babu, pre bi se njemu, Mladenu, obraćao nego materi:
   - Mladene, treba mi (to i to). Ako li da uzmem?
   Čak ni to nju nije vređalo. Njoj je samo bilo do toga da su: njome u kući svi zadovoljni, da večito radi i da je sva srećna svakome od njih da ugodi. Prvo babi, pa onda muu svome, ocu Mladenovom pa čak i njemu, sinu, Mladenu. Ona prema njemu, Mladenu, ne samo da se nije osećala starija od njega, kao mati, jo manje ravna njemu, nego čak i mlađa, nia od njega. Njega i mua, oca mu, zajedno u jedan red stavljala, u starije, veće od sebe, kao domaćine kućne.
   Uvek kad god bi otac to zaboravio iz dućana da polje kući a ona, ne smejući ponova svaki čas da ga za to opominje, bojeći se da ga time kao ne naljuti, uvredi (zar on malo posla i brige ima tamo u dućanu i čariji?), uvek bi se onda obraćala Mladenu, i to kao da je on otac, on zaboravio, on za to kriv, i čisto bi njega za to korila.
   - A, bre, to ne donesete? Kako to da zaboravite? Znate da treba, pa to ne donosite?
   Ili, kada bi Mladen poao ujutru u kolu i ona, znajući da će on, kao uvek, prvo kod oca u dućan svratiti da mu se javi, ona bi ne po njemu, već samom njemu, Mladenu, poručivala ta joj treba iz dućana:
   - Mladene, treba mi (to i to), pa nemoj da zaboravite. Pratite iz dućana.
   I u toj njenoj poniznosti, zajedničkom oslovljavanju, izjednačavanju u stareinstvu oca sa njime, Mladenom, sinom, ogledala se ona predosećanja matera prema svojim prvencima, ona slutnja, bojazan, to su oni ti koji će, ne daj boe kada im muevi, domaćini, umru, biti domaćini, hraniti ih, čuvati, brigu o njima voditi. I zato jo kada su ovako mali za taj njihov budući teret, brigu o njima voditi. I zato jo kada su ovako mali za taj njihov budući teret, brigu to će oni imati, bili su i stariji od njih, matera svojih, jednaki sa ocevima svojim.
   I zato Mladen, kao da je to znao, osećao, uvek je bio prema materi ozbiljan. Strog. Naročito bi je grdio kada bi po običaju, a sve iz dobrote, naivnosti, kada ode u komiluk i nađe se sa komikama, pa da ne bi izgledala gorda, zbog tog njihovog bogatstva, prvenstva kuće, ona se navla zaboravlja i u razgovoru ostaje tamo po čitave sahate, da uvek moraju da ilju po nju i da je zovu.
   Mladen, crveneći na tu njemu slabost, ponienje, uvek bi je ne korio već čak grdio:
   - Zato, mori, mati? Zato da si takva?
   Ona, dolazeći, spotičući se od trčanja, kao ulagujući se, govorila bi:
   - Eto, takva sam, bre, sinko! Luda! Za nikuda ja nisam...
   I nikada ona, kao druge matere, da je smela sa Mladenom, kao sa sinom, da se ali, jo manje da ga grli, ljubi. Svu svoju ljubav prenosila je na mlađeg. S njime, pa i to krijući se, da je "oni" ne vide (baba, otac, i čak Mladen) i ne smeju joj se na te njene budalatine, slabosti, u potaji, kriom, mlađeg bi brata grlila, ljubila i raspovijajući ga, kupajući ga, ta ti ne od ludosti i ljubavi činila.
   Posle babe, dolazio je otac. Sirov, krupan čovek. Lica zatvorena i vie natmurena. Troma, teka pokreta i koraka. Jo tromija govora. Obučen navek gotovo u nove čakire, opasan pojasom i u mintanu koji mu je bio tesan. Naročito oko iroka mu i kratka vrata. Navek kao od neke siline, vatre, koliju je nosio zabačenu, na ramenu, i uvek iao pognute glave. On je imao samo da vodi brigu tamo o dućanu, trgovini, čariji, a ovde kod kuće, nije imao ni za ta da se brine. Jo manje da to naređuje, zapoveda. Otac mu to kao da je i voleo. A Mladen se i dosećao zato je to tako. Zato se otac pred babom uvek čini da je jo kao mali, nedozreo, i ne toliko ozbiljan da je, te, kao u dućanu, tako i kod kuće, on da je prvi, on da naređuje, on zapoveda, raspoređuje, sve u svojim rukama dri, već sve to jednako baba. Prvo, to mu je tako bilo lake, navikao se, voleo je da, kada mora već tamo u dućanu i u čariji da lupa glavu, kupuje, trguje, pazi i otvara oči, onda bar kada ovamo, kući, dođe, da nema ovde to da misli, o čemu da se brine i zapoveda. Da moe rahat, raskomoćeno, bez brige da lei i da se odmara. A drugo, to, istina, niko drugi nije znao i to je Mladen tek docnije kada je sasvim porastao doznao, shvatio, bilo je to: to otac, mada je u čariji, među trgovcima bio dosta uvaen, potovan, na svome mestu, kao to treba, ipak od te svoje uvaenosti pokatkada poputao. Zaboravljao se. Pokatkad, zapio bi se. Istina, i to retko, kriom. Onda, ne znajući od stida, muke, bola, ta će, po tri dana bi leao. Trebala je tada baba samo da ga prekori, ma ta da mu oporo kae, odmah bi od kuće otiao i nikada ne bi se vie vratio. Ovako, samo bi bolno leao. Baba se uvek činila neveta, kao da nije znala zata je bolestan. Jedino to bi se primećivalo da ona zna, to je bilo za vreme ručka, kada za sofru svi sednu a otac lei. Od gorčine, bola, njoj bi čisto zalogaji u grlu zapirali. Prsti bi joj, prinoseći zalogaje ustima, takođe na bol skupljeni, drhtali. I da to sakrije, oca ne uvredi, svaki bi čas u krilu skupljala i čistila mrve od hleba. I niko se nije pokazivao da zna za to njegovo piće.
   I zato je otac pred babom uvek radosno, od sveg srca činio se mali, ne on da je domaćin kuće, gazda, da donosi. Svake subote, uveče, donoseći pazar, jo s kapije razuzurujući se, skidajući koliju, u isti mah vadio bi kesu i dodavao bi bilo materi, bilo njemu, Mladenu, već ko bi se tu u blizini naao, i davao je da ovaj pravo tamo, kod babe u sopče, odnese:
   - Na, odnesite tamo!
   I posle večere, kada bi mati, Mladen polegali, ugasili sveću, otac bi jo tamo kod babe ostajao brojeći pare i dajući joj računa ta je, koliko i od koga pazario, kupio...
    Mladen kroza san čuo bi kako otuda kroz kujnu dopire očev glas. Pun, kratak i ponizan. Uz to zvek novaca i izvinjavanje:
   - Nisam mogao vie, nano. A za to i to cena je ovolika. Nia nije. I, ako hoće, da kupim, ako ne, kako ti naredi.
   Docnije, osetio bi očev dolazak. Raspasujući se, odahnuvi, kao otresavi se tereta, isprućivao bi se kod njih u postelji, navlačeći jorgan po glavi. I Mladen bi osetio čak i ovamo, ispod materine glave, pa čak i ispod svoje, očeve prste od ispruene ruke, kako i njega zajedno sa materom grli.
   I onda bi nastalo no uoči nedelje, praznika, njihovo spavanje ovamo u sobi. On, otac, mati, i mlađi brat u kolevci. I svi, svrivi sve kao sto treba, spavaju i odmereno rču od srećna zadovoljna sna, ne brinući se ni o čemu, ne osećajući nikakve brige, misli do jedino osećajući oko sebe ututkanost, suvotu prostrane sobe, mekotu i toplotu postelje i napolju iroku beskrajnu, do na kraj sveta toplu noć.
   Baba, ko zna, kao uvek, ona jo ne legala, ostajala da u sopčetu sedi, računa, vodi brigu o svemu, o sutranjici: koje će se jelo gotoviti, koliko jo moe taj i taj ćup masti, vreća brana, sir ili meso do te i te nedelje dotrajati, dok ne dođe drugo i dok se jo ne zaradi i moe bez tete, da se ne oseti oskudica po drugim potrebama, drugo, ponova da se kupi.
   Tako je bilo kod njih oduvek. Otkako Mladen zna i pamti. Takav otac, takva mati. Baba sve i sva u kući. Po njoj se već i kuća zvala. Po noj i otac, pa čak i on, Mladen, "baba-Stanin Mladen". Tako su ga zvali. I tako je bilo jednako, godinama. I zato Mladen, mada jo dečko, jo u kolu iao, ipak je sve to znao i trudio se, gledao da i on bude kao to treba. U koli, da se uči dobro. Ako nije, a uvek je bio, najbolji đak, a ono da je najvredniji, najtačniji u čariji, kada iz kole kući ide, da je s njime svaki zadovoljan; da je onakav kakav treba da je sin njihove, gazdinske, kuće, koja je i pokraj svega jo jednako bila i brojala se među prve kuće. Pa jo on, prvenac takve kuće, koji ima oca da nasledi. I ne samo da je morao biti takav već nije smeo da dopusti da ga makar ko, bilo baba, otac (mati već ne bi ni smela) za ta prekore, to nikada nije ni činjeno. A najmanje otac da je kadgod to učinio, jer kakav je on bio osoran, prek, uveren je bio i znao da mu Mladen, sin, mora biti onakav kakav treba da je.
   I Mladen je bio takav.
 
 
 
