|
JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi,
trešnje
u Kini,
priviđaju
mi se još,
dok ovde
ćutim, bdim, i mrem
i ležim,
hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više
i nismo mi,
život, a ni zvezde,
nego neka
čudovišta,
polipi, delfini,
što se tumbaju preko
nas, i plove, i jezde,
i urliču:
"Prah, pepeo, smrt je to."
A viču
i rusko "ničevo"
-
i
špansko "nada".
Ti, međutim,
rasteš,
uz zornjaču
jasnu,
sa Avalom plavom, u daljini,
kao breg.
Ti treperiš,
i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš,
ko Sunce, i led suza, i
lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni
smrti.
Ti sjajiš
kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i
zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i
detinji plač.
A kad mi se glas, i oči,
i dah, upokoje,
Ti
ćeš
me, znam, uzeti na krilo
svoje.
ESPANJA i naš
Hvar,
Dobrović
mrtvi,
šejk
što se u Sahari beli,
priviđaju
mi se još,
kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao
peš.
Samo, to više
nismo mi, u mladosti i moći,
već
neki papagaji,
čimpanzi, neveseli,
što mi se smeju i vrište
u mojoj samoći.
Jedan se "Leiche! Leiche!
Leiche!" dere.
Drugi mi
šapće:
"Cadavere!"
Treći:
"Leš,
leš,
leš."
Ti, međutim,
širiš,
kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu,
dok spavaju.
Ti budiš
veselost,
što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku,
vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa
groba.
Ti blistaš,
kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač
peva, i u zimsko doba,
prelivši
krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu
stali sati,
Ti
ćeš
me, znam, poljubiti kao mati.
TI, PROŠLOST,
i moj svet,
mladost, ljubav, gondole, i,
na nebu, Mljetci,
priviđate
mi se još,
kao san, talas, lepi cvet,
u društvu
maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni
Venecija
što se plavi,
nego neke ruševine,
aveti, i stećci,
što ostaju za nama na
zemlji, i u travi.
Pa kažu:
"Tu leži
paša!
- Prosjak! - Pas!"
A viču
i francusko "tout passe".
I naše
"prošlo".
Ti, međutim,
stojiš
nad
širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd,
uzdignut kao
štit.
Ti pevaš
vedro, sa grmljavom dalekom,
i tkaš
u stoleća,
sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske
tuge.
Ti imaš
streljača
pogled prav i nem.
Ti i plač
pretvaraš
kao dažd
u
šarene duge,
a hladiš,
ko dalek bor, kad te
udahnem.
A kad dođe
čas da mi se srce
staro stiša,
Tvoj
će bagrem pasti na me
kao kiša.
LIŽBUA
i moj put,
i svet, kule u vazduhu i na
morskoj peni,
priviđaju
mi se još,
dok mi
žižak
drhće
ko prut
i prenosim i zemlju, u sne,
u sne, u sne.
Samo, to više
nisu, ni
žene, ni ljudi
živi,
nego neke nemoćne,
slabe, i setne, seni,
što mi kažu
da nisu zveri, da nisu krivi,
da im
život baš
ništa
nije dao,
pa
šapću
"não,
não,
não"
i naše
"ne, ne".
Ti, međutim,
dišeš,
u noćnoj
tišini,
do zvezda,
što kazuju put Suncu
u tvoj san.
Ti slušaš
svog srca lupu, u dubini,
što
udara, ko stenom, u mračni
Kalemegdan.
Tebi su naši
boli sitni mravi.
Ti biser suza naših
bacaš
u prah.
Ali se nad njima, posle,
Tvoga zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo
zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti,
da spi,
uzglavlje meko
ćeš
mi, u snu, biti, Ti.
FINISTÈRE
i njen stas,
brak, poljupci, bura
što je tako silna
bila,
priviđaju
mi se još,
po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti,
slušam,
njen korak, tako lak.
Samo, to više
nije ona, ni njen glas
nasmejan,
nego neki kormoran, divljih
i crnih krila,
što viče:
zrak svake sreće
tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči
"tombe" i "sombre".
Pa krešti
njino "ombre, ombre" -
i naš
"grob" i "mrak".
Ti, međutim,
krećeš,
ko naš
labud večni,
iz smrti, i krvi, prema
Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj
ponor rečni,
Ti se dižeš,
iz jutra, sav zracima
obasut.
Ja
ću negde, sam, u
Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko
što uz mrtvog Tuarega
čuči
mati,
Ti
ćeš,
do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu,
koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu,
ne mogu.
ŽIVOT
ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i
Mesec na pučini,
priviđaju
mi se, na kraju, ko san, kao
i smrt
jednog po jednog glumca našeg
pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo
nikad ni bili više
nego neka pena, trenuci,
šapat u Kini,
što
šapće,
kao i srce, sve hladnije i
tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni
jang, ni jin,
ni Tao, trešnje,
ni mandarin.
Niko i ništa.
Ti, međutim,
sjaš,
i sad, kroz san moj tavni,
kroz bezbroj suza naših,
večan,
u mrak, i prah.
Krv tvoja ko rosa pala je na
ravni,
ko nekad, da hladi tolikih
samrtnički
dah.
Grlim još
jednom na Tvoj kamen strmi,
i Tebe, i Savu, u Tvoj Dunav
trom.
Sunce se rađa
u mom snu. Sini! Sevni!
Zagrmi!
Ime Tvoje, kao iz vedrog
neba grom.
A kad i meni odbije
čas stari sahat Tvoj,
to ime
će biti poslednji
šapat moj.
Cooden Beach, 1956.
|
