|
Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg
vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć
na Tebe svile prospe?
Jesi li se digla među
gospe?
Gde si sad Ti?
Voliš
li još
noću
ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom
sanduku,
što
škripi.
Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O nemoj da si topla, cvetna,
O ne budi, ne budi sretna,
bar Ti mi, Ti.
O ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš
li nekad, iznenada,
u dobrom društvu,
još
i sada,
na
čijoj strani si?
O da l se sećas
kako smo išli,
sve ulice noću
obišli,
po kiši?
Sećaš
li se, noćne
su nam tice
i
lopovi, i bludnice,
bili nevini.
Stid nas beše
domova cvetni',
zarekli smo se ostat'
nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu
čujem grižu
miša,
a pada hlada, sitna kiša.
Gde si sad Ti?
Beč.
U revoluciji. 1918.
Za studentesu, Idu Lotringer
|