III
 
   Docnije, ba kad, bar sudeći po babi, po njenom bezbrinijem licu, malo slobodnijem, veselijem, po obilnosti jela i odela, otac sa trgovinom i pazarom počeo dobro da zarađuje, iznenada, naprečac, umre otac, i Mladen ga odmah, kao to je i trebalo, zastupi u dućanu. Ostavi mater, babu i celu rodbinu da nariču za ocem, oplakuju ga, idu mu na grob, a on, prestraen i najvie uplaen babinim strahom da sada sve ne propadne, ne izgubi se, naročito za nj, Mladena, da neće moći, mali je, nejak, da zastupi oca u dućanu, bude kako treba, izdri, - gledao je samo da se u radnji očeva smrt ne oseti. Da kao pre, u isto vreme, rano se otvara. Da čim se iz njihove ulice izađe, nanie, posle nekoliko dućana, odmah se njihov raspoznaje. Vidi se po jako izvučenom krovu i irokim ćepencima. Ulaz, vrata, od buradi katrana, naslonjenih poluga gvođa, dasaka, gotovo zatrpan. Unutra, u dućanu, da je kod slugu uvek on. Prestraen, ne znajući, a najvie plaeći se da zaista i ne bude kao to ne treba, ne zastupi oca, samo je to gledao, da se očeva smrt u dućanu ne oseti, da nijedan muterija, kupac, ne otpadne. A ostalo, sve je zaboravio. I oca da oplače, za njim suzu da pusti. Čak mu ni grob nije dobro video. Sem na pratnji, prilikom sahrane, a vie nikad. U modrini zore, gotovo u mrak budio bi se. Oko njega po sobi već su bile prazne postelje matere, tetke, strine. Otkad umro otac, sve gotovo sestre materine, tetke mu, tu su spavale, sedele, a i docnije uvek po jedna ili dve. Ne toliko da mater i njih tee, koliko da pomau pri gotovljenju jela, spremanju za na groblje. Njihove postelje oko Mladena nazirale su se, belile prazne, sa usturenim jorganima. Iz kujne dolazila je svetlost sveće i sa ognjita. Čulo se spremanje, meenje. Gore, opet, na gornjem boju, čula se takođe lupa. I on, jo u mraku, već je bio osvetljen. Baba jednako se tamo pela, silazila donoseći ta treba. Već kada bi bilo vreme da se die, počeli sa ulice da se čuju koraci komija koji idu da otvore dućane, k njemu, u sobu počela bi tiho, ali svaki čas da ulazi mati. Brina, u strahu: da li će se on sada, kada je vreme, probuditi, da ga ne bi ona morala buditi i opominjati. I kada ona u kujni počne glasno da pita tobo: da li je otiao sluga da otvori dućan (mada je njega ona ista jo prvoga probudila i uputila u dućan), Mladen već zna da je to za njega, i odmah bi se dizao. Čim bi se čulo kako se on die, oblači, odmah bi ulazila mati sa svećom i, kao tobo da do njega stoji da li će se tako rano dići i ići u dućan, brino bi ga pitala:
   - Hoće da ide? - Idem! - odgovarao bi kratko.
   Bilo mati, bilo tetka, drale bi mu pojas u koji se on polako, uzdignutih ruku, da ne bi bilo kakvih bora, vrteći, paljivo, uvijao. U tremu, do stepenica za gornji boj, susreo bi babu.
   - Ode li, sine? - oglaavala bi mu se i ona.
   Poto njoj odgovori, odlazio bi.
   Baba bi ga odgledala kako već sada sasvim u svanuće, gotovo po danu, odlazi. Sa ključevima ide kapiji. Već ne obučen kao dečko, nego u malo duim, zatvorene boje čakirama, u cipelama, mintanu zakopčanom do grla i utegnutom, dugom mor-pojasu. Polako, mirno, pognute glave ide. Tamne mu se njegova uska leđa, stas. Zbog pognute glave jače se izvija i vidi iz ramena mu njegov uski sa upljinom po sredi vrat, i sire, ispupčenije vidi temenjača.
   Na ulici, komije, takođe svaki sa nekim kao saaljenjem, javljali bi mu se:
   - U dućan li, Mladene?
   Odgovorio bi svakom na pozdrav produavajući put. I to sve uza zid, polako, mirno. Izaav iz ulice, uputio bi se dućanu, otvorio ga, probudio slugu koji tamo iza magaze spava, da die vrata, ćepenke, nosi ih i slae iza magaze. Iznosi one grede, poluge gvođa i sve to stoji ispred dućana, oko ulaza. Mladen, pomaući sluzi, gleda kako on sve ređa: svaku stvar na njeno isto mesto nameta, vea, dok dućan ne dobije isti onaj jučeranji izgled. Mladen ne seda, već stoji jednako gledajući kako sluga radi dok ne bi sunce odskočilo i obasjalo red dućana gotovo sve podjednakih, sa podjednako izvučenim krovovima, a uvučenim izlozima, ćepencima, da su izgledali kao da su pod jednim krovom. arenili bi se oni i odsjajivali obasjani suncem.
   Utom bi njegovi prolazili čarijom na groblje. Napred slukinja, na glavi sa korpom koja se povijala pod teretom pita, jela. Odmah iza nje baba sa materom, a iza ovih čitav red ena, tetaka, strina. Sve u novom, sa svećama, cvećem i zabrađene novim, crnim amijama. Mladen bi video kako bi se tada svi iz okolnih dućana, očevi drugovi, prijatelji, odmah dizali, izlazili ispred dućana i nemo se klanjali, pozdravljali ih kao da su time hteli i oni da se pridrue ali ne mogu, pa zato po njima, babi, materi, alju pozdrav ocu na groblje.
   Mladen uvek bi sa očima punim suza ulazio natrag u dućan. Odmah zatim odozgo počeli bi da navraćaju k njemu pokoji od stričeva, tetina. Izgovor im je navek bio: kako su bili tu, ili poslom, pa onako uz put navratili k njemu.
   Gotovo sa strahom, trljajući, kreći ruke, ulazili bi, ili po dućanu, zagledali i zapitkivali Mladena. A znalo se zato dolaze. Da vide, pregledaju. Da ako Mladen učini neto to ne treba, posavetuju ga, ukore. Ali, Mladena su uvek zaticali u poslu. Ili, naslonjena na tezgu sa uzdignutim kolenom i na njemu tevter po kome je beleio veresiju, pazar; ili, tamo, u magazi, kako lake stvari vuče, uređuje.
   Docnije, posle njih, već bi dolazila baba. Po babi Mladen je znao da su se vratili sa groblja. I to tek to su doli. Jer, gotovo jo i nepresvučena, baba bi odmah dola ovamo k njemu, u dućan.
   I to je bilo uvek svakog dana. Ispočetka, baba bi gotovo celog dana presedela. Uveče, zajedno s njim, zatvorivi dućan, odlazila kući. Docnije, samo bi navraćala. I to čeće, po dva i vie puta preko dana. I to sve tobo poslom. Ne to hoće. A kad bi bila subota, ili uoči kakvog velikog praznika, kada je veliki "pazar", celog dana presedela bi. I to gore, na tezgi, do čekmedeta gde se ostavljao novac. Ne meala se ni u ta. Ostavljala Mladena da on radi, pazari, trguje. A to ba njeno nemeanje ni u ta već samo dolaenje, sedenje, kao nadgledanje, trebalo je da znači: da ona, stričevi i cela familija zato dolaze, obilaze ga, ne to se boje za njega da on ne bi neto učinio to ne treba, jo manje da sumnjaju da bi on novac ili espap digao, uzeo, i, kao to drugi sinovi rade, kriom troio na slatkie, ećerleme, - već moraju da dolaze, da se svaki čas viđaju u dućanu, radi drugih, radi sveta, okoline, radi ostalih radnja, radi trgovaca, muterija. Da se oni, videći samo njega, Mladena, dete, ne bi ustručavali, ne dolazili da trguju, bojeći se da se Mladen, kao svako dete, kadgod ne prevari, potroi, izgubi novac od pazara, pa posle u tome i oni ne osete se kao krivi, to su trgujući, dajući mu novac, time dali i pruili priliku da on zgrei. I da to ne bi bilo, zato je ona dolazila, sedela. I to istaknuto, do čekmedeta, u vrhu, da bi je svi videli, uverili se da je ona tu, da ona nadgleda, uzima novac, a ne on, Mladen, dete, i da zato nemaju brige da će docnije, ako to bude, oni biti odgovorni, osećati se krivi. Zato bi celog dana presedela stroga.
   Po njoj, njenom licu, nita se nije poznavalo da se togod dogodilo, desilo. Samo, mesto one njene bele, nene, vezane maramice ispod grla, bila je, kao i amija joj, crna, velika, nova. Čak, kad bi neki muterija, kakav seljak iz udaljenog sela, koji je u godini jedan put ili dva puta dolazio u varo, na pazar, pa do tada nije dolazio i nije čuo za smrt očevu, pa kad bi doao, uao, video nju, gore, do čekmedeta, u crnoj amiji, odmah bi se trzao, dosećao i ulazeći unezvereno pitao:
   - ta, zar gazda?...
   - Eh, Bog da ga prosti! - kao hrabreći muteriju, odgovarala bi mu ona mirno, pribrano. - Eto, umre, sinko!
   I samo to. Nita vie. Jedino to su joj usta bila zbrčkanija, stisnutija. Onako sedeći, odudarajući kroz izlog, u dućanu, na tezgi, do čekmedeta, sa uzdignutim i do prsa joj priljubljenim kolenima preko kojih joj je bila navučena boča čak do stopala, da su joj virili samo vrhovi prstiju belih joj čarapa na nogama, celog dana bi mirno, nepomično tako ostajala, kao da joj sin, gazda od dućana, nije umro, nestao ga, već kao da je otiao, nekud otputovao a ona, majka mu, eto zamenjuje ga, sedi u dućanu da pazi, čuva.
   Pa ni u kući nije bila drukčija. Niko nju ne vide da ona, otkako umre otac Mladenov, pa ni prilikom same smrti, pratnje, posrnu, izgubi se. Jo manje da, kao svaka mati za sinom, pa jo jedincem, klonu, pade, od bola lee u postelju i bar za čas zaboravi na kuću, poslove koji je čekaju. Pa na samom groblju, kad kao svaka mati dođe, ona klekne celo groba, plače, ali u sebi, tiho, zagrcano i čim mati Mladenova počne od silna plača i naricanja da pada u nesvest, zaboravlja se, ona bi je prekidala, trzala, ne davala joj to, već da, kao to je red, opoju pokojnika, dele u pokoj due mu, i, kao to dolikuje njima, posle vraćaju se mirno, pogrueno. I to toliko mirno, pribrano, da je već i ga njena mirnoća bila neugodna, čisto bila neprijatna i sama ona sa tom svojom mirnoćom, kao tvrdoćom, okrutnoću.
   Na sve izraze saaljenja, utehe, ona je samo odgovarala:
   - Eh, Bog... Hvala mu!
   Ali u tome: "Bog, hvala mu" bilo je toliko mirnog prekora, na dnu srca ukorenjenog, tome Bogu, da bi se svako čisto trzao i povlačio od nje, ostavljajući je samu, mirnu, krutu.
   Ali Mladen je znao zato je ona takva. Ne sme da plače, ali. Zbog njih. Ne sme da se pokae slaba zbog njega, kuće, familije. Jer kada bi ona, onda ta je ostalo za druge? Naročito zbog matere mu i ostalih ena, da ne bi one udarale jo u veći plač te da se celog dana kuća razlee samo od plača, naricanja. A najvie i zbog samoga njega, Mladena. Da on, jo dete, usled toga plača jo vie se ne uplai, ne raali za ocem, i tamo u dućanu, radnji, ne pomete se.
   I koliko je puta Mladen viđao noću kako u onom njenom sopčetu sedi obučena na prostrtoj postelji. Bez sveće, bez ikakva znaka. A to se zbog njih. Da oni ovamo, mati i on, to ne primete, ne vide, već da mirno spavaju kao da nije nita - kao da i ona spava. Ali kad bi noć bila obasjana mesečinom, videlo se sve. Dvorite bljetalo. Po bati utale senke i lelujalo se liće a gore čardak sigurno se jo jače belio. I Mladen iziavi i proavi pored te njene sobe, trzao bi se od straha videći kako, makar ponoć bila, ona jednako jo sedi. Ukočena, sa rukama u krilu i nabranim i uprtim očima u noć i mesečinu. Pokatkad kao da bi iz njenih očiju suza htela da kane, jer bi se videlo kako die ruku očima, da valjda ubrie, stisne, vrati natrag tu suzu, ali bi se videlo i kako otuda, jo bre, natrag vraća ruku kao bojeći se da ni sama noć ne vidi tu njenu suzu.
   Mladen, čim bi to video, prestraen, krijući se da ga ona ne spazi, vraćao bi se. Navlačio bi jorgan na glavu, ugurivao oko matere drhteći od straha, jer je znao, bio siguran, da baba pored bola, tuge za ocem, jo i zato tako cele noći sedi: to se brine, strepi i za nj, Mladena. Boji se i brine da li će on biti kao to treba. Ako ne bolji od oca, a ono bar kao otac. Da se odri bar ovo to se ima. Da neće i on biti kao drugi, ostali. Kao neki od takođe čuvenih, bogatih porodica, pa isto tako kao Mladen, posle smrti oceva, počeli da vode radnje, trgovine, pa ili na karte, ili na enske i piće odali se, i počeli da rasipaju. Eno, ba sproću njih gazda Stojanče to samo jednog sina ima. Pa ni njega, mada je već stigao za enidbu, otac ipak ne sme ni u dućanu da ostavi, a kamoli da njemu preda radnju, tako je slab, bled. Jednako utrpan mintanima, i to zimskim, ispunjenim pamukom. Večito se sunča, pari i leči. Ne zna nita, niti moe ita. Pa tako isto, eno čuveni Poglavarci, čiji su stari zakupljivali i naplaćivali danak. Čim im otac, stari Poglavar, umro, sinovi, ne samo to batalili radnje već, tukući se među sobom, počeli da se dele. Posle, pijući, bacajući, prodavajući u bescenje, sve upropastili. Tolike čivluke, tolika imanja, dućane i kuće, pa sada ive od milosti seljaka, pređanjih svojih čivčija, koji su bili na tim imanjima i od njih otkupili ih. I tako svi redom. Gotovo nijedan, posle oca, da je radio kao to treba, kao to je običaj, adet i red: da radnja, i ako otac umre, i dalje napreduje. A ono ne samo da ne napreduje već ide u propast.
   To je za Mladena bilo najtee i najgore. Dućan, trgovina, celog dana tamo sedenje, prodavanje, nije mu nita bilo. Brzo, za kratko vreme uao je u sve poslove. Cene svačemu već je znao. Već je u mislima uvek mogao da oceni i proceni ne samo koliko i od koga espapa ima nego i ceo dućan i magaza koliko otprilike vrede i koliko se za to u svako doba moe dobiti novaca. Čak u tome osećao se laki, srećniji. Ali ovo kod kuće, to babino noćno bdenje, sedenje na postelji, miljenje i vođenje brige o njemu; ono svakodnevno dolaenje, uvek gotovo puna kuća ena iz rodbine i iz komiluka. Ne to im se dolazi, to vole da sede, da uvek po jedna noćiva kao da ih čuva; već to treba, to je red. to moraju sada da se tu kod njih "nađu", pomognu togod, posluaju... I onda, ako Mladen, preko dana, ili pred veče, u nevreme, pre no to se čarija zatvori, sasvim slučajno poslom kakvim kući dođe, ono materino usplahireno, preplaeno istrčavanje preda nj i ono njeno uplaeno gledanje u njega: da se moda tamo, u dućanu, trgovini, nije desilo togod, skrhalo se, propalo, pa on, ne mogući vie da izdri, napustio, pobegao i evo ga gde dolazi.
   A Mladen to nije voleo. Svakog dana bivao je sve bolji, sve pametniji. Nikada nita neuputno nije učinio. Ni kada ne propustio da svakog komiju, prolaznika, iz dućana pozdravi, javi mu se; nikada muteriji da je kazao kakvu oporu reč. Jo manje da ga kadgod nema u dućanu, da kao druga deca ode gde, zaboravi se i ostane po čitave sahate. Celog dana ga je bilo u dućanu. Rano, pre svih, njihov dućan bio otvoren, spremljen. Svaku sitnicu, veresiju, tačno, paljivo je zapisivao, uvek dnevni pazar prebrojavao i zavodio.
   Svakada tačno, u jedno isto doba, kada se dan razdanjuje, odlazio bi u dućan. Iz kuće peo bi se ka kapiji sa ključevima. I samo da baba ili mati to ne pomisle, pogurenije bi iao, jače bi mu trčao tanak vrat sa upljinom modane kičme, jače bi saginjao glavu, da samo izgleda ozbiljniji, temeljitiji. Na uglu ulice, sproću, u čariji, već bi se arenila, sva bila obasjana upaljena pekarnica. Na samom uglu prolazio bi pored čuvene trgovine i jedino okrečenog dućana hadi-Zafirovog. I čim bi tu naiao, znao je da je sad već tamo oko razgrejanog mangala, u ćurku, sa brojanicama, sam glavom hadi Zafir. Pognutije glave, ozbiljnije prolazeći, nazivao bi boga, na to bi mu otuda, iz dućana, sam hadija uvek glasno odgovarao. Pre to nije činio. Naročito u početku. Ali, kad je video kako Mladen s dana na dan sve bolji i bolji biva, kao to treba, kao davajući mu dokaza svoga zadovoljstva to tako dobrim putem ide, uvek na Mladenove pozdrave sam glasno bi mu se javljao. Čak ponekada i zaustavljao bi ga:
   - Mladene! Nestale mi neke daske, a trebaju mi, pa da li imate vi?...
   To je za Mladena bilo mnogo. To negledanje u njega kao deteta, već kao odraslog, predstavnika radnje, ravne njegovoj. Od radosti, stida, jedva bi promucao:
   - Pa... dedo... čini mi se, imaćemo.
   - E, polji mi po momku.
   Mladen, sav srećan, slao bi. Najglavnije bilo je to, kada za to doznadu, dočuju oni, baba, mati, valjda će biti malo umirenije. Jer, eto, on, deda, čuveni hadi Zafir ne samo da se ne boji, ne samo to ga glasno oslovljava, već sigurno uveren da neće i on biti kao ostali, nego kao to treba, eto stupa sa njim u trgovinu, trai da mu on iz dućana pozajmi espap koji je slučajno kod njega nestao. A to već znači da Mladen vodi dobru radnju, da se već vidi da će on biti kao to treba; da, iako je oca nestalo, umro, radnja time nije nita izgubila, već da će, ako ne biti pod Mladenom bolja, veća, a ono sigurno da će biti ista onakva kakva je bila: ugledna, na glasu, jaka... Zar da to nije, da se po Mladenu već to ne vidi, zar bi se hadija onda uputao s njime, Mladenom, u te pozdrave, u te trgovačke veze?... Zar da on, hadija, iole sumnja da će docnije njihov dućan biti kao god sve radnje i dućani to ih sinovi od očeva nasleđuju, ne samo rđavi nego će i propasti, biti nesigurni, ne na dobrom glasu, prete da će pasti, - zar bi onda on iz takve jedne radnje uzimao espap na pozajmicu, unosio ga u dućan i prodavajući ga davao mu ime, glas svoje radnje, trgovine koja je bila ne samo prva i čuvena kod njih nego u celoj Turskoj, Bugarskoj, pa i Bosni...
   Eto stoga je bila tolika Mladenova radost u tom hadijinom zdravljenju, traenju od njega espapa. Ne radi njega, to je to dokazivalo da on već nije kao drugi, da je veći, bolji, pametniji od ostalih svojih vrnjaka i drugova, već to je znao kolika će to biti uteha, radost i kao neka mala sreća za njihovu kuću: za babu, za mater, za stričeve i celu rodbinu. to će se time i oni malo uteiti, malo manje, čuvi i videvi to, sumnjati o njemu, brinuti se i strepiti za nj.
   I zaista docnije, dalje, već je baba bila, istina uvek onako zabrinuta, sa poprečnom prugom preko nabrana čela i skupljenih, stisnutih usta, ali nekako drukčija, meka. I samo videvi tu Mladenovu ozbiljnost, trud, upinjanje i brigu da zaista bude kao to treba, postala je ozbiljnija prema njemu. I to je najglavnije, kao uvek, svakog dana, jednako dolazeći k njemu u dućan da ga vidi, nadgleda, činila je to vazda okolieći, kao bojeći se da ga time kao ne uvredi, ne rasrdi.
   Tako, već nije kao pre, dolazeći ovamo k njemu, jo sa ugla ulice, počev od te hadi-Zafirove magaze, prolazeći pored komijskih dućana namerno, navla kod svakog zastajkivala, kod svakog se zdravila i ostajala da se razgovara. A sve iz straha, zebnje da u razgovoru sa njima slučajno ne dozna, ne dokuči to za Mladena: kako nije dobar, kako tad i tad ostavio dućan, zadrao se negde. Ili ako to ne, a ono tim zdravljenjem kao da se ulaguje, moli da oni, komije, pobrinu se, nastanu i ne izgube ga iz vida već ga pouče, pomognu njenom Mladenu. Sada bi već, pojavivi se iz ulice, istina, onako polako, pogureno i uvek noseći kantice, tobo gasa da uzme, ila pravo ovamo. I dolazeći k njemu, ne bi kao pre pravo ulazila, ila tezgi, čekmedetu, već bi jo sa praga, ulaza, počela da čisti, rasprema, neto die, da bi samo izgledala kako slučajno, ne namerno, dolazi. Da se on ne bi osetio uvređen, naljutio se to ona uvek dolazi da ga tako nadgleda, pazi, sumnja u nj. I kada, kao uvek, već pita za pazar, ona okoleći, snebivajući se pita.
   - Pa, ima togod pazara, sinko?
   I to tako nekako bolno, plaljivo, da Mladen, čisto saaljevajući je, da bi je kao ohrabrio, brzo bi počeo da joj ređa ta je prodao, naplatio. Pokazuje tevter, sume veresije, naplate. I da bi je jo vie kao uverio, umirio, samouvereno, znalački počeo bi da je provodi po dućanu, mada je ona sve to u prste znala, i pokazuje joj espap. Naročito u magazi gde su kamenovi soli, poluge gvođa, gomile dasaka, sirove koe, vune. I da je samo uveri kako je espap ako ne veći a ono nikako manji, sa snagom velikom za njegove godine, on bi lako dizao, gurao naslagane daske, grumenje, samo da se vidi kako iza toga jo ima.
   Baba, kad on počne tako da upinjući se die, vuče, zaustavljala bi ga i ne davala mu.
   - Neka, neka, čedo! Znam ja da ima. Nemoj da se pretrgne. Znam ja. Samo ti da si nam iv...
   I jednako čisto kao umiljavajući mu se, ostavljala bi ga. Odlazila bi natrag kući. A tamo već se znalo ta će raditi. Kao uvek, brino, kao uplaeno, samo da nadgleda, obilazi. Čas tamo, u dnu bate gde je bila ona suara, gde se iz dućana dovlačila vuna, sir, maslo, i otuda, kada napuni čitavu kacu ili denjak, unosila u podrum ispod kuće; čas opet tamo u samom podrumu. A najvie oko kujne, jela, masti, sira, brana. Da se ne utroi vie nego to treba, naročito ne vie nego kao pre, dok je otac bio iv, dok se bilo sigurno da će, ako se vie potroi, on doneti jo opet koliko treba, koliko je dovoljno. Jer, ko zna sada kako će on, Mladen, tamo, u dućanu? Moda će se, vie je no sigurno, togod izgubiti, tetovati, pa onda ovamo, kod kuće, da se nema ni koliko treba...
   A Mladen se, opet, brinuo da se ne desi da u kući čega nestane i da ukloni taj trepet, strha, ukočenost, da baba mu, majka, cela kuća, budu kao pre dok je oca bilo. Da se kao i pre, onako mirno, tiho, siturno u kući ivi, gotovi, ručava, večerava.  Da opet nastane ono onako lepo, prijatno prolaenje dana, one večeri, spavanje, razgovor ta će za sutra da se gotovi, radi, i to sigurno, bez briga, zadovoljno. Pa i dočekivanje praznika, kupovanje odela, radost za to, spremanje, urba. Ono na licu im ispisano zadovoljstvo u spremanju za praznik koji će kroz koji dan da osvane. Da onako, kao pre, mirno, ograđeno, sigurno, njihova kuća stoji. Voda sa česme da svee, slobodno ubori, pa da je baba sprovodi po bati, da baba vrlja po dvoritu sa mirnim, istina strogim, ali spokojnim licem... Da majka mu, ako ne ba veselo posle smrti očeve, a ono bar spokojno, kao i pre, samo onako slatko, uneseno, po sobi, kući, gotovi, sprema, s mlađim bratom se zabavlja, pohađa svoje sestre, a one da joj dolaze. A ne da je, kao sada, svakad uplakana i preplaena, i, svakad, čim Mladen iz čarije dođe kući, a ona ga uvek, kao da mu se bogzna ta desilo, onako uplakana, preplaeno i usplahireno dočekuje... Hteo je da bude kao pre, dok je oca bilo; da se zna, iako oca nema, da je on, Mladen, tu, i da će i on kao otac. Čak i bolje od njega. Samo da one ne strepe, ne boje se i ne drhte za nj.
   I Mladen se od upinjanja i briga da ih to pre ubedi, uveri, oslobodi, da se one ne plae, već da mogu potpuno da se oslone na nj, da će biti kao to treba, od tih se kao briga, upinjana, misli, čisto bio malo pogurio i pre vremena okočatio. Lice mu dolo suvo, bledo, i već kao pametno, staro. Čak je Mladenu to godilo to je takav, ne lep, vitak, zdrav. Mislio je da će i time, tim svojim ne detinjastim već starim izgledom, suvim, babu jače ubediti da on neće biti kao drugi: besan, lud!
