-
Postoje neka mesta na kojima se
prosto rečeno: neprijatno osećam!
Možda bih to iznenadno stanje moga
duha mogao jednostavnije opisati kao
nekakvu nelagodnost izazvanu
posebnom vrstom nepodnošljivog
osećaja tuge. Raslo bi do granica
najbližih bezrazložnoj i haotičnoj
melanholiji. Kao da sam se baš tog
trenutka promenio - preobratio; iz
jednog običnog,
čilog prolaznika u
paranoičnu osobu koja se hvata za
džep u potrazi za nitroglicerinom.
Ne znam ni sam otkuda mi taj lek
pade na pamet, jer nisam srčani
bolesnik, ali, uvrežilo se valjda,
pričaju: "treba odmah pod jezik
staviti jednu pilulicu!" Jedan moj
poznanik, pevač, imao je drugačiji
tik. Kad bi ga, "to nešto" spopalo,
znao je da nategne iz naročito
oblikovane flašice, (nekada se mogla
kupiti u svakoj trafici), neku gadno
parfimisanu travaricu od koje bi ga
- tvrdio je - svi ti grudni i ostali
molijerovski bolovi odmah
prestajali. Ne znam
šta se sa njim
desilo, ne viđam više ni tu rakiju.
Samo, za razliku od njega, ja sam
nesvesno izjednačavao tu moju
neobjašnjivu vrstu sete, sa još
neobjašnjivijim i bezrazložnijim
strahom od prolaznosti!
- Ovaj
ćošak na
fotografiji oduvek smo zvali: "na
ćošku Malajničke". Zvaćemo ga tako
još neko vreme, dok se ne naviknemo,
jer nam promena u "Pekićevo" ni malo
ne smeta - naprotiv, no nije o tome
reč. Na ovom
ćošetu desila se jedna
od najvećih
čuburskih tragedija.
To je upravo jedno od onih mesta na
kojima se ne osećam baš ponajbolje,
a evo i zbog
čega:
- Nekada se ovde
nalazila kuća i kafana Vlastimira
Pavlovića, poznatog
čuburskog
advokata i violiniste. Odlazio bi
kao Pavlović na sud pre podne, a
onda je uveče, kao Carevac uzimao
violinu i u svojoj kafani "Savinačka
Kasina" svirao gostima sve do
fajronta. Pripomagao mu je pesmom i
kolega - advokat Mijat Mijatović, a
harmonikom otac Miše Blama -
Rafajlo! Svirali, nije se znalo da
l' su bolji advokati il' muzičari.
Vlastimiru cela porodica pomagala,
žena - deca... kafana u prizemlju,
deo za stanovanje na spratu, a u
podrumu, naravno, burići sa vinom i
rakijom, i to onom najboljom, kako
dolikuje!
- Sve je bilo
idilično i lepo do 6. aprila 1941.
godine. Doletele one nemačke "štuke"
razbucale Beograd i "Savinačku
Kasinu" skoro do temelja! Jedino
ostala da vire iz podruma burad sa
pićem - netaknuta. Pade, vele, bomba
nekako sa strane, slistila sprat i
kafanu, poubijala celu advokatovu
porodicu, samo on, nekim pukim
slučajem, ostao u
životu.
- Pričao mi je deda
stric, da je svojim očima gledao
kako je Pavlović - Carevac, ispred
ovog borića i loze pored koje je
nekada bila kapija kafane, tog
tužnog jutra, između dva
naleta bombardera, nudio u pocepanoj
pidžami okupljenom narodu rakiju i
vino besplatno, za dušu svoje
žene i
dece čija su tela još ležala tu, pod
ruševinama! Naravno, ljudi u onoj
muci prihvatili to - za dušu,
plakali zajedno sa gazdom,
saosećali, da mu lakše prođe onaj
bol pod grudima, ona muka i seta!
Naselila se ta ljudska tuga, valjda
sa takvih mesta ona nikada ni ne
odlazi, stalno je tu,
čuči negde u
parkićima, pod borovima il' lozom,
ispod klupe, sve dok postoji
uspomena, i hvata ovakve kao
što sam
ja. No, na sreću, brzo i popusti,
ostavi na miru, već me upoznala, kao
i kuče kad zalaje po navici, pa kad
prepozna, ono prestane i zavrti
repom. I mene tuga zavolela.
- Možda je sa ovog
mesta trebalo da vam se javim u
nekom jesenjem mesecu, ali vidi se i
sada sasvim dobro. Loza sa Carevčeve
kapije obmotala se o
četinar, pa
će
na jesen, na zimzelenu zarudeti
Vlastimirovo grožđe, kao spomen na
tugu, da se ne zaboravi, a kako su
počeli sve da nam ruše, neka ova
dopisnica preduhitri leto, a mene
će
onaj bol verovatno prestati, bar
jednoga dana kada se probudim, a
ništa me ne zaboli! Možda
ću pribeći
i onom "lekiću" moga drugara,
pokojnog pevača, od koga sam naučio
i da pevam "Eminu"?
