|
Svu večer
na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je
čovek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu večer
gleda
u naš
beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, neće
me
umoriti hod,
breg je blizu našeg
doma.
O, ja osećam
da mi je rod
taj
čovek ili bor
što svu večer
blizu groma
stoji i gleda u naš
dvor.
Vidiš
li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u naš
dom
taj
čovek ili bor
što svu večer
stoji i gleda
u naš
beli skromni dvor.
Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
što vitla nad njim.
|