   A da bude kao to treba, trudio se najvie i radi sebe sama, radi one tihoće kad prođe dan i nastupi veče, zatvori se dućan, i onda one mirnoće kad iz čarije s ključevima od dućana pođe kući. Osećao se čisto zadovoljan to će sad, posle večere, poto je dan proveo kao to treba u čariji, među svetom, radilo se sve kao to je u redu, leći, odmarati se, spavati. I to mirno utiano. I ne imajući za ta da zastrepi, uznemiri se, to se neto danas nije učinilo kako je trebalo, pa će sutra moda to da se čuje. Ne. Već mirno, sigurno se spava, odmara. Pa onda, kad Mladen zatvori kapiju, ono njegovo dolaenje, pribliavanje česmi, kući. A mrak, sumrak. Kuća, oko nje iroko, opkoljeno susednim zidovima dvorite i bata lee nepomično, ocrtavaju se. Iz kućnih vrata dopire svetlost. Baba je obično tada ispred kuće, do česme. On dolazi, ključevi mu zveckaju. Pouzdano prilazi babi, ljubi joj ruku, daje joj ključeve, da ih ona u sobi obesi na određeno mesto. Ulazi unutra, ide u sobu i, kao negda otac, čeka večeru. Samo sada ne seda on kao otac mu, ne uri, ne viče onako uurbano, izgladnelo: "Hajte, to ne prinosite?... Dajte da se jede", već mirno, pametno, stojeći čeka i razgovara se s babom. Priča joj i kazuje joj koliki je bio pazar, koji je od trgovaca dolazio, traio i vrio obračun, ili od koga je on uzimao. Govorio on to babi koja bi se uvek tada, samo da ne bi izgledalo da ona navla trai od njega da joj on poloi račun, nala obično da ispravlja, doteruje po sobi jastuke, pokrovce. Mladen gleda kako ona, sluajući paljivo ta joj on kazuje, odudarajući od crvenila, tamnoće sobnog nametaja, pokrovaca, jastuka, pogureno ide od jastuka do jastuka, ispravlja, doteruje, dok majka mu tamo u kujni sprema večeru. Mladen vidi i nju kako se, poluobasjana vatrom od ognjita i malom lampicom na stoličici do njega, kad prođe pored vatre i nagne nad jelom, diući dugačkom maicom u ruci kapak, vidi sva: i njeno bledo, sad iroko ali jo jednako milo lice, i zasukani joj rukavi, i na grudima ispala joj koulja, i usled rada, sagibanja, iskrenute joj alvare, boča koja je otila čak na bok. Do nje, sproću stoličice i lampe, seo mlađi mu brat, koji je već bio poao u kolu, s prigrljenom tablom i pisaljkom. Da ne sedi uzaludan, da togod ne slomi dok se ne večera, naterali ga da pie, uči. Njegovo okruglo, dosta zdravo lice vidi se nagnuto nad tablom, a čuje se kako po njoj kripi pisaljka. Mlađi mu brat vie je ličio na majku. Bio je nean, bucmast, a Mladen je, onako crnji, kočatiji, vie ličio na oca. Posle, kad je gotova večera, mlađi brat mu ostavlja tablu i pisaljku i, čisto stenjući i vukući, unosi sofru i postavlja. Za njim onda majka donosi jelo:
   - Hajd da se večera! - veli i kao nekad, tako isto i sad, uzima legen, ibrik vode, pekir i pred babu nosi i posipa je.
   Počinju da večeraju. Na sofri zabodena u čiraku sveća odozgo osvetljava sofru, parčad hleba, viljuke, sahane, i njih oko sofre. A u kujni vatra, gaseći se, čas po čas plane, prui se te osvetli kujnu, posuđe. Napolju mrak, već duboka noć. Mladen seda pored babe ali ne u čelo, već podalje, ostavljajući između sebe i babe praznine, kao prazno mesto za nekoga. To je očevo mesto. On, otac, jo uvek kao da je tu, iza njih, pozadi u sobi, u ćoku.
   Baba polako, čisto, svojim skupljenim, opranim, starim prstima umače hleb u jelo, vadi meso, stavlja pred sebe, i polako, čisto, rastavljajući komad po komad od mesa, jede, meće ga u svoja smeurana, bez zuba, crnom amijom stisnuta usta, te to celo jedenje njeno liči vie kao na neki red, adet, a ne na jedenje, hranu. Majka mu, sproću babe, jede kao uvek ponizno, brzo, a do nje uz koleno joj zbio se brat mu, i jede ono to mu majka izvadi i da.
   I Mladen jede kao to treba. Ni malo, ni mnogo. Umereno. Pazeći da slučajno ne uzme iz čanka parče mesa ili drugo to je na strani bilo babe, bilo majke, već samo to je na njegovoj strani. A naročito ako je dobro, masno parče mesa, pazio je da ga on ne uzme, da se ne pokae gramljiv. Čak se i vino, kao pre dok je bio otac, i sad iznosi. Ali on, reda radi, samo okusi. Mogao bi jo vie, ali neće, ne da se zameri, već, ako popije vie, moda će se zagrejati, zaboraviće se, postaće razgovorniji, ivlji, crveniji, i vie bi kazao nego to je za njega, za njegove godine, pa posle, kad se seti toga, to da zacrveni, da mu bude neprijatno, zastidno? A i zato da, ako popije kadgod vie, time ne bi babi moda dao povoda da počne da sluti kako, eto, on, kao otac mu, voli da pije i biće sigurno pijanica.
   Posle večere, odmaknuvi se od sofre i istresavi iz skuta mrve, baba počinje razgovor. Kao obično, kazuje mu ko je toga dana dolazio od komija, rodbine. Mladen je sluao radosno, siguran, bez one strepnje koju ima kad čovek učini to nije trebalo, pa mu se kae da je dolazio taj i taj, a on uvek zadrhti da taj nije dolazio moda da kae njegovu pogreku, i onda neprestano strepi dok ne vidi da je taj za drugo doao i drugo razgovarao.
   Posle nastaje ono raspremanje postelja po sobi. Mladenu odelito, zasebno, u čelu, kao najstarijem, domaćinu. Odavno mu već prostiru očev duek, čarav. I onda se legne. Baba se povuče u svoje sopče nad podrumom, među sanduke stajaćih haljina, poto jo jednom obiđe dvorite, kapiju, da vidi da li je sve u redu, zatvoreno, poto i majka tamo u kujni sredi sudove, zatrpa vatru i legne, ugasivi sveću. Onda ono osećanje. Napolju mrak, dubok, gust, a Mladen u postelji i, onako osamljen u mraku, u noći, oseća kako su svi tu oko njega, u kući, ograđeni, zatvoreni, sigurni. Sve je u redu, sve je kao to treba. Do njega majka mu s bratom, a tamo u sopčetu baba. U kujni sudovi, posuđe; ovamo po sobi nametaj, oni isti pokrovci, jastuci, u istom redu, isto onako sigurno, teko poređani, nameteni... Eto, zato, za tu mirnoću, za tu sigurnost, utianost, da nema zato da strepi poto se uradilo sve kao to treba, poto je sve u redu, eto zato je Mladen radio ono to treba, to dolikuje njemu kao sinu, koji je zamenio i koji treba da zastupi oca u radnji i u kući i, to je red, da bude bolji nego otac, da radnju vie razvija, kuću vie obogati, da sve bude ovako mirno, sigurno, prijatno, i noću, kad sve prođe, nastupi mrak, ostane se nasamo, usamljeno, da nema nita to bi remetilo, izazivalo strah, sumnju, brigu da sutra moda neće biti ovako, da će se togod izgubiti, nestati.
   Eto, zato, najvie radi te svoje mirnoće, utianosti, radi toga da, kad tako ostane sam, u postelji, moe ako ne zaspi, mirno da misli na sutranjicu, kako sutra da radi, pazari, pa uveče isto ovako da lei, odmara se; eto, zato je Mladen bio kao to treba, svakad umeren, tačan, pametan.
   I ta njegova pamet, tačnost trebala je i radi njega i radi njegove mirnoće i spokojstva; i taj njegov trud da bude kakav treba zadugo, zamnogo, za tri, četiri, vie godina, s dana u dan, bio je potreban da se nikad ne bi zaboravio, pogreio, nikada ne bi učinio ono to ne treba. I čak, kad je već bio veliki, kad je radnju, dućan, uveliko počeo da vodi, kad je postao već "mladoenja", opet je jednako trebalo da bude isti onakav kao i pre: uvek pametan, miran, tačan. Svako jutro, svakog dana u podne, uveče, noću, jedno i isto uvek da čini. Isto onako, kao i pre, da ustane na vreme, da otvori dućan, da radi u njemu, kad dođe ručak, da opet onako umereno, tiho, jede, uveče tako isto, u isti čas da zatvori dućan, ode kući, večera, legne. To je trebalo uvek tako da radi, da bi time i pred babom, kućom, komilukom, čarijom i celim svetom kao posvedočio, dao dokaza, i sve njih potpuno uverio o sebi: da će biti onakav kakav treba da je sin na kome ostaje kuća.
   I Mladen, onako na oca suv, kočat, a i onako poguren, pametan, snuden kao od tih briga, upinjanja da bude kao to treba, da ugodi babi, kući, izgledao je čudan, teak. Čisto kao da ga pije, pritiskuje espap u magazi, koe, so, daske, u kući, u podrumu ona burad, kace masla, sira, vune, u sanducima stajaće haljine, novac. I pritiskivan time, kako će da to odri, očuva, kao da se pod time savijao, kočio, očvrćavao, te izgledao čudan, nekako uvučen u sebe. Toliko čudan da je čoveku čisto bilo neugodno to njegovo suvo, snudeno lice, pametan, poguren hod, gledanje ispod sebe, uneseno, smerno.
   Trebalo ga je videti kad svakog jutra u zoru izađe. Čim počne modrina dana, čarija, ulice da se ocrtavaju, naziru, on se već pojavljuje na kapiji, izlazi glavom napred poguren i s ključevima.
   - Zbogom, nane! - veli babi koja se, kao uvek, odmah za njim vidi. Sa prekrtenim rukama ona ga otpraća, gleda kako će joj on, polako, pogureno, sigurna koraka otići. Glavu ne die, ne osvrće se, već pravo ide jer zna da za njim motri ona, da će ga odgledati dok god ne izađe i ne savije niz čariju, zamakne iza okrečenog dućana i kuće hadi-Zafirove. I čim izmakne, pojavi se u čariji, koja se tada već dosta vidi, on isto onako polako, pognute glave, s ključevima, pribliava se dućanu. Dućan im star, snizak, sa irokim vratima na kojima je katanac. Mladen, čim dođe, poto se prekrsti i dobro zagleda katanac da li je u redu, meće u nj ključ i otvori ga. Do tada onako pognut, miran, izgleda slab, jadan, ali čim počne da otvara dućan, odmah se vide njegovi oni sigurni, čvrsti, pametni pokreti. Poto probudi slugu koji tamo iza magaze spava, čisto lako die s njim teka krila od vrata i nosi ih, slae ukraj. Posle postane vii, tanji, kad počne da izdie ćepenke, podupire ih, i poto sluga izneo mangal, da raspali u njemu ćumura, i po tezgama poređao zembile, vreće, i drugo, Mladen ostaje stojeći ispred dućana. Stoji kao da čeka dok sluga, čisteći po dućani i vetreći ga, ne istera iz njega sav onaj noćni, i vlaan, zemljiv, kiseo zadah od espapa, soli, katrana, koe. I dok tako čeka da to sve izađe, on jednako stoji i gleda kako se sve vie razdanjuje, čarija počinje da se beli, areni od uzdignutih ćepenaka, izloga, i čisto sva se svetli od već sasvim raspaljenih mangala. Iz pojedinih maala počinju da se pojavljuju trgovci, stariji ljudi, čije dućane otvaraju njihove sluge, mlađi. I Mladen, znajući da je on u redu, i ispravan, kao to treba, stojeći ispred dućana, sigurno, slobodno, svakoga dočekuje i prima mu boga.
   - Dobro jutro, Mladene! Dobro jutro, sinko - radosno, videći ga tako vrednog, rano ustalog, vele mu oni.
   Mladen, smerno ali zadovoljno, svakom odgovara i povlači se u dućan. U dućanu toplo. Oseća se kako, to se vie razdanjuje i dan osvaja, počinje otuda iz dna čarije, iz donjeg Vranja, i sa vinograda oko Asanbaira, čisto prodirući kroz redove topola to su ispred varoi, da dolazi i brie čarijom sve, hladan vetar. U isto vreme iz mehana, takođe iz kraja čarije, neki njegovi vrnjaci odlaze, a uvek među njima Stojiljko, drug njegov, sin popa Koste, jedinac, toliko maen. On, kao svakad, sa galamom, sa sviračima, pesmom, pucnjavom ide, i to ne kući, već u oblinje selo gde su čivčije oca mu, da tamo sa čočecima, Cigankama produi dalje. Pa i ostali drugovi mu koji iz mehana izlaze, izlaze krijući se, urno, i zamičući u sporedne ulice. A i oni, opet, ne idu kućama, već u rodbinu, kod nekih tetaka, strina, da tamo spavaju. I da ih posle matere im, traeći ih, i naavi ih tamo gde spavaju, kunu, plaču zbog njih, a najvie zbog grdnje, psovke to će izvući od mueva za njih.
   I tada se Mladen u dućanu osećao srećan. Tako mu je tada bila mila ona toplota, zaguljivost u dućanu, a znao je da se zato tako oseća to on nije kao oni, već ovako u redu, kao to treba da je. Nije kao oni, koji sada, poto se istrezne, ispavaju, od oceva neće smeti kućama po tri i vie dana, ili ako dođu, ono dođu kradom, pre dolaska očeva da leganu, sakriju se, da jedu ono to im matere kriom daju, da ne smeju nikad za sofru da sednu, ocu na oči da se pojave, već sve tako bee, drhte, strepe. A on, Mladen, nita. On je kao to treba, nema zato da se boji. I, eto, sad, kako je u dućanu lepo, sad će mu majka po bratu poslati doručak: parče hleba, a od jela ako je to od večere ostalo. Ili ako to ne, a ono hleba i sira. Ali to lepo uvijeno u beo pekir. Doneće on to brzo, veselo, i kao bojeći se da ne ispusti, uprlja, ili mu ko u čariji ne otme, uzme. Jer majka ga, da bi bolje pazio kad nosi, uvek u polasku zaplai: da pazi, jer će mu ko to oteti. I zato brat mu, onako mali i bucmast, trčeći, usplahireno donosi i radostan to mu niko to nije uzeo, daje Mladenu:
   - Na, bate! Poslala ti mama, da jede.
   I onda jo veselije odlazi.
   Zatim, kao uvek, već će početi pazar, dan u čariji. Mladen gore na tezgi, a oko njega po dućanu espap isto onako poređan kao pre dok je otac bio. Samo je sada ovaj novi espap, to ga je Mladen doneo, nekako kao odozgo i čisto je doao belji, a onaj stariji, očev, dole, kao neka podloga, tavni se, teak, surov. U magazi sluga radi, dovodi u red daske, krupe soli, poluge, koe. Mladen obično zagleda tevter, belei veresiju, računa. A po čariji kao obično.
   I posle dolaenje, odlaenje muterija, komija, njihovih slugu, da iz dućana kod Mladena to uzmu na poslugu. A za sve to vreme ispred dućana, na tezgi, sedi stari ča Mihailo, drugar oca mu, koji nikako da se odvikne od njihova dućana i tezge, na kojoj je s ocem sedeo. A sada, sasvim uzet, ni za kakav posao, uvek čist, beo, sedi tako celo prepodne kod Mladena. I čisto ponosit to Mladen tako radi, napreduje u dućanu, svaki čas naviruje ka Mladenu i čisto detinje, radosno pita Mladena za svata, te za ovo, te za ono.
   - Mladene, sinko, poto sad kupuje so? Zna, tatko ti je kupovao po toliko...
   Mladen mu odgovara. Odgovara mu radosno, bez dosade, jer zna da mu on zato dosađuje, zapitkuje ga, to ga voli, to mu je milo da on, Mladen, tako dobro radi, on, sin njegova pokojnog druga s kojim je on toliko godina tu zajedno sedeo, iveo.
   I zaista, ča Mihailo tada bi se radosno, ponosno okretao, i kao da je pred svojim dućanom, počeo da zove koga svoga druga koji je, takođe star, nemajući ta da radi, iziao u čariju da do ručka provede vreme. Počeo bi radosno da ga poziva:
   - Odi de, odi. Gde si ti? Odi da sedimo! - pozivao bi ih da kao pre, nekada, tu sede, razgovaraju, ale se, kao da je tu jo otac Mladenov, njihov drug.
   Posle bi već, kao uvek, oko ručka navirila baba. I uvek tobo poslom, da neto iz dućana kući odnese.
   I kad vidi ispred dućana njih, stare, drugove sina pokojnog, kako tu sede, razgovaraju, kao da nije on, otac Mladenov, umro, već da je i on tu, da i on s njima sedi, baba bi, sva srećna, onda s njima stajala, razgovarala.
   A utom bi se već sproću, iz dućana gazda-Stevanova, čula psovka i dozivanje Mladena.
   - Mladene, sinko, polji mi taj tvoj "tevter"!
   Mladen je već znao da je to stari Stevan, kao uvek pre ručka, doao u dućan da vidi ta mu sin radi, kako vodi radnju, koju je na njemu ostavio, a on misli da se povuče, pa, naiav na neispravnost, već pobesneo i grdi sina, trai od Mladena "tevter" da mu pokae kako treba.
   Mladen mu polje. I, zaista, odmah čuje i kroz izlog vidi kako besno rastvoren Mladenov tevter podnosi sinu, psujući ga:
   - Evo, slepče! Vidi! Vidi kako je sve čisto! U redu. A ti? Ni kome si dao, ni od koga uzeo! Nigde nita zavedeno! Hajduče, u goru, bre!...
   Pa ne mogući vie, izlazi iz dućana, briući od besa, psovke, pljuvačku s brkova, s usta...
   Dolazi k njima ovamo. Odmah počne babi da se tui.
   - Nita, tetka-Stano! Nita od ovoga moga! Hajduk. Nita neće od njega da bude! - jednako briući, prskajući, počinje opet da besni.
   Baba ga tei.
   - Biće, biće, Stevane. Nego jo mlad, doći će i on u red.
   - Aja! Kako mlad, kakva pamet da mu dođe? Zar tvoj Mladen nije mlad, zar njemu nije trebala pamet da dođe? Nego, otkako umre pokojnik, a on jo onako mali, pa sve sam u dućanu. I sad, eto, čovek haznu, bisage s parama da mu ostavi. A ovom mome i donesi, i prinesi, i vodi mu račun, aja! Hajduk! Ni vodi računa kome daje, ni od koga uzima, već samo gleda kad će dućan da se zatvori, pa po maalama, a sa devojkama, pesme, igranje!
   Mladen slua. Ali ne ponosi se. Zadovoljan je tom laksom, ne toliko radi sebe koliko radi babe, i ovih očevih drugova. Zna da ne treba radovati se tuđemu zlu, i ne pokazujući se radostan, kao da ne čuje, povlači se u dućan, u magazu, da tamo radi.
   Posle ručka već ona letnja, suva ega. Sve obamire. Kaldrma bela, vrela. U dućanu, iza magaze hladovina. A nikoga po čariji, ćepencima. Samo sproću, gde je hladovina vie vade, po kojoj od ege presuila voda jedva mili, metnuta vrata dućanska. Na njima izvaljeni, raskopčani, po nekoliko komija sede. Pue. Svi piju hladnu vodu iz testija to stoje do njih. Hlade se. Mladen, kao uvek, u dućanu je. I tek oko zahlađa opet bi se pojavila baba. Nosi mu testiju svee, hladne vode sa česme. I kako Mladenu slatko pada ta mala testijica, pokrivena mokrim pekirom, koju mu baba donese da se rashladi.
   - Na, pini, rashladi se! - veli mu baba nekako milo kao blagodarna za taj njegov rad.
   I posle, uveče, opet ono kod kuće večeranje, sedenje, razgovaranje, spavanje. A sve kao to treba, u redu, sigurno, bez briga.
   Eto, to je ono to je trebalo tako svakog dana, dugo, godinama da traje, dok se jednom već i to uredilo. Mladen već sasvim "stao na svoje noge", uzeo radnju i počeo sigurno da je vodi. Čak je i uvećao. Ali, trebalo je dugo vremena dok je prestalo ono strahovanje, bojazan za nj: da li će biti kao to treba, kao to se očekuje da bude. Da li će da odri to mu je od oca ostalo, i povede radnju, kuću nabolje.
   I to to je Mladen tako dugo čekao, eleo, naposletku dolo je. Svrilo se i to. Naposletku sasvim. Nestade onog straha, bojazni, da će sada, poto je otac umro, moda svata biti od njih. Očeva smrt prestade da se oseća. Kao da ga nije ni bilo, jer mesto oca postade on, Mladen. I to ne Mladen dete, sin, već Mladen.
   I onda je, kao i pre, baba opet počela onako mirno, pogureno da vrlja po bati, oko česme, da da i ključeve od podruma, sanduka. Majka mu brinula se o kući, gotovljenju jela. I, kao nekad, kad se iz dućana to zaboravi da polje, tako i sada, istraivajući, bez straha da ih to neće osiromaiti, već ljuteći se, kao nekad, opet korila je Mladena:
   - Mladene, to bre ne donesete? Znate da treba, pa donesite.
   Dugo je Mladenu trebalo da bude takav, da sav srećan dočeka ovo:
   Praznikom, posle ručka, baba već na kapiji sedi. Sedi ona, kao uvek, mirno, bezbrino. Gleda ulicom, prolaznike, i na njihove pozdrave otpozdravlja ih mirnim klimanjem glave. Do babe i majka mu sedi. Ona već zaneta tamo oko mlađeg brata koji se igra sa decom po onim naslaganim gredama, kamenju. Svaki čas ga opominje da pazi da ga koja greda, kamen ne pritisne. I prateći njihovu igru, ona se tamo s njima, s decom, kao pomeala, i odvojila od babe, kapije, prolaznika.
   Mladen poav iz kuće u čariju, stane i sam kod njih na kapiji. Obično bi bilo da je jo rano za čariju, da jo sunce nije toliko palo, te da je pred dućanima nastalo hladovine, već Mladen, kao čekajući da sunce sasvim padne, ostaje tu na kapiji, do babe.
   Prolaznici prolaze. Dućandije, komije, koji ispavani, posle ručka idu u čariju, da tamo na ćepencima sede, nazivaju im boga. Sa Mladenom se zdrave kao sa drugom, ravnim sebi. Svaki, prolazeći i zdraveći se, u isto vreme i Mladena zove sa sobom:
   - Hajde, Mladene! Hoćemo li malo u čariju?
   - Neka, posle ću ja - odgovorio bi Mladen. Nije hteo. Znao je da nije red da se on među njih, starije, kao upleće, a izdvaja od svojih vrnjaka, drugova. Da se time pokazuje kako je on od njih bolji, stariji. Zato on ostaje da i dalje stoji na kapiji, vie babe, matere, da gleda kako sunce sve vie pada, kako ulicu duinom napola osvetljava. Jedna cela polovina ulice, gde je i njihova kuća, u hladu, senci, dok druga sva u suncu. Naročito zidovi, redovi ćeramida i vie zidova ono iz bate zeleno drveće, liće, to sve kao da gori, trepti. A hladovina sve jača. Oseća se kako zemlja nekako svee, mokro odie. Do njega sedi baba mu u čistoj koulji, sa prekrtenim rukama u krilu i navučenom bočom čak do zemlje, da joj jedva vire papuče i bele vunene čarape. Isto onako ona mirno, strogo izgleda. Nita se nije promenila. Samo je suvlja, kočatija postala, i to sada, sedeći tako na kapiji, prateći tako prolaznike, odgovarajući im mirno, bezbrino, jasno se po njoj vidi da je kod nje sve prolo, zaboravilo se. Otac kao da nije ni postojao, a kamoli njegova smrt, tuga za njim.
   Mladen stojeći vie nje, obučen u novo, čohano odelo, s ključevima u rukama, gledajući kako nastupa sve vie hladovina, sveina, sunce sve vie pada i nekako razdragano jasno, svee treperi po ulici, povrh kuća, bata, zelenila, i on sam oseća kako se zaista sve zaboravlja. I čisto sa nekom razneenom tugom misli: kako se sve to, i smrt, pokojnici, zaboravljaju. Nestaje ih. Sasvim se gube. Kao da je uvek ovako bilo lepo, svee, mirno, i po ulici, i po kućama, čariji, svuda.
   Kao uvek, tada bi se već na kapijama du cele ulice arenile ene, devojke, deca. Na kamenovima do kapije videli bi se starci, razuzureni, mrzeći ih da se ponovo steu, opasuju i izlaze u čariju. I već raspasani, u papučama, s lulama u ustima sede tu. A vie njih njihovi mlađi stoje. Sproću Mladenovih, na kapiji gazda-Stojančetovoj, sve njegove kćeri izile. Kao uvek, sve one gotovo u jednom odelu, s jednakim brojem niza na prsima, i , neka suvlja, neka deblja, ali sve plave, jednaka lika, Do njih brat im. On onako slabunjav, obučen u novo odelo, pa mada je i leto, utopljen po dvema pamuklijama, i tako naguntan, debeo, izgleda jo suvlji, tanji. Kroza njih vidi im se kaldrmisano iroko dvorite, sniska, s doksatom iroka kuća i velika, iza kuće im, zelena bata.
   A ispod Mladenovih na kapiji gazda-Marka vidi se kako sedi tamo sam stari gazda Marko. Pogrbljen, bez pojasa, u papučama i belim, visokim čarapama. Vie njega vidi se kako se beli kći mu, Jovanka. Kao svakad, tako je i tad obučena u belo odelo. U alvarama i belom, tesnom mintanu, sa irokim zatvorenim rukavima. Od cele nje onako bele samo joj odskače crna kosa i vie uva joj u stranu priljubljen veliki kadifeni cvet, bour. Svakog časa ona, odupirući se rukama o kapiju, isturajući ramena, prsa, saginjući se nad ocem, izviruje otuda i gleda ulicom dole-gore. Gleda da li su po kapijama već sve devojke izile. A naročito da li su sproću Mladena gazda-Stojančetove, koje je uvek sebi zovu. Zovu je da tamo ona kod njih na kapiji sedi, razgovara se. A kako je vesela, svakoga ko prođe ulicom, naročito momke iz drugih maala, kad zamaknu, ona ogovara i smeje im se. A naročito zna da će je sada one sigurno zvati, to je već poslednja nedelja vaanka, to će se sada, kada se već zahladnelo, one sve tamo u bati, gde ih niko ne vidi, na ljuljaci ljuljati, pevati.
   I zaista, čim je ove spazie da viri, beli se na kapiji vie oca, počee da je viču:
   - Odi, Jovanka, odi ovamo!
   Jovanka na to odmah se zabeli. Veselo, čisto trčeći poleti k njima. Zaklanjajući rukom oči i celo od sunca, ona im prilazi. Idući tom suprotnom stranom gde sunce obasjava, ona se sva sija. Njene bele alvare, iroki rukavi mintana joj prozračni i osvetljeni suncem, čine da joj se jo jače kroz njih vidi, ocrtava, mlado joj veselo telo.
   Mladen vidi kako njega gleda. Zna da je lepa, lepo se namestila, pa ga sa zadovoljstvom gleda, trai da od Mladena vidi da li je zadovoljan njome, kako se obukla, nakitila. I jednako vijući se, zaklanjajući se rukom od sunca, veselo dolazi do Stojančetovih.
   - Stojno, - oslovljava najmlađu - jesi li učvrstila ljuljaku? - pa, tobo kao da do tada nije spazila kako je kod Mladena na kapiji i baba mu, majka, ona iznenađena veselo dotrči babi (k) ruci.
   - A ja babu ne vidim! - govori ljubeći je u ruku, ali kao jednako gledajući u Mladena veselo, sjajno, to zna kako je lepa, dopada mu se. Mladen je strogo, pametno gleda. Zna da će taj njegov strog pogled nju kao umiriti, te da nije tako vesela, raskalana, da se kao pribere, ne izda. Naročito zbog babe. Da se babi tako ona suvie vesela ne učini neugodna.
   I onda Mladen odlazi u čariju. Da tamo u hladu, na ćepencima sedi sa ostalim čarilijama, razgovara se a da, sav srećan, misli kako se sada ona, Jovanka, sa Stojančetovim kćerima, u njihovoj zelenoj bati, na ljuljaci ljulja, peva. Najvie, najopasnije da se ona ljulja, izdie. I dreći se na uetu, koprcajući se, zabacujući prsa i kosu s čela i glave, toliko se ona ljulja kao da hoće da se iznad bate, kuće, gore, toliko visoko, visoko uzdigne, da bi mogla čak i ovamo u čariji da vidi njega, Mladena.
 
