|
|
|
 |
| |
| |
|
Plava grobnica
Milutin Bojić
Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim
u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde
školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži
groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osećate
kako more mili,
Da ne ruši
večni pokoj palih
četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež
čili,
A umornim letom zrak meseca
šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, ko naš
um beskrajna,
Tiha kao ponoć
vrh ostrvlja južna,
Mračna
kao savest hladna i očajna.
Zar ne osećate
iz modrih dubina
Da pobožnost
raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra
čudna pantomina?
To velika duša
pokojnika luta.
Stojte, galije carske! Na groblju braće
moje
Zavite crnim trube.
Stražari
u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći
će mnoga stoleća,
ko pena
Što
prolazi morem i umre bez znaka,
I doći
će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.
Ali ovo groblje, gde je pogrebena
Ogromna i strašna
tajna epopeje,
Kolevka će
biti bajke za vremena,
Gde će
duh da traži svoje korifeje;
Sahranjeni tu su nekadašnji
venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži
u talasa senci
Izmeđ
nedra zemlje i nebeskog svoda.
Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim,
klizite u noć crnu
Pobožno
i nečujno.
Jer hoću
da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju
huk borbene lave,
Kako vrućim
ključem krv penuša
njina
U deci što
klikću pod okriljem slave.
Jer tamo, daleko, poprište
se zari
Ovom istom krvlju
što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hoću
mira, da opelo služim
Bez reči,
bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša
dalekih.
Stojte, galije carske! U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim
kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!
1917.
* Stihove kazuje Branislav Ciga Jerinić
|
|
|
