K O D   K I C O A
 
 

1941

 
 
 
 
 
 
 
Lebac sutra nemojte poslati
 
   Od 7 ujutru do 14 časova 21. oktobra 1941. umaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva dolo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su traili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac. Obeleavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom ene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do umarica, gde su traile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica mukaraca koji su uspeli da preive rafalnu paljbu.
 
   Među brojnim istorijskim kontroverzama u vezi sa streljanjem u umaricama 21. oktobra 1941, jedna od manje poznatih je ona o tome kakvo je vreme bilo tog dana. Prema nekim izvorima, dan je bio sunčan i topao, dok drugi tvrde da je padala kia. Treći izvori, međutim, kau da je osvanulo vedro jutro, ali da se po podne, kada je streljanje okončano, smračilo i da je pala teka kia. Koja je od tri priče tačna, nikada sa sigurnoću nećemo doznati. Ako je treća istinita, to bi značilo da je kia pala kada je već počelo ukopavanje streljanih. U umadiji (a moda i jo negde) postoji narodno verovanje da kia pada na sahranama onih kojima je bilo ao to umiru.
   Sve i da je 21. oktobar 1941. bio vedar i sunčan, nad Kragujevac se zlokobni oblak nadvio jo koji dan ranije. Događaji koji su doveli do stranog masakra, verovatno najvećeg počinjenog u Srbiji tokom Drugog svetskog rata, i danas, zapravo - tek danas, predmet su sporenja, to oko činjenica, to oko tumačenja. Ispričati priču o umaricama, bez opisa istorijskog konteksta, znači ne ispričati je do kraja. Opisati kontekst, 70 godina kasnije, nije moguće bez davanja prednosti jednoj od dve ideologije, naročito u danima kada su među najvanijim dnevno-aktuelnim temama pitanja restitucije i rehabilitacije. U takvim dnevno-političkim i istorijskim okolnostima, u drugom planu ostaju rtve - ljudi, sa imenima i prezimenima, ivotima i porodicama, koji su tog dana stradali, ne znajući zato i zbog čega.
   Uzrok streljanja u umaricama nesporan je: 16. oktobra 1941. na putu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, kod sela Ljuljaci, napadnut je nemački 3. bataljon 749. peadijskog puka. U zavisnosti od izvora, postoje tri verzije ovog događaja: po jednoj, bataljon su napali partizani, po drugoj četnici, a treća je, očekivano, sinteza, koja kae - udruenim snagama, nakon to su 13. oktobra Kragujevački partizanski i Gruanski četnički odred potpisali sporazum koji je glasio: "Zajednička borba protiv Nemaca, zajednička opsada Kragujevca, zajednička mobilizacija, zajednički apel za sakupljanje hrane, ali magacini posebno, ispitivanje svih nedela i kanjavanje krivaca." Poslednjih dvadesetak godina, vie u desno orijentisanim političkim nego u stručnim krugovima, postoji tendencija da se napad kod Ljuljaka pripisuje isključivo Čačanskom i Kragujevačkom partizanskom odredu, kako bi se ukazalo na njihovu direktnu krivicu za potonje streljanje. Međutim, u literaturi pročetničke orijentacije postoje podaci o gubicima koje je Gruanski četnički odred pretrpeo u napadu kod Ljuljaka. Konkretno, među poginulima se pominju poručnici Blagoje Stojančević i Milo Mojsilović, tri podoficira, jedan narednik i tri vojnika. U knjizi Ime i broj (Kragujevac, 2007) Stanie Brkića navedeno je da je Kragujevački partizanski odred 18. oktobra 1941. izdao Obavetenje br. 6, u kom se između ostalog kae da su partizani i četnici zajedničkim snagama "branili stopu po stopu druma nanoseći svojim iznenadnim napadima krvave gubitke Nemcima i njihovom sluzi Nediću".
   Neto manje od nedelju dana pre napada kod Ljuljaka, 10. oktobra, glavnokomandujući general okupacionih snaga u Srbiji Franc Beme donosi naredbu po kojoj će za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili "folksdojčera" (mukarca, enu ili dete) biti streljano 100, a za ranjenog 50 zarobljenika ili talaca. Kod Ljuljaka je ubijeno 9, a ranjeno 27 nemačkih vojnika, od kojih je jedan kasnije podlegao povredama.