 
 
IV
 
   Dolazi Lazarica. Cvetna nedelja pre Uskrsa. I ona, Jovanka, peva:
 
to se, ludo, mlad ne eni?
to se, ludo, mlad ne eni?
 
   I to po ceo dan. Od jutra do mraka. Radeći, bilo po kući, bilo po dvoritu.
   Ali u onom "to se, ludo, mlad ne eni?" on oseti svu njenu ljubav, molbu, slatko pozivanje, milovanje, da se eni, njome da se eni... to je ludo, to se ne eni, to je ne uzima, ljubi, grli, kad eto već Uskrs i proleće!
   Samo kod Stojančetovih to su joj kao ne branili da odlazi, a i kod Mladenovih. U te dve kuće mogla je ona svakad, u svako doba, ne pitajući ih da odlazi, sedi tamo, pa čak i da noći. Toliko su bili sigurni za nju kod te dve kuće. Naročito kod Mladena. I naročito kad Mladen poče da se die, biva kao to treba, da ne samo sad vie nego otac mu poče da zarađuje, proiruje, učvrćava radnju, nego kad sasvim odskoči, podie se, i uze sve u svoje ruke i postade ono to je u redu, kako treba da je sin na kome ostane kuća, radnja...
   Jovankin otac, gazda Marko, slab, čuvan, već posrćući od slabosti, čisto se i sam osećao srećan u Mladenu. Gledajući ga kako s dana na dan sve bolji, sigurniji biva, kuću puni, radnju proiruje, kao da je on Mladen, tako se osećao srećan to Mladen napreduje.
   - Tako, tako! - govorio bi on. A u tome njegovom "tako, tako" bilo je kao neke osvete, zadovoljstva prema ostalima u čariji. Kao da Mladen svojim napredovanjem i njega sveti, pokazuje svetu kako nije istina da kad stare kuće ostanu bez oceva, moraju od sinova koji posle njih dođu da propadnu, nestane ih. Eto on, Mladen, ne da to da bude. Ako on, Marko, zato to je poslednji ostao od tolike porodice, ne mora zato da je slab, da se čuva, da ne bi umro i tako s njime i sva kuća, a ono eto bar Mladen ne da tako da bude s njegovom kućom, već se die, ne da.
   Kao da je on Mladen, tako je stari Marko bio srećan u Mladenu, zadovljan. Čisto detinjasto radosno sluao je ta se govori o njemu po čariji, međ trgovcima. I kao da njega hvale, po ceo dan sedeći kod kuće, čuvajući se, lečeći se, posle bi pričao eni, javljao joj sve to Mladen radi. Kako radnja već uveliko puna, ve mora da se kupi do njega drugi dućan da se proiri, nema espap gde da stoji. Stari hadi Zafir već i ne pita. Moe Mladen sve iz njegovih magaza da prenese kod sebe. I o svemu to se čuje za Mladena, srećno, zadovoljno bi pričao kao da je Mladenova kuća i radnja njegova, i ona napreduje, cveta.
   Sav srećan, kad bi mu se dosadilo kod kuće, on bi izlazio.
   - Kod Mladena... - govorio bi eni i Jovanki odlazeći i potapajući se, kako je odmah od kapije im počeo, onako čuvan, izbolovan.
   On zna da do njega stoji. Da je ona njegova. Vidi koliko ga voli. Sa koliko ljubavi, veselosti, sjaja u očima navek mu prilazi. Sva je njegova. Ali on je svojim pametnim, suvim licem, mirnim pogledom navek umiruje. Uvek prema njoj trezven, miran, kao brat joj. I ona ga slua, milo, pokorno, mada bi volela da je on jo bolji: neniji, otvoreniji.
   Zna Mladen da ne samo to bi mu dala da je ljubi, grli, već da bi i sve to god on hoće. Čak, kad bi joj kazao da se noću iz svoje kuće, preko visokog zida, popne i dođe k njemu, tu, u batu, da do njega sedi, lei, i da joj on - ne ljubi, već samo da joj svoju ruku metne ispod lica, oko grla i oseća kako ona mirie, topi se, a vie njih česma uti, kuća se ocrtava - da bi ona i to učinila.
   Čak, kad bi je i roditelji spazili, pitali kuda, a ona kazala im da kod njega, Mladena, ide, i oni ne bi bili protivni.
   - A, kod Mladena? Dobro! - rekli bi joj.
   Toliko je Mladen o sebi imao vere, pouzdanja. Znalo se da on rđavo neće nita, da je on Mladen, a ne kao drugi. Znao je za sve to Mladen. Znao je kako će to biti lepo kad se samo porui zid pa obe kuće postanu jedno. Njena visoka, s cvećem, alejama, a njihova gore. Gore u kući baba, majka, brat mu, a dole njena mati i otac joj. Otac onako star skoro će umreti i mati joj doći će gore kod njih, babe. A ona, Jovanka, njih sve dvoriće, sluati. I to kako rad, od srca! Znao je sve to Mladen. Znao je kako će sve to biti lepo kad je uzme, ali uvek, osećajući svu tu sreću, u isto vreme osećao je i kao neko čupanje oko srca, predosećanje. Kao naslućivanje da, moda, sigurno, neće bas tako sve biti... Biće bola, jada.
   Koliko puta tako uveče, kad posle dućana i dobra pazara mirno, srećno pođe kući, sav blaen misleći na nju, gledajući kako se njena kuća iza njihove onako visoka, s drvećem, u večeri, mraku, gubi, tone, a njega, iznenada, odjednom čisto kao u kolenima neto preseče. Posrne.
   - Ah! - i klone, a ne zna zato. Samo zna da usled zlokobljenja, slutnje, toliko se jadan oseti da čisto malake.
   I naslutio je.
   Ali mu najtee bi kada jednoga dana dođe njen otac i, kao uvek, snebivajući se, bojeći se da mu nije na dosadi, zadrava ga od njegovih, drugih, vanijih poslova a ne kao to je taj za ta je doao da ga moli. Uvek, iz velikog potovanja prema njemu, kad god je dolazio kod njega na razgovor ili tako neto, on je uvek dolazio sa strahom, nikad ne hteo da sedne, svravao na brzu ruku, sve iz bojazni da on, takav čovek trgovac, zbog njega ne zadri se, ne svri kakav svoj veliki posao, kao to su svi njegovi poslovi, i posle ne potui se: "Ama ne mogah, dođe ča Marko i omete me..." I zato ča Marko kad god je dolazio k njemu, jo s praga dućanskog počeo bi uplaeno da ga zaustavlja:
   - Sedi, sedi... Gledaj si tvoj posao. Produi, produi. Ja imam kada i da pričekam.
   I ne davao mu da se, kao to dolikuje mlađem, digne, pođe na susret, rukuje se. Već doao bi do njega i sedajući polako, skučeno, počeo da ga pita, moli za ta, a uvek dodavajući: "Ako ima kad, da ti to nije na smetnji".
   Tako je i tada. Jednoga dana doao i počeo da mu priča, upravo da ga moli. Mladen se nadao tome. Nadao se da će i to jednoga dana doći, da će čuti kako nju, Jovanku, udaju za nekoga. I bio spreman. Čak se nadao da će njen otac doći da ga, pre no to je udadu, pita, savetuje se. Ali ne radi čega drugog, već pitajući ga za savet, u isto vreme da ga zamoli da, ako im prilikom svadbe nestane bilo novaca, bilo drugo, obeća im da će im on uzajmiti, da ne bi ili kod drugog trgovca iz druge maale. Mladen, nadajući se svemu tome, ne iznenadi se kad starac poče da mu priča, i to ponizno, u najvećoj tajnosti, kako se ovih dana javio taj i taj, iz neke čak gornje maale. Ali poto on već toliko vreme ne izlazi u svet, ne poznaje ga, pozaboravljao, to moli njega da im on, ako ga zna ili se raspita, i kae, posavetuje ih. Ali se iznenadi kad starac reče kako, pored njega i matere, i ona, Jovanka, devojka, ga moli. Ispočetka nije pristajala, izgovarala se da mladoenju ne zna.
   Uzalud joj majka govorila da ga oni svi poznaju, i pomenula pored ostalih i njega. Onda ona, Jovanka, rekla: "Pa ako brat Mladen kae, dobro, poći ću..." To, poslednje, Mladena iznenadilo. U tom njenom, da joj on kae: da li da pođe za drugoga ili ne, oseti on i njeno lukavstvo da time njega primora, da se rei, i ako je voli, prosi je, ne odobri joj da za drugoga pođe... I to Mladena iznenadi. Da se ne bi odao on...
   I ba zato bilo mu je teko, ne, nego krivo na nju. Kao da nije znala, osećala da ne treba toliko ba da ga muči, da mu baca odgovornost... Zar je malo to on nju ne moe da uzme, nego jo i to: da joj on kae, odobri da pođe za drugoga. I, saaljevao je nju, sebe već ne. On zna da mora da radi kao to treba, dolikuje čoveku, sinu, na kome je ostala kuća, majka, baba, brat. Dakle, saaljevajući nju,njenu naivnost to ona, valjda bojeći se da ako se kadgod docnije u ivotu nađu, sastanu, da joj on ne bi kadgod moda prebacio, ona se sad stavlja kao pod njegovu ruku, na raspoloenje, da on odluči, rei da pođe za drugog, kako joj posle ne bi prebacio... Saaljevao je. Ali ipak za ta dva-tri dana to je imao da im javi za valjanost prosioca, ipak bilo mu je teko. Ne to je gubi. On se s time bio odavno izmirio. Nego to pored toga trae, itu jo i tu rtvu. I zato mu je bilo teko. Zato ba i to od njega? Zar nije dosta to se odrekao nje, nego jo i on sam da rei da pođe za drugog? Zato mu je bilo teko.
  To je i njegova mati kao osećala. A i ona kao da je znala, bila je u nekom dosluhu s devojkom i sa svima njima... I, osećala je, i kao da je znala, da on ima za ova dva dana da im kae, rei se... A kao da je predosećala da, ako nju ne uzme, sad se ne oeni, kakav je on, nikad vie neće se oeniti. A opet, kao uvek, bojeći ga se, ne smejući ni za ta da ga pita, a najmanje za to, ona za ta dva dana, očajno, brino, plačno pratila ga, strepeći i umirući od straha. I baba mu kao da je to znala.
   Odmah, čim je doao kući, po pogledu babinom i materinom sklanjanju, sakrivanju od njega, video je da one sve znaju. Da je prvo tu bilo svreno. Da je, po običaju, prvo tu, kod babe i matere, njen otac dolazio. I kao probajući, nije glavno bilo taj prosilac, već da time, pitajući za njega, traeći savete, kao odobrenje, vide, doznaju: da li oni misle nju za Mladena da uzmu, te onda moe da čekaju, neka Jovanka sedi; ali, ako odgovore, kau da je udadu i time potvrde da ne misle da je uzimaju, onda da bar priliku ne proputaju... Pa i kad su od babina odgovora videli da nema nita, opet, vidi se koliko su eleli, nadali se i molili boga da je Mladen uzme, kao poslednje, otac čak kod njega u dućan doao, da i njega tobo pita, a u stvari da i od njega odgovor dobije, da i od njega samog bude odbijen, da, moda, posle, ako dete, tamo, sa muem, ne bude srećno, kadikada se zaplače, da oni, otac, mati, ne prebacuju sebi da su propustili a da ne učine sve da im dete pođe za onoga koga voli... Ali, kad neće on sam, onda sigurno: pisano je, sudbina je takva.
   Mladen, čim je doao, ulazeći na kapiju, silazeći ka kući, videći babu ispred kuće kako, tobo u poslu, zasukanih rukava, radi, po njenom ukočenom brinom pogledu kojim ga je dočekala, i po dubini ispitujućeg pogleda, video je da sve zna. Zna da je otac kod njega dolazio, pitao ga, traio savet. I da ona zna ta u stvari znači taj starčev dolazak, to njegovo traenje pristanka.
   I već je bila drukča, meka. Kao hteći da mu pomogne a i kao izvinjavajući sebe, nehotice, iznenada, kad on dođe, poljubi je u ruku, proapta ona:
  - Pa kako si mi, sinko?
   Iznenađujući se, ravnoduno odgovorio je:
   - Dobro, nane!
   Za njim, prateći ga, kao jednako hoteći da dozna sve, ula je i ona.
   Mati mu već se krila, postavljajući sofru za ručak, donoseći i sipajući jela jednako je krila glavu, ne smejući u njega da pogleda, kao da je za ono sve ona kriva. Čak nije ni ručala. Nadohvat, dva-tri zalogaja, pa se odmah digla i otila tobo nekim poslom, tamo, dole, udno bate.
   On i baba jeli su ćuteći. Ona gotovo ne jedući, tek običaja radi, a jednako u nj gledajući upitno, brino. Ali njemu ruke nisu drhtale. Lice mu je bilo, kao uvek, suvo, vie crno no bledo. Prsti ruku mu polako, mirno su uzimali zalogaje. I smerno, mirno, kad je ručao, prekrstio se i otresav s krila mrve, uzimajući maramu sa kolena, počeo da se die.
   - Jedi, sinko! - poče ga nuditi baba.
   - Neka, dosta. A imam posla, pa teko će mi biti.
   - Kusni, kusni ti, a posao imaće kada.
   Prvi put od očeve smrti bilo je tada to ga je baba od posla, rada odstranjivala. I odjednom, naprečac, kao samu sebe goneći, upita ga:
   - A je li bio prijatelj Marko?
   - Bio! - mirno, pouzdano odgovori.
   - Pa?
   - Pa - osmehnuvi se ravnoduno - pita za Stojmena. Trae Jovanku za njega. A i za espap to će trebati za udadbu, svadbu, na veresiju da uzme.
   - A, za to, neka već uzme - odahnuvi prekida ga baba.
   On, pogađajući njene misli, nastavi:
   - Pa neka mu je dadu. On jedinac. Imanja dosta imaju. Dobar. Bolje...
    - Pa jest, sinko! ta će? Sirotinja. Kud će bolju priliku da nađe? A za svadbu gledaćemo i mi da togod učinimo, damo...
   I tih dana bilo je za Mladena najmučnije, najtee. Ne za njega. On je sa sobom već bio svrio, bio načisto. Ali bilo je teko u kući. Čudna, puna straha, zebnje bila je neka tiina, neko mrtvilo. Kao da se neto otkinulo od kuće. Otac Jovankin i mati već se nikako nisu viđali. Jovanka, međutim, mada je čula za tu proevinu, ipak ne polaući na nju nita - toliko je bila uverena u njega, Mladena - ipak je, istina ne ba kao pre tako često, ali ipak dolazila je. I onako veselo, nasmejano, izlazeći iz kapije, trčala bi vijući se i ibajući dugim, gustim kurjucima po leđima sva zajapurena, srećna, znajući kako joj to lepo stoji. Kod njih bi isto tako utrčavala, od babe traila kakvu urutku, sud u poslugu, sa materom mu slatko se alila i razgovarala. I kad bi se i s njim nala, kao i pre, uvek bi ga za svata zapitkivala, pitala za savet, da joj iz dućana to i to polje ili po momku iz druge trgovine uzme, poto on to zna najbolje i svagda, predajući mu se sva, unosila bi se u nj nasmejana, srećna. I on uvek, kao stariji brat, smejao joj se, i kad bi joj se oči počele jače da crne, svetle, usta crvenija, vlanija da bivaju, a ispod grla, mekog, nenog, da jače trepti, i čisto se čuje neko grcanje, on bi je utiavao:
   - Hajd, hajd! Idi radi...
   Ali ovamo, baba, mati, sve je bilo nemo, pogrueno, upropaćeno. Mati, kao uvek, kao da je ona za sve kriva, jednako je beala, krila se i tamo moda uzdisala, a baba nikako ga ne isputala. Danju, uveče, nije bilo a da ga ona na kapiji već ne čeka, ne predusreće onim brinim upitnim pogledom kao pitajući, strepeći, da mu s lica pročita, dozna: ta će biti? Kako će se svriti? Celog dana bi iz rodbine dolazili (poto se odavno to slutilo, znalo) i pogrueno, ne govoreći nita, nemo se dolazilo i odlazilo... Kao da se očekivalo neto strano, neka propast, nesreća, da se sve svri, srui i nestane. A opet svakog dana se kuća, naročito gornji sprat, sobe, balkon čistili, nametali, nametaj se razastirao i kao da to to ima da dođe, ma kakvo da je strano, poraavajuće, ipak kada nastupi, dođe, ima bar nametenu i čistu kuću da zateče.
   Naročito su bile noći teke.
   Te večeri, mada je bio reen već da sutra treba da im da savet, a u stvari svoj odgovor Jovanki, poruči kući da ga ne čekaju na večeru. Da bez njega večeraju, legnu, a on će ostati u dućanu jer ima posla, veresiju da pregleda. Znao je da će se baba dosetiti da je to izgovor, a da je u stvari drugo: Jovanka i njegov odgovor njoj sutra. Ali nije mogao drukčije. Nije mogao da ode kući. Izdao bi se. Svađao bi se i s babom, i sa svima, toliko mu je bilo.
   I dobro mu dođe to ostade sam u dućanu. Zatvoren, u mraku, bez svetlosti, znajući da je svuda već mir, tiina, po čariji nema već nikoga, svi otili kućama, večeraju, leu, a on sam. Dobro mu dođe ta samoća. U dnu magaze gorela je u čiraku lojana sveća, on je bio gore u dućanu. Da bi bio kao jo usamljeniji, on se die i pređe tamo u magazu. Sveća je, zaklonjena kamenima soli, buradima, daskama, jedva gorela i osvetljavala. On sede.  I tako u dnu magaze, usamljen, ograđen dućanom, kako mu sladak dođe bol! Nije hteo nita da misli. Ne to nije mogao, umeo, već nije hteo. Znao je da je nepotrebno, da je svreno, reeno o njoj. A znao je da kad bi mislio, mislio bi o onome to je već svreno i sad je nepotrebno, nije u redu, ne dolikuje mu... Mislio bi o njoj, o njenim crnim veselim očima, o njenom sad istina zbog neizvesnosti njegova odgovora malo bledom, uznemirenom, ali uvek nasmejanom licu; o zakićenim cvećem njenim toplim, tihim, miriljavim, nedrima, o polovini, o boči njenoj koja joj tako lepo pada i obvija njena vitka mila bedra...
   Die se. Znao je da su već do sad kod kuće večerali, legli, te on sad moe isto ovako u samoći i tamo kod kuće da je.
   Poto zatvori dućan, pođe. Već noć mrtva, čarija mrtva. Crni se kaldrma. S obe strane, sniski, kao nanizani, crne se dućani, streje, ćepenke. On je iao. I čak kao ohrabren umiren usled ove samoće. Istina, da mu se iznenada, odjednom kao noge odseku, kao da klecne. Na to nita ne bi odgovorio, ni uzdahnuo, ni namrtio se, ni rekao: "Oh!" Znao je da nita ne pomae. Niti da pomae ono kad savi, uđe u ulicu, koja isto tako mrtva, pusta i crni se, a ispod njihove Jovankina visoka kuća jače se crni i kao da mu ona neto govori, te njemu od toga srce trne. Znao je da je sve to nita i zato je iao mirno, ukočeno, pognute glave.
   Kad dođe do kapije, otvori je, prekorači prag ali, oh! oseti kako mu se u kuću ne ulazi. Ali ipak mirno ulazi. Mada zna kako se kuća crni, dvorite iri, ispod dvorita, opet, vie zida visoka zajedno sa drvećem crni se njena kuća, leluja otuda i kao da neto govori, oplakuje ga. Dolazi kući, prilazi česmi, hteo bi da se sagne, ohladi glavu, čelo, ali zna da baba mu i majka, mada se čuje kako rču, spavaju, ipak ne spavaju, već videći ga kako se saginje česmi, hladi čelo, videće njegov bol, muku. Zato samo, kao pribirajući snage da uđe u kuću, ostaje do česme da stoji, odupire se o direk, slua kako voda teče, pada. Kako bi, jeknuv iz sveg srca, pao, skljokao se ispod česme, pruio vrat, glavu, ruke, kolena pod vodu da ga ona zapljuskuje, poliva, hladi, kameni! Posle, kao mukom odvajajući  se, silom, mirno, tiho, da ih ne probudi, ulazi u kuću, ulazi u sobu. Beli se postelja mu. ak, Mladen poznaje kako je brino, ugađajući mu, ona lepo nametena, kao da znaju za njegov bol, muku, pa hoće bar posteljom, lepo, briljivo nametenom, da mu kao olakaju, pokau kao učestvujući u njegovoj muci. Ali to njega jo vie buni, boli. ta oni da se meaju, kao ulaguju mu se, kad ovamo na dnu srca, potajno nadaju se da će je on odbiti, ne uzeti.
 
   Ćutala je. Zaklonila se nad razbojem sa rukama na čelu. Ramena i vrat joj videlo se kako se tresu. I sa strane, ispod pazuha, videlo se kako joj se prsa tresu i odozgo sa lica idu, lete niz prsa suze joj. Mladen je osećao da ona plačući, u tom jadu, plaču, čeka da joj on pristupi, utei je, bar da mu se obisne, zaboravi sve i na njegovom ramenu isplače se sita, sita. Ali on to nije hteo. Stajao i čekao.
   Ona die glavu.
   - Zato? - upita ga, a oči joj, njene crne oči, pocrvenele od plača, trepavice dole jo crnje, vlane, mokre, a usta joj, podbradak, vrat sve to vrelo umrljano suzama.
   Mladen se osmehnu.
   - Zato? Zato to si luda. to misli da se sve jede to leti. ta mu fali? Ide u punu kuću, kuću bogatu. On jedinac, miran, dobar, na rukama da te nosa... A hoće valjda za nekoga ludog, besnog, da te bije, tuče, da trpi za hleb.
   Ona prestala da plače. Zinula i gledala. Skamenila se gotovo od njegova izgleda, glasa. Nita da u njemu drhti, da se poznaje. A zna da je voli, da i njemu srce puca, ali za njega to nita nije to on oseća, trpi.
   Čak i kad ona odobri, reče da će poći, on niti se zaradova, niti klecnu od bola, već, sasvim kao da je to odavna trebalo tako da bude, nasmeja se i pomilova je po ovlaenoj glavi.
   - Pa tako, ludo!
   I ode. Ode suho, kruto, polako, da njoj dođe da se ne za sebe, već za nj, gledajući ga takvog, zaplače i padne, obgrli noge i na sav glas zakuka za njim: "Mladene, brate!" I zaista, kad je on otiao, ona se ponova poklopila po razboju i plakala, plakala ne za sebe, već za nj, za njegovu mladost, za njegovu čistu suvu snagu, za njegovo crno pametno oko... Za Mladena, njenog, milog, slatkog brata Mladena.
   I za sve vreme spremanja, od ispita do svadbe, nije nita bilo onako kao kod drugih. On je za sve znao, dolazio, naređivao, vodio brigu i o spremi, darovima. Ne da, kao drugi na njegovom mestu, kadgod pokae se, dert, jad, bol da iskae. Ona je elela da ga vidi bar kadgod da on poklecne, pokae kako ga boli, kako...
 
. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
 
   (kao) drugi ili da nikako ne dolazi, ne viđa je otkako se isprosila za drugog, navla izbegava da je vidi, obilazi izdaleka njenu kuću i maalu, čak, u inat njoj, i on da se odmah eni; ili da dolazi, viđa je i uvek, bilo pri igri, pri pesmi, on navla, naročito da peva kakvu pesmu na to, koja kori, kune, i da od jada pije, ide po mehanama, lumpuje, noću sa sviračima pijano, besno, uz pucanj puaka prolazi pored njene kuće... Nita od toga. Mladen kao i pre...
   Uveče, sedeći na ćepenci, ispred dućana, Mladen je video kako odozgo sa ostalim mladim enama i devojkama Jovanka ide iz amama gde je, po običaju, ila da se okupa i spremi za sutranji dan, za svadbu, za venčanje. Odmah zatim, čim poče da pada mrak, vide ono spremanje za svadbu. Od njega, iz dućana, jo juče sve su uzeli to je trebalo. Ali tada počeće po običaju da se iz mehana, gostionica viđaju kako se klupe, astali iznose i ulicom nose za tamo. Ču se odozgo kako, idući čarijom iz njihove, ciganske, maale, uz pratnju gungule dece, mangupa, svirači svirajući zamakoe u njihovu ulicu, dočekani takođe gungulom dece iz njihne ulice. Odmah zatim vide kako, da bi se due, jače i bolje mogao videti, u dvoja-troja kola natovaren dar, pronesen otuda iz ulice, pođe čarijom i zaobilazeći, praćen svirkom odostrag, opet uđe u ulicu i odnesen bi u svekrovu kuću. Zatim nastade ono ovamo kod Mladena, u čariji koja je već bila prazna od prolaznika, mirna i tiha, otuda iz ulice, njihne kuće, kao god sa svake svadbe, dopiranje svirke, meko, kroz noćnu hladovinu i tiinu grotanje, izvijanje grneta, udaranje dahira, pesme Ciganaka. I svaki čas otud uurbano izletanje dece, slugu po čariji, po mehanama, donoenje jo to se bilo zaboravilo, ne setilo se... Mladen je bio zanet u posao. Kao uvek, subotom posle velikog pazara, uveče je bio sav zanet pregledom dućana, magaze. Stojeći na ulazu od dućana, pomno, brino gledao je kako unutra sluge donose i vuku u redove krupice soli, gvozdene poluge, vreće brana, vune, to je tog dana usled kupovine, gledanja i probanja od muterija bilo izvučeno, jedno preko drugog u neredu stajalo, i u isto vreme sluao otuda svirku, gledao kako to jače noć, mrak, tiina i hlad, to jače otuda svirka, pesma biva i ovamo u čariji osvaja, opija. Već počeli furundije, srećni od pazara, mehandije, koji su inače sa muterijama celog dana pili, već počeli da ispred mehana iznose stolove i stolice i sami sedaju, piju, furundije svaki čas, umorni, zadovoljni i siti od dananjeg po tri puta pečenja i vađenja hleba, počeli svaki čas da istrčavaju i odlaze u mehane, uz put zajedno pevajući iste pesme uz svirku to se otuda čula. Pop Trajko već brino prolazi i ide kući znajući da će mu sin, kao uvek kada u komiluku ima svadba, veselje, on već tamo biti, opiti se, načiniti svađu, kavgu... Iz berbernica već svaki čas izleću egrti vraćajući se sa polićima rakije koje nose gostima to, poređani, čekaju na red brijanja, ne mogući da se odvoje i odu sami.
   Izgledalo je da je ceo taj kraj varoi gde je bila njhna ulica, odakle se čula svirka, pesma, zajedno i on sa njima se veselio i terao svadbu i da će ovamo, za svoj račun, odvojeno i on se veseliti, piti. Zato se Mladen nimalo ne iznenadi kad sa ugla ulice sagleda babu. Nosila je u ruci kanticu za zejtin. Tobo: kući nestalo pa dola da uzme. A znao je da nije u istini, da kod kuće zejtina ima, jer se uvek na veliko, u naročitom sudu kući alje. Ali je odmah znao i zato ona to čini. Po njenom polakom, kao obazrivom uplaenom pribliavanju i negledanju onako pravo, otvoreno u Mladena, Mladen je znao: da ona zato dolazi to hoće da je sada, kada već ovo veselje, pijenje, obuzima sve, hoće da je tu, kod njega, da ga odvede kući, bojeći se, strepeći, da moda sada, uoči njene svadbe, od derta, jada, bola, on se ne zaboravi, zapije se i time svima da na znanje celu stvar, sve njih obruka.
   Mladen, jednako unesen u posao, smejući se u sebi babi, dočekao je kad je ona čisto nečujno dola i zaobilazeći ga na vratima počela da ulazi pozdravljajući:
   - Dobro veče! Zejtina nestalo pa... - počela je, a on je, znajući sve, pogađajući ta hoće, prekinuo:
   - Ako, ako! Dobro kad si dola. Jo malo da svrim, pa bar zajedno da idemo kući. Sedi. Sad ću ja.
   - Pa ba dobro - dočeka ona. - I ranije da idemo tamo; zna, nemaju bogzna koga. Pa ako mi nećemo, kao prve komije, onda ko će?
   - Dobro, nane! A jesu uzimali togod od nas?
   - Jesu! Dala sam im. - I, kao da bi ga odvojila sasvim od te čarije, mehane, berbernica, gde je već uveliko ilo piće, veselje, i to vie privukla kući, tamo, ka njima, počela mu je pričati: kako su i ta za svadbu od njih uzeli; koliko čaa, koliko stolica, sahana, sudova; koliko iz koje bačve vina im je dato, koliko rakije.
   Mladen, u poslu, otide čak u magazu, sluao je. Naređivao  slugama da to pre poure, svre.
   Kada se svadba svrila, ona, Jovanka, pojavila se na svekrovoj kapiji u haljinama neveste, alvarama od jumbasme, sa zakopčanim mintanom na prsima do grla, i zabrađena ne čajkom već amijom, sa licem ne devojačkim, izvučenom i rastresenom kosom oko vrata, oko uiju i po čelu, već mrenom i celivanom kosom; očima podbuhlim i umornim od strasti; ustima nabreklim i po vrati i licu tamnim, jedva primetnim pegama, naseljenom krvi od ujeda. - Mladen je video i sa podsmehom gledao kako  je cela kuća, rodbina, čak i ulica i deo čarije, komije mu čisto odahnuli. Kao da se neto toliko godina spremano, ičekivano i sa zebnjom čekano, gledano kako s dana na dan sve blie, jače to dolazi da, jednoga dana, dođe, desi se i sve, i Mladena, i trgovinu, i kuću, i rodbinu preseče, poremeti, zaustavi i povrati ih natrag gde su  i pre bili, odakle su i počeli. Mladen, radnja da zastane, baba, kao i pre brino, ne veselo da nadzirava, tedi, uzdie, strepeći da se neće imati, da neće slučajno kuća, imanje propasti, izgubiti se.
   Sada, sve to je nestalo. Mladen ne samo da nije dao da se u nj to  posumnja, već eto sam se je nje odrekao jer je znao da njie za nj, njihovu kuću, radnju. Zna da, ako bi je uzeo, ovo malo to se ima, to se zateklo u radnji novaca, moralo bi da se, poto ona nita ne donosi, sve na svadbu utroi, i radnja bi stala i posle, ko zna kada i kako bi se moglo da dođe do tih novaca, da se opet počne rad, kupovina, prodaja na veliko, a da se ne strepi svaki čas da, ako se odmah po bolju cenu ne proda, da će se propasti, ne imati ni to je najnunije.
   Mladen je odmah video kako posle toga ne samo to je kuća, rodbina odahnula, smirila se, postala vesela, nego kako ga i u čariji drukčije gledaju. Odmah, naprečac prestade ona, pored sve usrdnosti, i dočeka kod trgovaca, ipak neka potajna zebnja, ustručavanje u davanju mu kredita, novaca u četiri oka, jer: jo je mlad, dete. Ko zna? Istina da dobro ide. Bolje se dri i odgovara obavezama nego toliko njih već starih, u godinama trgovaca - ali, ipak, ko zna? Zar se malo puta deavalo da tako čovek dobro, kao to treba, ide, vlada se, pa odjednom se izgubi, propije, prolola, izgubi se. Ali sada, ovom Jovankinom udajom, kao da je bio poloio neki ispit. Jednom zauvek otklonio sumnju da će moda i on biti kao toliki drugi, jednom zasvagda utvrdio miljenje da ne samo neće biti već da je on drugo neto, on, Mladen... I otuda odjednom u čariji, međ trgovcima, primanje ne kao sebi ravnoga, već kao vieg od njih; kredita otvorena, jasna, bez ustezanja, čak i nuđenje, kao neko ulagivanje, traenje prilike da mu učini i time neto ga obavee, da bi i on njih docnije, jer se već vidi koliki će i kakav veliki trgovac on biti. Iz cele rodbine, udaljene tetke i strine, većinom udovice, ono malo utede, gotova novca, strepeći da dre kod sebe to, da se ili ne izgubi, ili ne opaze sinovi im pa uzmu, počele su da k njemu donose i ostavljaju na čuvanje. Baba opet, kao nekada, sva gorda, unesena, srećna. Majka, kao prebolevi neku bolest, opet se odade na svoju kujnu, na svoje sobe, nametanje, čićenje, gotovljenje i nadgledanje mlađeg brata. to je najglavnije, ne samo između njih i Jovankine kuće, kao i između sekrove, to se ne prekinuli, ohladneli odnosi, već sve vie, nekako usrdniji postajali. Naročito baba. Kao da bi htela neto da zagladi, ublai, gotovo svakog dana odlazila je kod Jovankinih. Uvek, ma kakvo se jelo gotovilo, slala bi starom na ponudu. Kod same Jovanke takođe odlazila. I kao nikada dotle, razgovorna, čak i zadirkivajući Jovanku i mua joj, koji je, po običaju, onako slabunjav, ceo dan sedeo kod kuće. Mladen sam oseti i vide kako je zaista sve to lepo. Oseti novu snagu, zadovoljstvo i sreću to je sve tako kao to treba. I sam on, uvek, dolazeći kući, videći kako ga, kao uvek, na kapiji čeka baba a sproću nje na kapiji stoji Jovanka i mu joj očekujući svekra da dođe iz čarije, navla, da ne bi dao babi da posumnja da i posle toga moda on misli na nju, teko mu je kada je vidi, pravo bi se k njima na kapiji upućivao. Mu joj, instinktivno dizao bi se i stojeći ga dočekivao.
   - Kako? - nasmejano, srećno pitao bi ih on. I aleći se, okretao bi se muu joj, pokazujući na nju: - Kako ova? Slua li te?
   - Slua, slua, bata-Mladene!...
   Otuda, sa njihne kapije, umeala bi se baba, kao da ne izostane, kao razumevajući potpuno Mladena, njegovu snishodljivost, kao dajući im milost, optenje, zdravljenje, odgovarala bi hvaleći Jovanku:
   - A slua, slua, naa Jovanka! Svekrva joj ne moe da se nahvali. Vidim svekra joj kao da se podmladio. Uvek bele čarape, čista koulja na njemu. Ofiksane cipele. Svako jutro, kada ga vidim diram ga, pitam: "More, ona tvoja baba neto se provrednela?" A on odgovara i čisto kao da blagosilja: "A, po babi mi, mogle bi vake da me jedu, nego bog da prosti!"...
   Jovanka, zastiđena, onako obučena u novo, raskono odelo, zakićena a sa onim odskoro postale ene razbludnim, jo sasvim ne zasićenim očima, ustima, telom, crveneći od tolike hvale, krila bi se i mucala, ograđujući se:
   - Ama nije, nano! Nisam ni ja ba tako vredna.
   I ako bi utom (otkako oenio sina, dobio Jovanku, nikako ne moe da prođe a da u svakoj kafani ne zastane, ne časti za snahu prijatelje, poznanike) odozgo jo sa čarije video se svekar joj kako i on iz dućana, na ručak, odmor, dolazi, a uvek sa zaveljajem u rukama u kome je bilo darova, slatkia, ponuda, za "njegovu" Jovanku; on, čim bi video Mladena na svojoj kapiji i sproću babu, odmah, ako bi puio, cigaru bacao, mutiklu zavlačio i kao doterujući se, čisteći, dolazio bi, sav srećan to je on, Mladen, stao i to kod njega, sa sinom i snahom na kapiji razgovara se. Jovanka, videvi ga, istrčavala bi i razmaeno, ulagujući se, dolazila bi mu ljubeći ga u ruku, odmah, kao dete, baratajući mu uz put po nedrima, pojasu, traeći to to joj je doneo i uzimajući radosno zagledala. Svekar, srećan, kao braneći se od nje, dolazio bi i jo srećniji, i kao da su on i Mladen neto zasebno, vie od svih njih, zdravio bi se:
   - Kako si mi, prijatelju?
   I na odgovor, kao izvetaj zaćto je Mladen stao tu, stoji, raspituje se za snahu mu da li je vredna, posluna - sve u ali, dirajući Jovanku, - svekar je odgovarao, kao uzimao je u odbranu:
   - A, vredna mi je ona, vredna. - I, čisto moleći: - Hajdemo, Mladene! Hajde, baba-Stano! - pozivao bi ih i ulazili unutra, a Jovanki migom zapovedao da ide i donese posluenje. I tu, u dvoritu, sedeli bi, sluili bi se. Stari, svekar joj, sav srećan dirao bi svoju enu, svekrvu, terao je da bre potrči, donese, poslui mezetom. Mladen bi pio, kao uvek, tek običaja radi; baba, kao da bi odobrovoljila Mladena, pila bi vie, da on, Mladen, po njoj, videći kako ona pije, moe slobodno, bez brige, ako hoće i eli da pije. Utom bi i mati dolazila. Ona, videći da je ručku vreme prolo, spremivi sve, a videv da njih, babe i Mladena, nema, a znajući da su sigurno ovamo kod njih navratili, dolazila bi naposletku i ona. Ali jo kao sa tragom straha od pređanjice, kao jo ne mogući se sasvim navici na taj novi odnoaj, ivot, i kao jo strepeći.
   Utom, svekar joj sasvim raspoloen, naređivao bi sinu da, znajući kako će to Jovanki, snaji, biti radosno, da ide i pozove starca i starku, "prijatelje", ovamo, da im kae i da ih prekori: zato da ne dođu, nisu tu, kad znaju kako on, "prijatelj im", ne moe da pije bez njih, nije mu slatko... I zato da odmah dođu. I, aleći se poručivao sinu: "Prijatelj i ako hoće i ako neće da dođe; ali prija (tata mu) da neizostavno dođe, jer noćas (dirajući svoju babu) snevao je neto pa ne moe a da je ne vidi"... Ubrzo bi dolazili i oni. I svi bi srećni, radosni nastavljali da se časte, ostaju na ručak... Uveče, opet, koliko ih je puta tako isto sve zaticao Mladen kod njih, obično dole, u bati, odvojeni i na travi sede, piju, mezetiu i časte se. Baba, kao nikada do tada, raskona, nudi jednako, ne da da odlaze.
   U početku Jovanka sve kao čudeći se i u strahu, kao da oni, "ceo svet", ne zna za tu njenu ljubav prema Mladenu, i bojeći se da se to nije zaboravilo, ne mogući da kao dopusti niti da da je to zaista bila ala, nita, mali zanos i budalatina - jer ne bi ovako i dalje produili da ive jedni s drugim čak i vie, usrdnije - strepila je, nije mogla da pojmi. Ali docnije pak je bila i radosna to moe staru naviku da produi.  Da je kao pre gotovo svaki čas kod Mladenovih. Da slobodno, trčeći, vijuci se, čas odlazi kod njih, čas kod matere, oca. Da sa majkom Mladenovom opet i dalje produi ono njihno, kao aljenje, zadirkivanje. Da se sa Mladenom opet i dalje viđa, sastaje. A da uvek, pred ručak, večeru, kada se zna da on dolazi iz čarije, ona tada od njih izlazi i kao pre, uvek, gore, na kapiji, susreću se i da, kao i pre, on, iznenađen videvi da je on, oslovljava je:
   - A, ti si?
   Samo, zanavek je bila nestala iz njenih očiju ona vesela, bezbrina, jaka, silna radost, ne brinući se ta će biti, jer je bila uverena da će to on, Mladen, biti, i prsa joj, mada su bila bujnija, razvijenija nego pređe kao devojkom, ipak bila su kao omeknula i ugnula; gore, ključna kost jače se isprečila i na razvijenom joj, belom vratu jače, vie se jabučica isticala, mada je bila u telu, stasu jo bujnija, razvijenija i zanoljivija. Oči, lice bilo je nekako čudno, izraz bio je nekako umoran, kočat.
   Ona nikad nije to mogla da podnese. Kad god bi dola, uvek bi zadrhtala. Ne od bola, ne od ljubavi, već od njega. Sve se bojala da moda on u potaji ne pati, ne tui za njom, i da kad je jo vidi, onda da mu nije jo tee. Da mu nije teko viđenje, govor s njom. I zato gotovo uvek, kad god bi dolo vreme ručku, večeri, kad se znalo da će on doći, ona bi odlazila od njih. Odlazila, da opet, kad on ode od kuće, vrati se, sedi s njegovom materom, rade, razgovaraju. Kao i pre, devojkom, tako i sada enom, gotovo je vie bila kod njih nego kod svoje kuće.
 
 
 
V
 
   Koliko puta ujutru, za vreme leta, sedne ispred dućana na ćepenak. Spusti cipele dole, prekrsti ispod sebe noge u čistim belim čarapama, i onda, proputajući brojanice čeka da po običaju dođu kod njega komije, trgovci, kao na razgovor, a upravo na dogovor o javnim stvarima. I onda, pijući kafu, razgovara s njima a u isto vreme pazi na radnike, sluge po dućanu. To je bilo kao neko primanje. Tada ujutru, čim bi izaao i seo na ćepenak i počeo da prebrojava brojanice, znalo se da tada moe svako doći da ga pita, zamoli.
   Koliko puta tada, sedeći tako, dogodi se da niko ne dođe. Jutro odskoči. Dan lep. Osvojilo jutro svee, letnje. Oseća miris u vazduhu okolnih bati, jorgovana, breze. Oseti kako mu srce počne da se greje, peva. On, smeeći se nekako bolno, slua kako mu srce peva, greje i...
   Uveče, kad pođu iz dućana kući, on ide prvi, u prvi sumrak, a za njim će posle već brat mu poći, poto sve dućane, magaze dobro zatvori. Mladen,  kao stariji, zasluuje odmor, odlazi pre. Ali retko da dođe pre brata kući. Obično se, uz put, zadrava kod ostalih dućana, trgovaca ili na razgovor, ili opet poslom. A najvie, ako ima koja opta, maalska, čarsijska stvar da se svri. Da se sad, tako uveče, uz put kući, s viđenijim, prvim ljudima koji su tu, u svojim trgovinama, porazgovara, pripita. Ako je kakav namet, porez, kuluk, pa ako ima da se otkae, kako da se odgovori pai. Ako kakva stvar ima u medlisu, s Turcima, da se reava, kako će on da govori. A najvie radi kole, crkve. On je bio sve.
   Ali, svakad, ne ide to tako lako, sigurno, pouzdano.
   Koliko puta, uveče, kad se kao svakad iz čarije vraća kući, njega kao da spopadne čudna bolest, slabost. Smrt da li je? Nije. U svojem suvom telu oseća on toliko snage, čvrstine, da o bolesti nema pomena.
   Naročito ako je topla, letnja noć, tee mu je. Tee mu pada kada pođe kući kroz onaj mek, nean maalski sumrak. Ulica gotovo prazna, mirna. Kroz koju od kapija ako iz kuće prodire svetlost. Vie ulica, iznad zidova, die se i sklapa drveće, liće. I ono gusto, zeleno uti, nija se te ulicu čini jo tamnijom, uvučenijom i jo vie punom vlage, zelenila. A u toj vlazi, zelenilu, zna se da se jače oseća sladost, milje srećna ivota. A on?
   Jo sa ulice, čim pođe, sagleda to, zna kako će mu biti. Zato, tobo kao da misli o trgovini, poslu, on podupirući, dreći se za bradu, pognuto ide. A oseća kako je bolan. Ide razbacano, mlitavo.
   Sve to je trebalo da se učini, kome novac da pod zajam, čija kuća, vinograd, njiva kupi, to je sve vreno preko babe. Naročito iz rodbine, komiluka ili poznanika, kad bi kome trebalo novaca, nijedan nije se obraćao njemu lično, kao stid ih bilo, a i bojali se da ih ne odbije, već bi uvek prvo molili babu, s njom ugovarali o ceni, o interesu i kao uvek, iz straha da ne budu odbijeni, da ne bi morali od drugog nepoznatog da uzimaju novaca ili njemu prodaju imanja i tako se čula, videla njihova sirotinja, kako s godine u godinu po jedno parče zemlje prodaje se, gubi; a ovako, to se ne bi primetilo, i kad bi ko slučajno spazio Mladenove radnike na toj njivi, ovaj bi odgovarao: "Pa na Mladen ove godine uzeo i raboti". Da ih ne bi odbio, uvek su dobrovoljno, samo kao da ga odobrovolje, da ga kao uvere kako oni, to od njega trae novaca, ne trae zato da njega ostave bez novaca, on da izgubi, zato su davali i veći interes, pristajali na gore uslove nego to bi kod drugih nali.
   A sve je to baba gramzivo, tiho svravala i samo bi Mladenu posle kazala da tome i tome treba toliko novaca da da ili mu polje. A Mladen je znao da je unapred sve ona svrila i o interesu, otplati, kupovini.
   Obično je to bivalo uveče. Mladen, čim bi doao kući i video koga kako sedi tamo u kujni sa enama, on bi već znao ta je. A naročito kad on gore,  na čardaku, već i večera i, po običaju, baba mu donese i ono drugo staklo i ostane da sedi kod njega, čekajući da se donese kafa, da i ona s njim popije, pa kad bi Mladen video onoga kako dole, oko kujne, jo sedi, on, znajući ta je, obraćao bi se babi pokazujući na onoga:
   - ta će taj?
   - Pa... ti zna. Ako moe, podaj mu - odgovorila bi baba.
   - Koliko?
   - Toliko i toliko.
   Mladen bi se zamislio, kao pribirajući u pameti kad će moći toliku sumu da odvoji i da. Posle bi odgovarao:
   - Dobro, neka dođe u dućan, tad i tad.
   Baba, odozgo, ne diući se, okretala bi se, zvala slukinju i glasno, da onaj čuje, zapovedala bi:
   - Vaske, kai Stamenku da mu je Mladen kazao da tad i tad dođe kod njega u dućan.
   Onaj, i ne sačekav da mu slukinja kae, odmah bi se dizao, klanjao, nazivao laku noć i odlazio. U označeni dan on bi doao u dućan. Mladen bi uvek gledao da nije tu, već bi ostavljao momku novaca, da mu on, kad ovaj dođe, da.
   ...I kad je sve svreno, uveče, doavi kući i zatekavi babu oko česme, pozdravi je:
   - Nane, kai: dragička!
   - Dragička, Mladene! - čisto ravnoduno, jer već su joj počeli bivati obični ti svakidanji napreci, kupovine.
   - Zna Aribegovu vodenicu, čivluk?
   Ona se tre i čisto uplaeno upita:
   - Znam, pa?
   - Na je!
   Ona posrnu. Papuča joj odlete s nogu. Čisto padajući nasloni se na nj, i, prvi put, uze ga za ruku i poče je ljubiti.
   On, potresen, da je osvesti, poče joj pričati kako je bilo: kako je stari Aribeg, koji je odavna otiao u Carigrad da tamo, gde se i rodio, umre, ostaviv imanje i taj najveći i najlepi čivluk naslednicima; kako oni, to se već odavno znalo, to prezaduili, i, kada on to čuo, doao i njega pozvao. Čuo kako se on vlada, kako dobro stoji. I valjda sećajući se pokojnog dede, svog druga, pozvao Mladena i upitao ga da li hoće "čirakom" da ga učini. Mladen se odupirao, bojao se velike cene, govorio kako nema sad odmah gotova novca, ali, kad je stari Aribeg tako nisku cenu dao - samo u inat naslednicima - da je Mladen znao da bi svi potrčali da kupe, i bojeći se da to ko drugi ne dozna, brzo otiao i tobo - tako je kazao begu - po čariji da pozajmi, vratio se, dao begu novac, sve, sve ga isplatio, ali, dok nije dobio i tapiju, nije hteo da govori, sve se bojao da se ne pokvari. Ali sada - svreno je. Ona, baba, sutra moe da ide, zasedne tamo, razgleda, pregleda, zapoveda kao u svojoj kući.
   Baba, osećajući kako joj tesna postaju vrata, ulazi, sobe, od zadovoljstva, sreće, jednako...
   Jednog jutra, u ponedeonik, ba je bio u najvećem poslu, jer posle subote i posle pazara espap, koji bi se tada rasprodao, u ponedeonik ponovo bi se navukao i beleio u tevter. Mlađi brat, uređujući u magazi ponova kupljen espap, glasno je otuda dovikivao i govorio koliko je od čega dovučeno, a on bi to ovamo paljivo, pomno beleio.
   Uto dođe ča Marko. Video ga je kroz izlog. Ali ne vide da se, kao uvek, zaustavio ispred dućana da po običaju usedne na ćepenak i sunča se, već vide kako ovamo, ka njima, u dućan, potapajući se i nekako plaljivo ulazi. Čisto klizi niz pragove. Stade preda nj i uplaeno poče da stoji. Mladen beleeći upita ga:
   - ta je, ča Marko?
   On, jo uplaenije, poče:
   - Nita, sinko. Nego dola...
   Mladen zastade i die glavu. Ča Marko jo uplaenije nastavi:
   - Dola, sinko! I eno: sedi. Pobegla i dola, pa samo ćuti i sedi.
   - Koja pobegla? Koja dola? - poče Mladen, a već je znao koja je to, da je to ona, Jovanka. Luda, kao to je bog dao, pa eto dunula i ostavila svekra, mua i dola ocu. Samo jo to je trebalo!
   - Ona, sinko! Dola i veli: "iva natrag neću, pa bijte, secite! To je. iva ja tamo vie neću!"
   U prvi mah, od jeda, ljutnje, umalo to se Mladen ne zaboravi, to ne prelomi pero, ne baci tevter i ne skoči da pravo tamo, kod nje, ode, da je zauvek, zasvagda, izgrdi, pa čak i izbije, na mrtvo ime izbije. Dokle će ona njega tako, i dokle će on sa njom da ima posla! Ali, ipak, tre se. Produio je dalje, poslavi ča Marka da ide kući i umirivi ga da će on danas doći i svriti sa njom.
   Ča Marko ode. Ali ne umiren. Mladen ga vide kako ne ide navie, pravo kući, već ode nanie, čisto kao beeći od kuće, jednako preplaen i unezveren kakoće se sad sve čuti, pući glas o bekstvu njenom.
   Mladen nastavi beleenje. Po stisnutim ustima i ukočenim mu obrvama i uprtim očima u tevter, mli brat je video da je ljut. Uplaen, gledajući da ne pogrei, slučajno u zabrojavanju espapa ne kae mu  to pogreno, uurbano je radio.
   Na ručak idući kući, Mladen odozgo primeti svekra joj. Po hodu mu i po čestom, dubokom, čak do prstiju ubrzanom ispijanju cigare, video je da za sve zna. I kao stideći se, kao da je on svemu tome kriv, čineći se da ne vidi Mladena, ubrza i pre njega savi u ulicu i izgubi se u kapiju.
   Na samoj kapiji njihovoj Mladen, kao uvek, zateče mua joj. Sedi prekrtenih ruku, skupljenih kolena, naguntan mintanima, klonuo, slab, ispijen. Videći Mladena die da ga stojećki pozdravi. Mladen ga oslovi:
   - ta radi, Stojane?
   - Eto, batke, stojim - odgovori mu on svelo, umorno.
   Kući kad dođe, vide da već svi znaju. I mati, i baba. I, to ga najvie naljuti, ispuni gnevom, srdbom, to je to po njima oseti ne samo da ih to nije alostilo, bilo im neugodno, nego čak kao da ih je to radovalo. Radovalo to su znale da je ona zbog njega, Mladena, pobegla, to se sada nadala da će na njemu, Mladenu, kad to vidi, dozna, ona po njegovom izrazu, licu videti razdraganost, ljubav, da je sav srećan u dnu srca to vidi kako ga ona jo voli, eto, napustila mua... I to Mladena najvie zgranu, to to je video da čak njima, ni babi, ni materi, sada, kada bi - ne daj boe! - ona ostala kod oca, pa sa Mladenom počela da ivi, ne bi to bilo krivo. Glavno je da ona nije njegova ena, a kao druga, ovakva, rasputenica, mogla je da podnese.
   Zato, kao da ga ne bi vređale, za ručkom nije se o tome nita govorilo. Mladen je čak morao sam o tome da počne:
   - ta je ona luda učinila?
   Baba, pritvorno, čineći se oaloćena, odgovori:
   - Ne znam, sinko. Vidim: dola i sedi kod kuće. Mati jo nita ne govori a ča Marko samo bei, hukće. ta će, sudbina takva!
   Mladen, ljut na to babino pritvorstvo, na tu njenu skrivenu radost, radovanje to, eto, i za njega, Mladena sada... I da bi sve to presekao, die se sa ručka.
   - Besna je ona. Kamdija njoj treba!
   I jedino misao da to spreči, da se ne čuje, ne pomisli da je zbog njega to učinila, samo to mu je bilo pred očima. Uđe na kapiju njihovu. Ljutitim korakom pojavi se u dvoritu. Ona je sedela na kamenu u sredini. Prekrtenih ruku, povezana dugom amijom, u prostom mintanu, prostim alvarama. Mati joj je tamo, oko zida i bunara, radila. Ča Marko sedeo u ćoku. Iz kuće, iz same kujne bila hladnoća. Videlo se da se ne loi, nita ne greje, nita ne sprema.
   - ta je?
   Bolno, radosno ga pogleda, usta joj zaigrae.
   Ali, kad ga vide takvog, ljuto namrtenog lica i kao kamen hladnog, njoj samo u grlu puknu neto:
   - Nita!
   A jednako se smei na nj.
   - Kako nita?
   Majka joj, od besa, bola, poče brzo da sa jednog kraja na drugi ide, baca drva, nameta i viče da Mladen čuje:
   - I neka ostane! Nemam ih vie. Jedno imam. I to da se i ono muči, pati? Kada nije za enidbu, to seenio? Ne dam.
   Ča Marko, unezveren, preplaen a čujući otuda Jovankino grcanje, plač, kao nastavi:
   - Bog, mori! Bog Gospod! Bog! I ako je Bog! Bog naredi da se pati, muči.
 
