K O D   K I C O Š A
 
Valjevska podvala
Najmilija valjevska priča
Zdravko Ranković
  Od kako je ponestalo dobre rakije presahla je i sklonost Valjevaca da podvaljuju komšijama, Šapčanima i Užičanima. Sad podvaljuju sami sebi.
 
   Ako ostavimo po strani, bar za ovu priliku, potrebu dokazivanja ili opovrgavanja rasprostranjenog uverenja da smo, mi Valjevci, podvaldžijski soj, i da smo u tome nadvisili naše komšije Šapčane i Užičane, beležim predanje o najstarijoj, do danas upamćenoj, valjevskoj podvali. Može, istina, biti to da je o valjevskoj podvali bilo i drugih (drugačijih) priča.
   Sasvim je moguće da su u njima Valjevci svoju podvaldžijsku prirodu ponajviše ispoljavali u odnosu na Šapčane i Užičane. To što je upamćena samo priča koja sledi moglo se objasniti i time da je ona Valjevcima najmilija.
   Prema tom predanju, krenuli u ono doba Šapčani po mladu čak u užički kraj. Na primer, u selo Karan. Ili, ako više volite, u samo Užice. Pošli kočijama, pa zanoćili na pola puta, baš u Valjevu. Verovatno u Tešnjaru. Ponekima, od tih veselih Šapčana nije bilo do sna, pa su noć probdeli sa nekolicinom za veselje baš te (ili i te) noći raspoloženih Valjevaca. Kićeni Šapčani odjezdiše sutradan u brda, a Valjevci ostadoše da blaže mamurluk. I da se pripremaju za još jednu noć (a to nije bila ona sledeća) sa svatovima iz komšiluka. Od dobre rakije (druge u ono doba ne beše) ne samo da ne boli glava već su i svakovrsna nadahnuća življa, iskričavija. Najmaštovitiji među njima (ovaj novinar bi voleo da je baš jedan od njegovih predaka) predloži da za noć repriznog svadbarskog konaka Šapčana u Valjevu i domaćini "organizuju" svadbu, pa tako i učiniše. Sve je moralo da bude kao što u tim prilikama i ide sem što je u venčanicu i prateci nakit odeveno jedno momče, još prilično golobrado. Stigli Šapčani, veseliji no kad su otišli, pomešali se dvoji svatovi, noć odmiče a na san niko i ne misli. Bilo je tu i muzike sa obe strane. (Pretpostavljam da su pre jedni drugima pomagali, no što se nadmetali, ali sam siguran da nije pevano niti je svirano "Tavala, tavala ta valjevska podvala". Ta pesma je nastala u vremenu iza te odveć vesele noći). U neko doba, možda je bila i ponoć, Valjevci predložiše da se mladi izdvoje i zajedno odspavaju do zore. Šapčanima se to učini veoma razboritim, mnogi od njih se iskreno zahvaljivahu svojim domaćinima. Itd.
   Ujutro su Šapčani otišli veseli i raspevani. Pogađate, svakako, da je među svima najraspevanija bila - mlada.
   Šapčani, ubeđen sam u to, nemaju naročitih razloga za nezadovoljstvo prema ovakvom izhodu toga valjevskog predanja. Uostalom, ono je samo podvarijanta onih čestih, na distih svedenih, razmatranja o superiornom Valjevcu i nenadmašnoj Užičanki. Pre bi, na kraju krajeva, trebalo da smo nezadovoljni mi Valjevci, jer se u međuvremenu mnogo šta promenilo na našu štetu. Nekada su, naime, kao što to i naša priča kazuje, od valjevske podvaldžijske sklonosti trpele samo naše komšije Užičani i Šapčani. U ovo naše vreme oštrica valjevskih podvala promenila je smer, sad sami sebi podvaljujemo. U tome je, pak, najžalosnije da to činimo sa premalo domišljatosti. To je, sigurno, otuda što više nema onako dobre rakije, pa nam ni nadahnuće ne stremi u negdašnje visine.
 
(Tešnjarski glasonoša, br. 13, 1994. godine)
<- Nazad
 
 
 
 
 
Copyright © 2005-2013 kodkicoša.com