   Sudbina stanovnika Kragujevca i okolnih sela time je zapečaćena. Major Paul Kenig, najvii nemački oficir u Kragujevcu, dobija naredbu o izvrenju odmazde. Svega dva dana nakog sukoba kod Ljuljaka, 18. oktobra uveče, u Kragujevcu su počela prva hapenja. Prvi su se na udaru nali kragujevački Jevreji, komunisti, nacionalisti i članovi njihovih porodica, hapeni na osnovu spiska koji je Predstojnitvo gradske policije dobilo tog dana iz Beograda, a na kom je bilo između 60 i 70 imena. Na spisku se nalo i ime mlade Milice Panić-Veljković, tek udate za kragujevačkog komunistu Kazimira Veljkovića. Nje u kragujevačkoj evidenciji jo uvek nije bilo pod tim imenom, ali je u Kragujevcu ivela i 58-godinja Milica Veljković, udovica generala Veljkovića. Uhapena je i streljana 20. oktobra uveče.
   Uz 53 zatvorenika i oko 275 talaca uhvaćenih pre i tokom pohoda na Gornji Milanovac i sedamdesetak imena sa spiska iz Beograda, jasno je da broj nije bio ni blizu onom koji je naredba o odmazdi predviđala. Uveče 18. oktobra, krajskomandant Fon Biofshauzen predlae Kenigu da nemački bataljoni izvedu akciju u selima Gronica, Mečkovac, Beloevac, Marić, Korman, Botunje, Gornje i Donje Komarice. Precizan broj streljanih po selima oko Kragujevca 19. oktobra 1941. nije moguće utvrditi. U izvetajima majora Keniga stoji da je tog dana streljano 427 ljudi, Fon Biofshauzen izvetava o 422, dok Spomen-muzej "21. oktobar" u Kragujevcu raspolae podacima o 415 streljanih i 21 preivelom.
   Svestan da neće lako ispuniti kvotu od 2300 streljanih, 19. oktobra uveče, major Kenig donosi naredbu o zabrani izlaza iz Kragujevca. Perfidno, ulazak u grad je bio dozvoljen, jer se računalo i na veliki broj stanovnika okolnih sela koji su dolazili u grad na posao. Narednog jutra, u ponedeljak 20. oktobra, oko 650 radnika koji su radili na regulaciji toka Lepenice, oterano je u topovske upe. Jo 17. oktobra, predstojnitvo gradske policije uputilo je direktorima kola naredbu da dostave spiskove učenika koji su poloili VI i VII razred a nisu se upisali u naredni, onih koji su upisali naredni razred ali se jo nisu pojavili na predavanjima i onih koji su na početku kolske godine dolazili na predavanja a onda prestali da se pojavljuju. Iz Prve muke gimnazije izvedena su po dva odeljenja VII i VIII razreda, a iz jednog odeljenja V razreda odabrani su krupniji učenici i priključeni starijima. esnaestogodinji Jovan Veljković, sin grekom streljane Milice, bio je među uhapenim gimnazijalcima. Odveden je u topovske upe i spasen, tako to ga je, iz neobjanjivih razloga, nemački vojnik izvukao iz kolone za streljanje. Iz Druge muke gimnazije izvedeni su u dvorite svi učenici, a onda su odvajani stariji od 16 godina. U Učiteljskoj koli u rano jutro jo nije bilo đaka, ali su Nemci izveli dva profesora i dva posluitelja. Direktor Učiteljske kole Miloje Pavlović uhapen je kod kuće, u trenutku kad je polazio na posao. Direktor Druge muke gimnazije Lazar Pantelić imao je overen "ausvajs" sa kojim je krenuo u Beograd u Ministarstvo prosvete. Primetivi da se neto čudno deava u gradu, odlučio je da se ipak vrati u kolu. Streljan je 21. oktobra.
   Nemci su hapsili stanovnike Kragujevca pod izgovorom da se to radi zbog naredbe o obaveznoj zameni ličnih dokumenata. Ljudi su odvođeni iz kuća, sa ulica, pijace, iz kafana. Plaeći se eventualne kazne, mnogi od onih koji su izbegli hapenje sami su odlazili u topovske upe. Do popodnevnih sati 20. oktobra, tri od četiri topovske upe bile su dupke pune. Četvrta je sluila za smetaj drva i uglja. Mnogi uhapeni ostali su napolju, jer unutra vie nije bilo mesta. Oko 18 sati 20. oktobra vie nije bilo sumnje u razloge hapenja. Na Stanovljanskom polju i na Cetralnoj radionici odjeknuli su prvi rafali. Streljani su ljudi sa spiska iz Beograda, zatvorenici i taoci iz Gornjeg Milanovca. Prema podacima iz knjige Stanie Brkića Ime i broj, streljanje na Stanovljanskom polju preivelo je osam ljudi, a dugo se verovalo da na Centralnoj radionici nije preiveo niko, međutim, nova istraivanja nedvosmisleno pokazuju da je jedan čovek uspeo da preivi.