   (Mladen je uspeo da natera Jovanku da se vrati muu.)
 
   Ponekad se ustumara. Gore, u sobi, gori mu sveća i lee otvoreni tevteri, spiskovi veresije, primanja, dugovanja, a on dole, u bati, eta, pui. Oseća teinu, zaguinu zemlje, bate, zidova oko sebe. Oseća kako ga cela kuća gui, zatvara i kao prikljetena, vezana dri i pritiska. Zna da bi mu laknulo kad bi iziao, proetao se ulicom, čarijom. Čuo ubor vode to teče olukom čarije. Video polje, noc na njemu, rubove planina to se spojili sa nebom i iza kojih je uvek svetlo, jasno...
   Ali zna da sada niko u kući ne spava. Da su se zbog njega probudili i sede u posteljama, ne smejući od njega da se pokau da su se zbog njega probudili, već sada, cepteći od straha da mu nije togod pozlilo, rđavo, i zato eta, sede kriom gledajući otud iz svojih soba ovamo u njega, prate mu briljivo svaki njegov korak...
   I kao uvek, Mladen je znao, samo ako jo due ostane, poeta batom, nadie se sveeg noćnog zelenila pomeanog sa vlagom bunarskom i polivene bate oko njega od dananjeg mnogog vađenja i raspianja vode, da će baba, tobo poslom, kao da je zaboravila da togod zatvori ili čula kakvu lupu, pa zato se digla da vidi, sa nabačenom kolijom na glavu, na brzu ruku opasana bočom da bi sakrila koulju, koja bi joj se ipak dole, oko članaka, videla i zbog crnine kolije jače odudarala, i onda bi brino, zaplaeno prolazila pored njega, činila se da ne zna da je on tu, u bati, pa kad bi ga videla, ona bi se trzala, začuđivala...
 
   (Posle Mladenova nastojanja da Jovanku vrati muu, a ne da je kao rasputenicu zadri u svojoj blizini.)
 
   Mladen oseti kako bi baba čak vie volela da on to učini, da padne. Kao egoizam s njene strane, da posle i on, kao otac mu za piće, i on od nje ne moe da se otrgne, te bi i njega zbog te mane imala u svojim rukama... I on bi neugodno dirnut ne zbog toga to nije htela da je on stariji, gospodar, već uopte to nije hteo ni pred kim i ni za ta da crveni, kriv da je, obavezan. Teko mu je bilo.
   Kad ču da je baba već sve pregledala, vratila se, legla i v morala da zaspi, on se die. Dakle, svi oni kao povlače se, ograđuju se, ne smeju na sebe nita da prime, da on ne bi posle, ako mu bude rđavo, moda bude teko, oseti se nesrećan, da ne bi imao koga za to da krivi, i time manje bude osećao nesreću. Već da mu je potpuna, cela, jer: sam to je hteo, kako je hteo, tako i uradio... Svi se, dakle, osećaju kao slabi, boje se, povlače. On sam treba jak da je.
   I ta mu je noć bila najtea. Kad prvi put saznade da mu, ako hoće da je kao to treba a ne oslanja se ni na koga, ne obavezuje nikom, da bi to svoje, sebe, mogao da nosi, treba mnogo snage, bola, i da je jak, jak... Jak nad sobom. Sebe da ima u rukama. Da je jak, kad togod zaeli, zaite, srce zaudi za nečim, da srce stegne, ne da mu. Da kad mu navre bol, tuga, čenja, suza, da je jak da strepi, unutra, u sebi zadri, zakonca. Da je jak.
   I oseti da je jak. Izdie se. Stojeći u sobi, gledajući pred sobom dvorite, batu, onako visok, suv, oseti kako zaista postaje suvlji, vii, ali i kamenitiji.
 
 
 
VI
 
   Majka mu, kao uvek, uplaena njime, unapred, čisto neprijateljski, zaklanjajući mlađeg sina, znala je da Mladen neće (pristati na njegovu enidbu). Instinktivno je osećala da će, kao to je sebe rtvovao, osudio, to isto ne traiti, već zapovedati, i od mlađeg brata. Ili, ako to ba neće, a ono jo manje da će pristati na Jovankinu zaovu, Jelenu. Ne to nije za njegova brata, već to je njena zaova. A majka, kad je već on bio samoglav, tvrd, i ne uzeo nju koju je voleo, neće moći vie gledati da i drugi joj sin, mlađi brat mu, kao on, bude tuan, nesrećan, da uzme neku koja mu nije u volji.
   I majka, ne kazujući nikome, dozva nju, Jovanku i, čisto pred njom optuujući ga i izdajući, tueći se na nj, plačući, reče joj da ona sama, nasamo, u četiri oka, kae mu, trai, da dopusti, upravo on i isprosi njenu zaovu za svoga brata.
   I Mladen je to znao. Zato ga nije ni iznenadilo kad jednog praznika dođe ona, posede i, kad baba bee izila poslom, majka se navla zadrala u kujni kuvajući joj kafu, ona iznenada, čisto unoseći se u nj, to je Mladena od tog njenog otvorenog, jasnog pogleda, čisto preseklo, rekla mu:
   - Brat-Mladene, ne staj na put! - A već se po njenom glasu, licu, videlo da se setila svega (njihovog).
   On se činio nevest. Uneseno, mirno, zavijeno, odgovori joj:
   - Snake, kome ja na put stajem?
   Ona, nadajući se toj njegovoj mirnoći, kao da se nije dala da zbuni, već nastavila, čisto oporo:
   - Nemoj tako! S nama to je bilo, bilo. Ja opet, hvala bogu! Ali ti... Vidi sebe... Nae već je bilo. Nego nemoj na ovu decu... Ne staj im na put sreći!...
   To je mogla. Vie nije mogla da mu kae. Grlo, usne bile su joj suve, stisnute kao od već navrelih suza.
   On, znajući sve to, (hoće) da izbegne dalje pričanje i traenje, da plačući ite od njega da on za brata uzme njenu zaovu. I to zato to je uverena, sigurna, zato to su joj se deca ispovedila kako se vole. Sve to da bi izbegao, a naročito njeno (gledanje) i ono sad mirno, s bledim lice, ali jo onako starim, izrazitim crnim već malaksalim očima, die se. Polazeći kao da će u dućan i uzimajući brojanice, navlačeći kondure, reče joj:
   - Kai svekru, muu, u nedelju dolazim da je pijem.
   I brzo, odmah iziđe, da mu se ne bi zahvaljivala. I, kao uvek, visoko, polagano, mirno uputi se ulicom, čarijom, dućanu, a zna sad, kad je iziao, zna ta će biti. Majka, sa strahom čekajući taj njihov razgovor, sad, posle njega, ulazi u sobu kod nje preplaena pa, kad vidi nju gde se, usled njegova povoljna odgovora i iznenadna odlaska mu, ona kao skamenila a samo joj oči radosne, podbradak joj se smeje, majka tad pita je:
   - ta je, prijo?
   - U nedelju pijenje - odgovara joj, a ova ne moe da se uzdri od bola, radosti, izlete iz sobe. Zove babu. Baba, kao uvek, mirna, stroga, ulazi.
   - E srećno, prijo!... - veli joj i ljube se. Majka ne moe (da se uzdri). Kao da je sve svreno, kao to je zaista i bilo sve odavna, u potaji svreno, poznato, samo se eto njegov pristanak, volja čekala, odmah se razletee po kućama. Čas idu kod nje, čas se ovamo vraćaju. Jedino baba ostaje mirna, pribrana, čineći se svemu neveta i putajući da joj snaha, mati, pliva u sreći, zadovoljstvu, da one dve, kao neke druge, sestre, ne prestaju da odlaze, dolaze, dogovaraju se, spremaju.
   Mada nije bila veridba javno objavljena, ipak njih dve kriom većc sve ene iz komiluka (počele) da časte, dočekuju u čast te enidbe. A naročito njih dve da se, kao podetinjale, ale sa mladom i mladoenjom.
   Jovanka, kao da se ona udaje, ali nekako čudno, kao presečena u polovini, sa malo nabreklim prsima i vrelim licem, uvek kad dođe kod njih pa vidi i njega, brata Mladenovog, budućeg zeta, počne njoj da se tui:
   - More, prijo, kai onom tvome neka manje prolazi pored kapije, neka manje ovamo gleda. Ova moja nita ne moe. Vidi ga pa odmah glavu izgubi. Ide, radi, a nita ne vidi. Toliki darovi, vezovi, stoje, a ona samo se smeje, trči i peva kao luda.
   Tako i ona. Sina, ako zatekne njih dve, jo sa kapije, srećna, podetinjala, počne da dira:
   - A bre, mladoenjo, pa kamo materi to da polje? A kako i snaki? Eto, prija mi priča: hoće da umre od gladi. Nita joj ne ilje, nita ne daje...
   I kriom, tobo mladoenja da ilje, mladi za sve to vreme jednako se slali bureci, alva i ećer. Uveče, od večere, od svakog malo boljeg jela, odvajala je u sahane, i ispod boče krijući, sama nosila kod prije, da joj snaja ima to da jede, okusi. Kao to je, opet, bilo i obratno.
   Na sve to baba jednako se drala odvojeno, povučeno.  Sve je to pripisivala i smejala se njihovim ludostima. Koliko puta snaha joj, mati, buduća svekrva, od radosti zaboravi se toliko da tamo kod njih, kod snahe, gotovo ceo dan ostane. A sve nadgledajući i učeći je kako će kome od rodbine i kakav dar da spremi i dariva ih prilikom proevine, ispita. Ovamo na kuću, kujnu, i jo vie na večeru, gotovo zaboravi. I onda sama baba, samo da Mladen ne bi to video, ne ostao bez večere, ona pristavi i nadgleda kuvanje, dok ova, pozno u noć, kad već mora da dolazi i setivi se ta je učinila, kao neki krivac, sva zaduvana, preplaena na grdnje od babe, a naročito od straha da Mladen nije dolazio, ne video je kod kuće, jer posle na oči ne bi smela da mu iziđe, kriom, i videvi u kujni babu kako ona mesto nje gotovi, skamenjena, ne smejući da uđe, stane na prag. Baba bi je dočekivala:
   - Luda li si, sinko?
   Ona, iznenađena tom njenom  dobrotom, čisto poleti i pada joj u krilo, briznuv u plač.
   - Nane, mori, slatka! to ću, nane? Sve moje drugačke eto već unuke imaju. A ja ta ću? Kad ne od prvoga sina, a ono od ovoga da vidim snahu, odmenu.
   Baba, zadravajući je u krilu i pazeći da ovamo lonac, jelo, ne obori, blago teila bi je:
   - Ako, ako. Nama (i sebe i Mladena je tu podrazumevala) nije krivo. Nego samo, nemoj toliko. I druge majke ene, i druge matere dobivaju snahu...
   Ona, srećna to je svekrva ne grdi, ne psuje, čak eto i mazi je, sve grca, plače od sreće, radosti. Zatim die se i, kao luda, da nadoknadi sve to je do tada izgubila,, radi, rasprema, ne da babi nita da podigne, nita takne, nita joj pomogne.
   - Ja ću, ja, nane. Nemoj ti!
   Baba, smejući joj se, dirala bi je:
   - Pa hoće li tako i snaha kad ti dođe? Hoće tako i snahu da dvori, slui?
   - Hoću, hoću. Sve ću ja da ih sluim, da dvorim. Hoću, nane. Oh, kamo da mi se on eni, od njega snahu da imam, od njega, mesto od ovoga, pa majka, gde stupnu, nogu da im celivam. Oh, slatko moje čedo, kamo od njega majka snahu da dobije!
   I rastuujući se za njim, Mladenom, to mesto mlađeg brata on se ne eni, od njega snahu da dobije, kao oplakujući ga, počela bi da jeca, plače.
   Baba, dirnuta i sama za Mladenom to tako, mesto da se on eni, a ono eni brata, ostavljala bi je i odlazila gore u odaje.
   I u nedelju, uveče, posle večere, on sa jo tri najviđenija trgovca dođe. Pili su i prosili njenu zaovu za njegovog brata. Njen svekar, izvan sebe od radosti to mu kći u takvu kuću odlazi, to mu kao on i ona tri trgovca doli, učinili čast, da njega, Mladena, nije bilo onako mirnog, ozbiljnog, ko zna od veselja ta bi učinio. Ali, usled njega, sve je, i pijenje, prstenovanje, sedenje, sviranje svirača, ispijanje zdravica, ljubljenje s novim prijateljima, sve je bilo kao to treba. I, kad je trebalo, on se digao, sa njima, novim prijateljima, sviračima, doao kući. Tu ih, po njegovoj naredbi, dočekala sofra, sve to treba.  Bilo je opet zdravica, pesme, svirke, darivanje, ljubljenje. A najvie u kujni, krijući se, grlile su se i ljubile majka mu i ona. Ona, to je udajom zaove postajala kao svekrva, dobivala prava, bez bojazni za ljubomoru mua, da ovamo, kod njega, prije, dolazi, a majka, to bar mlađi joj sin, dete, usrećava se, te ona, kad od njega, Mladena, starijeg sina ne dočeka snahu, bar ono od mlađeg...
   Mladen je sve video, osećao, znao.
   Kao niko do tada, vie nego otac, tako je on proevinu, svadbu svome bratu učinio. Darovi bili su prvi. Nevesti čitava niza od dubli. A već spremanje jela, pića, večera. I, kad uveče, u subotu, uoči svadbe, poto dočeka sve pozvane, prve domaćine iz maale, varoi, poto ih, izljubivi se s njima, uvede, posadi za bogatu sofru, naredi dvojim sviračima, ačikama, slugama da nita ne ale, već samo to vie i kao to treba goste ugoste, kad on, mesto oca im, svekra, pored babe, u čelo, s desne strane, sede, i kad najstariji, hadi Rista, die se i nazdravi njemu, domaćinu, svome komiji, gazda-Mladenu... on, prvi put tada, pusti suzu... Umalo to se ne zaplaka...
 
   (Na svadbi peva se:)
 
. . . . . . prvo milovanje,
milovanje, slatko uzdisanje.
Ej, ne uzdii, ne vei sevdaha,
ej, od sevdaha goreg jada nema!
 
   Mladen se die. Sa stisnutim ustima, ukočenim, namrgođenim očima, miran, pribran, poče da se prata.
   Kum, radostan, sav u veselju, čisto plačno molio ga je:
   - Sedi, kume, sedi... samo jo malo! Sedi, molim ti se.
   I njemu, njegovim molbama, pridruie se svi. I njena stara, gotovo slepa mati. Sve ene skočie. Mladen je osećao kako su svi pogledi na njega uprti. Radoznali, eljni, molećivi da ostane, ne prekida, ne naruava...
 
   (Ipak iziđe. Čuje izdaleka pesmu:)
 
Zar ti ne zna ta je milovanje,
milovanje, slatko uzdisanje?
 
   - Uzdisanje znam, ali ne milovanje. I nikad ga neću da znam, da osetim, nikad. Star sam...
   I zaista, tada se oseti toliko star, suv, bolan, ispečen od bola, da nehotice grčevito podie ruku, uhvati se njome za usta, vilice, kao da spreči da mu to ne drhti, trese se. I tako, dreći se za bradu, ispunjen tugom, setom, produi da se od kuće do suprotnog zida eta, ide, da slua kako iz suprotne (nove) kuće, preko ulice, razlee se pesma, veselje, burni klici i čak puke. Jer sada njega nema. Nema od koga da se stide, ustručavaju. Mogu sada bez njega da se vesele do mile volje, veselo, srećno...
 
   (Jedina Mladenova pesma:)
 
San me mori, san me lomi.
Zaspati ne mogu...
 
   Dalje, mada je znao celu pesmu, nije je svravao. To mu se samo dopalo. U tom početku, naročito u: "...san me mori, san me lomi", on je nalazio pesmu, nalazio sebe, svoju nesanicu, svoj bol. I za to se znalo. Znalo se da, ako dođe na slavu, svadbu i, ako se hoće da on i dalje ostane, da se, ne on koliko njegovi, provedu, vesele, jer kad bi on iao, morali bi i oni, te da bi se zadrao, raspolozio, ostao due nego to mu je običaj, trebalo je samo neko, naročito koji njegov drug, stariji, u godinama, to samo da zapeva, i Mladen bi zaista bio nekako raspoloeniji...
   Jednog jutra baba Stana se die. Tih dana bila se pročula neka gledarica iz oblinjeg sela Suderca. Pričala se o njoj čitava čuda. Kako sve zna. Sve pogađa. Ne treba nita da joj se odnese od osobe kojoj hoće da se gleda, do samo kakav konac, kraj od njegove odeće. I gleda u kamenove koje puta u vodu.
   Baba Stana ode. Ode na kolima. Obučena u stajaće odelo, zabrađena, sa svećama, bosiljkom. Ode kazujući da će u crkvu toga sela. Selo je blizu. Odmah iza doline.
   Kad je mu gledaričin vide, pozna, on od iznenađenja, radosti, pobee. Posla svoga brata iz oblinje avlije, s kojim se odskora odelio, otkad mu ena postala gledarica i počela naglo da se bogati - da joj on otvori, i uvede kola. Baba Stana siće i priđe kući. Za njom je nosio sluga boču.
   Pred nju iziđe čak i sama gledarica. Omanja, suva, u suvoj, prostoj odeći seljanke. Samo, od seljanke razlikovala se po novoj amiji i po novoj, celoj anteriji. Presukana, ponizno dočeka baba-Stanu. Pozdravi se. Baba-Stanu nije iznenađivalo to je ona poznaje, to se već zna.
   Jo otkopčavajući koliju, kao da se rashladi (ona reče zato je dola)...
   - Zato ne "firaje"?
   - Ne firaje, od pameti.
   Razumela je, ali se činila neveta i već ljuta.
   - Kako: od pameti?
   - Od velike pameti.
   - Pa zar samo ludi su zdravi?
   - Ne znam. Samo i ti zna: ona voćka to rano sazre, rano opada.
   - Eh - i dalje uporno, ljutito, nastavlja - pa ja, to ovoliko ivim, sigurno luda, pusta sam bila?1
   Gledarica je jednako, mučaljivo nagnuta nad zdelom vode u kojoj se crnio taj "obajani" kamen, odgovarala:
   - Ne znam.
   - Nego... Istina je. Rano je. - I kao ne mogući da izdri, poče čisto kao sama sebi da se tui:
   - Istina je. Zar mi je znao za detinjstvo, mladost, igru, veselje? Nita mu ne dadoh. A ono, čedo moje, da ja ne bih bila kriva, vidi da ja ne dam, pa i samo neće, samo mi se je odricalo, mučilo, patilo!
   I die se. Poto bogato obdarila gledaricu, vratila se natrag. Nikom o tome nije kazivala. Niko nije smeo da o tome zna da je ona bila kod gledarice i ona joj vračala...
   Ali od tada ona, ljuta na nj to on to ne vidi (vidi ona da on vidi, zna to ona hoće s tim dovođenjem u slubu mladih ena i devojaka) - već to neće kao da i on grei s njom u tome. Ona je znala  da je to greh, ali ljutila se zato to on nikako to neće, neće da joj pomogne, da budu zajedno greni, smrtni ljudi, već uvek on iznad sviju, kao to treba, kao neki isposnik, mučenik. Zato baba Stana, ljuta, čisto mahnu  sve. Od tada sve mahnu, i onu brigu i ono staranje, i ono njeno toliko puta već u svata zagledanje. Sve ona to mahnu. Čak i ključeve od podruma, magaze, sobe stajaće, i to mahnu. Istina, ne sasvim, ali već nije ih onako vukla za sobom, čuvala. Sad se znalo gde su, u sobi, vie njene postelje, obeeni o klin. I kad bi joj ko, bilo unuk, bilo snaja, kao pre doao i traio da mu iz ćilera ili podruma to da, to treba za taj dan, za jelo, piće, ona bi često ljutito odgovarala:
   - Zna gde su, idi pa uzmi!
 
