|
Sećam
se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.
I da je u nama pre uranka
zamiriso bagrem beo.
Slučajno
se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči
i
ćutim.
Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde
ću biti.
U tišini
slutim
da joj se imena ne mogu
setiti
nikad više.
San Vito, al Tagliamento,
1918.
|