   Građane koji su izbegli prvi talas nemačke racije, 20. oktobra po gradu su kupile ljotićevske patrole 5. dobrovoljačkog odreda. Ime jednog čoveka ostalo je zapisano u istoriji grada, pa i danas čak i oni koji ne znaju ime nijednog streljanog u umaricama znaju ko je Marisav Petrović, ljotićevac i predvodnik 5. dobrovoljačkog odreda. Upao je 20. oktobra, dok su Nemci jo hapsili, u zgradu optine. Pohapsio je slubenike i za gradonačelnika, sekretara optine i predstojnika policije postavio svoje ljude, a onda su i ljotićevci počeli da hapse. U zgradi optine zatekao se i poznati kragujevački advokat Dragoljub Milovanović Bena. Njegov sin Raul već je bio u topovskim upama. Bena Milovanović, igrom sudbine, rodom iz istog sela kao i Marisav Petrović, doao je da intervenie ne samo za svog sina, već i za druge Kragujevčane. Navodno, "Bena, i ti mi dolija!", reči su kojima ga je Marisav ispratio u topovske upe. Dragoljub i Raul Milovanović streljani su 21. oktobra.
   Ljotićevci Marisava Petrovića uzeli su na sebe zadatak da pohapse kragujevačke Rome. Tokom hapenja iskaljivali su bes na njima, a onda ih u topovskim upama razmenjivali za svoje pristalice, ali i gimnazijalce na koje su računali kao na moguće buduće pristalice. Kasnije će, tokom istorije, biti i u Kragujevcu pokuaja da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura, čovek koji je navodno mnoge spasao od streljanja. Takvi pokuaji zavreni su neuspehom, jer je jo uvek u Kragujevcu bilo mnogo onih koji se sećaju, ne samo posebne surovosti, nego i lične osvetoljubivosti Marisava Petrovića, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji zavrili u topovskim upama. Direktor Učiteljske kole, Miloje Pavlović, zbog svojih godina (53) bio je na spisku onih koje su Nemci planirali da oslobode. Izveden je iz topovskih upa, ali onda je naiao upravo Marisav Petrović i zbog davne i duge lične netrpeljivosti vratio ga nazad. Miloje Pavlović streljan je u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod tog dana. O ovom događaju postoje bar tri svedočanstva, izneta 1945. godine Dravnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora. Brojni istorijski izvori saglasni su u tome da ljotićevci jesu izdvajali ljude iz kolona za streljanje i da su tako potedeli njihove ivote. Međutim, o spasilačkoj ulozi Marisava Petrovića i njegovih ljotićevaca ne moe biti govora, jer su spaseni razmenjeni za druge ljude. U knjizi Poruke streljanog grada (Kragujevac, 1966), Branislava Boovića, stoji: "Među njima je bio veliki broj Cigana s kojima su postupali kao sa robljem. Naročito su njih velikoduno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu dobijali od Nemaca."
   U 7 ujutru 21. oktobra počelo je masovno streljanje. Za mesta streljanja odabrane su doline Suičkog i Erdoglijskog potoka u umaricama. Doline su odabrane jer je iz njih bilo teko pobeći, ali za svaki slučaj, na padinama potoka postavljeni su mitraljezi. Uhapeni su izvođeni u grupama i streljani jedni za drugima. Jedan od osnivača Kragujevačkog partizanskog odreda, Svetozar Toza Dragović, bio je u jednoj od grupa. Dok su ih sprovodili do streljačkog voda, povikao je: "Beite!" Ljudi su se rastrčali, nastala je pometnja i unakrsna vatra. U ovom incidentu poginulo je i nekoliko nemačkih vojnika, međutim, nekoliko ljudi uspelo je da pobegne. Toza Dragović nije bio među njima.