   (Baba se razbolela, snaha i nevesta je neguju.)
 
   - Deco moja slatka!
    I upućivala je kod Mladena, da i ona ide, ljubi ga, blagodari, zahvali:
   - Idi kod dee, i nogu, stopku gde stupne, da mu ljubi, celiva!
   Gornji boj cele noći bio je osvetljen, otvoren. Cele noći baba bila kao u bunilu. Od sreće, zaneta, jednako govorila:
   - Sada mogu da idem. Mogu, treba da idem.
   Na uplaeno Mladenovo i materino trčkaranje oko nje i zapitkivanje, jednako je kao sebi govorila, odgovarala:
   - Mogu sada, mogu da idem!
   Kao, sada, svreno je njeno. Nema potrebe da tu sedi, čuva, pazi kuću, strepi i ne da da se propadne, osiromai.
   Sutra, zaista na iznenađenje Mladenovo, dola u dućan. Ali sva preobraena. Lica meka. Očiju sasvim mirnih i tako milih, gotovo belih, uvelih, ostarelih. I obučena u novo, ne vie zavrnutih rukava. Odazvala ga na stranu i vadeći iz pazuha zaveljaj, koji je mirisao na zemlju, na votano platno, predala mu sav taj novac o kome se pričalo da ona u tajnosti dri, čuva. Na zaprepaćenje Mladenovo i odbijanje da uzme natrag, čuva za sebe, njemu to ne treba, a ako zatreba, sam će on zatraiti, ona samo dogovori:
   - Na, sinko. Nemam ja vie ta da čuvam. Nemam ja vie ta da se brinem. Nemam ja nita vie. Ti ima sve. Sve je tvoje. Ja nita vie!
   I kao dunik koji celog veka neki dug nosi, celog ivota ivi i trudi se da to jednom skine, a dug veliki, teki, pa kad to dočeka, odnese poveriocu, koji je već i sam digao bio ruke od toga duga, već izgubio veru da će ikad moći taj dunik to platiti - on, kada to odnese, plati, sam poručuje čast jer zna da će poverilac ne samo to rado platiti već jo i vie, jer to kao da mu je poklonjeno... Tako i ona, čim predade novac, odmah, a prvi put u ivotu, u tom dućanu koji je već u mislima svega znala, u snu celog ivota snevala, svaku stvarčicu tu znala, ali tada, kao neki gost koji prvi put dolazi, sama pozva slugu i posla ga da ide i poruči za nju iz kafane rakiju i kafu, to, na veliko iznenađenje Mladneovo, u slast sve popi i posrka.
   Onda se die i ode. Ali, Mladen, smejući joj se, gledao je kako ide. Sve vie uurbano, pognute glave. Polako. Obučena u novo kao da je iz crkve dola, i ređa, zastajkuje ispred svakog dućana. Razgovara se. Milo joj kako je svaki pita, s potovanjem ustaje i dočekuje. Tako, polako, svečano, kao da u goste ide, otila je kući.
   I to  je najvanije, od tada nije vie ona baba Stana! Die ruke od svega: od kuće, momaka, jela, gotovljenja, podruma, od svega. Mogli su da rade to hoće, da gotove ako hoće svakog dana najskuplja jela, troe mnogo, koliko hoće masla, brana... Ona kao da vie nije bila tu. Jednom dočekavi taj dan, tu sreću, videvi koliko je imanja, bogatstva, koliko Mladen ne napreduje već se steklo, nagomilalo, da se sada ne moe nita vie da poremeti u kući, tednja ili rasko u njoj ne moe ni da pomogne ni da upropasti radnju, trgovinu, da kuća sada moe raskono, slobodno da ivi, kreće se kao to je red, običaj, i kako je ona celog ivota elela - die ruke od svega, nije se meala ni u ta, nije nita gledala, motrila. Slobodna, odahnuvi, obučena u novo odelo, navek u čohanoj koliji, i povezana oko vrata belom novom maramicom, sedela je celog dana ispred kuće. I to nekako srećno, uneseno, i zamiljeno, sasvim odvojeno. Čisto kao neki gost. Ako bi, kao pre, dola koja komika da to ite pa, po običaju, njoj se obraćala, ona je otpravljala kod snahe, slukinja, sluga, tamo u kući, koji su radili po njoj:
   - Idi tamo!
   I za sve tamo ih je otpraćivala, odbijala od sebe,  ne primala nita na sebe. Nikakvu brigu, posao. Jo manje da, kao pre, ide po kujni, podrumu, nadgleda kace masla, sira, brana, da, kao pre, čim vidi da se u jelu potroi vie masla, mesa, ona, ne hukće, nego snudeno, zabrinuto ide i na podrumu to jače, paljivije zatvara katanac. Ključevi, ne samo od podruma već i iz sopčeta, sa onih kovčega, sve je bilo ostavljeno snahi na vidik, slobodnu upotrebu. Nisu je se vie ticale uveče ni sedeljke, gozbe, večere, dolazak rodbine, sedenje, veselja. Ona je, kao gost, u čelu sedela i čekala da, to se iznese, jede, pije.
   Jedino to je bila kao neka panja, čemu se sva predala i pomno pratila, gledala, brinula se, to je bio - on, Mladen. Njega je od sada ona samo gledala, o njemu mislila. Sva joj je od sada briga bila da uveče, pre no to on dođe, ona gore, gornji boj, naročito njegovu sobu, njegovu postelju, pregleda, vidi da li je slukinja sve kako treba namestila, udesila. Da uveče, sedeći ispred kapije i gledajući kako mrak pada, po ulici se sve ređe čuju koraci, iz čarije dopire sve čeće i ubrzanije sputanje ćepenaka, ona, usred larme to je po kući, kujni, dvoritu od trčanja da se zaostali posao na vreme svri, od svetlosti i puckaranja vatre to dopire iz kujne, na mahove, brino, kao ureći ih, govori:
   - Hajde! Sada će doći!
   A to je i opomena da sve: večera, postelje, sveće, sve bude spremno, da umoran doav iz čarije, Mladen, nita ne čeka, nita ga ne naljuti.
   I, uvek, čekala bi ga. Da, čim se on pojavi na kapiji, uđe ona mu se die i stojeći ga ona prva dočekuje i nekako pognuto, ponizno, to je Mladenu navek bilo neprijatno. I da bi to uguio, tu njenu poniznost izravnao, uvek, dolazeći, s njom se zdravio:
   - Kako si mi, nane?
   Ona, od poniznosti nije ni odgovarala. Uurbano vikala bi u kujnu:
   - Sveće!
   Da iziđu sa svećom, osvetle mu put. Čak ona sama bi uzimala sveću i svetleći mu, iza njega, ila bi, pratila ga gore, na gornji boj, kuda bi on, iziav iz kujne u koju bi uao tek običaja radi, toboe mater i brata da vidi, da pregleda da li je sve u redu - pravo se onda peo na stepenice i iao gore. Baba bi mu svetlila. Gledala ga kako, obasjan svećom, visok, utegnut, čisto mirie na subotu i čistinu, penje se. Njegove iroke čohane čakire otmeno mu padaju u bore, lakovane plitke cipele neno se crne prema sveći i odudaraju od belih čarapa.
   Gore, slukinja bi za to vreme, ako već nije pre upalila sveće i  osvetlila, dok bi se oni peli, mimo njih otrčala i osvetlivi dočekala ih. Mladen bi se razuzurivao. Sedao, i nudio i babu:
   - Sedi, nane!
   Ali ona, pregledavi po sobi, postelju, zavese, da li je sve u redu, odbijala bi:
   - Neka, sinko! Seću ja.
   I slazila bi dole. Ne da pomogne, već koliko puta da unese zabunu, pometnju.
   I onda ona sasvim  klonu, pade. I poče da bei, sklanja se. Die ruke od svega. I kao u inat, uvređena, poče sve čeće da ide od kuće, da ostaje kod rodbine po dva i tri dana. Pa kad dođe, ona dolazi nekako kao krijući se, da se ne primeti, kao da nije na dosadi, na smetnji.
   Majka Mladenova čisto se uplai od nje. Nije ona, ne dao bog. Ako je ma za ta pita, ona odgovara nekako umiljato, bolno:
   - Ako, Setke, ako...
   I čak nije htela vie za sofru da seda. Navla je izbegavala, a naročito kad bi Mladen bio. Postave. Čekaju. Naročito Mladen stoji, neće ni da sedne za sofru a kamoli da jede. Zovu je:
   - Hajde, nane, hajde da ručamo.
   - Ne mogu, maločas neto okusih, pa sam se zasitila.
   - Ama, hajde zaboga, sedni makar.
   Ona jednako tamo, tobo neto radeći, ostaje, ne dolazi. Čini se da ne čuje, ne vidi njihno stajanje, čekanje na nju.
   - Hajde, nane! - počinju ponova.
   - Ama, ne mogu, deco...
   Mladen iziđe. Dolazi do nje. Vidi je kako sagnuta, u koliji, sva već ostarela, zgrčena, izgubila u onom količetu i jedva joj se vidi sitno, staro lice. Staje vie (nje) i nadnosi joj se. Moli, a u glasu mu se oseća jed, bol, prekor to je takva.
   - Hajde, nane, zato...
   Ona, već ne mogući, odgovara:
   - Bolna sam, sinko. - I to vie počne da se skuplja, usamljuje, da im nije na smetnji.
   Mladen je ostavlja.
   I tako, jednog dana i umre. Sama, kao uvređena i krijući se.
   To je bilo jedne noći, pred zimu. Mladen je osećao celu noć kao neku urbu, lupanje po njenoj sobi, često odlaenje slugu po komiluku i dolaenje iz komiluka. Kad mu je teča doao gore, da ga probudi i da mu javi, on ga je već bio naao spremna, obučena i gorela mu je sveća u sobi.
   Čim mu je teča uao i on video ono njegovo belo, ensko, rasplakano, ali zbog njega uozbiljeno lice, Mladen samo reče:
   - Umre!
   I siđe s njim.
   Video ju je obučenu, ispruenu, osvetljenu, povezane glave, povezanih vilica. Od odela jedva se videla, i jedva joj se videlo sitno uzano lice i onaj mirni, a opet i dalje onaj usamljeni joj, kao uvređeni da im nije na smetnji, izraz.
   Ujutru, kad se iskupi cela rodbina, sav komiluk, Mladen je samo iziao u čariju i, u znak smrti, kad su se svi dućani otvorili, on, ne sluge, već sam spustio ćepenke, metnuo na dućan katanac i opet se vratio.
   Sahranio je onako kako je njoj dolikovalo, bilo potrebno i kako je ona zasluivala i trebalo da bude sahranjena od njega, svoga unuka, tada već gazda-Mladena, i od svih njih koje je toliko godina ona čuvala, drala, ne davala da pogree, izgube se, osiromae, posrnu.
   I opet se po kući razastre i zacari miris tamjana, sveća, kandila. Opet počee da se crne amije matere mu i ostalih ena, opet sluge, slukinje uzee onaj svečan, miran i zasićen usled jela i pića, od gotovljenja i iznoenja za duu, izgled.
   Mladen je to voleo. Čisto mu je godila ta kućna tiina, ukočenost. Ono večito provetravanje babinog sopčeta, one ispred kuće na uetu poređane isparene i vrele njene haljine, postelja, jorgani i duek u kojima je umrla.
   A tada je bila ba i jesen. Jesen uveliko, preutela, obrana, i odavna pokrivena utim opalim lićem; nagurano i oterano svako u svoju rupu, između brazda, uza zidove, ispod kamena, greda, sve se to sleglo i čeka da dođe zima i pokrije, zaledi i uniti sasvim. Pod nogama osećalo se kako je već i zemlja tvrda, suha, krta.
   Mladenu je to bilo ugodno. Ugodan mu je bio i korak. Osećao je ugodnost od te otrine, zime koja se nagovetavala, mrznula i s dana na dan sve bilo čistije, otrije.
   Poslovi su bili u najvećem jeku.
   To je bio kao neki izlaz za sve njih. Smrt babina čisto kao da olaka i celoj kući skinu neki, ne teret, nego neto staro a pri tom teko.
   Naročito je to bilo za majku Mladenovu. Svesrdno ju je oplakivala, plakala za njom, odlazila na grob, ne proputala nijedan praznik, nijednu subotu a da joj ne ode i uvek ponese ponude da razdaje. Parastosi, četrdesetodnevice pravile se kod kuće, čitave se večere, gozbe priređivale u pokoj due joj. Ona, mati mu, svesrdno davala, ne alila ni jela, pića, gotovenja, ali, kao to rekoh, pored sveg njenog svesrdnog plača, tuge za babom, svojom nanom, svekrvom, ipak kod nje, i u liku i u pogledu, osećala se sad neka veća sloboda, odreenost, lakoća. Da li to je sada, posle svekrve, ona prva, ona postala gospodar, ili, istina i sada je kao i pre radila, onoliko kuvala, onoliko troila, ali sada kao bez trepeta, ne bojeći se da će, ako pogrei, mada nikada nije greila, biti grđena, prekorena. Sada nema od koga za to da strepi, bila je sama gospodar, slobodna.
   Mladen je to uvideo, znao da je to uzrok. Jo je uvideo to po tome to sada i ona, mati, i ene iz komiluka, pa i tetke mu, strine, nekako su čeće i slobodnije dolazile, posećivale se. I uvek ih je kod njih bilo. Ili su radile ili razgovarale. Koliko ih je puta Mladen zaticao: dole, u sobi, u kujni, raskomoćene, u razgovoru, ćeretanju, i to nekako slobodno, milo. Mladen bi ih ostavljao. Samo, da ne bi jače u oči palo to njihovo, cele kuće, oslobođenje, radost zbog nestanka babe, on se kao i pre drao odvojeno. Retko se međ njima zadravao.
   Koliko puta uveče, kad dođe kući, vidi da su jo tu. Kroz osvetljene prozore vide se okačene njihne kolije, stajaće anterije. Kad uđe, njega zapahne miris njihnih enskih odela, alvara, mintana. Sve ustanu. Mati mu, srećna, izlazi preda nj i veli:
   - Eto, sinko, zarazgovarale se pa... - kao da mu se izvini.
   - Ako, ako - odobrava joj on. I ne seda. Poto se, stojeći, sa svakom zdravi, raspita, odlazi gore, na gornji boj, ostavljajući ih same da i dalje sede, razgovaraju se dokle god hoće. Čak do crnog mraka, kada ih ili koji od slugu im sa fenjerom ili koji od njihovih mueva dođe i odvedu kući.
   Znao je Mladen da je zato, zbog nestanka babina, njenog gospodarstva, mati mu sad tako vesela, srećna, i nije se ljutio. Znao je da tako mora da bude; samo, gledao je da to suvie ne bude, ne upadne u oči i time kao greh postane.
   Ali, mada je to bio uzrok njenom i cele kuće i rodbine veselju, slobodi, ipak iznenadi ga drugo neto. A to je to, posle po i vie godine, od nekog doba počeli poneki put, kao u razgovoru, da nagovetavaju o njegovoj enidbi. On isprva nije na to obraćao panje. Kao i uvek, s podsmehom odbijao je ravnoduno. Ali, sada počeli otvoreno, slobodno da mu pominju. Pre su prvo kod babe a njemu samo kriom. Sada, čak i formalno su dolazili, nudili: "Pratio me taj i taj, tu i tu devojku, ako hoće, odmah, toliko i toliko nosi". I posle svakog dolaska navodadija k njemu u dućan, prilikom njegova dolaska kući materino neko radoznalo, ustraeno gledanje  u nj, ispitivanje. Mladen to nije primećivao.
   U tom iljanju navodadija, nuđenju devojaka, pored matere, bila je naročito i Jovanka. Ona je vie na tome nego mati mu radila. Ko zna zbog čega. Vie kao iz inata, kao pakosti, jada, da ga vidi oenjena, da vidi kakav će, kao mladoenja, stidljiv, srećan izgledati. O da, ah da! Moda, sigurno zato da, kad zagrli enu, razočara se, onda se seti, oseti svu razliku, lepotu njenih prsiju, njena lica, usta, očiju koje nije hteo. Moda je zato Jovanka, pored matere mu i cele rodbine, najvie na tom radila, iznalazila sve lepe za lepom partijom, celog dana s materom govorila, udeavala, nalazila navodaije, dok naposletku Mladen ne uvide i ne seti se. Seti se da zato, zbog tih glasova o enidbi, silnih navodaija, već i momci u dućanu i ostali po čariji drukčije, nekako slobodnije ga gledaju, razgovaraju se s njime. Seti se da je sada zbog toga ta navala, to su do sada mislili da on zbog babe, zbog njene strogosti, ne sme da se eni, pa, poto je sada nema, sada moe, sme. U tome, i zato je valjda i bila onolika materina veselost, radost, to se nadala, sigurna bila da, nestankom babe, neće imati vie on čega da se boji, da se ne eni...
    I kad Mladen to vide, jedne večeri, ljut, prek, dozva mater k sebi gore:
   - to ste pobesnele? - preseče je ne dav joj čestito ni da stane.
   - to, sinko?
   - To! to puta, ne jedanput, rekao sam o toj enidbi. I neću da čujem da mi se spomene, a kamoli da mi jo ko dođe i pita me za to.
   - Ne znam ja, sinko, nita! - mucala je i drhtala.
   - Sad zna i idi!
   Kako je ona otila, i sila, ko zna, samo posle po časa, odozdo dotrča uplaen i usplahiren brat mu:
   - Bato, nani pozlilo!
   - ta joj je?
   I ne htede da siđe, ni da vidi. Samo čuo kako ona iz kuće izlete. Za njom brat mu sa svećom, da ona gde u mraku ne natrapa, spotakne se. Ona je bila čisto luda, bez svesti. Ila je, obilazila je oko kuće, kao da bi htela da pobegne. Oko nje uplaeno optrčavao je brat mu i, preplaen, plačno je zvao da se osvesti, pribere.
   - Ostavi me, bre!... - plakala je ona i dalje ludo, besvesno, sa rukama pod pazuhama ila i naricala, plakala:
   - Kuku, kuku, sine! Kuku, čedo! Kuku, mrtvo dete moje! ta majka dočeka!
   Mladen gore sa podbočenom glavom, sa ispruenom zgrčenom rukom, sluao je, gutao jed, ljutnju. Nije smeo dole k njima da siđe jer, bojao se, zaboraviće se i čisto bi je tukao, toliko mu ona dođe teka, mrska sa tim njenim naricanjem, kuknjavom. Ko se nadao da će se ona toliko zaboraviti, to će on biti "suv", bez ene, bez poroda.
   A ona nikako da se utei. Nekoliko dana trajalo je. Danju i kojekako. Smirila bi se, zaboravila u poslu. Ali noću, kad sve legne, pospi, Mladen bi gore čuo odozdo kako kroz tavanice iz sobe njihne dopire plač, jecanje, uzdasi, i to takvi duboki, alosni uzdasi, da bi Mladenu postelja ispod njega zadrhtala... Znao je kako ona sad, ne smejući zbog njega ovamo gore, da je ne bi čuo, grca, plače, trese se i uvija jorganom da se ne bi čulo.
   To je bilo svake noći, sve gore, sve tee, dok jedne noći Mladen, osećajući kako će pući od jada, sluajući kako ona, misleći da oni već spavaju, predala se i na sav glas kuka, jeca, ne die se, siđe i ode do nje. Zateče je povezane glave, uplakanu, svu mokru od suza, plača. Priđe joj i nae se. Nikad dotle nije se osetila tolika ljutnja u glasu mu. Čisto se tresao nad njom:
   - ta plače?
   Ona, kupajući se u suzama, okrenu glavu od njega:
   - Oh, bre, sinko!
   - to me ivoga oplakuje? - I nastavi s gorčinom: - Čuj! Ako ne prestane, sutra odoh i nikad vie neće me čuti...
   - Ne, čedo!... - poče ona preneraena.
   On ode.
   I nikad vie ona ne (zaplaka). Ali, kao presečena time, njeno lice kao da ostare, omeka. Podvaljak jo se zbrčka, i njene meke, tople materinske pazuhe, prsa, kao da usahnue, izgubie se. Korak, kretanje postade joj sporije, učmalije. Svakad sa zavučenim rukama u pojas, pod grudi, videla bi se kako ide, nadgleda, radi, sprema. A od Mladena čisto je strepela. Sasvim ga, od straha, ostavi, napusti. Drhtala je pred njim. Pred dolazak mu iz dućana, na ručak ili večeru, ona bi se uplaila, uurbala. Poćela bi da zaviruje, čas u kujnu, čas gore, u njegovu sobu; da uri slukinje, sluge, da rade, svre to treba da, kad on dođe, ne primeti to, ne namrgodi se. I kad bi doao, dočekivala bi ga ponizno, strahom sedela ispred njega dok bi ručao ili večeravao, nadgledala da mu se sve donese, nita ne zaboravi. I sve tu ispred njega bila, dok god se on ne bi povukao i otiao.
   I opet otpoče ivot po kući kao pre, kao to je trebalo...
 
