|
I
Veruju vo
jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu -
mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu
u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem
joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i
prokletu
a slepački
joj se molim dok mi na usni rđa i rže i miriše
blagoslovena
kao pričest i zrno aprilske kiše
i dok me
kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
pa teme i
čelo
škropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem
sa žitom, dok zvezde po meni mile,
a ona rominja
i tinja i survava se sa krova
sva
toržestvena i roždestvena od lepote i rugla
i kao srce
mokra i kao srce okrugla.
Jao ravnico,
zlosutnico! Zlatna sačmo u sisi!
Jao svevišnja
moja iz birtija i crkava!
Ti, dušo,
što
isplažena i bosonoga visiš
i pozlaćena i
plaćena, i detinjasta i lukava,
i kao nebo
niska, i kao nebo ogromna.
II
Volim je od
štala do oltarskih dveri i od blata do pšenice,
toplu od
ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i
zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju
čardaša,
čaša i bezemljaša,
gde su
služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su
starice tepale i pragove branile golim
šakama,
pa su je
branili i ždrali rukama, pa su crkavali i
živeli,
pa su je
voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali.
Tu Vojvodinu
bogomoljačku, i bezbožničku, i vinsku,
belju od
jaganjaća, crnju od paljevina.
Tu Vojvodinu
svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se
lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i
Segedina,
pa niko u
brkovima nije imao gustu pesmu kao taj narod
robijaški i
prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina
ašova, britvi, molitvi i
šamara,
zarasla u
želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav.
Volim je, jer
svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i
veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni
suludih, rumenih zvezdanih ptica
večito
će
lepršati nad našim umornim glavama.
III
Muču steoni
vinogradi. Peni se jesen u kacama.
Rđaju po
bespućima vetrovi sa kutnjacima masnim od
slanine.
Rodio te
otac. Ubio te sin. Brat bratu o vratu i po
vratu.
A krstovi
najveće drveće. A grobovi najveće planine.
Na usni
tamjan i nafora. Nozdrva od bosiljka bela.
Zubi utrnuli
od bećaraca i truli od opela.
Jao ravnico!
Jao krtico! Jao bezglava tico!
Jao sve moje
nesito i ponosito i napito!
Moja
žetvo i
žito. Moja kletvo i tugo.
I jao
Vojvodino - gladna godino, i Vojvodino - dugo!
Širok Dunav.
Široke pustare.
Široko garavo oko.
Od svetog
Čarnojevića, do svetog skeledžije na Tisi,
oče nas u
opancima, u katancima i lancima,
oče naš iže
jesi i iže nisi.
IV
I volim je
prosjačku, pred crkvama, nedeljama, u ritama,
i svatovsku,
astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu
vašarsku i harmonikašku;
čas raspusnu,
čas
pitomu
i birtijašku
što osvanjiva
štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu
bečku i varmeđsku sa tuđim barjacima pred
četama
K. u K.
regimente, kraj druma istorija silovana i
zaklana,
i Vojvodinu
solunsku i krfsku pod bajonetima,
sivu kao
vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama.
Pa je volim
šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o
bandere, probušenu po
čelima,
uzoranu od
tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku
kad je oktobra donela proleće selima.
Volim je
koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte
kajsije zvezda u kosi drveća njenog!
Uvek
će biti
krovova pozadi krova svakog
jer uvek se
rumeno nastavlja na rumeno.
V
Lete nad
Fruškom gorom, nad tornjevima, nad
đermovima
nakolmovani
paorski anđeli bez krila i oreola.
Lete do
zvezda i vraćaju se sa zvezda lepi, mrtvi i
šašavi,
sa
ufitiljenim brkovima, u gaćama od
šest pola.
Lete sa
glavom crvenom kao raspuknuta lubenica.
Sa obrazima
od licidarskih lutaka i jezikom od koljiva.
Leti Panonija
hiljadu puta zaklana i uvek najlepše
živa,
Panonija
što
prašta i
što se iz groba seća,
sva od
praporaca i dukata, sva mnogo srneća i kereća.
Jao ravnico!
Jao česnico! Jao vodo i travo!
Jao sve moje
plavo, drveno od krstova i krvavo i pravo!
Jao
žuto od
snopova, od mrtvaca, od sunca i od sveća!
I jao
šareno
od vina, od violina, od sukanja i cveća!
Ja tebe nožem
i hlebom. Ti mene solju i satarom.
Ja tebe nogom
i bogom. Ti mene ruzmarinom i materom.
Jednu zob
zobali, jednako groba dobili,
jednako se
oplodili i rodili i prodali.
Četir konja
debela u pesmu si uprezala!
Četir strane
sveta u pupak si nam uvezala!
Ej,
Vojvodino, od plača, od
đubreta i od kolača,
a vere
četir,
a peta ciganska, a
šesta iz tambure riče!
I svi mi na
sramotu liče! I svi mi na boga liče!
VI
Zaigraj,
zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga,
nevesto moja
najlepša u dronjcima i plaču,
ti
što se
moliš bogu i ti
što pljuješ na boga,
ti
što si
dugovala i naplatila račun,
nazdravlje!
Diži
čaše! Razbij astale
šakom!
Zapevaj preko
njiva neka zabride kosti!
Volim te
što
si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo
luda, volim te, volim, oprosti,
ti, od ponosa
i stida, od đinđuva i vaški,
ti, ljuljaško
i rako - žut zubat smeh ne skrivaj,
pevaj pijano
racki, madžarski, totski, vlaški,
makedonski i
lički preko dalekih njiva!
I tako do
smaka sveta, najteža zemljo moja,
sa ukusom
muškatla, krvi, hleba i saća!
Od paorske
sam lepote, radosti, psovki i znoja.
Razdrlji
prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!
|