   Od 7 ujutru do 14 posle podne, umaricama je neprestano odjekivala rafalna paljba, a onda je sve utihnulo. Kvota od 2300 streljanih, prema proceni majora Keniga, bila je ispunjena. U topovskim upama ostalo je jo oko 350 ljudi. Njih 200 ljotićevci su odveli u kolu "Kralj Petar", a u danima nakon streljanja ova grupa radila je na ukopavanju mrtvih. Ostali su puteni kućama, među njima i tada gimnazijalac, a kasnije čuveni glumac Milosav Mija Aleksić (1923-1995).
   Sahranjivanje je trajalo danima. Ukopavanjem su rukovodile ljotićevske snage uz nadzor nemačkih vojnika. Prema nekim svedočanstvima, u nekoliko slučajeva dolo je do sukoba između talaca koji su radili na ukopavanju i ljotićevaca, koji su traili od njih da prevrću tela i uzimaju satove, prstenje i novac. Obeleavanje grobova i pristup članovima porodica streljanih bio je zabranjen. Međutim, tokom noći, Kragujevčanke, uglavnom ene i majke streljanih, uspevale su da se provuku do umarica, gde su traile svoje mrtve. Zahvaljujući njima, pronađena su četvorica mukaraca koji su uspeli da preive rafalnu paljbu. Takođe, ima svedočanstava o desetinama slučajeva u kojima su porodice uspele da nađu svoje pokojnike, odnesu tela i sahrane ih u porodičnim grobnicama. Jedan od potresnijih detalja je i da su mnoge ene, iako nikada nisu uspele da pronađu svoje, nastavile da dolaze kako bi donele hranu radnicima na ukopavanju. Tačan broj humki i pojedinačnih grobova u umaricama nije moguće precizno utvrditi. Jedno svedočenje govori o 30 velikih humki i 4-5 manjih grobova, dok izvetaj komisije oformljene nakon rata  barata brojem od 31 humke i "nekoliko pojedinačnih grobova". Prvi javni pomen rtvama streljanja nemačke vlasti odobrile su 4. aprila 1942. U to vreme, strogost okupacionih vlasti je popustila, pa su Kragujevčani već mogli da odlaze u umarice, na grobove svojih streljanjih. Na treću godinjicu streljanja 21. oktobra 1944. Kragujevac je oslobođen. Prvo opelo u umaricama odrano je sutradan.
   O uzrocima, razlozima i broju rtava streljanja u umaricama postoje različite procene, podaci i sporenja. Ono oko čega spora nema i ne moe da bude jesu ljudi. U dokumentaciji Spomen-muzeja "21. oktobar" sačuvane su 42 poruke streljanih, ispisivane na komadima papira, poleđini fotografija ili dokumenata koje su uhapeni imali pri ruci. Ove poruke čine da svi ideoloki obračuni, tokom kojih su rtve često sluile kao zgodna moneta za potkusurivanje izgledaju nebitno. Poruke streljanih podsećaju na ono najvanije: 21. oktobra 1941. pobijeni su ljudi. Iz svake poruke provejavaju detalji iz svakodnevnog ivota, od briga i problema do gimnazijskih ljubavi. Boidar Milinković, majstor, napisao je na poleđini radničke knjiice: "Mila Ruice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boa."
   Radnik Lazar Petrović ostavio je na poleđini stare dopisnice poruku: "Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. ao mi je" Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Nikola, inenjer, u svojoj poruci kae:"Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, ivite u slozi." Aleksandar, osamnaestogodinji gimnazijalac pie: "Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu." Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je on već u topovskim upama i da će biti streljan samo dan nakon njega: "Tata, ja i Mia smo u topovskim upama. Donesi nam ručak, neki demper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi." Poruku ocu ostavio je i učenik Ljubia Jovanović, takođe ne znajući da mu je otac na istom mestu gde i on. Streljani su obojica, istog dana.
   Jedna tura poruka, na prvi pogled bez ikakvog emotivnog naboja, verovatno je najpotresnija od svih. Knjigovođa Jakov Medina, uhapen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: "Lebac sutra nemojte poslati." U toj kratkoj rečenici sadrana je sva tragika ivota u zlom vremenu: "lebac" kao simbol ivota, osnovna hrana, ali i ratne sirotinje onog doba, one koja brine o svakom komadiću hleba i nita ne baca, jer za bacanje nema.