 
 
 
   Ali i to prestade. Prestade da se raduje uspehu u radnji, mnoini novaca, uspehu u čariji, rodbini. Naročito u rodbini, to sve dovede u red, sve ih oko sebe iskupi, podvrgnu pod sebe, zaplai sobom, da su time, strahom od njega, svi pregli na posao, uli u red. Nije moglo vie da bude ni svađa, ni zađevica. Jo manje, kao po drugim familijama, one neposlunosti, besa, kao neko odmetanje mlađih od kuće, roditelja.
   Jedanput je bilo samo to je popustio, smilovao se.
   Bio je to jedan rođak, jedne njegove tetke sin. Ona ostala davno udovica. Imala samo to muko. I tamo, u Odinci, sa tim svojim sinom ivela neto od imanja to su imali, a ponajvie od rada. Naročito u poslednje vreme, kad joj ojačao sin, postao veliki, ba se bili otrgli. Sin joj je počeo uveliko da sadi i sui duvan. Istina, kao i svima, tako je i njemu Mladen pomogao.
   On ga je, istina, viđao ali ne ba tako izbliza, jo manje a mu je on ovako, nasamo, izlazio, da ga je on zvao. Bio je pitom i pun neke sveine, one poljske, a međutim lica kao u devojke. I to Mladena najvie dirnu, to bee ono njegovo ponaanje čim uđe, pojavi se jo na pragu. Znajući da je već sve svreno, jer čim ga je on zvao k sebi, to se zna (da je za kaznu), on, ne znajući ta će, od srama, stida i bola, zgranu se i, pokriv lice rukama, odjednom, mesto da nazove boga, progovori ma ta, on, kao dete, grunu uplač:
   - Tetine, tetine!...
   U tom plaču nije bilo ni prekora, ni molbe, ni aljenja, već samo plač, strah od njega, Mladena, jer je znao ta ima da bude čim ga on zove. I taj toliki strah koji Mladen vide, koji je on rasprostro međ svojima, to Mladena kao potrese. Usne mu zadrhtae, grlo mu samo prionu i, kad sačeka da se on sav crven, okupan suzama smiri, pribere, reče mu:
   - Nemoj. Sramota je toliki pa da plače.
    Posle, materi mu poruči da "ne dira dete i neka mu uzme onu koju on eli"! I posle, i dalje ih je pomagao, oni kao i pre dolazili. On postao dobar, već sasvim svoj domaćin. Ipak, Mladenu je bio neprijatan. Neprijatan kao svedok koji ga je opominjao koliko i koliko...
   Jedno veče odazvae ga. Mnogo joj (Jovanki) bilo teko od pre ručka. Bila na samrti i nisu se nadali da će se povratiti. Ali povratila se, i prva reč bila je on. Njega zove.
   On ode.
   Leala je kao i pre. Pretrpana jastucima, jorganima, sa izbačenim rukama preko jorgana i zavaljenom, okrenutom ka vratima glavom.
   Čim Mladen uđe, njega porazi onaj pogled i osmeh kojim ga je dočekala. I lice bilo joj drugo. Ne staro, izmučeno ropcima, samrtnim mukama, već bledo, čisto, sa uprtim očima bolnim, i milim osmehom. I čim ga ona sagleda, kao vide, upozna, pa samo kao da se nasmehnu, a ču se zapevka:
   - Nane!
   - Sveću! - viknue.
   Mladen se, neugodno potresen, ljut to ona time i sebe i svoju ljubav izdaje, povuče gotovo ljutito u kujnu. Tamo naiđe na mua njena. I čisto da prikrije a da kao ispita da li on, oni, svi, u tome to ga je zvala, vide neto, nagađaju, upita ga:
   - to me je zvala? Da nije imala neto u amanet da ostavi. Da niste o tome govorili, pa imala kakvu ostavu za crkvu da ostavi?...
   - Ne - odgovori - nego tako. I pre dok je (leala), ona je uvek ili tebe ili oca pozivala. Vas dvojicu samo imala je na zemlji...
   Pokatkad zanese se. Ostane sam kod kuće. Praznik. Majka mu, sa bratom i snahom, odu u pohode po familiji. Svečano, lepo, srećno. Njega već i ne pitaju. Kao da su ga mahnuli, ostavili. I, samo kad se obuku, pođu, oni dođu do njega da mu se jave.
   - Tate, mi odosmo! - veli mu snaha i prilazi ruci.
   Brat mu, njen mu, on iz svoje nove kuće pravo s majkom odlazi na kapiju. Kao da im je neugodno da ih on vidi tako zadovoljne, srećne, to će da se provode, etaju. Stid ih od njega. Zato oni iz kuće pravo odlaze i čekaju nju kod kapije, dok ona ovamo kod njega dođe, da mu javi za njihov izlazak, poljubi ga u ruku i vrati se.
   Mladen zna sve to. Oseća. Oseća kako snaha mu, ljubeći mu ruku, ovla je i brzo dodiruje, uri se da to pre skloni se ispred njega, ode s muem na sedenje, veselje, ćeretanje.
   - Ako, sinko! - veli joj. - Samo, gledajte, ranije dođite. Nemojte da se zadocnite.
   To kao običaj, po dunosti govori joj, a zna da će se oni, ako ih tamo, kod prijatelja mu, zadre, ostave na večeru, vratiti čak u noć. Zna on to, ali tek njegova je dunost da kae, posavetuje.
   Oni odu, zatvore kapiju. On ostaje sam. Sedi do prozora u sobi. Prekrtenih nogu, zavrnutih rukava od koulje, rashlađen, raskomoćen, sa uprtom glavom u dvorite kroz prozor, ostaje on da sedi, ćuti, misli. Oseća kako dan, i to neiskazano visoko, nekako vie njega i iza njega, gore po nebu, die se, rastee i pada. Gleda kako bata, zelena, velika, gusta, sa uređenim lejama a proarana osuenim belim tuluzinama obranih kukuruza, mirie svee. Kako se prema bati jasno, belo ocrtava nova im kuća. Njeni pravilni prozori, zidovi. Kako po ulici, iza kapije prolaze ljudi, idu bilo svojim kućama, bilo na sedenje, večeru, veselje. Iz čarije opet agor, kretanje. Iz koje kafane čuje se svirka. A opet, sve to od njega nekako udaljeno, visoko i zajedno sa mrakom, noći odlazi, die se od njega, usamljuje ga...
   I čim to dođe, čim počne takva usamljena noć da mu se predskazuje, da je oseća, odmah se die, pali sveću, puta kapke i zatvara prozore. I prema sveći, s naočarima, s brojanicama, nagnut nad knjigom, čita uvek Stari zavet. Čita a gorčina ga davi. I, po nesreći, uvek naiđe na psalme koji se s njim podudaraju, njegovo iskazuju:
   "Zaboravljen sam, Boe!"
   I tobo od pobonosti puta na volju (suzi, bolu). Čita psalme, vapaje, bol. Čita kao sebe da čita.
    Čita dok se njegovi ne vrate, ne zateknu ga nad knjigom i, od straha, ne smejući da ga oslove, samo prođu pored njegove sobe, da ih on čuje da su doli. A on ih čuje i posle, dalje, kako kriom, iz potaje odu u podrum, da valjda jo jedan bokal natoče i da tamo, daleko od njega, popiju, raćeretaju se...
   Koliko puta, usred zadovoljstva, mira, njemu presedne. Obično posle večere, pozno u noć, u jesensku noć kad ostane sam u sobi, u postelji leeći. Lee rano, samo da bi to pre oslobodio ukućane. Dok on jo nije legao, svukao se, zna se da mora sve kao to je. Da su tu, u staroj kući, po kujni. Zna se da niko ne sme pre njega da ode, legne, razuzuri se, oslobodi. I, da bi oni bili to pre slobodni, uvek je i preko volje rano legao, gasio sveću, činio se da spava, da bi mogli onda mati mu, brat, snaha da odu u novu kuću i tamo, oslobođeni, sedeti, razgovarati.
   Koliko puta tako Mladen, sluajući kako u sobi vlada tiina, toplota, meka ututkanost, iza njega spremljena čista prostrta postelja, ispod glave jastuk s novcima, raspasan pojas, kolija; kako tamo, kod brata u novoj kući, majka neto posluje, unosi, iznosi. I to tiho, kao strepeći da njega ovamo ne probude, ne razbiju mu san. Zna da majka mu, slobodna tamo, kod nove snahe, mlađeg sina, moda donosi vina da svi zajedno, u novom stanu, piju vie nego to im je za vreme obroka zajedničke večere bilo dovoljno... A moda brat mu, mlad, srećan, tek sad oenjen, odvojen od njega, u svojoj sobi, slobodan, znajući da ga neće videti...
   On, ovamo, iznenada, uzdahne. A kako bi voleo da se oni njega ne stide, da je on tamo s njima, piju, vesele se! I od gorka jada, derta, puni čau vina iz čuture, nalivenu die da je pije, onako gorak, edan, da je svu, naiskap... Ali, diući je, u isto vreme oseti da će mu to jo malo vina, vie od pola ako je ispije, kao uhvatiti ga i, moda, sutra biće mu teko. Prepiće i nato onda nov bol, jad, to se noćas nije znao da umeri, pije koliko treba?
   I zato, čisto od jeda, ostavlja čau i lee, ne da spava, nego da lei, slua kako noć tiha, za tolike mirna, zadovoljna, polako sve se vie hvata, dolazi...
   A njega san ne hvata...
 
 
 
 
   Puče puka. Ču se da je Leskovac pao, Grdelica osvojena. Počee da grme topovi iz Pljačkovice i Krstilovice. Poče da grca i puni se carski drum od pobegle vojske, baibozuka i Turaka to ostavljahu Ni, Leskovac.
   Čarija se zatvori. Nai, ostali, počee da trae turske kuće bogatih Turaka, i da se pod njihovo okrilje stavljaju, osiguraju se od napada, pljačke razbijene vojske i begunaca Turaka. Bogatiji spremali su se, opet, da bee, idu u Leskovac, Ni, gde je bila srpska vojska. I svi su trčali oko njega. Čekali da on kae, odluči se pa da pođu, ali on, kao da nije nita bilo, kao uvek pribran, miran. Izlazi pred dućan, seda na ćepenak i s prekrtenim nogama, izuvenim cipelama, brojeći brojanice, kao u najmirnije i najsvećanije dane, sedi.
   A topovi ne da grme, pribliuje se huka, čak se oseća i miris baruta. On sedi kao da nije nita. Samo na licu mu kao neki odsjaj, vatra, smeh.
   - Hajde, gazda-Mladene! - Trčkaraju oko njega preplaene komije i počnu da mu govore kako su oni sve spremili, posakrivali stvari, natovarili na kola i samo njega čekaju da se on rei i pođe.
   - Hajde, već Grdelica pala. Eno po selima već se viđaju Srbi.
   On ne odgovara. Miran. Samo, kao da ne moe da izdri neto u sebi to ga gui, te se hvata za grlo i tare ga, i smejući im se odgovara:
   - Čekajte! Sad ćemo, sad.
   I posle, opet kao pre, ne reava se, ne odlučuje. Ovi jednako čekaju, trčkaraju oko njega. On ih uvek umiruje, kao hrabri. A međutim sve vie bee iz ostalih maala Turci, te se i oni spremaju da bee.
   - Hajde, gazda-Mladene. Nemoj vie. Svi ćemo da izginemo!
   Dotrčae do njega i počee da mu pričaju kako se Turci, spremajući se da bee, dogovorili da prvo ispolju ene, decu, i onda da se vrate i sve Srbe poseku po varoi.
   - Hajde, gazdo!... Turci ispraćaju bule, domazluk, pa će posle da se vrate i sve nas iseku. Jer Srbi već sve uzeli. Evo ih u Pljačkovici, Krstilovici. Sad će ovde pokolj.
   On se rei.
   - Idite vi, ja neću. Zar, kad dođu naa braća, pusto da nađu? Da nema ko da ih dočeka... vino, rakiju... da ih ugosti?...
   I oni odoe, on osta. Zaista ne ode. S ostalima posla i svoje.
 
   (Materi veli:)
 
   - Hajde ti! Dosta. Ne moe sve da ponese.
   Ali ona nije nosila nita. Samo, kao luda, čisto izgubljena, ne znajući gde će od teke muke, ila je iz kujne u sobu, iz sobe u podrum, i jednako, jednako nadala se, drhtala da će naposletku i on da se predomisli, rei i on s njima da putuje. I ne znajući da to zato čini, jednako se vukla, ila, kao da ima tobo jo ta da ponese, jednako čekajući kao na to njegovo reenje, da i on s njima ode, ne ostaje sam,u sigurnoj, jasnoj smrti.
   A da mu kae? Ko sme da mu kae? I zato, klecajući, obamirući, ila je, vukla se, a svakad sa uprtim, preklinjućim pogledom u njega. Suze samo to joj ne grunu i ne zakuka uglas. Pa bar da sme da ga izljubi! Ni to. Eno ga kakav je: strog, nem, kamenit. Samo strogo stegao usne i kao da ne die. Čisto čeka da oni odu, to pre, kao u inat nekom da odu, da ih isprati, a on da umre.
   Mladen stojeći na kapiji, do kola u kojima su već bili brat mu i snaha, gledao je mater. Pogađao je, znao je zato ona sada tobo tako ide, luta, kao da je neto zaboravila da ponese. I, s neiskazanim bolom, gorčinom, koja mu je palila grlo, ila na nos, mislio je kako i sada, na poslednjem moda rastanku, mora da je prema njoj strog, suv, čisto da je preseče i zapovedi da to pre seda u kola, da bi to pre otila. Mora, jer eno drum počeo sve vie da se puni, crni, zakrčuje kolima ostalih begunaca. Zato Mladen, skupljajući svu snagu, ne mogući vie da je gleda kako jednako lunja, ide po već pustom dvoritu, praznoj kujni i kući i jednako u nj preplaeno, molećivo, ubijeno gleda, naposletku to stroije viknu, oseče se na mater:
   - Hajde već! Dokle to? Hajd odmah!
   Ona samo klonu. Vide da je sve svreno. I ne znajući ta vie moe da radi, sa oborenom glavom, kao presečena, pođe kolima. Toliko je bila ubijena da, prolazeći pored njega, nije smela ni da ga se dotakne, oprosti se, zagrli ga.
   - Poljubi me!
   Nikad u ivotu tako gorko, bolno kao tad to proapta Mladen, videći kako ona ne sme da se oprosti, ali uzdravajući se da ni brat ni snaha to ne čuju.
   Ona pade pred njim.
   - Oh, bre, sinko!
   Sam je on morao da se do nje sagne, čisto uzme je, da bi mogla da stoji na nogama, da bi mogla da metne svoju malaksalu ruku oko njegova vrata, zagrli ga. Sam je on morao da joj prinese svoj obraz njenim ustima da bi ga poljubila. Sam ju je morao da unese u kola, ni toliko ona nije mogla, i da brzo, uurbano, kao da prekine, uniti sve to: suze, bol, steući grlo, jo jednom suho, strogo ponovi bratu sve ono to mu je već toliko puta kazao, naredio: ta ima da čini putem, u kojem mestu, u kom hanu da odsedne. Ima samo da se javi, kae čiji je brat, i sve će imati. Za sve se on unapred postarao.
   - I sad zbogom ! Srećan vam put!
   I s tim obrnu se od kola, ne mogući vie da ih gleda, naročito mater, čiju je glavu video kako podravana, naslonjena u snajkino krilo, samo se tresla, klimala, i, iz straha da je ne bi on čuo, čulo se kako uzdrano plače, jeca.
   Nije hteo ni da ih, po običaju, odgleda dok ne iziđu i ne zamaknu iz ulice, već se odmah okrenu i uđe u kuću. I tu, u pustoj, ispranjenoj kući čisto odahnu. Oseti se sam, siguran. Čvrstim polaganim korakom uputio se kući, i poto jo jednom pregleda po praznim sobama da li nije to zaboravljeno to treba skloniti i sakriti, poto jo jednom obiđe podrume, dvorite, on se onda povuče u svoju sobu. Sede da mirno, strogo čeka ta će biti. Da slua kako čarijom krče jednako kola beanaca Srba i Turaka, i varo se prazni, kameni, očekujući grmljavinu topova i puaka, koja se jo nije čula razgovetno ali naslućivala, osećala, pribliavala.
   Sa jednim mangalom ara u maloj sobici, saračani, sedi. Slua grmljavinu topova oko Dva Brata. Tri noći bila guva i vreva po varoi. On na ivot i smrt nagađa da li su Srbi ili Turci... Pa kada čuje da nada svu grmljavu odjekuje huka kakvog silnog topa, on kao da je raspoznavao, uveren je bio da je to srpski top i, poto je bio sam, zagrcnuo bi se briući suze:
   - Slatki moj top!
   Mucao je i tepao mu kao svome čedu rođenome...
   I kad je nastala pljačka turskih, a i srpskih dućana, magaza, svi ostali, prvi ljudi, gazde, dok su neki pljačkali, neki se gurali oko optine za vlasti, poloaje. Gazda Mladen nije se video. Kod kuće je bio. Čekao svoje da se vrate iz Leskovca gotovo u praznu kuću, ceo dan etajući se, iveći samo od duvana. Sit je bio. Samo je puio. Čak, danju, nije se ni video, izlazio, kao da je spavao, da bi mogao to vie noću da je budan, eta se slobodan oko kuće, dućana. Kao da je time hteo da nadoknadi one silne noći pod Turcima kada nije smeo da iziđe, pojavi se od kuće u mraku, noći...
   U prazničnom odelu, novoj koliji, čohanim čakirama, sa zasukanim rukavima, da mu se videla bela, nova koulja, ukraena čipkama, sa natrag zabačenom i vezanom kolijom, da mu ne smeta u hodu, iznosio je kotlove pune vina. Nudio. Nije morao da nudi. Čim iznese, čuje gde mu vojnici, grabeći da piju, viču:
   - Hvala, čiča!
   On se zagrcne. Suza radosnica kane mu u kotao. On je vidi kako padne i odskoči od kristalne povrine vina u kotlu. Zastidi se. Nabije čak do očiju ubaru, da mu se suze ne vide, i vraća se da jo donosi.
   A momku, tamo u kući, pokazujući na zapaljene grede, daske po krovu, veli:
   - Gori, gori! Ne gledaj!... Braća naa!...
 
 
 
IX
 
   Jedne večeri dođe ranije kući nego obično. Pravo ode u sobu. Sede. Ispred sebe metnu tevter, rasklopi, metnu naočare a poče da računa. Kad se smrači, samo viknu:
   - Sveću!
   Mati mu unese. Sveća nova, u zlatnom visokom čiraku i upaljena osvetli njega spreda i mesto oko sebe kao kotur. Majka, kad je unese i stavi preda nj, zateče ga pognuta nad tevterom, sa perom iza uva, bez gornje kolije, već samo u jeleku čohanom sa redovima dugmadi spreda i krutom, visokom jakom.
   Kad ona uđe, on die glavu.
   Na njeno "dobro veče" osta pognut nad tevterom, nabrana čela i nekako gorko, suvo ukočenih očiju. Ona, poto ostavi sveću ispred njega koja ga osvetli, postoja i, kad on nikako se ne osvrte ka njoj, upita ga:
   - Treba li ti jo togod?
   - Ne, - odgovori - Nego kad dođe onaj (brat), kai da ga zovem.
   - On je, čini mi se, u gornjoj kući. Treba li ti odmah?
   - Ne. - Ali posle, kao da se predomisli, brzo dodade: - Dobro, zovi ga.
   I, baciv naočare na tevter, osta da čeka, gleda kako majka mu,već ispunjena strahom, naslućujući ta će između njega i njenoga Mike da bude, odlazi ispred njega kao skamenjena, ubijena tugom, nesrećom.
   Malo posle brat mu dođe.
   Dođe tiho, nečujno, sa strahom, dreći fes u rukama i, kad uđe, ne usudi se da mu blie pristupi, već tu, do vrata, stade.
   - Evo me, bato.
   Mladen die glavu, pogleda ga. Otvori usta, a već oseća gorčinu u grlu.
   - Tebi - poče on tvrdo, suvo - nije dobro kod nas. Mnogo radi a malo ima. A i to to ima ne sme da troi, rasipa kao to hoće. Nisi svoj gazda. A hoće da si svoj, da se odeli. Ne moe vie kod mene.
   - Zato, bato?
   - Nema: zato. Evo: ovo od oca je ostalo, ovo imamo, i sve napola. Ili, za tu polovinu to ima, uzmi novac, da ti ja isplatim; ili ti moju polovinu isplati, pa ja da idem.
   - Oh, bato. Zato ti da ide? - bolno poče brat mu.
   - Ja da idem. Tako!
 
 
 
X
 
   I posle kao da na sve namrznu. Nita kao da nije hteo da vidi. Sve mu nije bilo kao to treba, nita ne vredelo. Teko tome ko bi togod učinio pogreno! Nikad da mu on oprosti. Nikakav izgovor, nikakva molba, obzir nije pomagao. Toga nikad ne bi pogledao, ni progovorio s njime.
   Pa i kad sve uredi, potčini sebi, kao preseče: da niko u kući, u dućanu, ne sme da radi drugo nego ono to je on rekao, da se ne sme nita da čini, misli, eli, kreće se drukčije nego kao to je red, kao to on hoće - opet je bio isti. Suv, nem, star, spečen i gord. Znalo se njegovo ta je. Kad će ustati. Koliko će proći dok se obuče, umije, da ga onda čeka spremljena kafa, spremljene, očićene kao ogledalo cipele. Kad će otići u dućan, pregledati ga, proći magaze, proći svuda a da za to vreme svi u dućanu, i brat, i sluge, stoje nemi, ukočeni, čisto da ne diu, da se čuje kako uti njegovo dube i udaraju zrna na brojanicama.
   Posle će u crkvu. I tamo, u crkvi, moralo je biti kao kod kuće. Sve je moralo biti u redu, na vreme. I popovi, i klisari, svaki da je svoje svrio i gotovi da su kad on dođe, da počne jutrenje ili sluba. Čak i prosjaci, poređani s obe strane, kad bi on dolazio, ustajali su, zbijali se unatrag od njega u redove, ne pruali ruke za milostinju. Zna se kad on daje.
   Posle bi u medlis. I tamo, ako neće ostali kao on, on bi uporno, uvređeno, gordo sedeo, ne govorio nita, samo ćutao. Kao doao samo tek da je on u redu, da mu se ne kae to, da on sa sebe skine svaku krivicu. Posle bi odlazio.
   I, kad posle podne ne bi imao kakva posla, pred veče, uvek bi izlazio izvan varoi, u Tekiju, da tamo ispod redova gustih i visokih topola sedi, pui, puta brojanice, da slua kako vie glave mu zanosno, predvečernje, svee ute topole i raznose ka vinogradima ćarlijanje, mirise... Pa da se opet vraća, prolazi kroz ulice, da mu ene ispred kapija, čim ga vide, ustaju i neme, sa strahom, ostaju stojeći dok on ne prođe suvo, sporo, visoko, a da se na njemu ne vidi ta je: da li je zadovoljan, da li ljut. Nita.
 
 
 
XI
 
   Tako je i umro. Niko nije ni znao ni smeo znati kad je legao, razboleo se.
   Niko nije smeo da mu, kao ostalima, donese ponude, pita, moli. to je hteo, sam je naređivao.
   I sahrana mu je bila takva. Tiha, stara, stroga. Svi su doli. Svi dotrčali. Svaki sa nekom urbom, veseloću, radujući se to moe da dokae koliko su ga potovali, bojali ga se, cenili. Svaki je urio da učini to je njegovo. Cela ga je varo sahranila. Sve su crkve zvonile. Svi su popovi sa vladikom bili. Čarija bila zatvorena, i sva mu je bila na pratnji.
   Posle sahrane deset sofra se izređalo i pruilo. Cele sedmice tovarima se na grob mu iznosilo, a kod kuće četrdeset dana su se, dok god mu dua iz kuće nije izila, prosjaci cele varoi hranili i pojili.
   Kad su, posle toga, naili na "tevter", otvorili ga da vide ko koliko duguje, u tom dugačkom, starom, njegovom rukom uredno vođenom tevteru, na jednoj strani, sasvim iznenada, nađeno je zabeleeno - ko zna kada, valjda u kakvo proletno sablazno veče, valjda u kakvu tihu i miriljavu noć - i ovo:
 
   Umreću ranjav i eljan.
 
   I potpisao se, ali ne: gazda, hadija, već samo Mladen, i nita vie.
 
 
Nazad
 

Copyright 2005-2012 kodkicoa.com