   Broj streljanih u Kragujevcu decenijama unazad bio je predmet sporenja i sukoba. Danas se najčeće barata brojem od priblino 2800 ljudi. Do pre samo nekoliko godina opteprihvaćen broj bio je 7000. Verovanje da je preuveličan broj streljanih posledica komunističke propagande, kako bi se time pojačala dramatika umaričke tragedije, pogreno je iz vie, istorijskim dokumentima potkrepljenih razloga. U izvetajima majora Keniga pominje se broj od 2300. Istog dana kada se streljanje dogodilo, paroh stare crkve Dragoslav Veličković, na margini Mineja za oktobar, zapisao je: "Na dananji dan Nemci su streljali oko 7000 građana Kragujevca." U listu "Borba" od 15. novembra 1941. izaao je tekst sa naslovom "Hitlerovci i Nedićevci poubijali 5000 ljudi i ena u Kragujevcu". Četnički izvori tog doba variraju u procenama između 5000 i 12.000, a najčeće se pominje broj od 6000. U julu 1947. godine, pred Savezničkim vojnim sudom broj 5 u Nirnbergu, svedok ivojin Jovanović izjavio je da je u Kragujevcu streljano 7000 ljudi, te da je to zaključio na osnovu broja crnih barjaka na kućama u Kragujevcu i broja panaija donetih u crkvu. Međutim, Savezničkom vojnom sudu dostavljeni su i izvetaji Zemaljske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, a ovi izvetaji sadre svedočanstva za 2324 streljanih, od čega za 1706 postoje originalne prijave članova porodica. Uz, po svemu sudeći, mit o 7000 streljanih, najčeće se pominje i onaj o 300 đaka kragujevačke gimnazije i petnaestoro dece od 8 do 11 godina. Prema podacima iz arhive Spomen-muzeja "21. oktobra", streljano je 40 dece (37 u Kragujevcu i troje u selima) uzrasta od 11 do 15 godina i 261 mladić srednjokolskog uzrasta (rođeni od 1922. do 1925. godine), a bili su učenici Prve i Druge gimnazije, Učiteljske, Građanske, Vojno-tehničke i Zanatlijske kole, ali i radnici i zemljoradnici. Njima treba dodati i jo 16 momaka starijih od 19 godina koji su jo uvek bili učenici. Među četrdesetoro streljane dece sigurno se nalaze i mali Romi, čistači cipela. Međutim, ko su tačno bili i koliko je uopte streljanih Roma, nije moguće utvrditi, jer nose ista imena i prezimena kao sugrađani srpske nacionalnosti. Prema podacima Stanie Brkića, istoričara i muzejskog savetnika u Spomen-muzeju "21. oktobar", romske organizacije iz Kragujevca ulau napore da utvrde broj streljanih Roma, ali zbog turih podataka sve procene ostaju tek pretpostavke i naslućivanja. Prema do sada prikupljenim podacima, u Kragujevcu i okolnim selima streljana je 2381 osoba, 2355 mukaraca i 26 ena. Podaci o streljanima prikupljaju se i dan-danas, te se jo uvek događa da pojedina imena budu uklonjena sa spiska, a nova pridodata.
   Zahvaljujući radu istoričara Spomen-muzeja "21. oktobar", podaci o streljanima u umaricama dostupni su javnosti. Građa kojom muzej raspolae i koja se i dalje prikuplja, menja i dopunjava, dovoljna je da osigura da ime nijednog od streljanih u umaricama ne padne u zaborav. To nije toliko vano zbog ukupnog broja rtava, koliko zbog svake od rtava ponaosob. Ovih dana okončano je prikupljanje potpisa građana koje je pokrenuo dnevni list "Pres", s predlogom da 21. oktobar bude proglaen za Dan sećanja na sve srpske rtve u Drugom svetskom ratu. Potpis na ovu inicijativu stavili su predsednik Boris Tadić, premier Mirko Cvetković, predsednica Skuptine Slavica ukić Dejanović, gotovo svi ministri, lideri opozicije, mnogi pisci, akademici, istoričari, javne ličnosti i građani. Vlada Srbije, na sednici u četvrtak 20. oktobra, usvojiće i zvanično ovaj predlog. Da Srbiji fali reafirmacija antifaističke tradicije, nije sporno. Međutim, ono to zabrinjava jeste postojeći stepen konsenzusa oko toga da 21. oktobar podseća na "sve srpske rtve", jer se time opet pokreće mainerija depersonalizacije rtava, kojoj istoričari, bar oni koji rade na temi kragujevačkog streljanja, uporno pokuavaju da stanu na put.
 
 Jovana Gligorijević
 
 (Vreme, Br. 1085, 20. oktobar 2011.)
 
 
Lebac sutra nemojte
poslati
 
JAKOV MEDINA
knjigovođa
 
Ja i Aca odlazimo zajedno.
Ljubi vas otac,
ivite u slozi.
 
NIKOLA SIMIĆ
inenjer
 
Pozdravlja vas sve Aca.
Pozdravite moju drugaricu
Danicu.
 
ALEKSANDAR SIMIĆ
gimnazijalac
 
Srca moja i due moje
Miro poljubi decu
u mesto mene.
Sluajte mamu deco
i čuvajte se
Zbogom za navek
Ljubi sve Va tata Laza
21.X.1941
 
LAZAR PANTELIĆ
direktor gimnazije
 
Mila Ruice,
oprosti mi sve
na poslednjem času.
Evo ti 850 dinara,
tvoj Boa.
 
BOIDAR MILINKOVIĆ
 
Ko bude ovo pročitao (da)
da mojoj dragoj majci
ili Nadici Soćinoj
Zbogom draga mama
brate i sestro
Zbogom moja ljubljena
Nadice
Pozd(rav) primite
od nesretnog uce
20.X-god
 
SLAVKO IVKOVIĆ
bravar
 
Deco osvetite oca
Steva
 
STEVAN VULETA
 
Draga eno
moda ćemo se rastati
za navek
budi dobra sluaj majku
i na porod čuvaj
budi srećna za navek
ljubi te tvoj Dragoljub
 
DRAGOLJUB VASOVIĆ
obućar
 
Tata, ja i Mia smo
u topovskim upama.
Donesi nam ručak,
neki demper
i neki ćilim.
Donesi u teglici pekmez.
 
Paja
 
Tata idi kod direktora
ako vredi
 
PAVLE IVANOVIĆ
 
Draga Lelo, Seko i Bato,
kucnuo je zadnji čas,
Oprostite svom tati.
Ljubi vas sve Lazar.
Htedoh se slikati s tobom,
Lelo, ali ti odgodi.
ao mi je.
 
LAZAR PETROVIĆ
 
Koso i deco
ja odo u smrt čis i nevin
Oprostite mi ako sam
u ivotu uvredio koga
i bio surov
ovo piem na 5 minuta
pred streljanje
Va tatica i dobar mu
kao i zet i sve ostalo
 
SAVA STEFANOVIĆ
 
21-X-941g.
 
Sećajte se moji mene
jer me vie nema
Va nesretni Laza
 
LAZAR PERIIĆ
metalostrugar
 
 
 
 

Copyright 2005-2013 kodkicoa.com